СТАРАЦ СИЛУАН

 

СТАРАЦ СИЛУАН
 

 
IV
УЧЕЊЕ СТАРЦА
 
Уводна реч
O познању воље Божије
O послушности
О Светом Писму и Светом Предању
O Божијем имену
Неке старчеве мисли о биљкама и животињама
O лепоти света
O храмовном богослужењу
O човековом уподобљавању Христу
O тражењу Бога
O нашем односу према ближњем
O јединству духовног света и величини светих
O духовном виђењу света
Два начина сазнања света
O знацима распознавања благодати и прелести (тј. духовне обмане)
Мисли о слободи
О човековом личном односу према Личном Богу
О љубави према непријатељима
О разликовању добра и зла
Пут Цркве
О разлици између хришћанске љубави и људске правде
О старчевој непрекидној молитви
 


 
Уводна реч
 
Ако читалац жели да се упозна са неким појединостима из старчевог живота, за то ће му, поред напред изложеног, послужити и његове белешке. Ми ћемо сада себи дозволити да пређемо на излагање учења старца. Уствари, он није имао никакво одређено учење у обичном смислу речи. Ми бисмо овде желели да сажето изложимо садржај наших разговора вођених са старцем током дугог низа година. Немогуће је објаснити откуд код нас ова вера у старца, али сматрамо да неће бити излишно да кажемо нешто мало о нашем дружењу са њим.
Теме наших разговора са старцем врло често су биле одређене неком нашом потребом ради које смо му се обраћали. Међутим, много тога о чему смо разговарали није обухваћено старчевим белешкама. Постављајући му питања, или, просто, слушајући га, ми смо стекли уверење, да он говори о нечему што је опитно доживео, што му је дато свише. У извесном смислу смо се односили према њему као што се читав хришћански свет односи према Светом Писму, које нам говори о истинама као општепознатим и несумњивим чињеницама. То што је старац говорио није било плод „његовог“ умовања. Не, његов унутрашњи процес био је сасвим другачији: стварни опит и реално познање претходе његовим речима и зато нам оне могу послужити као истинито сведочанство о чињеницама духовног живота. Тражити логичке доказе, по његовом мишљењу, излишно је и туђе, као што је то несвојствено и Светом Писму. Попут Јована Богослова, и он је говорио: Ми знамо (1.Јн.З,14). Узмимо пример из његових бележака:
„Ми знамо да су већа страдања душе уколико је већа љубав, да је потпуније знање уколико је потпунија љубав, да је молитва усрднија уколико је пламенија љубав, да је живот светији уколико је љубав савршенија“.
Све ове четири поставке могле би се сматрати као круна најдубљих и најсложенијих философских, психолошких и богословских истраживања. Међутим, старцу она нису била потребна, нити се он спуштао до њих.
Као што смо већ рекли, наше општење са старцем било је посебног карактера. У разговорима са њим ми смо стекли убеђење да је он својим једноставним речима и снагом своје молитве умео свог сабеседника да пренесе у један особити свет. Најважније је било то што се сабеседник у тај свет није уводио на неки апстрактан начин, већ унутарњим искуством које му се преносило. Истина, мали је број таквих – бар колико је нама познато – који су успели да задрже, или касније у животу задобију, то стање духа које су упознали приликом разговора са старцем. Без сумње то је за њих био извор мучења до краја живота, јер душа која је једном угледала светлост и затим је изгубила, не може а да не тугује. Па ипак, можда је још тужније и очајније не познати ту светлост уопште, или пак, што често виђамо, чак и не наслућивати да она постоји. На основу свега онога што смо чули од светогорских подвижника о оцу Стратонику, имамо извесних разлога за претпоставку да је он истовремено био благодаран старцу за оно што му је открио, али и да је туговао, јер је се сматрао неспособним да доживљено сачува. Познато нам је да су многи који су се у почетку са љубављу везивали за старца, тражећи од њега духовне поуке, касније клонули, јер нису налазили довољно снаге да његове поуке саобразе свакодневном животу. Његова реч била је једноставна, блага, но да би се претворила у дело, требало је избегавати саможаљење, као што је то чинио старац Силуан. Требало је имати ону одлучност коју Господ тражи од својих следбеника, тј. ићи чак до мржње према себи самом (Лк.14,26).
 
О познању воље Божије
 
Старац је често говорио: „Добро је увек и у свему тражити од Бога да нас уразуми шта и како да радимо и говоримо“. Другим речима, треба за сваки поједини случај да тражимо да дознамо вољу Божију и начин како да је остваримо.
Искање воље Божије је нешто најбитније у нашем животу, јер се човек, пошавши путем који му указује Божија воља, укључује у вечни Божански живот.
Постоје различити начини да се позна воља Божија. Један од њих је реч Божија, односно Христове заповести. Међутим, у јеванђелским заповестима Божија воља је изражена у једном општем смислу. То је тако и поред свег њиховог савршенства, или тачније речено, баш због њиховог савршенства. Услед разноликости животних околности човек веома често не разуме како би требало да поступи да би то било у складу са Божијом вољом.
Да би делатност и поступак имали добар крај, није довољно само познавање заповести – „Љуби Бога свим срцем, свим умом, свом снагом и ближњега као самога себе“. Потребно је такође да добијемо просветљење од Господа, како да у животу остварујемо ове заповести. И више од тога – нама је за ово неопходна сила свише.
Онај ко је стекао Христову љубав у срцу, подстакнут њоме дела у складу са побудама које се приближавају вољи Божијој. Ипак, оне се само приближавају вољи Божијој, али нису савршене. Недостижност потпуног савршенства чини неопходним непрестано обраћање Богу са молитвом за уразумљење и помоћ.
Није само савршена љубав недостижна човеку, већ и савршено знање. Једно дело, које изгледа да се чини из најбољих побуда, често може да има непожељне, чак рђаве последице, јер средство или начин на који је оно изведено, није био добар или је једноставно био погрешан за дотични случај. Често слушамо да се неко правда тиме да је имао добру намеру. Али, то није довољно. У животу видимо пуно оваквих грешака. Зато човек који љуби Бога, треба Њему и да се обраћа да га Он упути, и да непрестано у себи ослушкује глас Божији.
Практично, то се овако врши: сваки хришћанин, нарочито епископ или свештеник, кад треба да донесе неку одлуку која би била у складу са вољом Божијом, треба да се најпре одрекне свога знања, претпоставки, жеља и планова, те да се, слободан од свега „свога“, са будном пажњом у срцу помоли Богу. Прву мисао која му се јави у души после ове молитве он треба да прими као откривење свише.
Овакво испитивање Божије воље путем непосредног молитвеног обраћања Богу, нарочито кад смо у невољи и кад нас задеси каква беда, доводи до тога да ми, – по речима старца – „чујемо одговор Божији у својој души, учећи се разумевању Божијег промисла… Зато треба да се сви учимо познавању Божије воље. Ако се, пак, не будемо томе учили, никада нећемо упознати тај пут“.
Ако хоћемо да постигнемо још виши облик познања Божије воље, морамо се постепено навикавати на непрестану молитву, сабирајући пажњу у срце. Но, да бисмо што јасније чули Божији глас у себи, треба да се одрекнемо своје воље и да будемо готови на сваку жртву, попут Аврама, па чак и попут Самога Христа, који је, по речи апостола Павла, Оцу био послушан до саме смрти (Фил.2,8).
Човек који пође овим путем имаће успеха само ако кроз благодатни опит позна како Свети Дух дејствује у човеку, и ако се у његовом срцу укорени непоколебљиво самоодрицање, тј. ако се потпуно одрекне своје „индивидуалне“ воље, да би познао и вршио свету вољу Божију. Тада ће му се открити у чему је прави смисао питања које је старац Силуан поставио оцу Стратонику: „Како говоре савршени?“ Њему ће постати сродне и речи светих отаца: „Јер нађе за добро Дух Свети и ми“. Боље ће разумети она места у Светом Писму Старог и Новог Завета, где се говори о сличном непосредном разговору душе с Богом, и приближиће се истинском разумевању начина на који су говорили апостоли и пророци.
Човек је саздан по образу и подобију Божијем и призван је у пуноту непосредног богоопштења. Зато би сви људи требало да иду тим путем. Међутим, искуство нам показује да тај пут ни издалека „није за свакога“. То је стога што већина људи нити чује, нити разуме глас Божији у своме срцу, већ се поводи за својим страстима, које живе у души и својом галамом заглушују кротки глас Божији.
У Цркви постоји други пут за излазак из тог жалосног стања, наиме – распитивање код духовног оца и послушност према њему. И старац је волео тај пут, ишао њиме, указивао на њега и писао о њему. Он је сматрао да је овај смирени пут послушности најсигурнији. Био је чврсто убеђен да ће савет духовника, ако приступимо са вером, увек бити добар, користан и богоугодан. Његова вера у делотворност Тајни Цркве и благодат свештенства нарочито се учврстила након што је у Старом Русику, на вечерњу у току Великог поста, духовника, старца Аврамија, видео преображеног, „у обличју Христовом“, како „блиста неизрецивим сјајем“.
Пун благодатне вере, он је живео у реалности светих Тајни Цркве. Сећам се да је сматрао да је послушност духовном оцу веома корисна и у „људском“ смислу, тј. на психолошком плану. Док врши своју пастирску службу, духовник пружа одговор на постављена питања као онај ко је тог тренутка слободан од утицаја страсти (под чијим утицајем се иначе налази његов питач), и зато јасније види ствари и доступнији је утицају благодати Божије.
Одговор духовника у већини случајева носи печат несавршености. Но, то није стога што је духовник лишен благодатног знања, већ због тога што савршено дејство превазилази силе онога који пита, па му је недоступно. Иако духовникове поуке споља могу бити несавршене, оне ће, ако се приме са вером и ако се ревносно примене, увек довести да узрастања добра. Међутим, често се дешава да питач, видећи пред собом само „човека“, почиње да ce колеба у својој вери и не прихвата прву реч свог духовног оца, већ му се противи, износећи своја мишљења и сумње.
Једном је старац Силуан о овом важном питању разговарао са игуманом архимандритом Мисаилом (умро 22. јан. 1940.), мужем духовним, коме је Бог јавно указивао милост и заштиту.
Отац Силуан га је питао:
– Како монах може да позна Божију вољу?
– Треба да прими моју прву реч као Божију вољу, одговорио је игуман. – Ко тако поступа, на њему ће починути Божија благодат. А ако се неко противи, ја се као човек повлачим.
Смисао ових игуманових речи је овај:
У случају да му неко постави питање, духовник се, ако духовни отац, молитвом обраћа Богу да га Он упути. Али, будући човек, он одговара према снази своје вере, по речима апостола Павла: Ми верујемо, зато и говоримо (2.Кор.4,13). Међутим, ми делимично знамо, и делимично пророкујемо (l.Kop.13,9). Духовник је свестан да се он, дајући савет другима, сам налази на Божијем суду, и зато, кад год наслути и најмање противљење питача, даље не инсистира на својој речи нити се усуђује да тврди да је она израз воље Божије, те се „као човек повлачи“.
Ова спознаја се снажно испољавала у животу игумана Мисаила. Једном је позвао код себе скоропостриженог монаха оца С. и наложио му да обави сложено и тешко послушање. Он то прихвати и, начинивши метанију, пође к вратима. Међутим, игуман га изненада заустави и, приклонивши главу грудима, мирно, али значајним тоном рече:
– Запамти, оче С: Бог не суди двапут. Зато ћу ја, за послушање које обављаш по мом налогу, дати одговор пред Богом, а не ти. Ти нећеш дати одговор.
Али, ако би се сусрео чак и са најмањим противљењем, игуман Мисаил би, без обзира на управни чин који је заузимао, обично одговарао: „Но, добро, урадите како хоћете“. После тога није понављао своје мишљење. Тако би се и старац Силуан одмах повлачио кад би сусрео противљење.
Због чега је то тако? Са једне стране зато што Дух Божији не трпи насиље нити препирку, а са друге зато што је воља Божија сувише велика ствар. Речи духовника увек носе на себи печат релативности и не могу савршено да сместе ни да изразе сву пуноту Божије воље. Само онај ко духовникове речи прима као угодне Богу, ко их не подвргава властитом суду, или како се то каже, ко их прима „без расуђивања“, налази прави пут, јер истински верује да је Богу све могуће. (Мт.19,26).
Такав је пут вере, упознат и утврђен хиљадугодишњим искуством Цркве.
 
* * * * *
 
Говорити о овим питањима, која сачињавају тајну хришћанског живота, и превазилазе границе лењиве свакодневице и обичног малог духовног искуства, није безопасно, будући да многи могу погрешно да схвате неку реч и да је неправилно примене на делу. Тада би се уместо користи имала штета, нарочито ако се ради о човеку који са гордом самоувереношћу приступа неком подвигу.
Старац није волео и хтео да одговара „из свог ума“ кад би му се неко обраћао за савет. Он се сећао речи преподобног Серафима Саровског: „Када сам говорио из свог ума, грешио сам“. Он је још додавао да грешке могу бити мале, али и велике.
Оно стање о коме је старац Силуан говорио оцу Стратонику, наиме да „савршени ништа не говоре сами од себе, већ само оно што им даје Дух“, не даје се увек чак ни онима који су се приближили савршенству, као што ни апостоли и остали светитељи нису увек чинили чудеса, нити је пророчки Дух увек подједнако деловао у пророцима. Једном би то било снажно, а други пут би их Дух напуштао.
Старац је јасно разликовао „речи из искуства“, од оних које су му дате као непосредно надахнуће свише, тј. речи које „даје Дух“. И оно прво је, додуше, драгоцено, но ово друго је сматрао узвишенијим и веродостојнијим (l.Kop.7,25). Каткад би са великом снагом убеђења своме питачу говорио о томе шта је Божија воља и давао одређене савете, а понекад, опет – да не зна шта је Божија воља за њега. Говорио је да Господ понекад не открива Своју вољу чак ни светима, јер су им се људи обратили са неверним и лукавим срцем.
По старчевој речи, код онога ко се усрдно моли бива много промена у молитви: борба са непријатељем, са самим собом, са страстима, с људима, са маштом. У таквим случајевима ум није чист и много је нејасног. Тек када наступи чиста молитва, када ум, сјединивши се са срцем, безмолвно стане пред Бога, када душа опипљиво осети да у себи носи благодат и потпуно се, слободна од мрачног утицаја страсти и маштања, преда вољи Божијој, молитвеник у себи може да осети надахнуће благодати.
Када ово духовно занимање – тражење Божије воље преко молитве – упражњава неко ко нема довољно искуства и који не може да поуздано „по укусу“ разликује деловање благодати од утицаја страсти, нарочито гордости, неопходно је да се обрати своме духовном оцу, и, све док од њега не добије савет, треба да се строго придржава правила: „Не примај и не одбацуј“.
„Не примајући“ – хришћанин осигурава себе од опасности да демонско деловање или наговарања узме за Божанска, и на тај начин навикне себе да „поклања пажњу духовима варалицама и демонским учењима“, и да демонима одаје поклоњење које доликује Богу.
„Не одбацујући“, – човек избегава другу опасност, наиме да Божанско деловање припише демонима и на тај начин упадне у грех „хуле на Духа Светога“, као фарисеји који су изгоњење ђавола од стране Христа приписивали „сили Велзевула, кнеза ђаволског“.
Друга опасност је већа од прве, јер душа може да се навикне да одбацује благодат и да је омрзне у толикој мери да усвоји стање богопротивљења, па да се тако определи и на вечном плану, услед чега се овај грех неће опростити ни у овоме веку, ни у будућем (Мт. 12,22-32). При првој заблуди душа брже увиђа своју неправду и спасава се покајањем, будући да нема неопростивог греха, осим непокајаног.
О овом веома важном аскетском правилу – „не примати и не одбацивати“, као и о томе како се оно примењује у животу подвижника, требало би говорити опширно. Али, пошто је наш циљ да у овом делу изложимо само неке основне поставке, а не и појединости, вратићемо се на претходну тему.
Способност савршенијег познања воље Божије кроз молитву је редак дар, који се стиче дугим трудом и великим искуством у борби са страстима, после многих и тешких демонских искушења са једне стране, и уз велику Божију милост, са друге стране. Но усрдна молитва за помоћ свише – подједнако је потребна свима нама, како старима тако и младима, ученим, и неуким, онима који имају власт као и потчињеиим, очевима и деци. Старац је упорно истицао да сви без изузетка, независно од свог положаја, друштвеиог статуса и узраста, увек и у свему и по свом умењу, треба да се моле Богу да их Он уразуми, да би на тај начин што више довели у склад свој пут са путевима воље Божије, све док не достигну савршенство.
 
О послушности
 
Питање познања Божије воље и потпуног предавања себе вољи Божијој уско је повезано с питањем послушности. Овом питању старац је придавао велики значај не само у личном животу монаха и хришћанина, већ и у животу целога „тела Цркве“, у Њеној свеобухватној пуноти (плироми).
Старац Силуан није имао својих ученика у обичном смислу речи, нити је заузимао професорску катедру, а ни сам није био ученик одређеног старца, већ се васпитавао, као већина светогорских монаха, на потоку општег предања: присуствовањем богослужењима у храму, читањем и слушањем Божије речи и дела светих отаца, затим кроз разговор са осталим светогорским подвижницима, строгим придржавањем одређеног поста, послушношћу игуману, духовнику и старијем на послу.
Нарочити, пак, значај старац је придавао унутрашњој духовној послушности игуману и духовнику, сматрајући то даром благодати и Тајном Цркве. Обраћајући се духовнику, он се молио да му се Господ кроз Свога слугу смилује и открије му Своју вољу, а кроз то пут ка спасењу. Знајући да је прва мисао која се појави у души после молитве – откривење свише, он је са будном пажњом ослушкивао прву реч духовникову, његов први наговештај, и није се упуштао и даљи разговор. У томе и јесте мудрост и тајна истинске послушности, која води ка познавању и испуњавању воље Божије, а не човечије. Оваква послушност без опирања – било спољашњег или унутрашњег – представља јединствени услов за усвајање живога предања.
Живо предање Цркве које се преноси кроз векове са покољења на покољење једна је од најбитнијих страна њеног живота. Када ученик прилази своме учитељу без противљења, отворена и искрена срца, са вером и смирењем, учитељ лако и, може бити, потпуно отвара своју душу. Али, чим духовни отац примети и најмање опирање, његова душа се затвара, а нит чистог предања се прекида.
Многи погрешно сматрају да је духовник „исто тако несавршен човек“ и да му „треба све потанко објаснити“, иначе „неће разумети“, да „може лако да погреши и због тога га треба исправљати“. Онај који се опире духовнику и хоће да га исправља, самим тим ставља себе изнад свога учитеља и тако престаје да буде ученик. Наравно, нико није савршен и нема човека који би се усудио учити као Христос, који има власт, јер предмет учења није од човека, и „није по човеку“ (Гал.1,11-12), али се неизмерно благо дарова Светога Духа чува у земљаним судовима. То благо је не само неизмерно него и недокучиво по свом карактеру, и само онај ко је пошао путем истинске и потпуне послушности, може да нађе улаз у ову тајанствену ризницу.
Разборит подвижник или онај ко се исповеда код духовника, овако се понаша: у неколико речи исприча своме духовнику о помислима, или му изнесе оно суштинско о свом душевном стању, а затим оставља духовника слободног. Духовник, пак, који се од почетка исповести моли Богу, чека уразумљење код Бога. Ако у својој души осети „осведочење“, даје свој одговор, на коме се и треба задржати. Јер, ако се „прва реч“ духовника пропусти, губи ce делотворност Тајне и исповест може да се преобрати у обичан људски разговор.
Ако послушник (онај који се исповеда) и духовник имају правилан однос према Тајни, осведочење од Бога добија се ускоро. Не добије ли се, међутим, тражено осведочење, духовник може да затражи од онога ко се исповеда даља објашњења, и само тада су она умесна. Ако овај не обрати потребну пажњу на духовникову „прву реч“, већ га засипа својим објашњењима, самим тим показује недостатак своје вере и разумевања као и то да се поводи за својом скривеном жељом да придобије духовника за своје гледиште. У таквом случају почиње психолошка борба, коју је апостол Павле назвао „некорисном“ (Јев.13,17).
Вера у силу Тајне, вера у то да Господ љуби човека и никада не оставља онога који се одриче своје воље и расуђивања ради Његовог имена и Његове свете воље, послушника чини непоколебљивим и неустрашивим. Пошто добије упутство од духовника, подвижник, у своме настојању да га испуни, презире и саму смрт, јер је већ прешао „из смрти у живот“.
Старац Силуан је од самог почетка свога монашког живота био тако савршен послушник, да је за њега сваки духовник био добар наставник. Кад би монаси и сви богобојажљиви хришћани, сматрао је он, слушали своје духовнике и пастире без властитог суда над њима, без критике и без унутрашњег противљења, удостојили би се спасења и самим тим би допринели пуноти живота целе Цркве.
Онај који иде старчевим путем, може бити сигуран да ће се ускоро и лако удостојити велике Божије милости, док ће се својевољан и својеуман, ма колико био учен и образован, и ма колико мучио себе најсуровијим подвизавањем – увек хранити мрвицама које падају са Престола Милосрђа. Богатство које верује да има, постоји у његовој уобразиљи а не у стварности.
Једно је веровати у Бога, а друго је знати Бога, говорио је старац.
Кроз пространо море живота Цркве, чисто и истинско предање Духа протиче попут танке струје, и онај ко жели да се приближи том потоку, треба да се одрекне „свог“ умовања. Човек који почиње расуђивати „својим“ разумом, неизбежно губи чистота, јер је Божијој премудрости и истини супротна људска мудрост и истина. Својеумним људима ово ће се учинити страшно тешким и чак безумним, али онај ко се није уплашио да постане луд (l.Kop.3,18-19), спознао је истински живот и истинску премудрост.
 
О Светом Писму и Светом Предању
 
Однос старца према послушности, коју је сматрао неопходним условом за вођење духовног живота, тесно је повезан са његовим схватањем светог предања и Божије речи.
Живот Цркве старац је схватао као живот у Светом Духу, а у светом предању је видео непрекидно деловање Светога Духа у Цркви. Свето предање, као вечно и непроменљиво присуство Светог Духа у Цркви, представља најдубљу основу њеног бића. Зато предање обухвата и прожима целокупан живот Цркве, тако да и само Свето Писмо није друго до један од његових облика. Због тога се и може рећи:
Без светог предања, Црква би престала да буде оно што јесте, јер је служење Новог Завета служење Духа, написано не мастилом, него Духом Бога живога, не на каменим таблицама, него на телесним таблицама срца (2.Кор.З,3).
Кад би се, рецимо, из неких разлога, Црква лишила свих својих књига, тј. Старог и Новог Завета, дела светих отаца и богослужбених књига, предање би могло – иако, можда, не дословно, него са нешто измењеним речима – да васпостави ново Свето Писмо које би у суштини остало израз исте вере једанпут предане светима (Јуд.1,3), пројава једног те истог Духа, који постојано делује у Цркви и представља њену основу и суштину.
Свето Писмо није ни дубље ни важније од светог предања, већ, као што смо раније рекли, представља један од његових облика. Свето Писмо је најдрагоценији облик светог предања, најпогоднији за чување и коришћење, и кад би се оно издвојило из потока светог предања, не би се могло правилно разумети никаквим научним истраживањима.
Ако је апостол Павле имао Христов ум, утолико га више има света Црква, чији је члан и апостол Павле. Ако посланице апостола Павла и других апостола сачињавају саставни део Светог Писма, и ново Свето Писмо (по губљењу старог), било би исто тако свештено, јер по обећању Господа, Бог – Света Тројица неизмењиво обитава у Цркви.
Многи греше када одбацују предање Цркве, да би се – по њиховом мишљењу – окренули његовом правом извору, тј. Светом Писму. Јер, није Свето Писмо извор Цркве, већ свето предање. Првих деценија своје историје, Црква још није имала списе Новог Завета, него је живела само по предању, које верни, по савету апостола Павла, треба да чувају (2.Сол.2,15).
Опште је позната чињеница да су све јереси последица произвољног тумачења Светог Писма. Оне су Свето Писмо схватале „по своме“. О овом изопаченом тумачењу Светог Писма говорио је још апостол Петар (2.Пт.З,16).
Поједини чланови Цркве, укључујући ту и њене најбоље синове и учитеље, често не могу да носе пуноту дарова Светог Духа, и зато њихово учење и списи садрже извесна несавршенства или чак погрешке. Међутим, узевши у целини, у учењу Цркве, која садржи пуноту дарова и познања, истина остаје вечна.
Непоколебљива вера у истинитост целокупног учења Саборне Цркве и бескрајно поверење у све што је она примила и утврдила у свом опиту лежи у основи живота светогорског монаха. То га спасава од дилетантизма лишеног традиције и колебљивих нагађања. Улазећи на тај начин вером у живот васељенске Цркве, монах постаје учесник у њеном неизмерном богатству. То уједно и његовом личном искуству даје карактер категоричне поузданости.
Изучавајући Свето Писмо, дела светих отаца и литургијске књиге, које садрже неисцрпно догматско и молитвено благо – монах проналази големо богатство и зато се код њега не појављује жеља да и сам пише нешто слично, у чему не би било ничег суштински новог. Но када у животу Цркве настане стварна потреба да се напишу нове књиге, тада ће се оне и написати.
Свака нова књига која се објави са намером да постане саставни део учења Цркве или њен тумач, подвргава ce суду Цркве. Она, пак, без журбе и потанко све испитује и проверава, посебно с обзиром на утицај који књига може да врши на живот људи. Ово мерило, тј. утицај учења на живот, веома је значајно због тесне повезаности догматског сазнања и живота. Црква одбацује све оно што се покаже као противречно и несаобразно са духом Христове љубави, којом она живи.
Поједини њени синови и чланови се, у тежњи ка овој љубави – спотичу, падају и греше. Али, Црква у својој дубини Духом Светим зна истину љубави Христове. И када јој се нуди реч љубави са неким другим садржајем, она се неће завести никаквим философирањем нити „блиставом“ доктрином. Она не може бити обманута.
Убеђени смо, да нам овај верни син Цркве, блажени старац Силуан, у својим списима даје једино и најверодостојније мерило истине у Цркви.
Тај критеријум је – Христова љубав према непријатељима и Христово смирење.
 
* * * * *
 
Старац је писао:
„Нико не може сам од себе знати шта значи Божија љубав, већ га Дух Свети томе научи. Наша Црква познаје Божију љубав кроз Светог Духа, и зато и можемо говорити о њој“.
„Господ је благ и милостив, али да нас Дух Свети није научио, ми не бисмо знали о тој љубави ништа осим онога што пише у Светом Писму“.
„Можемо расуђивати само онолико колико смо познали благодат Светог Духа…“
„Светитељи говоре о ономе што су стварно видели и што знају. Они не говоре о ономе што нису видели“ (Кол.2,18).
„Светитељи не говоре ништа из свог ума“.
Богонадахнуто Свето Писмо је најпоузданија реч (2.Пт. 1,19) и служи као путоказ и поука за свако добро и богоугодно дело (2.Тим.3,1617). Међутим, богопознање које се из њега црпе не може достићи жељено савршенство, ако нас и Сам Господ не научи Духом Светим.
Будући истински смирен и кротак, старац је са непоколебљивим уверењем говорио да човек не може „својим умом“ разумети Божанско, јер се оно „познаје само Светим Духом“. Зато ни Свето Писмо, „написано Светим Духом“, не можемо разумети путем научног истраживања, јер су научном испитивању доступне само неке спољашње стране и појединости, а никако суштина.
Све док човеку не буде свише дато да разуме Свето Писмо и „да зна тајне Царства Божијег“, све док се он дугом борбом са страстима не смири и из самог опита не позна васкрсење своје душе и све што се налази на том узвишеном и тајанственом путу, потребно је да се строго придржава предања и учења Цркве, и да избегава да сам од себе учи, ма колико иначе био образован на „људском“ плану. Јер, и најгенијалнија људска домишљања далеко су од истинског живота Духа.
Дух Свети, Дух Истине живи у извесној мери у сваком човеку, тим више у хришћанину. Али не треба прецењивати овај мали благодатни опит и дрско се на њега ослањати.
Дух Свети који увек реално обитава у Цркви, стрпљиво и кротко тражи и чека сваку душу. Али, често му сам човек не допушта да слободно делује у њему, због чега остаје изван Светлости, и познања тајни духовног живота.
Честа је појава да човек доживи благодат али не зна да узраста у њој, него је губи. Његов религиозни живот усредсређује се на мозак, постаје као уопштени појам. Остајући у том стању, он је склон да верује да поседује духовну мудрост, а не схвата да једно такво уопштено поимање, упркос доживљене благодати, води до својеврсног извртања речи Божије. Свето Писмо за њега остаје књига запечаћена са седам печата (Отк.5,1).
Свето Писмо је реч коју су исказали свети Божији људи, покретани Духом Светим (2.Пт.1,21). Међутим, изреке светих нису савршено независне од умног степена и духовног стања оних коме су упућене. Не, оне су жива реч упућена живим људима због чега ће свако научно (историјско, археолошко, филолошко итд.) тумачење Писма бити погрешно.
У целом Светом Писму скривен је одређени крајњи циљ. Међутим, ка том увек истом и неизмењивом циљу свети пророци, апостоли и други учитељи Цркве водили су живе људе, оне међу којима су боравили, прилагођавајући се њиховим способностима поимања.
Најбољи пример за то је апостол Павле, који је, иако никад није одступао од свог једног те истог боговиђења и богопознања, ипак свима био све, да како год неке спасе… (l.Kop.9,19-22). То значи да је са сваким разговарао на различит начин. Према томе, ако бисмо на његове посланице примењивали само научну анализу, суштина његовог „богословског система“ би нам неизбежно остала нејасна.
Старац је веома ценио богословску науку и њене представнике, али је позитивну улогу и заслуге научног богословља признавао само у области историјског живота Цркве, а никако не у области истинског вечног живота Духа.
Људска реч неизбежно носи у себи некакву неодређеност и непостојаност. Ово својство она задржава чак и у Светом Писму, па је због тога изражавање Божанске истине људском речју могуће само у извесној мери, а не потпуно. Али, то не значи да се реч Божија своди на ниво просте људске релативности. Не. По старчевом схватању, разумевање Божије речи могуће је само кроз испуњавање заповести Христових, а не путем научног истраживања. Тако је учио и сам Господ:
И чуђаху се Јудејци говорећи: како овај зна књиге, а није се учио? Тада им одговори Исус и рече: Моја наука није моја, него Онога који ме је послао. Ако хоће ко вољу његову да твори, познаће да ли је ова наука од Бога, или ја сам од себе говорим (Јн.7, 15-17). Господ је целокупно Свето Писмо свео на кратку реч: Љубите Бога и ближњег (Мт.22,40). Али Христова реч – љубав – остаће занавек тајна за све филологе. Ова реч је име Самога Бога и њен истински смисао се открива једино дејством Самог Бога.
 
О Божијем имену
 
Старац се најчешће Бога називао – Господом. Понекад је он под овим именом подразумевао Свету Тројицу, понекад Бога-Оца, понекад Бога-Сина, а врло ретко Светог Духа, чије име је он веома често призивао. Чак и тамо, где се, можда, могла употребити заменица, он би увек понављао потпуно име Светога Духа. Бесумње, он је то чинио стога, што су име Духа Светога, као и име – Господ и друга Божија имена изазивали у његовој души снажан одзив, осећање радости и љубави.
Ова појава, тј. радост и осећање светлости и љубави у срцу при призивању Бога, била је узрок дугих богословских спорова о природи Божијег имена. Ови спорови настали су најпре у Светој Гори поводом објављивања књиге једног кавкаског пустињака, схимонаха Илариона – „На горама Кавказа“. Затим су се они пренели у Русију, између 1912-1916. године, дубоко захвативши руску богословску мисао и црквену јерархију, и у догматском погледу довели до потпуно задовољавајућих резултата.
Спор о Божијем имену водио се у време старчеве тешке борбе за потпуно искорењивање страсти славољубља и гордости, као главних узрочника његових тешких страдања. Носећи непрестано у своме срцу име Христово (Исусова молитва никада није престајала да дејствује у њему), он се клонио свакога спора о природи тог имена. Знао је да се кроз Исусову молитву настањује у срцу благодат Светог Духа, да призивање Божијег имена Исусовог освећује целога човека, сажижући у њему страсти, али је избегавао да овај свој опитни доживљај догматски тумачи, бојећи се да не „погреши у расуђивању“. Оваквих грешака било је и на једној и на другој страни, пре но што се нашло правилно догматско схватање.
Спорови су бивали веома жучни и бурни и то је жалостило душу старца, који је своје ноћи проводио у „Адамовом плачу“.
 
Неке старчеве мисли о биљкама и животињама
 
Блажени старац је за нас био велики дар неба и изузетна појава. То је био лик правог хришћанина, који је задивљавао својим савршенством. Задивљавала нас је посебно она хармонична синтеза наизглед супротних крајности. Са једне стране видели смо код њега једно осећање сажаљења према свему живом, према свакој твари, тако необично за људе његове храбрости, и то у таквој размери, да се природно наметала мисао да се ради о једној патолошкој осећајности. Са друге, пак, стране, из његовог живота смо видели да то никако није нека патолошка појава, него надприродна величина и милосрђе по благодати.
Старац је био пажљив и према растињу. Он је сматрао да је свака грубост која растињу чини штету супротна учењу благодати. Сећам се како смо једном заједно ишли по путићу који води од манастира према келији где сам провео једну годину. Та келија је удаљена један километар од манастира. Старац је пошао да види моје станиште. У рукама смо имали штапове уобичајене за то место. Са обе стране путића расло је ретко жбуње високе дивље траве. Не желећи да допустим да пут зарасте том травом, ударио сам штапом по једној стабљици при врху да бих га сломио и тиме спречио сазревање семена. Тај покрет је старцу изгледао груб, те је негодујући одмахнуо главом. Схвативши шта је то значило, ја сам се застидео.
Старац је говорио да нас Дух Божији учи да сажаљевамо читаву творевину, тако да „без потребе“ ни лист на дрвету не треба повредити.
„Лист на дрвету зелени, а ти си га без потребе отргао. Премда то и није грех, ипак је срцу које је научило да воли жао чак и тог листића, жао читаве творевине“.
Међутим, то осећање сажаљења према зеленом листу на дрвету или пољском цветићу под ногама сједињавало се код старца са врло реалним односом према свакој ствари у свету. Kao хришћанин он је знао да је сва творевина саздана да служи човеку, и зато, када је „потребно“, човек може свиме да се користи. И он је косио сено, секао шуму, припремао себи дрва за зиму, јео рибу.
Посебну пажњу заслужује однос старца према животињама, о чему иначе, сведоче и његове забелешке. Заиста је за дивљење његово, са једне стране, сажаљење према свој твари које се могло осетити када је говорио о томе како је дуго оплакивао своју „суровост према твари“ када је једном „без потребе“ убио муву или када је врућом водом полио слепог миша који се настанио на тераси његовог складишта, или о томе како му је постало „жао сваке твари и сваког страдајућег створења“ када је на путу видео убијену и раскомадану змију, и опет, са друге стране, његова непривезаност за ма какву твар, као последица пламене устремљености ка Богу.
Сматрао је да су животиње „земља“ за коју човеков ум не треба да се везује, јер Бога треба љубити свим умом, свим срцем и свом снагом, тј. свом пунотом, заборављајући земљу.
Често приметну привезаност људи за животиње, која понекад долази до „дружења“ са њима, старац је сматрао обртањем поретка који је Бог установио и супротном нормалном стању човеку (Пост.2,20). Мазити мачку и говорити јој: „мац, мац“, или се играти и разговарати са псом, остављајући мисао о Богу, или у бризи за животиње заборављати страдање ближњег, или због њих ступати у спор са људима – све је то за старца било нарушавање Божијих заповести, чије, иначе, ревносно испуњавање човека чини савршеним. У читавом Новом Завету не налазимо ни једно место, где се говори о томе да је Господ обраћао нарочиту пажњу животињама, а Он је, доиста, волео сву твар. Нама је задато достизање тог савршеног човештва по образу Човека-Христа, које одговара нашој природи, сазданој по образу Божијем. Зато је старац гледао на сваку приврженост и пристрасност према животињама као на унижавање људског образа бића. О томе он пише:
„Неки људи показују приврженост животињама. Међутим, тиме они само жалосте Творца, јер човек је призван на вечни живот са Господом, да царује са Њим и да љуби јединога Бога. Према животињама не треба да имамо осећање привржености, већ само треба да имамо срце које воли сваку твар“.
Старац је говорио да је све саздано да би служило човеку, и зато, кад је то неопходно, сви могу да се користе сваком твари. Али, човек је уједно дужан и да се брине о свакој твари. Зато је наношење штете животињама или биљкама без потребе, супротно закону благодати. Исто тако, свака претерана приврженост животињама супротна је Божијој заповести, јер се тиме умањује љубав према Богу и ближњем.
Ко истински воли човека и у својим молитвама плаче за цели свет, не може се везивати за животиње.
 
О лепоти света
 
Старац се одушевљавао лепотом овога видљивога света. Међутим, овај занос није нарочито испољавао ни положајем тела, нити покретима. О њему сте могли наслутити само по изразу његовог лица и интонацији гласа. Изворност дубоког преживљавања још јаче се осећала у таквом уздржаном пројављивању. Увек усредсређен на свога унутрашњег човека, он је обраћао мало пажње на спољашњи свет. Понекад би се његов поглед зауставио на лепоти видљивог света. Међутим, за њега је то је био само нови повод да у свему види Божију славу и да срцем тежи Богу.
У овом погледу био је као дете: свему се дивио. Потпуно је исправна мисао коју је записао у својим белешкама, наиме да онај ко изгуби благодат, не осећа лепоту света како ваља, и зато се ничему не диви. Сва величанствена дивота Божије творевине у таквим људима не буди никакво осећање дивљења и ганутости. Међутим, када Божија благодат живи у човеку, свака појава у свету задивљује душу својом недокучивом чудесном лепотом. Тада душа кроз гледање лепоте видљивог света у свему осећа живог и дивног Бога.
Старац је са дубоким осећањем лепоте посматрао – облаке, море, планине, шуме, ливаде, свако појединачно дрво. Говорио је да је слава Творца велелепна чак и у овом видљивом свету. Међутим, виђење славе Самога Господа у Светом Духу бескрајно превазилази сваку људску мисао.
Посматрајући једном кретање облака на плавом светогорском небу, он рекао је:
Једнако размишљам, како је величанствен наш Господ! Какву ли је красоту саздао у славу Своју а за добро Свог народа, да би сви славили свога Творца… О, Владичице, удостоји људе да виде славу Господњу.
Проводећи тако неко време и посматрању лепоте видљивог света и Божије славе у њој, он би се поново враћао молитви за сав свет.
 
О храмовном богослужењу
 
Старац је много волео дуга богослужења у храму, која су тако неизмерно богата по својој духовној садржини. Високо је ценио труд појаца и читача, много се молећи за њих, тражећи за њих помоћи од Бога, особито за време бденија. Али, и поред тога што је толико волео благољепије, лепоту и музику богослужења, ипак је говорио, да они нису савршена молитва, премда и јесу установљени по дару благодати Светог Духа и дати „народу верујућих“ саобразно његовој снази и користи.
„Господ нам је дао црквене службе са појањем, да би нам помогао као немоћној деци. Ми још не знамо како треба да се молимо, а појање је корисно за све, ако се чини са смиреним срцем. Међутим, још је боље када наше срце постане храм Господњи, а ум – Његов престо“, писао је старац. На другом месту он пише:
“ Господ се слави у светим храмовима, а монаси-пустињаци Га славе у својим срцима. Срце пустињака је храм, а његов ум престо Господњи, јер Господ воли да пребива у човековом срцу и уму“.
Он је још је говорио да се цео свет претвара у храм Божији, када се непрестана молитва учврсти у дубини нашег срца.
 
О човековом уподобљавању Христу
 
Старац је много говорио и писао о томе да они који испуњавају заповести Господње бивају слични Христу. Уподобљење Христу може бити мање или веће. Њему границе нису постављене. Тако је велико призвање човека: он доиста постаје подобан Богу.
Старац је говорио:
„Господ је тако заволео Своје саздање да оно постаје подобно Богу“.
Он се при томе сећа речи светог Јована Богослова: Бићемо слични Њему, јвр ћемо га видети као штојесте (I.Јн. 3,2).
Старцу су биле бескрајно драге Христове речи: Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја, да виде славу моју (Јн. 17,24).
Ова слава се не може видети, а да се у њој не учествује. Зато речи: да виде славу моју – значе – да ће и њима бити дата ова слава.
Бог је љубав, бескрајна љубав и хоће да се сав преда човеку.
И славу коју си ми дао, ја сам дао њима (Јн.17,22).
Ако ова слава буде дата људима, човек по благодати постаје бог, тј. стиче обличје Божанског бића, иако по суштини својој и даље остаје твар. Као што је Христос, имајући обличје Божанског бића, приликом Свог оваплоћења примио обличје људског бића, тако и човек, који има обличје ропског бића, у Христу стиче обличје Божанског бића (Фил.2,6-7).
О томе у својој целомудреној уздржљивости не воли да говори чак ни Свето Писмо.
Зашто?.. Можда зато што би они који слушају могли да се размахну уобразиљом и маштањем се устреме у наднебесне висине, заборављајући или не знајући да је Бог – Смирење.
Прихватајући Господа као најближег, најдражег, најсроднијег Оца, старац је говорио да „нас је Дух Свети ородио“.
Својим доласком у душу Дух Свети по природи орођује човека са Богом, тако да душа са великим и несумњивим осећањем Господу говори: Оче.
 
* * * * *
 
Старац је свом душом био обузет виђењем величине Господа, који је страдао за људске грехе, за сав свет. Био је испуњен дивљењем према неизмерној Божијој љубави и Божијем смирењу.
У својој души он је славословио Господа за Његова искупитељска страдања, знајући да га је овом славословљу научила благодат Светог Духа. Ово славословље, ова песма, била је њему слађа од свега другог.
Славословље небесних сила је доживљавао као непрестано слављење Господа због Његове смирености и страдања којима је искупио човека од вечне смрти.
Старац је на тајанствен начин духом слушао ове херувимске песме које, како је говорио, „чују сва небеса“ и које су „сладосне, јер се певају Духом Светим“.
 
О тражењу Бога
 
Старац је имао једну посебну мисао, наиме, да Бога може истински тражити само онај ко Га је једном познао и затим изгубио. Био је убеђен да сваком тражењу Бога претходи извесно осећање Бога.
Бог над човеком не врши никакво насиље, већ стрпљиво стоји код човековог срца и смирено чека док се оно не отвори.
Бог сам тражи човека пре но што човек тражи Њега, и када се, ухвативши погодан тренутак, јави човеку, тек тада човек у извесној мери упознаје Бога. Тада он почиње да тражи Бога, који се скрива од срца. Старац је говорио:
„Како ћеш тражити оно што ниси изгубио? Како ћеш тражити оно што уопште не познајеш? Душа, пак, зна Господа, и зато Га и тражи“.
 
О нашем односу према ближњем
 
По односу човека према ближњем можемо најпоузданије судити о достигнутом ступњу самопознања, јер сваки човек види у другоме оно што је сам кроз властити духовни опит успео да сазна о себи.
Ко је на себи, са једне стране, искусио сав бол и дубину страдања људског духа, одвојеног од светлости правог бића, и са друге стране – шта је човек када живи у Богу, зна, да сваки човек представља једну непролазну вечну вредност, већу него цео остали свет. Он зна човеково достојанство, зна да је Богу драг сваки од најмање браће (Мт.25,40), и зато никада, чак ни у себи, неће помислити на убиство, неће себи дозволити да нашкоди ближњему или да га увреди.
Онај ко „само верује“, ко је упознао само умерену благодат и тек нејасно „предосећа“ вечни живот, по мери своје љубави према Богу чува се греха, али његова љубав још ни приближно није савршена. Такав човек може да увреди свога брата.
Онај, пак, који без сажаљења, „ради своје користи и интереса“, наноси штету другоме, помишља или чини убиства, постао је сличан звери и сам у себи осећа да је зверолико створење, тј. не верује у вечни живот, или је, пак, пошао путем демонске духовности.
Преко јављања Христа, старац је био научен да доживљава богоподобије човека. Уопште, он се према сваком човеку односио као према Божијем чеду, носиоцу Светог Духа. Дух Свети као Дух Светлости и Истине, живи у извесној мери у сваком човеку и просвећује га. Пребивајући у благодати, човек може да је види и у другима, а ко не осећа благодат, не види је ни у другима. Старац је говорио да се по нашем ставу према ближњем може судити о мери благодати коју носимо у себи. „Ако човек у своме брату види присуство Светог Духа, значи, да и он сам има у себи велику благодат, ако, пак, мрзи свога брата, значи, да је и он сам опседнут злим духом“.
То је било старчево дубоко убеђење. Он је био свестан, да сваки човек који мрзи брата, од свога срца ствара пребивалиште злог духа и тиме се одваја од Христа.
 
О јединству духовног света и величини светих
 
Живот духовног света старац је осећао као нешто јединствено. Сматрао је да се због тог унутрашњег јединства свака духовна појава одражава на целом духовном свету. Ако се догоди нешто добро, сав свет духова, „сва се небеса“ се радују. И обратно, ако се догоди какво зло, она тугују. Али, премда свака духовна појава неизбежно оставља трага у бићу читавог.духовног света, ипак је ово осетљиво запажање, о коме је говорио старац, својствено углавном светима. То духовно знање које прелази границе људског, он је приписивао дејству Светог Духа. У Светом Духу душа „види“ цео свет и обухвата га својом љубављу.
Старац је дубоко веровао да светитељи чују наше молитве. Говорио је да је то видно из нашег молитвеног општења с њима. У Духу Светом светитељи још овде на земљи добијају делимично тај дар, а по престављењу овај дар се увећава.
Говорећи о томе доиста богоподобном својству светих, он се дивио неизмерној Божијој љубави према човеку:
„Господ тако воли човека, да му је дао Светог Духа, и у Духу Светом човек постаје сличан Богу. Они који у то не верују и не моле се светитељима, не знају како много Господ воли човека и колико га је узвисио“.
 
О духовном виђењу света
 
Старац је често говорио: „Када је сав ум у Богу, човек заборавља свет“. На другом месту пише: „Духовни човек лети попут орла у висинама и својом душом осећа Бога, и види цео свет, иако се моли усред ноћне таме“.
Поставља се питање: нема ли овде противречности? или, пак, друго: није ли овакво посматрање света плод уобразиље?
Даље, старац пише: „Мало их је који Тебе знају и са којима се о Теби може говорити“.
Међу оне који не знају Бога и са којима се о Њему не може говорити, спадамо, у првом реду, ми. Зато молимо све оне који су познали Бога да буду милостиви према нама, те да нам опросте наш смео и безуман покушај да бар унеколико објаснимо смисао ових речи блаженог старца.
Чиста молитва ум вуче у срце, и уједно сабира целог човека, чак и његово тело. Када је ум погружен у срце, ослобађа се представа света, и душа, свим силама устремљена Богу, у унутрашњој молитви, при светлости која излази од Бога, види себе на један сасвим посебан начин. Тада она не види спољашње појаве и услове живота, већ себе саму разоденуту у својој природи и раскривену у својој дубини.
Ово гледање које је управљено ка праизвору живота – Богу, упркос свој својој безобличности, једноставности и „стегнутости“, нама открива границе у којима се креће биће свог створеног духовног света. Ослободивши се од свега и ништа не видећи, душа сав свет види у Богу. Она осећа своје јединство са њим, молећи се за њега.
„А ја би хтео само једно: да се молим за све као за самога себе“, писао је старац.
Ми смо сви безброј пута осећали дивљење пред величанственом лепотом природе. И ево, представимо сад себи једну малу црно-белу фотографију, на којој уместо непрегледног пространства видимо само мало парче папира, а уместо неисказаног богатства сенки, боја и облика, неколико црних и сивих мрља. Колика је велика разлика између ове мале, безживотне фотографије и онога што је на њој насликано, толика је, и још већа, разлика између речи које смо сад изговорили и живота који се у њима крије.
 
Два начина сазнања света
 
Старац се одликовао живим, блиставим и изванредно смелим умом. Он пише:
„Умом не можемо сазнати чак ни то како је створено сунце. Уколико се помолимо Богу да нас научи како је створено сунце, у души ћемо чути јасан одговор: „Стеци смирење и дознаћеш не само како је сунце створено, већ ћеш познати и његовог Творца“. Познавши, пак, Господа Духом Светим, душа од радости заборавља сав свет и не труди се више око земаљског знања“.
Ове готово наивне речи указују на два различита начина сазнања бића. Обичан и свима познат начин је способност људског духа да сазнаје безброј разноликих сложених појава и форми у бескрајној уситњености и рашчлањености свега збивања. Зато сазнање стечено на овај начин не доводи никада до потпуног и реалног јединства.
При овом начину сазнања, ум, који непрестано тежи ка јединству, прибегава синтези, увек и неизоставно извештаченој. Јединство, пак, постигнуто на оваквом путу не постоји као нешто реално и објективно. То је само један уму својствен начин уопштавајућег мишљења.
Други начин сазнања бића стиче се путем усредсређивања људског духа унутар себе и његовог обраћања Богу. Ово је потпуно супротан процес оном првом. Ум се одвраћа од неизмерног мноштва појава у свету, свом снагом се обраћајући Богу. Пребивајући у Богу, он види себе и сав свет.
Старац је својом душом тежио овом начину сазнања – кроз молитву. И премда није губио здрав смисао за реалност овога света, њему су до краја живот остале туђе светске ствари, свака радозналост и привезаност. Његов дух био је непрестано обузет Богом и човеком.
 
О знацима распознавања благодати и прелести (тј. духовне обмане)
 
У жељи да од старца сазнамо да ли постоје неки несумњиЕ(И знаци по којима се може поуздано разликовати истински духовни пут од „привида истина“ који леже на странпутицама, разговарали смо са њим и добили одговоре који су нам били изузетно драгоцени. Он је говорио:
„Испуњен сладошћу љубави Светог Духа, човек потпуно заборавља свет, и душа у неисказаној радости гледа Бога. Сетивши се, пак, света, од Божије љубави и сажаљења према човеку душа плаче и моли се за сав свет“.
Погружена у плач и молитву за свет (што се рађа од љубави) и испуњена сладошћу Светога Духа, душа поново заборавља свет и налази покој у Богу. Сетивши се поново света, душа се, подстакнута великим милосрђем, са сузама моли за спасење свих.
То је истински пут којем нас учи Свети Дух.
Свети Дух је љубав, мир и сладост. Свети Дух нас учи да волимо Бога и ближњег. А дух прелести је горди дух. Он је немилосрдан према човеку и према твари уопште, јер он сам није створио ништа. Он поступа као лопов и његов је пут пун разарања.
Дух прелести не доноси истинску сладост, већ само немирну сласт таштине. У њему нема смирења, ни мира, ни љубави, већ само хладне равнодушности гордости.
Свети Дух нас учи Божијој љубави. Душа тугује за Богом и са умилењем и сузама даноноћно Га тражи. Зао дух, пак, доноси своју мрачну и тешку тугу која убија душу.
То су знаци по којима се може јасно распознати Божија благодат од преваре злог духа“.
Говорили смо старцу да има људи који бестрашће не схватају као Божију љубав, већ као једно особито посматрање бића које је изнад разликовања добра и зла. Они ово своје мишљење сматрају вишим од хришћанске љубави. На то је старац одговорио:
То је ђаволска наука. Свети Дух не учи тако. Слушајући старца, нисмо могли а да се не сетимо демонских ликова оних „надљуди“ који се налазе „с оне стране добра и зла“.
Старац је говорио:
– Свети Дух је љубав. Он даје души снаге да воли непријатеље. Онај, пак, који не воли свога непријатеља, није познао Бога.
Ово последње мерило у души старца је заузимало несумњиво и неприкосновено место. Он је говорио:
– Господ је милостиви Творац који све жали. Он жали све грешнике, као што мајка жали своју децу, чак и онда када она пођу рђавим путем. Тамо где нема љубави према непријатељима и грешницима, тамо нема Господњег Духа.
 
Мисли о слободи
 
Раније смо навели разговор старца са једним младим студентом из кога се делимично може видети његов поглед на слободу. Овде бисмо хтели да, као допуну, наведемо и друге мисли, које смо чули од њега или које су писмено изражене, и то на језику који је за већину неразумљив.
Старац је свој живот проводио првенствено у молитви, а ум који пребива у молитви не мисли, то јест, не расуђује, већ живи. Дејство ума погруженог у молитву није баратање општим појмовима, него учествовање у бићу. Ум који истински пребива у молитви нема посла са категоријама рационалног мишљења, него са квалитативно другачијим категоријама. Те друге категорије су само биће у његовој стварности, које се не може стеснити у узане оквире општих појмова.
Старац није био философ у обичном смислу речи. Међутим, он је био истински мудрац који је знао и оно што превазилази границе философије.
Узмимо као пример опит „сећања на смрт“. У аскетским списима светих отаца под „сећањем на смрт“ не подразумева се обично људско сазнање о смртности човека, нити обично сећање на то да ћемо умрети. То је једно нарочито духовно осећање. Сећање на смрт почиње доживљавањем краткотрајности овоземаљског живота. Ово доживљавање бива понекад слабије, понекад снажније, а понекад прелази у дубоко осећање трулежности и пролазности свега земаљског, услед чега се мења човеков однос према свему у свету. Све што не траје вечно губи свој значај и у човеку се рађа осећање бесмислености сваког стицања на земљи. Пажња ума се окреће од спољашњег света и усредсређује унутра. Душа се поставља пред несхватљиву дубину таме. Ово виђење душу доводи до ужаса који побуђује на усрдну молитву која не престаје ни дању ни ноћу. Време почиње да губи своје трајање, али у почетку не због тога што је душа угледала светлост вечног живота, већ, напротив, због тога што је читаво биће прожето осећањем вечне смрти. Најзад, пролазећи кроз многе и различите ступњеве, душа се под утицајем благодати уздиже у област беспочетне Божанске светлости. Није то неки философски „трансцензус“, већ живот у својој пуноти који нема потребе за дијалектичким „доказима“. То је сазнање које се не може дефинисати, доказивати и изразити. Међутим, и поред све своје неодредивости, оно је, будући истински живот, неупоредиво снажније и убедљивије од најсавршеније уопштене дијалектике.
Старац се моли:
„Господе, људи су заборавили Тебе, Творца свог, и траже неку своју слободу, а не разумеју да си милостив, да волиш грешнике који се кају и дајеш им Своју благодат Светог Духа.“
Молећи се свезнајућем Господу, старац не многослови и не појашњава своје мисли. „Људи траже своју слободу“, тј. слободу изван Бога, изван истинског живота, тамо где је нема нити је може бити, тамо где је крајња тама. Слобода је само тамо где нема смрти, где је истински вечни живот, тј. у Богу.
„Ти си милостив и дајеш им благодат Светог Духа“. Бог даје дар Светога Духа и човек постаје слободан. Где је Дух Господњи, онде је слобода (2.Кор.З,17), и сваки који чини грех, роб је греху. А роб не остаје у кући вавек… Ако вас, дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни (Јн.8,3436).
У благодатној молитви суштинско, или како је старац говорио – опитно познање људске слободе је изузетно дубоко. Он је свом душом осећао да је право ропство само једно – ропство греху, и да је права слобода исто тако само једна – васкрсење у Богу.
Докле год човек не васкрсне у Христу, у њему је све изопачено страхом од смрти, и следствено томе – робовањем греху. Међу онима који још нису познали благодат васкрсења, изопачење избегавају само они за које је речено: Блажени који не видеше а вероваше.
 
* * * * *
 
Не налазимо израза којим бисмо могли именовати духовни живот, будући да је недокучив и неодредив по своме извору, премда и јесте прост и јединствен по својој суштини. Можда би неки ову област назвали „надсвесном“. Међутим, ова реч је и неразумљива и не означава ништа друго до однос спекулативног сазнања и света који прелази његове границе.
Из ове неодредиве области духовни живот прелази у једну сферу која већ подлеже нашем унутрашњем посматрању, чак и извесној контроли. Он се манифестује двојако: као једно духовно стање или доживљавање, и као догматско сазнање. Ова два аспекта – различита и одвојена по свом „отеловљењу“, тј. по својој форми пројављивања у нашем емпиријском животу – у суштини представљају јединствен и нераздвојни живот. Услед тога је свако аскетско делање, свако духовно стање, уско повезано са одговарајућим догматским сазнањем.
Имајући у виду речено, увек смо се старали да схватимо у каквом је догматским сазнању била утемељена старчева дубока молитва и велики плач за сав свет.
Старчеве речи су тешко разумљиве у њиховој светој и великој простоти и тешко их је превести на језик који је лакше разумљив савременим људима. Због тога се ни ми не надамо да ћемо се приближити одређењу његовог догматског познања.
Старац је говорио и писао да Христова љубав не може поднети да ико пропадне, и у својој бризи за спасење свих она, ради постизања жељеног циља, иде путем жртве.
„Господ монаху даје љубав Светога Духа, и од ове љубави његово срце тугује због људи и због тога што се неће сви спасти. Сам Господ је толико туговао за људима, да се предао на крсну смрт. И Мајка Божија је носила исту тугу у своме срцу. И она је, попут свога љубљеног Сина, свима, без изузетка, желела спасење. Господ је исти тај Свети Дух даровао апостолима и светим оцима, као и пастирима Цркве“ (О монасима).
Спасавати на истински хришћански начин могуће је само кроз љубав, тј. привлачењем, а никако путем насиља. Својом жељом да све спасе љубав се пружа до краја те обухвата не само свет оних који живе на земљи, већ и умрле, и сам ад, као и оне који ће се тек родити, тј. целога Адама. Ако се радује и весели кад види спасење братије, љубав плаче и моли се кад види обратно, тј. њихову погибао.
Упитали смо старца: Како човек може волети све људе? И где је та љубав кроз коју би сви постали једно?
Старац је одговорио:
– Да бисмо, по речи Господњој, сви постали једно (Јн.17,21)^ не треба ништа да измишљамо, јер је код свих нас једна природа, због чега је природно да све волимо. Снагу да волимо даје нам Свети Дух.
Сила љубави је велика и победоносна, али не до краја. У људском бићу постоји једна област, где се чак и љубави постављају границе, где ни она не достиже пуноту надмоћности. Шта је то?
Слобода.
Слобода човека је истински реална и тако велика, да ни жртва Самога Христа, ни жртва свих који су пошли за Христом, не може нужно сама по себи да доведе до победе.
Господ је рекао: И када ја будем подигнут са земље (тј. разапет на крсту) све ћу привући себи (Јн.12,32-33). Тако се љубав Христова нада да све привуче себи и зато силази до најдубљег ада. Али чак ову савршену љубав и савршену жртву, неко (и не знамо да ли ће таквих бити много или мало) може да одбије да прихвати на разини вечности, говорећи: „А ја, ето, нећу“.
Ова страшна могућност слободе, која није остала непозната духовном опиту Цркве, била је разлог за одбацивање оригенистичких идеја.
Сасвим је сигурно да оригенистичка спознаја не може породити онакву молитву, какву видимо код старца.
Оно што је спознао када му се Христос јавио – за старца је било ван сваке сумње и колебања. Он је знао да Онај који му се јавио јесте Господ Сведржитељ. Он је знао да Христово смирење које је окусио и она љубав која га је испунила до крајњих граница издржљивости – јесу деловање Светог Духа-Бога. Он је Духом Светим познао да је Бог безгранична љубав и бескрајно милосрђе, па опет га познање ове истине није навело на помисао да ће се „ипак сви спасти“. Свест о могућности вечне погибли дубоко се утиснула у његов дух, јер се у благодатном стању души открива потпуна мера људске слободе.
 
* * * * *
 
Суштина апсолутне слободе је у томе да сама (личност) без икакве зависности или неопходности, без икаквог ограничења одреди своје биће. Таква је слобода Бога, а човек такву слободу нема.
Искушење за тварну слободу, која је слика Божије слободе, јесте да сама сазда своје биће, да га у свему сама одреди, да сама постане бог, одбијајући да прихвати оно што јој се даје, будући да у томе постоји осећање зависности.
Блажени старац је говорио да се и ово искушење, као и свако друго, савлађује вером у Бога. Вера у доброг и милостивог Бога, вера да је Он изнад сваког савршенства, привлачи благодат у душу. Тада нестаје тегобних осећања зависности, јер душа воли Бога као рођеног Оца и живи Њиме.
 
* * * * *
 
Старац није био много писмен човек. Ипак, његово стремљење ка познању истине није било ни мало мање него код других. Међутим, његов пут познања тражене истине био је савршено различит од метода умозрењске философије. Знајући то, ми смо са великим занимањем пратили како су кроз његов ум у савршено особитој и својеврсној атмосфери пролазили најразличитији богословски проблеми, сливајући се у његовом сазнању у форму решења. Он није могао питање дијалектички да развија и да га изрази кроз систем рационалних појмова. Он се бојао да не „погреши у мисленом расуђивању“. Међутим, ставови које је он изрицао носили су печат изузетне дубине. Само од себе јављало се питање: Одакле њему таква мудрост?
Свим својим бићем старац је сведочио да познање виших духовних истина лежи на путу испуњавања јеванђелских заповести, а не „спољашњег“ образовања. Он је живео у Богу, добијајући просвећење свише – од Бога. Његово познање није било уопштено поимање, него живот.
На почетку ове главе ми смо себи поставили за задатак да прикажемо старчево учење. Међутим, у току рада смо дошли на мисао да ћемо свој циљ лакше постићи ако, према сопственој мери, изобразимо његов духовни опит. То сматрамо стога што духовни опит, са једне стране, као дејство Великог Бога, у свакој својој историјској појави носи нешто вечно ново, а са друге стране, што све старчеве мисли које се тичу најдубљих религиозних проблема, јесу последица његовог великог молитвеног подвига и Божанских благодатних посета.
Хришћанство није философија, није „учење“, (доктрина), већ живот и све старчеве речи и списи сведоче о томе животу.
 
О човековом личном односу према Личном Богу
 
Господ је рекао Понтију Пилату: За то сам дошао на свијет да сведочим истину. Пилат је скептично одговорио: Шта је истина? Убеђен да на ово питање уопште нема одговора, он није ни очекивао одговор од Христа, него је изашао к Јудејцима.
Пилат је у извесном смислу био у праву. Јер, када се под питањем – Шта је истина?, подразумева последња истина која лежи у основи бића целог света, тада одговора – нема.
Међутим, да је Пилат имао у виду Првоистину или Самоистину, његово питање би гласило: Ко је истина?. Тада би чуо одговор који је Господ, нешто пре тога, предвиђајући питање Пилата, изрекао на Тајној Вечери Својим љубљеним ученицима, а кроз њих и читавом човечанству: Ја сам истина (Јн.14,6; 18,37-38).
Наука и философија постављају питање: Шта је истина? док хришћанска гносеологија не познаје питање шта, већ само Ко је истина.
Неки представници науке и философије често сматрају хришћане сањалицама, а о себи мисле да чврсто ходају по земљи и називају се „позитивистима“. Они, међутим, не схватају да права и апсолутна Истина може бити само Ко, а никако Шта, јер истина није општа формула нити општа идеја, већ Саможивот.
Шта, у ствари, може бити апстрактније и негативније од истине формулисане са Шта? Овај велики парадокс налазимо у читавој историји човечанства, почев од Адамовог пада. Обмануто својим разумом, човечанство живи као у некој опијености тако да не постављају само „позитивна“ наука и философија питање попут Пилата – Шта је истина? већ се и у религиозном животу човечанства запажа иста велика заблуда: и ту људи, тражећи истину, постављају питање – Шта је истина?
Разум сматра да ће, упознавши тражену истину – Шта, самим тим овладати магијском силом и постати слободни господар бића.
Човек који се у свом религиозном животу у тражењу истине руководи разумом, неизбежно запада у пантеистичко схватање света. Кад год богословствујући ум покушава да властитом снагом позна истину о Богу, он, свесно или несвесно, пада у кобну грешку у коју су запали и наука и философија и пантеизам, тј. у тражење и посматрање истине кроз оно Шта.
Разумом се никако не може познати оно Ко истине. Бог, односно Ко – познаје се само кроз учествовање у бићу, тј. само Светим Духом. Ово је старац стално наглашавао.
Сам Господ је рекао: Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити… А Утешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему (Јн.14,23-26).
Православни аскетски опит одбацује уопштено посматрање као неправилно. Онај ко се у свом богомислију задржава на уопштеном посматрању Доброте, Вечности, Љубави и сл. пошао је лажним путем. Али, ни онај ко је само одбацио све емпиријске облике и појмове, још није познао прави пут.
Православно богозрење није уопштено посматрање Добра, Љубави и сл. Оно није ни просто ослобођење ума од свих емпиријских облика и појмова. Истинско гледање даје Бог када посети душу. Тада душа гледа Бога и види како Он воли, како је благ, великолепан, вечан, види Његову надсветскост и неизрецивост. Али, на апстрактни начин, ништа се не да сагледати.
Истински духовни живот не познаје маштање, него је у свему и увек конкретан и позитиван. Истинско богоопштење човек постиже само путем личног молитвеног обраћања Личном Богу. Истински хришћански духовни опит јесте општење с апсолутно слободним Богом. Зато он и не зависи само од човековог напора и воље, као што је то случај у нехришћанском (пантеистичком) опиту.
Тешко је неприкладним речима пренети читаоцу шта је оно што нас је при општењу са старцем увек изнова поражавало. Разговор са њим био је сасвим посебног карактера. И поред све простоте и кротости, његова реч је изванредно упечатљива, јер је исходила из дубоког опита бића. То је била реч истинског носиоца Духа живота.
Јављање Христа Силуану био је један лични сусрет, и зато његово обраћање ка Богу има дубоко лични карактер. Молећи се, он је са Богом разговарао лицем у Лице. Осећање Личног Бога чисти молитву од маштања и уопштеног расуђивања, преображујући све у један невидљиви центар живог унутарњег општења. Усредсређујући се унутра, молитва престаје да буде „вапај у празно“ и ум сав постаје пажња и слух. Призивајући Божије име, Оче, Господе, и друга, он се налазио у таквом стању о којем није допуштено говорити (2.Кор.12,4). Ово ће разумети само онај ко је и сам доживео присуство живога Бога.
Један знаменит подвижник манастира, отац Трофим, приметио је то код старца Силуана и спопали су га страх и недоумица, о чему је сам причао већ после кончине старца.
 
О љубави према непријатељима
 
Као што сваки рационалистички поглед на свет има свој логички ток, своју дијалектику, тако и духовни свет има, условно речено, своју конструкцију и дијалектику. Па ипак, дијалектика духовног опита је потпуно особитог карактера и не уклапа се у процес обичног расуђивања.
Зато ће неким рационалистима изгледати необично што је старац љубав према непријатељима сматрао критеријумом истинске вере, правог богоопштења и поузданим знаком истинског деловања благодати.
И поред све наше жеље да будемо што краћи и да избегнемо излишна понављања, ипак, сматрамо да је потребно да овде дамо неколико објашњења.
Човеку је дата нада да ће се у будућем веку удостојити дара велике богоподобности и пуноте блаженства, док му је овде дато да позна само „залог“ будућег стања. Живећи у границама земаљског искуства човек, будући обучен у тело, може за време молитве да пребива у Богу, а да при том не заборавља на свет. Достигне ли, пак, ово пребивање у Богу један виши степен пуноте, тада се „свет заборавља“, као што човек који се „прилепио за земљу“ – заборавља Бога.
Али, како се може говорити о љубави према непријатељима као критеријуму истинског богоопштења, када човек у стању потпунијег пребивања у Богу „заборавља“ на свет? Јер, човек који заборави свет не мисли више нити на пријатеља, нити на непријатеља.
Бог је по својој суштини изнад света, оностран (трансцендентан). Својим дејством, пак, Он пребива у свету (иманентан је у свету). Непрестаним дејством у свету ниуколико се не нарушава пунота и савршенство надсветског стања Бога. Али, земаљски човек, обучен у тело, не поседује такво савршенство. Због тога, желећи да свим силама живи у Богу, тј. умом и срцем, човек у својој свести више нема ништа што припада овом свету. Међутим, из овога не произлази да потпуно пребивање у Богу значи одсуство љубави према непријатељима. Старац је увек тврдио супротно, тј. да постоји најтешња веза једног са другим.
Приликом јављања Господа, старцу је била дата мера познања која искључује сваку сумњу и колебање. Он је категорички тврдио да онај који воли Бога Светим Духом, неизоставно воли и сву Божију творевину, а пре свега човека. Ову љубав он је познао као дар Светог Духа. Он ју је примио као дејство Божије, које долази свише. Осетио је шта значи потпуно погружење у Бога, које настаје услед благодатне љубави према ближњима.
Кад би говорио о непријатељима, старац се изражавао језиком своје средине у време кад се много говорило и писало о непријатељима вере. Он људе није делио на непријатеље и пријатеље, већ на оне који познају Бога и на оне који Га не познају. У другачијим историјским околностима старац би, вероватно, говорио друкчијим језиком, што је често и чинио када би говорио о љубави према ближњем уопште, тј. према свим људима, и добрима и злима. У томе је он видео уподобљавање Христу, који је „раширио руке на крсту“, да би све сабрао.
У чему је снага Христове заповести: Љубите непријатеље своје! Зашто је Господ рекао да ће они који испуњавају Његове заповести дознати откуда је ово учење (Јн.7,17)? Како је старац ово схватао?
Бог је љубав, љубав апсолутна, која изобилно обухвата сву твар. Бог је и у аду присутан као љубав. Дајући човеку да сразмерно својој моћи примања на делу позна љубав, Дух Свети му самим тим открива пут до пуноте бића.
Где су „непријатељи“, тамо је и одбацивање. Одбацујући, пак, човек неизбежно отпада од Божанствене пуноте и самим тим већ није у Богу. Они који су достигли Царство небеско и живе у Богу, у Духу Светом виде све поноре ада, јер нема ниједне области бића где Бог није присутан. „Читаво небо светитеља живи Светим Духом, а од Светог Духа ништа није скривено у читавом свету“… „Бог је љубав и у светима Дух Свети је љубав“ (О светима). Пребивајући на небу, свети виде ад и такође га обухватају својом љубављу.
Они који мрзе и одбацују брата, крњи су у свом бићу и не познају истинског Бога који је свеобухватна љубав. Они нису нашли пут до Њега.
Неспојивост пуноте пребивања у Богу са пунотом пребивања у свету у смислу Једновремености“ доводи до тога да је расуђивање о верности или, напротив, „маштарској“ природи виђења могуће тек по „повратку“ у присебност и осећање света. Старац је тврдио следеће: ако се после оваквог духовног стања, доживљеног као боговиђење и богоопштење, не осећа љубав према непријатељима и, следствено, према читавој твари, очигледно је да виђење није било право, тј. није било у истинитом Богу.
„Усхићење“ при виђењу може доћи пре но што човек постане тога свестан. Човек у усхићењу, чак и онда када оно није од Бога, може да не схвати шта се са њим дешава. Ако се по „повратку“ као плод виђења појави гордост и равнодушност према судбини света и човека, нема сумње да је оно било лажно. Истинито сагледавање се од лажног разликује по својим плодовима.
Обе Христове заповести – љубав према Богу и љубав према ближњем – сачињавају један јединствен живот. Зато, ако неко сматра да живи у Богу и да воли Бога, а мрзи брата, пребива у заблуди. Тако нам друга заповест омогућава да проверимо у коликој мери стварно живимо у истинитом Богу.
 
О разликовању добра и зла
 
Старац је сматрао да је друга заповест – љубав према ближњем, верно руководно начело за проверу истинитости нашег пута ка Богу. Исто тако, поуздан показатељ за разликовање добра и зла није толико свети и узвишени циљ у његовој спољашњој формулацији, колико средство које се бира да би се он постигао.
Апсолутан је само Бог. Злс, пак, не може бити апсолутно, пошто није самостално биће, већ само противљење слободне творевине предвечном Бићу – Богу. Стога зло не постоји и не може постојати у чистом облику. Свако зло које врши слободна твар по неопходности живи попут паразита на телу добра. Зло неизоставно мора наћи себи оправдања, мора да се прикаже одевено у добро, често највише добро. Зло се увек и неизбежно меша са извесном мером тражења које је по спољашњој форми позитивно, и услед тога „обмањује“ човека. Зло тежи да овај „позитивни“ аспект прикаже човеку као вредност толико важну, да су ради његовог постизања – дозвољена сва средства.
У човековом емпиријском бићу апсолутно добро се не достиже. У сваком људском подухвату постоји извесна количина несавршенства. Ово присуство несавршености у људском добру са једне стране, и неизбежно присуство извесног елемента добра у злу, са друге стране, често веома отежава разликовање добра од зла.
Старац је сматрао да зло увек дејствује помоћу „обмане“, прикривајући се добром. Добро, пак, за своје постојање не потребује помоћ зла. Збот тога, тамо где се појављују рђава средства (лукавство, лаж, насиље и сл.), започиње област туђа Христовом духу. Добро се не постиже рђавим средствима, и циљ не оправдава средства. „Добро које се постиже рђавим средствима – није добро“. Овај завет остављен нам је од апостола и светих отаца. Премда добро често побеђује и својом појавом исправља зло, неправилно би било мислити, да његову пројаву омогућује зло, да је добро – резултат зла. То је немогуће. Јер, сила Божија је таква, да све исцељује тамо где се појави, будући да је Бог пунота живота и ствара живот ни из чега.
 
Пут Цркве
 
„Нашој цркви је дато да Духом Светим разуме Божије тајне. Она је моћна својом светом мишљу и трпљењем“…
Божија тајна коју Црква разуме Духом Светим јесте – Христова љубав.
Света мисао Цркве је у томе „да се сви спасу“. Пут којим она иде према овом светом циљу јесте – трпљење, тј. жртва.
Проповедајући у свету Христову љубав, Црква све призива ка пуноти Божанског живота. Међутим, људи не схватају овај призив и оглушују се о њега. Призивајући све да испуњавају Христову заповест – Љубите непријатеље своје, Црква наилази на отпор непријатељских сила, које се обарају на њу свим својим гневом. Али, остварујући Христово дело на земљи, – спасење читавог људског рода – Црква свесно прима на себе сав терет гнева, као што је Христос узео на Себе грехе света. И као што је Христос био гоњен у овом грешном свету и морао да пострада, тако и истинска Христова Црква неизбежно мора бити гоњена и мора да страда. Сам Господ и апостоли говорили су о овом духовном закону живљења у Христу. Божанствени Павле га је, пак, категорички изрекао овим речима: А и сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени (2.Тим.З,12).
Тако бива увек и свугде и у читавом свету, где само грех влада.
Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати. Овим Господ хоће да нам каже да ће се они који проповедају Божији мир уподобити Њему, Јединородном Сину Божијем, и то уподобити у свему, не само у Његовој слави и васкрсењу, већ и у унижењу и смрти. О овоме има много помена у Писму, и зато нека они који истински проповедају мир Христов никада не заборављају Голготу.
И то све само због оне речи – волите непријатеље своје. Али гледате да ме убијете, јер моја реч нема места у вама – говорио је Христос Јудејима (Јн.8,37). Исто тако и Црква, проповедајући Христову заповест – љубите непријатеље своје, наилази на неразумевање у свету и зато је у свету увек била и биће гоњена, и њени пастири убијани.
 
* * * * *
 
При општењу са старцем ми нисмо никад посумњали да су његове речи – речи вечног живота, које су њему дате свише. Веровали смо да он до ове истине, коју је сведочио читавим својим животом, није дошао кроз лукаво мудровање. Многи су неопрезни и олако говоре о Христовој љубави, иако својим поступцима саблажњавају свет. Зато њихове речи и бивају лишене животворне снаге.
Посматрајући старчев живот током дугог низа година – о којем се по својој лакомислености усуђујемо понешто написати видели смо да је представљао један велики и изузетан подвиг, и . то у толикој мери да нисмо у стању да пронађемо одговарајуће људске речи којима бисмо изразили своје дивљење. У исто време тај живот је био доиста прост, природан и истински смирен, тако да би свака крилата и китњаста реч уносила у њега туђ елеменат. Зато је тако тешко писати о том животу.
Многи људи су неспособни да ишчитају прави (унутрашњи) смисао простих речи. Неки, пак, не подносе туђ призвук великих речи. Због своје простоте, свете и светле старчеве речи за многе ће, нажалост, остати неразумљиве и недоступне. Зато мислимо покушати да пропратимо – додуше помало суво и натегнуто – неке његове мисли, претпостављајући, по својој прилици, погрешно, да ћемо на тај начин помоћи да га схвате и они који су вични друкчијем стилу живота и изражавања.
Примера ради, узмимо следећу старчеву поуку:
„Шта је потребно да бисмо имали мир у души и телу?
Потребно је волети све као самога себе и сваког тренутка бити спреман за смрт“.
При самој помисли на блиску смрт људску душу обично стегне узнемирујући страх, а често и очајање у толикој мери да се услед душевних патњи разболи и тело. Откуд, онда, да старац непрестано наглашава да спремност за смрт и љубав према свим људима испуњавају миром не само душу, већ и тело. Није ли то једно необично и несхватљиво учење?
Говорећи овде о миру у души и телу, старац је имао у виду такво стање у коме се утицај благодати осећа јасно не само у души, него и у телу. Ипак, у даном случају он говори о мањој мери од оне коју је доживео за време јављања Господа, када је благодат у души и телу била тако силна, да је и тело осетило своје освећење, те је сладост Светог Духа у тој мери у телу изазвала снажну љубав према Христу, да је и оно било спремно да страда за Господа.
 
О разлици између хришћанске љубави и људске правде
 
За већину људи правда је јуридички појам. Преузимање одговорности за туђу кривицу они одбацују као нешто што није праведно. У њихово јуридичко схватање то се не уклапа. Међутим, дух Христове љубави говори нам нешто друго. Сносити део одговорности за кривицу онога кога волимо, шта више, примити на себе сву одговорност, не само да није туђе духу Христове љубави, већ му је потпуно природно. Управо кроз примање одговорности за туђу кривицу и долази до изражаја истинска љубав. Ако у љубави тражимо само њену сладосну страну, где је онда разумност? Али, када добровољно примамо на себе кривицу и терет вољеног бића, онда љубав достиже своје свестрано савршенство.
Многи не могу или неће да добровољно прихвате последице Адамовог првородног греха. Они говоре: „Адам и Ева су окусили забрањени плод, и шта сам ја ту крив? Ја сам спреман да одговарам за своје грехе, али само за своје личне, а никако за туђе“. Међутим, човек не схвата да оваквим покретом свога срца он у самом себи понавља грех праоца. На тај начин тај грех постаје и његов лични грех и пад. Адам је одбио да узме на себе одговорност, бацајући кривицу на Еву и Бога, који му је дао жену, чиме је нарушио јединство човековог бића и његово јединство са Богом. Зато ми, кад год одбијемо да сносимо кривицу за опште зло, за дела својих ближњих, понављамо исти тај грех и исто тако нарушавамо јединство Човека. Господ је прво питао Адама, а затим Еву. Претпостављамо да би се и судбина човечанства друкчије развијала да се Адам није правдао, већ узео на себе одговорност заједничког греха, уместо што ју је одбацио. Живот човечанства би и сада могао да пође другим током, када бисмо добровољно хтели да примимо на себе кривицу својих ближњих.
Човек увек може да нађе оправдање за своје поступке. Ако, пак, пажљиво завири у своје срце, видеће да се иза сваког самооправдања крије лукавство. Човек се правда, пре свега, због тога што не жели да призна да је бар делимично крив због зла у свету. Затим, он се правда и зато што није свестан свог дара боголике слободе, већ себе сматра неком појавом, предметом овога света, од кога он зависи. У оваквом сазнању има много ропског. Зато самооправдање и јесте ропско и приличи робовима, а не синовима Божијим.
Код старца нисмо запазили склоност ка самооправдању. Чудновато је што такав став, тј. преузимање одговорности за туђу кривицу и тражење опраштаја – многи сматрају изразом ропског карактера. Какве ли разлике у схватању између синова Духа Христовог и недуховних људи! Недуховном је несхватљиво како је могуће читав људски свет осетити као једно јединствено биће које је укључено у лично биће свакога човека, и које не одстрањује друга лица. Следујући другој заповести – љуби ближњег свог као самог себе – могуће је и потребно је читаву укупност општечовечанског бића укључити у своје лично биће. Тада ће се свако зло које се дешава у свету примати не као нешто туђе, него као своје сопствено.
Ако је свака људска ипостасличност, која је саздана по образу апсолутних Божанских Ипостаси, способна да у себе смести пуноту свељудског бића, као што се свака Божанска Ипостас јавља носиоцем све пуноте Божанског бића (а такав је дубоки смисао друге заповести), онда ће се свако борити са злом, космичким злом, започињући од самог себе.
 
* * * * *
 
Старац никада није говорио о правди, већ само о Божијој љубави. Ми смо често намерно започињали с њим разговор на ту тему. Он је отприлике говорио ово:
„О Богу се не може рећи да је неправедан, тј. да у Њему има неправде, али се не може рећи ни да је праведан у смислу у коме ми схватамо правду. Свети Исаак Сирин говори: „Не усуђуј се називати Бога праведним. Јер, каква је то правда – кад смо ми сагрешили, а Он је Јединородног Сина предао на крст?“ Овим речима преподобног Исаака ми бисмо додали: Ми смо сагрешили, а Бог је ставио свете ангеле у службу нашег спасења! Штавише, ангели, испуњени љубављу, и сами желе да нам служе, и кроз то служење примају на себе жалости. Ето, и неразумне животиње и сву осталу твар, Господ је предао закону трулежности, јер није приличило да она остане слободна од тог закона (трулежности), када је човек, ради кога је она и створена, кроз властити грех постао роб трулежности. Према томе, неко добровољно, а неко и недобровољно, но сва твар заједно уздише и тугује до сада, по речима апостола (Рим.8,22), саосећајући са човеком. То, дакле, није закон правде, него закон љубави“.
 
* * * * *
 
Христова љубав, kao Божанска сила, као дар Светог Духа, Једнога, који дејствује у свим људима, онтолошки сједињује све у једну целину. Онај ко воли, усваја живот вољеног бића. Онај ко воли Бога – укључује се у Божански живот, а онај ко воли брата укључује у своје ипостасно биће живот брата. Онај ко воли цео свет, својим духом обухвата сав свет.
Велика молитва за сав свет, каквом се молио старац Силуан, доводи управо до оваквог схватања, боље рећи, до сазнања онтолошког јединства свог личног бића са свечовечанским бићем. Ако се може рећи, као што тврде многи савремени философи, да чулна перцепција једног одређеног предмета није само субјективни психолошки акт, одвојен од објективног бића самог предмета, него и сам тај предмет који својим реалним дејством улази у нашу свест, чиме се успоставља општење у бићу, утолико пре треба говорити о јединству бића онде где дејствује јединствена, свепрожимајућа Божанска благодат Светога Духа – Творца свега!
 
О старчевој непрекидној молитви
 
Пред Своја страдања Господ је рекао: Нећу више много говорити с вама, јер долази кнез овога света, и у мени нема ништа (Јн.14,30).
Онај који је било кад покушавао да истински живи по Христовим заповестима, у извесној мери може да разуме безмерну величину оног што је Христос рекао, безмерност речи за сваког појединца и за читаву историју света.
Уосталом, људи су Христа за време Његовог земаљског живота слушали са истом недоумицом каква се и данас може сусрести. Оно што је Христос говорио није било од човека (Гал.1,11). То су сви видели. Међутим, како нису били у стању да схвате јављање Бога у тако скромном виду, они су викали: „У њему је ђаво“, док су други говорили: „Не, то нису речи ђавоиманог“. А многи од њих говораху: У њему је демон, и махнита. Међутим, други су им одговарали: „Заиста, он је пророк“. Тако настаде раздор у народу због њега (Јн 11,20; 7,43; 8,489, 52; 9,16; 10,19-21).
Старац Силуан је био човек и на њега се такође односе речи црквене молитве: „Нема живог човека који не греши“. Па ипак, у његовим белешкама наилазимо на такве речи које превазилазе мере обичног човека, које долазе до ступња који не достиже разум „нормалних“ људи, при чему нема сумње у то да је говорио чисту истину. Готово пола века он је провео у манастиру на очиглед многих људи од којих неки још и данас живе. Живео је у општежићу где се свака душевна болест лакше препознаје. Многи га нису волели, неки су му се отворено подсмевали, називајући га „прелешћени“. Други су пак говорили: „Е, тај проклети светац“! Али он никада није негодовао. Наравно, то је био дар благодати. А да би је сачувао, он је читав свој живот проводио у непрекидном подвизавању.
Да бисмо избегли преопширност излагања, ми овде нећемо наводити све оне речи блаженог старца које превазилазе границе обичне људске мере, а које ће пажљиви читалац и сам пронаћи у његовим белешкама. У њима он, на пример, поучен дугогодишњим искуством, говори о томе како светитељи непрекидно пребивају у молитви, или, пак, следеће:
„У почетку сам ио својој неискусности примио блудну помисао. Затим сам пошао код свота духовника и рекао му: „Примио сам блудну помисао“. Духовник је одговорио: „Никада је не примај“. И од тог доба прошло је 45 година, и ја ни једанпут нисам примио блудну помисао, ни једанпут се нисам ни на кога наљутио, јер моја душа памти љубав Господа и сладост Светога Духа, и ја заборављам увреде“.
 
Био је и овакав случај. Међу манастирском братијом налазио се велики подвижник, схимонах Спиридон, који је у обитељи проживео око 50 година. Он је био крупан човек, крепак телом и душом и веома трудољубив. Био је прави монах, подвижник. Од самог почетка свог живљења у манастиру заволео је Исусову молитву и истрајно пребивао у том „делању“ које захтева изузетно стрпљење, пажњу и самоограничење. Као и већина светогорских монаха, и отац Спиридон је био врло прост, скоро неписмен, али ипак веома мудар човек. Дугогодишњи опит „умног делања“ донео му је познање човекових унутрашњих сила и својстава људске душе. Знао је да умна молитва захтева ослобођење ума од свих представа, и са непоколебивом вером је вршио тај, за већину људи недостижан, подвиг.
Отац Спиридон је имао тешко послушање: био је економ на манастирском метоху званом „Крумица“, на северозападном делу Атонског полуострва. Главнину газдинства су сачињавали маслињаци и виногради. Последње 34 године живота он је провео у манастирској болници, јер су му се од реуме искривили зглобови руку и ногу, тако да више није био способан за рад.
Догодило се да се те зиме старац Силуан разболео од грипа. Дошавши у болницу на лечење, добио је лежај поред оца Спиридона. У исто време, у суседној соби лежао је један болесни јерођакон.
Једном, у току дана, отац Спиридон је седео на свом кревету, окренут лицем старцу Силуану, који је лежао одевен, тј. са подрасником и појасом на себи, како су светогорски подвижници уобичавали да се облаче у знак своје свагдашње спремности да у свако доба дана и ноћи устану иа молитву. Отац Спиридон је говорио о молитви, а старац Силуан је ћутећи слушао.
– Тако се, ето, молиш, молиш, а кад се латиш неког посла који захтева пажњу и размишљање, онда ти се молитва прекрати… Дешавало се да дођем у маслињак и почнем да размишљам како да што боље обрежем гране маслина и у томе изгубим молитву, причао је отац Спиридон.
Док је то говорио, старац Силуан је устао са кревета, назуо папуче, обукао топли капутић, јер је било хладно. Рекавши тихо: „Код нас не бива тако“, он је напустио болничку зграду и вратио се у келију.
Зачуђени отац Спиридон је седео неко време на свом кревету у недоумици, а онда отишао до постеље болесног јерођакона у суседној соби и, испричавши му свој разговор са оцем Силуаном, запитао:
– Оче ђаконе, ви добро познајете оца Силуана. Кажите ми, шта значе речи: „Код нас не бива тако“.
Ђакон је ћутао. Отац Спиридон продужи: Или је у прелести, или је велики.
Знајући оца Спиридона као старог и опитног подвижника, јерођакон му рече:
– Оче Спиридоне, ви можете боље од мене схватити значење тих речи.
Отац Спиридон је још мало замишљен седео, а затим отишао, рекавши:
– Да, чудна ствар.

Један коментар

  1. Преподобни Силуане моли Бога за нас!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *