СТАРАЦ СИЛУАН

 

СТАРАЦ СИЛУАН
 

 
XIV
О МОНАСИМА
 
Неки говоре да би монаси требало да служе свету, како не би незаслужено јели народни хлеб. Међутим, треба знати у чему је служба монаха и како он треба да служи свету.
Монах је молитвеник за све људе. Он плаче за целим светом. Ово је његово главно служење.
А ко га гони да плаче за целим светом?
Подстиче га Господ Исус Христос, Син Божији, који даје монаху љубав Светог Духа, од које срце калуђера постаје осетљиво према људима и тужно при помисли да се неће сви спасти. И Господ је толико сажаљевао људе да се предао на крсну смрт ради њиховог спасења. И Мајка Божија је носила у срцу ту исту жалост за људе. И она је, слично своме љубљеном Сину, свакоме желела спасење.
Тог истог Духа Светог Господ је дао апостолима, светим оцима и пастирима Цркве. У томе се састоји наше служење свету. Зато ни пастири Цркве, ни монаси нису дужни да се баве светским пословима, него треба да подражавају Мајку Божију која се у јерусалимском храму, у „светињи над светињама“, дан и ноћ учила закону Господњем и пребивала у молитви за све људе.
Није задатак монаха да трудом својих руку служи свету. То је дело мирјана. Световњак се моли повремено, а монах – стално. Благодарећи монасима са земље не престају да се уздижу молитве Господу. У томе је добробит коју свету доносе монаси, јер свет опстаје због молитве. Када ослаби молитва свет ће пропасти.
Шта може монах да учини својим рукама? Зарадиће за дан нешто новаца. Шта је то пред Богом? Са друге стране, једна мисао угодна Богу, твори чудеса. Ово видимо из Светог Писма.
Пророк Мојсеј се мислено молио, а Господ га је упитао: „Мојсеје, зашто вапијеш к Мени?“ (Исх.14,15). На његову молитву Бог је избавио израиљски народ. Свети Антоније Велики је свету помогао својим молитвама, а не рукама. Преподобни Сергије је постом и молитвом помагао руском народу да се ослободи од татарског ропства. Преподобни Серафим се у мислима помолио па је Дух Свети је сишао на Мотовилова. У томе се састоји служење монаха.
Али ако је монах лењ и не постигне да душом непрестано сагледава Господа, онда треба да служи посетиоцима и својим трудом помаже мирјанима. И то је угодно Богу, али знај да је то далеко од монаштва.
 
* * * * *
 
Монах је дужан да се бори са страстима и да их уз помоћ Божију побеђује. Монах је човек који се час радује у Богу и живи као у рају, а час плаче за људима, јер жели да се сви спасу.
Тако је Дух Свети научио монаха да воли Бога и свет.
Можда ћеш рећи да данас нема монаха који се моле за цео свет, а ја ти кажем: Када на земљи више не буде било молитвеника, свет ће пропасти и задесиће га велике невоље. Оне се већ и сада догађају.
Свет опстаје молитвама светитеља. И монах је позван да се моли за цео свет. У томе је његово служење те га не треба обремењивати светским бригама. Монах треба да живи у непрестаном уздржавању. Ако се, пак, бави земаљским пословима принуђен је да више једе. У томе је, међутим, општа штета. Јер, ако монах једе преко мере, неће моћи да се ваљано моли, пошто благодат воли да живи у сухом телу.
 
* * * * *
 
Свет мисли да су калуђери беспосличари. Међутим, они погрешно мисле. Они не знају да је монах молитвеник за цео свет. Они не виде његове молитве и не знају како их Бог милостиво прима. Монаси воде тешку борбу са страстима и због те борбе ће бити велики пред Богом.
Ја сам недостојан да се назовем монахом. Више од 40 година сам проживео у манастиру, па ипак себе убрајам у почетнике. Па ипак, ја знам монахе који су блиски Богу и Мајци Божијој. Господ нам је врло близак. Он нам је ближи него ваздух који удишемо. Ваздух пролази кроз наше тело и долази до срца, а Господ живи у самом срцу човековом: уселићу се у њих и живећу у њима… и бићу вам отац и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ (2. Кор. 6,16 18).
Бог је са нама и у нама – у томе је наша радост.
Да ли то сви знају? На жалост, не. То знају само они који су се смирили пред Богом, одрекавши се своје воље, јер се Бог гордима противи и живи само у смиреним срцима. Господ се радује када се сећамо Његовог милосрђа и када Му се уподобљавамо својим смирењем.
 
* * * * *
 
Као што је код Луке и Клеопе срце пламтело док су ишли с Господом, тако и сада код многих монаха срце пламти љубављу према Господу, а душа им се у љубави и смирењу приљубљује уз Њега, Јединог Бога. Али душа монаха који је везан за новац или ма шта друго земаљско, не може да воли Бога колико би требало. Његов ум је подељен између Бога и ствари, а, по речима Господњим, ми не можемо два господара служити. Ум мирјана занет је земљом. Стога они не могу волети Бога колико монаси.
Ако монах и помишља на земаљске ствари колико је то потребно за живот тела, његов дух ипак гори љубављу према Богу. Он може рукама и радити, али умом пребива у Богу. Тако су и свети апостоли проповедали људима, док им је душа сва била у Богу, јер је Дух Божији живео у њима и управљао њиховим умом и срцем. Тако је и са монахом. Иако телом седи у малој и бедној келији, он духом сагледава величину Божију. Он увек чува своју савест чистом да не би чиме ожалостио ближње или Духа Светог рђавом помисли. Он смирава своју душу и смирењем одгони зле духове од себе, као и од људи који траже да се моли за њих.
 
* * * * *
 
Има монаха који знају Бога, Његову Пресвету Мајку, ангеле и рај. Али, они исто тако добро познају и зле духове и адске муке. Све ово они знају из личног искуства.
У Духу Светом душа познаје Бога. Дух Свети даје да још овде на земљи, колико је то могуће, познамо пуноту рајске радости, коју човек без благодати Божије не би могао поднети, него би умро.
Због свог великог искуства, монах води тешку борбу с гордим демонима, те га Дух Свети учи и уразумљује, дајући му снагу да их победи. Мудар монах смиреношћу гони свако високоумље и гордост. Он говори:
„Недостојан сам Бога и раја. Заслужио сам адске муке и да вечно горим и огњу. Ја сам заиста гори од свакога и недостојан помиловања“.
Дух Свети нас учи да тако мислимо о себи. Господ нам се радује када се смиравамо и осуђујемо себе, па даје души Своју благодат.
Ко се смирио, победио је ђавола. Ономе који искрено и срцем себе сматра достојним вечног огња, не може да приступи ни један непријатељ. У његовој души тада нема никаквих светских мисли, него му сав ум и срце пребивају у Богу. Ко је познао Духа Светог и од Њега се научио смирењу, постао је сличан свом Учитељу Исусу Христу, Сину Божијем.
 
* * * * *
 
Сви ми, следбеници Христови, богоизабрани народ, а особито монаси, водимо борбу са врагом. Ми смо у рату на земљи и ратујемо сваког дана и часа. Онога ко воли да се одриче своје воље, непријатељ неће надвладати. Да бисмо победили непријатеља, треба да се научимо Христовом смирењу. Душа која је стекла то смирење, победила је злог духа.
Али, никада не очајавајмо, јер је Господ бескрајно милостив и све нас воли.
 
* * * * *
 
Благодаћу Светог Духа Бог души даје да позна каква је почетничка, каква средња, а каква – савршена молитва. Додуше, и савршену молитву Бог слуша не због тога што је савршена, већ једино по милости Својој, јер жели да, као нежна мати, утеши душу, како би још усрдније горела и како не би знала за покој ни дан ни ноћ.
За чисту молитву потребан је душевни мир, а мира у души нема без послушности и уздржљивости.
Послушност су свети оци ставили изнад поста и молитве зато што без послушности човек може погрешно да мисли за себе да је подвижник или молитвеник. Ко се у свему препустио вољи свог старца или духовника, има чист ум.
Самовољан монах никада неће познати шта је чиста молитва. Горд и самовољан човек макар и 100 година проживео у манастиру, неће знати ништа духовно, јер својом непослушношћу жалости старце и преко њих – Самог Бога.
Тешко монаху који не слуша старце. Боље би било да је остао у свету. Али, и у свету људи слушају своје родитеље, поштују старије, потчињавају се старешинама и покоравају властима.
Тешко нама. Господ, Цар неба и земље и свега што постоји, смирио се покоривши се Својој Мајци и праведном Јосифу, а ми нећемо да слушамо старца кога Господ воли и коме нас је поверио. Послушник има велику невољу ако му је старац рђаве нарави, али је ипак дужан да се за њега смиреним духом моли Богу, и тада ће Господ помиловати и старца и послушника.
Неки монаси су неспокојни и за то наводе разлоге: или им је тешко послушање[1], или имају лошу келију, или старца рђаве нарави. Међутим, они не знају да није келија крива, нити послушање, нити старац, већ болесна душа. Гордој души све смета, док је смиреном човеку све добро.
Ако ти је старешина рђав, моли се за њега, па ће ти у души бити мир. Ако ти не одговара келија или послушање, или те мучи болест, мисли у себи: „Господ ме види и зна мој положај. Вероватно је овако угодно Богу“, и бићеш спокојан. Душа која се није предала вољи Божијој, нигде неће наћи мира, чак ако буде и много постила и молила се. Ко окривљје људе зато што га укоревају, не зна да му је душа болесна и да прекор није крив. Ко воли да врши своју вољу, уопште није мудар, а ко је послушан, брзо ће напредовати, јер га Господ воли. Ко има макар и малу благодат Светог Духа, воли сваку власт Богом постављену, и са радошћу јој се покорава у славу Божију. Ово је познато нашој Цркви захваљујући Духу Светом. И оци су писали о томе.
 
* * * * *
 
Немогуће је да сачувамо душевни мир ако не пазимо на ум, тј. ако не одбацујемо мисли неугодне Богу, и обрнуто, ако не негујемо мисли угодне Богу. Треба умом посматрати шта се дешава у срцу: да ли је тамо мирно или не. Ако није, испитај у чему си погрешио. За душевни мир потребно је бити уздржљив, јер се он може и због тела изгубити. Не треба бити љубопитљив, не треба читати новине или светске књиге које пустоше душу и доносе униније и немир. Не осуђуј друге, јер се често догађа да за човека који је умом сличан ангелу, из незнања говориш рђаво. Не жели да знаш шта други раде, него само на себе гледај. Брини се само о оном што су ти старци наложили па ће ти, захваљујући твојој послушности, Господ помоћи Својом благодаћу. Тада ћеш у души осетити плодове послушности: мир и постојану молитву. Благодат се у општежићу највише губи услед тога што се нисмо научили да волимо брата по заповести Господњој. Ако те је брат нечим повредио, и ти у том тренутку прихватиш гневну мисао о њему, или га осудиш, или омрзнеш, осетићеш да те је благодат напустила и мир се изгубио. За душевни мир потребно је научити душу да воли оног који нас вређа и да се моли за њега. Не можемо имати мир, ако не будемо свим силама молили од Господа дар љубави према свим људима. Господ је рекао: Љубите непријатеље своје. Ако их не будемо волели, ни мира у души неће бити.
Неопходно је да задобијемо послушност, смирење и љубав, јер ће без тога сви наши велики подвизи и бденија бити узалудни. Један старац је имао овакво виђење: неки човек је сипао воду у корито са пробушеним дном. Много се трудио, али је сва вода истекла и корито је остало празно. Исто се догађа и са нама када, живећи у подвигу, пропустимо ма и једну добродетељ. Због ње нам душа постаје празна.
 
* * * * *
 
О братијо, подвижници Христови, немојмо се оленити у подвигу и молитви, него читавог живота будимо ревносни. Знам много калуђера који су дошли у манастир с ватреним расположењем душе, али су после изгубили првобитну ревност, но знам и монахе који су је до краја сачували.
Да бисмо сачували ревност треба да се непрестано сећамо Господа и мислимо: „Дошао ми је крај и сада треба да се јавим на суд Божији“. Душа која је увек спремна за смрт, више се не боји, већ приступа смиреној покајничкој молитви. Од покајног духа очистиће се ум и свет га више неће искушавати. Он ће све волети и проливати сузе за све људе. Али, када стекнеш ово, знај, да је све то дар милости Божије, а да је човек сам по себи ништа, грешна земља.
 
* * * * *
 
Видео сам људе који су дошли у манастир добри, а касније се покварили. Видео сам и такве који су дошли рђави, па после постали смирени и кротки да их је било милина видети. Знам монаха који је, када је био млад, заобилазио села само да се не би саблазнио, а недавно је пуна два сата усрдно посматрао свет и лично ми рекао да га је заволео. Ето, колико може да се измени душа монаха и да се обрати свету. А био је седамнаестогодишњи младић када је дошао у манастир и у обитељи је проживео 35 година. Из овога се види колико се треба бојати да се не угаси у нама онај огањ који нас је побудио да оставимо свет и заволимо Господа.
 
* * * * *
 
Многи монаси познају благодат Светог Духа. Он је тако мио и сладостан души, да и при сусрету са лепом девојком човек остаје неосетљив за похоту. Међутим, ко има благодат само у души, још увек се боји греха, јер још осећа да у њему живи грех и да га страсти маме.
Ми монаси водимо духовни рат. Полазећи за Солун, један војник је свратио до мене у магацин. Заволео сам га, па му рекох: „Моли се да би било мање зла“. Одговорио ме је: „Молитви сам се научио у рату. Много пута сам био у великим опасностима, куршуми су прштали око мене, али сам остао жив… Овако се молим Богу: „Господе, помилуј ме““. И по његовом држању док се молио, видео сам да се сав предао молитви. И, ето, Господ га је сачувао.
Тако се он молио у опасностима за време рата, у којем се може само тело изгубити. Код нас монаха, међутим, рат је друкчији. Тај рат је унутарњи и у њему се може изгубити душа. Због тога ми треба да се молимо још више и усрдније, да би душа била са Господом. Не треба да Га само понекад призивамо, у опасностима, већ треба да смо непрестано са Њим. Као што ангели умом непрестано служе Богу, тако су и монаси дужни да увек умом пребивају у Богу, учећи се Његовом закону даноноћно.
 
* * * * *
 
Закон Божији је сличан великом и лепом цветном врту у којем живи Господ и сви Његови свети: пророци, апостоли, епископи, мученици, преподобни смирени испосници. Сви они су окупљени милосрђем Божијим, и душа се радује том светом, великом и чудном сабрању.
Многи желе да упознају или само да виде земаљског цара, који је обичан смртан човек. Али, знати Господа, Цара вечне славе, вредније је од свега осталог.
О братијо, читајте више Јеванђеље, апостолске посланице и дела светих отаца. Кроз то поучавање душа упознаје Бога и ум постаје толико обузет Господом, да савршено заборавља свет, као да и нисмо рођени у њему.
 
* * * * *
 
Господ нам је дао Своје Јеванђеље и хоће да живимо по њему. Али, осим Светог Писма, Он нас учи и Својом благодаћу, премда ово не могу сви да разумеју, већ само ретки – они који су смирено одбацили своју вољу. Ми смо дужни да тражимо савете светих духовника, а они ће нас привести Христу, јер је њима дата благодат да везују и разрешују. Иди духовнику с поверењем, и отићи ћеш у рај.
 
* * * * *
 
За монаха је добро да је послушан и да се чисто исповеда како би духовник знао какве мисли воли његова душа. Такав монах ће увек бити спокојан у Богу, и у његовој души ће се рађати Божанствене мисли које ће просвећивати његов ум. Његово срце ће бити увек мирно у Богу.
Такав монах живи на земљи међу саблазнима и искушењима сваке врсте, али се ничег не боји, јер се његова душа утврдила у Богу и заволела Га. Његова једина жеља је да смири своју душу, јер такву душу Господ воли. Она зна шта Бог од ње очекује, пошто је Господ њен Учитељ.
И у наше време има још доста подвижника који су Богу угодни, иако не чине видљива чуда.
Али, ево чуда Божијег које се може видети у нашој души: ако нам је душа смирена као што треба, милостиви Господ нам даје велику радост и умилење. Међутим, ако је душа и најмање склона гордости, пада у униније и помраченост. Ово знају само они који се подвизавају.
 
* * * * *
 
Ако си дошао у манастир са малом љубављу према Господу, али мислиш да те је Сам Бог довео и да ће Он руководити твоје старце, Његова благодат ће се уселити у тебе. Господ ће ти дати мир и дар разликовања добра од зла, и твоја душа ће трчати за добром сваког дана и часа, јер ће јој омилети закон Божији.
Када ступиш у општежиће, буди храбар и нека ништа не смућује твоју душу.
Ако те одреде да слушиш у гостионици, угледај се на Авраама који се удостојио да угости три чудна Путника[2]. Смирено и с радошћу служи оцима, братији и путницима и примићеш Авраамову награду.
Ако си на послушању заједно са братијом и изложен саблазнима, угледај се на јуродиве ради Бога – они су се молили за оне који су их саблажњавали, и за ту љубав Господ им је дао благодат Светога Духа. Тада им је било лако да живе са људима и трпе све невоље. Онај ко је на послушању, понекад се и расејава, али је Господ милостив према њему. Ко је, пак, непослушан, сам од себе одгони благодат Божију.
Ако безмолствујеш у келији, подражавај безмолвију Великог Арсенија, да би лађом твоје душе управљао Свети Дух.
Ако ти је тешко, сети се милостивих речи Господњих: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мт.11,28). Овај покој у Духу Светом добија душа због свог покајања.
Господ воли душу која Га свим срцем иште, будући да је рекао: љубим оне који ме љубе, и они који мене траже, добијају благодат (Пр.8:17). Та благодат вуче душу да плачући тражи Бога.
 
О манастирском економу
 
Многи монаси говоре да економ нема кад да се моли и да не може сачувати душевни мир, јер је по цео дан са људима. Међутим, кажем вам да ће му Господ дати дар непрестане молитве, уколико буде волео људе и о својим радницима буде мислио: „Господ воли Своје саздање“. Богу је, наиме, све могуће.
Економ треба да воли и жали своје раднике и да се моли за њих:
„Господе, развесели тужне душе ових бедних људи. Пошаљи им Духа Свог, Светог Утешитеља“. Тада ће његова душа живети као да је у тихој пустињи, и Господ ће му дати умилење и сузе у молитви, и осећаће у себи благодат Светога Духа и душа ће му јасно приметити помоћ Божију.
 
* * * * *
 
Код нас се догодио овакав случај. Манастирски економ је одредио једног радника да иде на неки посао. Међутим, овај је због своје неупућености одбио. Економ му је онда поново рекао да иде. Наљутивши се радник га је пред око четрдесет људи назвао псом. Али, економу је било жао радника. Дао му је чаја и шећера и рекао: „Увек ме зови псом“. Наједном се радник толико застидео да је поцрвенео од срамоте. Касније је постао један од најпослушнијих.
Ето како је добро живети љубављу. Тада Господ помаже Својом благодаћу и даје нам дар пламене молитве за људе. Али, ако је економ раздражљив, не само да ће својој души нашкодити, већ ће и друге узнемирити својим гневом.
Дугогодишњи опит је показао да економ треба да воли своје људе као мати своју децу. За онога ко му је ко непослушан, нека се усрдно моли: „Господе, уразуми слугу Свога, јер Ти и њега волиш“. Тада ће му твоја молитва донети користи, а и сам ћеш увидети како је добро молити се за раднике.
Доброг економа ће сви волети, јер сви људе воле да се са њима лепо поступа. Опит је показао да не треба рђаво мислити о људима, јер због тога благодат Светог Духа напушта душу. Ако их, пак, волимо, Господ ће нам дати дар молитве, те ћемо и међу људима моћи непрестано да вапијемо Богу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Овде се под послушањем разуме одређени посао или служба који су поверени неком монаху.
  2. Гостољубиви праотац Авраам удостојио се да прими Свету Тројицу у обличју 3 путника.

Један коментар

  1. Преподобни Силуане моли Бога за нас!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *