СТАРАЦ СИЛУАН

 

СТАРАЦ СИЛУАН
 

 
II
МОНАШКИ ПОДВИЗИ
 
Најзначајнији догађај у животу брата Симеона је, без сумње, јављање Христа. Оно није могло да на суштински начин не утиче на читав његов даљи развитак, није могло да не произведе најдубље промене у његовој души и свести. Додуше, његов спољашњи живот одвијао се и даље без нарочитих промена. Вршио је исто „послушање“ у млину, и уопште, распоред његовог времена био је исти као и раније – текао је према општем манастирском поретку: келијско правило, вишечасовна богослужења у храму, свакодневни рад са одређеним временом за одмор, јело и спавање. Поредак је исти и важи подједнако за све, но унутрашњи живот сваког монаха је различит, „свој“. Ако је неко имао свој лични живот, имао га је Симеон.
У тренутку јављања Господа, он се целим својим бићем „уверио“ да су му греси опроштени. Адски пламен који је буктао око њега је нестао. Престале су и оне адске муке које је преживљавао пуних шест месеци. Осетио је изузетну радост и велико спокојство због измирења са Богом. Овакво душевно стање било је последица његовог измирења са Богом. Његовом душом је овладало ново осећање сладосне љубави према Богу, према људима и према сваком човеку. Престале су покајничке молитве и онај незадрживи вапај за опроштајем грехова који му није дао да очи сном одмори. Да ли је овакво стање душе требало да значи да он сада може мирно да се преда сну? Наравно не.
Познавши своје васкрсење и угледавши светлост правог и вечног живота, Симеонова душа је у прво време после јављања преживљавала пасхално славље. У почетку је све било добро: свет диван, људи пријатни и природа неизрециво лепа. Чак је и у своме телу осетио извесну лакоћу. Као да му се додала снага. Реч Божија испуњавала је радошћу његово срце. Ноћна бдења у храму, а нарочито усамљене молитве у келији, постали су сладосни. Од изобиља радости душа је жалила сав свет и молила се за њега.
После извесног времена, једног празничног дана по одслуженом свеноћном бдењу у храму, ујутру, за време заједничке трпезе при којој је послуживао, Симеон је по други пут доживео благодатно озарење, слично оном првом, иако нешто мање снажно. Затим је оно почело да слаби. Овај доживљај урезао се дубоко у његово сећање, премда је мало помало губио мир. И радост у срцу је почела да се смањује. Због тога су га поново обузимали сумња и страх да не изгуби благодат.
Много га је мучило питање: како спречити губитак благодати.
И поред даљег снажног подвига бдења, поста и молитве, приметио је да светлост и љубав постепено ишчезавају, а душа тугује и жали због удаљавања Господа.
Напрегнувши сву своју пажњу, он је покушавао да кроз савете својих духовника и поуке светих отацааскета добије одговор на оне сумње које су га све више раздирале. Млади монах је био свестан изузетног дара којег се удостојио, али никако није разумео зашто његов ум, једном озарен светлошћу богопознања, и поред ревносног испуњавања заповести, поново почиње да се замрачује демонским виђењема, која су, неко време после јављања Господа, била ишчезла.
 
* * * * *
 
Мучен сумњама, Симеон пође у Стари Русик ради саветовања са старцем Анатолијем. Саслушавши младог монаха, он му је рекао:
– Ти се, вероватно, много молиш?
– Молим се непрестано, одговори Симеон.
– Сматрам да се не молиш правилно, и отуда су честа демонска виђења.
– Ја не знам шта значи молити се правилно или неправилно. Знам само да се треба увек молити и зато се непрестано молим.
– За време молитве чувај ум од свих маштања и помисли и закључај га у речи молитве – продужио је старац Анатолије, објаснивши му шта значи „чисти“ ум и како га ваља закључати у речи молитве.
Код старца Анатолија Симеон је провео доста времена. На крају овог корисног и поучног разговора, отац Анатолије је изразио своје нескривено дивљење.
Кад си сад овакав, какав ли ћеш тек бити кад будеш старији?!
Отац Анатолије је био стрпљив и искусан подвижник. Читав свој живот – по речима старца Силуана – проводио је у подвигу поста и покајања, и тек под старост, после 45 година монашког живота, доживео је велику Божију милост и познао деловање благодати. Природно је што га је задивио живот младог монаха, али, разуме се, није требало да испољи своје дивљење. У томе је била његова грешка, јер је на тај начин младом подвижнику дао повод за славољубље са којим овај још није умео да се бори.
Ова грешка старца Анатолија није била само педагошка, већ је уједно била управљена и против благодати. Божија благодат не дозвољава искусном подвижнику да говори похвале своме сабрату, које чак и савршени ретко могу да поднесу без штете. Похвале су дозвољене само у случају када неко изнемогне од очајања. Али, отворити очи наше „левице“ за оно што у нама твори Божија „десница“, или уопште не треба, или треба чинити веома искусно и опрезно.
И тако је млади и још неискусни монах Симеон започео најтежу, најсложенију и најтананију борбу – борбу са славољубљем. Гордост и славољубље су извор свих невоља и падова. Благодат почиње да напушта човека, срце се хлади, молитва слаби, ум се расејава и почиње навала страсних помисли. Душа која се једном удостојила да угледа вечни живот, срце које је осетило сладост Светог Духа, ум који је познао чистоту – неће да се сагласи са прихватањем нечистих мисли које га салећу. Али, како ово постићи?
До јављања Господа, Симеон није умео да се бори са помислима и долазио би до очајања и поред непрестане молитве у којој је пребивао. Но, после јављања Господа, познао је благодатни мир Светог Духа, и његов живот се претворио у непрекидну молитву и славословље. Али, све ово се сада почело опет удаљавати и он је поново почео да се бори са помислима. Душа тугује, иште, моли се, плаче, пребива у борби како би задржала Незадрживог. Светлост се, и када се поврати, задржава само кратко време, а затим поново ишчезава. Тада су настале дуге године смењивања благодати и остављености.
 
*****
 
Ни окушање адских мука, ни дар непрестане унутрашње молитве, па ни само јављање Господа, није било довољно да се млади монах потпуно ослободи демонских напада и борбе са помислима. Крај свег молитвеног труда, његов ум се повремено замрачивао због виђења демона и губљења мира. Сав његов изузетни опит није био довољан да га научи како да сачува оно стање у коме се душа налазила за време виђења, а да мирно прихвати удаљавање светлости – више му није било могуће.
Савет старца Анатолија – да ум веже за речи молитве унеколико је помогао Симеону да очисти свој ум, али то није било довољно. И тада се пред њега свом силином поставио задатак аскетске „борбе са помислима“.
За онога који ступа на пут духовног живота, борба са помислима није просто унутрашње размишљање о овој или оној ствари. Спољна форма у коју се заодева помисао врло често није довољна да разумемо откуда она долази. Помисао махом долази тихо и опрезно, и први њен словесни облик може да нам се учини не само потпуно природним, већ и мудрим, чак светим. Међутим, понекад је довољно само да нас косне таква помисао, па да настану дубоке промене у души. Могло би се рећи да се расуђивање о природи помисли никада не би смело изводити из њене форме. Само се кроз опит може истински осетити сва снага и уједно тананост демонских наговарања. Она долазе у најразличитијим облицима. И у помисао која је по својој природи добра, може да се увуче нешто туђе, чиме се суштински мења њена духовна садржина и дејство.
Помисао је први стадијум греха. Њена појава у сфери човекове свести још увек није грех: то је само предлагање греха. Одбацивање зле помисли онемогућава даљи развитак греха.
Главни задатак православног монаха је унутрашња умна пажња са молитвом у срцу, што му даје могућности да види помисао, пре но што уђе у срце. Ум, који се са будном пажњом налази у срцу, види како се помисао приближава споља, настојећи да уђе у срце, и молитвом је одгони. Симеон је почео да се учи тзв. „умном трезвљењу“. Од оног дана када је по милости Мајке Божије почела да дејствује Исусова молитва, више се никада није прекидала. Па опет, при свем том, његова молитва још није достигла степен савршенства, нити је то било могуће, јер страсти још нису биле савладане. Дар који је Симеон добио, био је велики. Поставши темељ његовог живота, он га ипак није непосредно доводио до савршенства. Он је доживео нешто велико, па ипак слично ономе што доживљавају и други: својом врелом чежњом ка Богу човек постиже непрекидну молитву, али како страсти нису очишћене дугим подвигом, и поред дејства молитве, он опет пада у грех. Подвижник не може да се задовољи оваквим стањем.
Брат Симеон још није умео да „чува ум“. За време молитве он није заустављао уобразиљу преко које дејствују демони. Уобразиља је неизбежан пратилац сваког почетника у духовном животу. Она тај живот изопачује. Пошто је, пак, у почетном стадију духовног живота она неизбежна, не сматра се „прелешћу“. Почетник ипак треба постепено да прелази са овог начина молитве на други, који се састоји у „закључавању ума у речи молитве“. Ово је тежи и сувљи начин молитве, али је и правилнији и мање опасан.
Код брата Симеона, простог и наивног, али пуног жарког стремљења према Богу, молитва није била лишена маштања, те је врло брзо добила опасну форму, омогућивши демонима да кушају младог подвижника. У оној чудној светлости која је једне ноћи обасјала његову келију, и чак његову унутрашњост, у оним наказним ликовима који су се појављивали у његовој келији ноћу, па и дању, и са којима је разговарао – крила се велика опасност.
Додуше, готово сви подвижници пролазе кроз ову борбу са демонима и у том смислу је сусрет са њима нормална појава на путу ка духовном савршенству. Многи су, међутим, пострадали од њих, многи су до краја свога живота остали душевно болесни, сишли с ума, а неки су долазили до страшног очајања и пропадали. Колико се самоубистава и свакаквих преступа врши у свету услед демонске, изопачане „духовности“?
Онај ко је са њима водио борбу, зна како умеју да буду виспрени и често улагивачки према онима који их примају, а како јаросни кад их одбацују. Сваки пут кад се са подвижником догађа оно што је било са братом Симеоном, духовни отац удваја своју пажњу. Борба са демонима не треба да изазива страх, јер је страх упола већ пораз и слаби душу, услед чега постаје лакше доступна демонским насртајима.
Брат Симеон је био наиван, али храбар. Међутим, тешко је сачувати мир у оваквим случајевима.
 
* * * * *
 
Читајући Житија светих, дела светих отаца-аскета, па и преко општења са духовницима и другим подвижницима, млади монах Силуан се постепено учио савршенијем начину аскетског труда над собом, вршећи при томе најтеже подвиге који се многима чине немогућим. И даље је спавао са прекидима по 15-20 минута, и то највише два сата дневно, седећи на некој столичици. Дању је радио као радник, вршио подвиг унутрашњег послушања – одричући се своје воље и учећи се што потпунијем предавању вољи Божијој. Био је уздржљив у храни, разговору, покретима. Непрестано је пребивао у умној молитви изговарајући Исусову молитву у себи, што је најтежи подвиг који исцрпљује све човекове снаге. Али, и поред овог труда, светлост благодати често би га напуштала, а ноћу би га узнемиравали демони.
Ово променљиво душевно стање – смењивање благодати и остављености, те демонских напада – није остало бесплодно. Благодарећи оваквом стању, монах Силуан налазио се у непрестаној унутрашњој бризи, будности и усрдном искању излаза. Непрекидна молитва и умно трезвљење којем се учио са њему својственим стрпљењем и храброшћу, открила му је нове хоризонте на пољу духовног знања и обогатила новим средствима у борби са страстима. Све чешће се његов ум усредсређивао у срце, што му је давало могућност да посматра оно што се дешава у унутарњем свету душе. Упоређивање стања и преживљавања доводило га је до јасног схватања онога што се са њим дешава. Почео је да запажа у себи прве зачетке правог духовног знања и расуђивања. Њему се открива како се прикрада помисао разних страсти и како делује благодат. Силуан започиње живот разумног подвига, свестан да је главни циљ овога подвига – стицање благодати. Како се благодат стиче, како се чува и зашто се губи – постаје једно од најглавнијих питања његова живота.
Подвиг монаха Силуана за очување благодати достизала је размере које ће многима изгледати недозвољено суровим, па чак и наводити на мисао да је ова врста суровости према самоме себи изопачавање хришћанства. Наравно, то није тачно. Душа која је познала Бога и уздигла се до сагледавања света вечне светлости, и затим изгубила благодат, налази се у таквом стању које онај ко и сам није све то преживео тако снажно, не може ни да замисли. Страдање и бол овакве душе је неизрециво. То је један нарочити метафизички бол. Човека који је видео светлост беспочетног бића и окусио пуноту, радост и неизрециву сладост Божије љубави, више ништа земаљско не може да привуче. Земаљски живот за њега постаје у извесном смислу несносан терет. Он са сузама поново тражи онај живот кога се, по милости Божијој, удостојио да дотакне. Муж који изгуби своју жену, вољено биће, или мајка која изгуби вољеног јединца, могу само делимично да схвате бол човека који је изгубио благодат. Јер, Божија љубав по својој јачини, достојанству, сладости и неизмерној красоти и моћи, далеко превазилази сваку другу човечанску љубав. Зато свети Јован Лествичник говори патње оних који изгубе благодат превазилазе страдања осуђених на смрт или страдања оних који оплакују своје умрле.
Изузетне душевне патње које настају услед губитка благодати, подстичу на изузетне подвиге. Представите себи мучење душе која долази до изнемоглости у свом подвигу, па ипак не достиже жељено. Благодат само ретко на кратко сведочи о својој близини, да би затим поново ишчезла, док се душа много мучи због мрака богоостављености. Поред свег тешког подвига непрестане унутрашње молитве, ум се замрачује и види демоне, који се ноћу често појављују да би узнемиравали монаха, покушавајући да га отргну од молитве, или бар да му не дају да се чисто моли. У оваквој борби душа се у недоумици пита зашто и због чега се то дешава? Од многих исцрпљујућих страдања срца монах плаче, а душа је жалосна и иште Бога. Около су мрачни демони, бестидни, ружни и одвратни.
„Где си, Господе,… зашто си ме оставио?!“
 
* * * * *
 
Велико и неупоредиво светоотачко искуство из покољења у покољење показало је да су се многи удостојили благодатне посете у почетку свога обраћања Богу, али да су само малобројни истрајали у подвигу који је касније неопходан да би се, по напуштању благодати, поново разумно стекла спозната бладодат. У овај мали број спада и монах Силуан. Оно мало што смо раније себи дозволили да кажемо о страдањима богоостављене душе, по свом значају не одговара ни једној ноћи борбе у којој је он, иначе, провео многе године. Сећамо се како нам је старац, који уопште није волео о томе да говори, једном рекао: „Да ми Господ у почетку није дао да познам како много воли човека, не бих издржао ни једну једину од таквих многобројних ноћи!“
Од дана кад му се Господ јавио протекло је било 15 година. Водећи једне ноћи борбу са демонима и неуспевајући да се чисто моли иако се трудио, Силуан се дигао са столице у намери да врши поклоне. Међутим, пред собом је угледао огромну фигуру демона како стоји пред иконом и чека да му се Силуан поклони. Келија је била пуна злих духова. Отац Силуан поново седе на столичицу, и сагнувши главу, са болом у срцу поче да се моли:
„Господе, Ти видиш, да желим да Ти се молим чистим умом, али ми демони не дају. Научи ме шта да радим да ми не би сметали“. У души је чуо одговор:
„Горди увек тако страдају од демона?[1]“.
„Господе, рече Силуан, научи ме шта да радим да би се моја душа смирила“.
И поново је у срцу чуо одговор од Бога:
„Држи ум свој у аду, и не очајавај!“
 
* * * * *
 
Овај кратки молитвени разговор са Богом представљао је нов и веома значајан догађај у животу оца Силуана.
То је било необично, неразумљиво, можда чак и сурово средство, али он га је примио с радошћу и благодарношћу. Срце је осетило да је Господ милостив према њему и да Сам руководи њиме. Држати свој ум у аду, за њега није било ново. Јер, док му се Господ није јавио, он је и живео у њему. Ново у Божијем савету било је – „и не очајавај“. Раније је он долазио до очајања. Сада је, после дугих година тешке борбе и честе богоостављености, поново преживљавао часове, ако не очајања, а оно страдања која су му слична. Сећање на виђење Господа чувало га је да не падне у крајње очајање, иако су његове патње услед губљења благодати биле исто тако тешке. У ствари, то што је преживљавао, такође је било очајање, само друге врсте него оно прво. У току дугог низа година, и поред труда који је често исцрпљавао његове последње снаге, он није постигао жељени циљ, због чега је почео да губи наду да ће га постићи. Једном, усред велике борбе за постизање чисте молитве, дигавши се да чини уобичајене поклоне Богу, он је угледао пред собом демона који је очекивао да му се поклони. Његова душа је доживела тежак бол. Тада му је Господ показао пут до чисте молитве.
 
* * * * *
 
Свесни смо да је сваки покушај да се речима изрази један дубоки духовни акт – покушај са недовољним средствима. Али, у недостатку бољих, ми се користимо онима која су нам доступна.
У чему је суштина Божијег савета оцу Силуану?
У томе, што се тада његовој души открило, не апстрактно-интелектуално, него у живом опиту, – да је корен сваког греха и семе смрти – гордост, а да је Бог – смирење. Зато сваки онај ко хоће да стекне Бога треба да стекне смирење. Он је познао да оно неисказано слатко и велико смирење Христово, које му је дато да доживи за време јављања, јесте неодвојиво својство Божанске љубави, Божанског бића. Од тада он истински схвата да сав напор подвижника треба да је управљен на стицање смирења.
Сада је душа монаха Силуана узликовала, славећи на један свету невидљив начин. Њему је било дато да позна велику тајну Бића, да је позна на опиту. Како је милостив Господ: Своме смиреном слузи открива тајне и показује путеве вечног живота! Од сада Силуан свим силама своје душе настоји да иде оним путем који му је сам Господ указао.
 
* * * * *
 
Настао је један нови ступањ у духовном животу монаха Силуана. Прво јављање Господа било је пуно необјашњиве светлости. Оно је донело богатство доживљаја, пуно љубави и васкрсне радости и истинско осећање прелажења из смрти у живот. Али, ницала је недоумица: зашто се та светлост удаљава? Зашто тај дар не остаје трајно, по речима Господа: и радост вашу нико неће узети од вас (Јн.16,22). Да ли је дар био несавршен, или пак, његова душа није могла да поднесе тај дар?
Међутим, он сада открива и схвата узрок губљења благодати: душа није имала ни довољно знања ни довољно снаге да би могла да прими дар. Сада је, међутим, Силуан задобио „светлост разума“. Почео је да схвата Писмо. Његовом умном погледу се јасно открио пут спасења. Откриле су му се многе тајне у житијима светих и делима светих отаца.
Духом је проникнуо у тајну борбе преподобног Серафима Саровског, који је после Господњег јављања у храму за време литургије доживео сличне муке услед губљења благодати и богоостављености, па је хиљаду дана и хиљаду ноћи клечао на камену у пустињи, вапијући: „Боже, буди милостив мени грешноме!“
Разумео је и прави смисао речи које је преподобни Пимен Велики изрекао својим ученицима: „Верујте, децо, где је сатана, тамо ћу бити и ја“!
Разумео је да је Бог преподобног Антонија Великог упутио код александријског обућара да би се научио истој мудрости. Од обућара он је научио да говори: „Сви ће се спасти, само ћу ја пропасти!“
Постало му је јасно, да је преподобни Сисоје Велики имао на уму баш ту мисао, тј. „Сви ће се спасти, само ћу ја пропасти“, када је говорио својим ученицима: „Ко може да поднесе Антонијеву помисао? Уосталом, ја познајем човека, који може да поднесе ту помисао“. (Тај човек је – Сисоје).
Сада је увидео, сада је схватио на шта је мислио преподобни Макарије Египатски, говорећи: „Сиђи у срце, и тамо отпочни борбу са сатаном“. Схватио је пред каквим су се задатком налазили јуродиви Христа ради, и уопште разумео је пут којим су ишли велики оци-аскети: Висарион, Герасим Јордански, Арсеније Велики и други.
О, како је милостив Господ! Своме смиреном слузи Силуану даје да позна Његове тајне, открива му пут Живота, и то не апстрактно-рационално, већ „у самој ствари“, тј. опитно.
Он је у опиту свог живота сазнао да је поприште духовне борбе са злом, космичким злом, човеково срце. Он је духом видео да је најдубљи корен греха – гордост, тај бич човечанства који је људе одвојио од Бога и свет ринуо у безбројне невоље и страдања, то семе смрти које је човечанство завило у мрак очајања. Од сада ће старац Силуан, изузетни горостас духа, све своје снаге сабрати у подвигу стицања Христовог смирења, које му је било дато да позна за време првог јављања, али које није умео да очува. Пренесен духом у живот светих отаца, он је схватио да је у Цркви свагда присутно познање пута у вечни Божански живот, и да се оно дејством Духа Светога предаје кроз векове из покољења у покољење.
 
*****
 
При општењу са старцем Силуаном и са монасима уопште, многи су се разочарали. Они су били незадовољни зато што нису налазили у њима ничег нарочитог. Ово је због тога, што су прилазили монасима са неправилним захтевима.
Монах се налази у непрестаном подвигу, и то често веома напорном, али православни монах није факир. Православног монаха уопште не занима стицање некаквих изузетних психичких моћи путем специјалних вежби, што тако импонује многим наивним тражитељима мистичког живота. Монах води силну и упорну борбу. Неки пак, као што је монах Силуан, воде титанску борбу, скривену од света, да бу убили у себи горду звер и постали људи, прави људи, по образу савршеног Човека Христа, тј. кротки и смирени.
Необичан је и свету несхватљив хришћански живот. Све је у њему парадоксално. Поредак хришћанског живота изгледа супротан поретку овога света. Речима се то не може објаснити. Једини пут за његово разумевање јесте творити вољу Божију, тј. испуњавати Христове заповести. То је пут који нам је Он Сам показао.
 
*****
 
После откривења којим га је Господ удостојио, монах Силуан је одлучно пошао духовним путем. Од тога дана, по његовим властитим речима, његова „омиљена песма“ је постала:
„Брзо ћу умрети, и моја окајана душа ће сићи у тесни црни пакао, и сам ћу се тамо мучити у мрачном пламену и плакати за Господом: Где си ти, светлости моје душе? Зашто си ме оставио? Не могу да живим без Тебе“.
То делање га је брзо довело до душевног мира и чисте молитве. Али, чак ни тај огњени пут није био кратак.
Благодат га више није напуштала као раније. Осећа је да је има у срцу, осећао је живо присуство Бога и био је пун дивљења према Божијем милосрђу. Дубоки Христов мир је сишао на њега и Дух Свети му је опет дао силу љубави. Премда већ није био неразуман као раније, премда је из дуге и тешке борбе изишао умудрен, премда је постао велики духовни борац, ипак је и даље страдао због опште колебљивости и непостојаности људске природе. Продужавао је да плаче неизрецивим плачем срца када би се благодат у њему умањивала. Тако је протекло још петнаест година, све док није задобио силу да једним покретом ума, без икаквог споља видљивог знака, одбије оно што га је раније тако тешко поражавало.
 
* * * * *
 
Упоредо са учесталошћу благодатних посета, њиховом снагом и трајањем, у Силуановој души расло је и осећање благодарности према Богу:
„Господе, како да Ти благодарим за ову нову неисказану милост: незналици и грешнику као што сам ја откриваш Своје тајне. Свет пропада притешњен оковима очајања, а мени, последњем и најгорем од свих, откриваш вечни живот. Господе, учини да Те сав свет позна, а не ја сам“.
Молитва оца Силуана почиње постепено да се прожима болом за свет који не зна Бога. „Молити се за све људе исто је што и крв проливати“, говорио је старац који је Духом Светим био научен Христовој љубави.
Христова љубав је блаженство које се ни са чим на свету не може сравнити. Но, та љубав је уједно и страдање, и то највеће страдање.
Љубити Христовом љубављу значи пити Његову чашу. Сам Човек Христос је преклињао Оца да га та чаша „мимоиђе“.
Кроз чисту умну молитву подвижнику се отварају велике тајне духа. Силазећи умом у своје срце, које је испрва само телесно срце, он полако продире у оне дубине које више нису тело. Тамо он открива своје дубоко духовно, метафизичко срце и у њему сазнаје да биће целог човечанства за њега није нешто туђе, већ нераздвојни део његовог властитог бића.
„Наш брат је наш живот“ – говорио је старац.
Посматрано кроз призму Христове љубави, сви људи сачињавају нераздвојни део нашег властитог вечног бића. Заповест љуби ближњега свог као самога себе – он не схвата више као етичку норму. У речи „као“ он види указивање на онтолошку заједницу бића, а не на меру љубави.
Јер Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину… Јер је Син Човечији (Јн.5,2227). Овај Син човечији, Велики Судија света, на Страшном суду рећи ће да је „један од ових малих“ – Он Сам. Другим речима, Он биће сваког човека повезује са Својим, укључује у Своје властито биће. Син Човечији примио је у Себе цело човечанство и страдао за „целог Адама“. Апостол Павле саветује да и ми треба да имамо Христове мисли и осећања и Његов начин живота (Фил.2,5).
Учећи Силуана Христовој љубави, Дух Свети му је даровао да делотворно живи том љубављу и да у себе прими живот целог човечанства. Жарка молитва, пропраћена дубоким плачем за цело човечанство, ородила га је и везала снажним узама са „целим Адамом“. Њему, који је доживео васкрсење своје душе, постало је сасвим природно да у сваком човеку види свог вечног брата. У нашем земаљском животу постоји извесни редослед, али у вечности сви смо једно, и зато сваки од нас треба да се брине не само о себи, већ и о том свеопштем јединству.
После опита адских страдања, после Божијег указања: „Држи ум свој у аду“, старац Силуан се наручито жарко молио за умрле, за оне који се муче у аду. Он се такође једнако молио и за живе и за будућа поколења. Његова молитва није познавала временска ограничења и његова мисао се није задржавала на пролазним појавама људског живота. За њега нису постојали непријатељи. Тугујући за целим човечанством, он је људе делио на оне који знају Бога и на оне који Га не знају. Њега је неподношљиво мучило сазнање да ће се људи мучити у тами најкрајњој.
Сећамо се његовог разговора са једним монахом-пустињаком, који је говорио:
– Бог ће казнити све безбожнике. Они ће горети у вечном огњу.
Очигледно је био задовољан што ће они бити осуђени на вечне муке. Видно потресен, старац Силуан му је рекао:
– Реци ми, молим те. Зар би могао да останеш миран кад би био у рају и одатле гледао како се неки муче у адском огњу?
Али, они су сами криви, одговори сабеседник. Тада је старац са тужним лицем рекао:
– Љубав то не може поднети… Треба се молити за све.
Он се доиста молио за све људе. За њега је било просто неприродно да се моли само за себе. Сви су људи сагрешили, сви су лишени славе Божије (Рим.3,23). Њему, који је већ, по својственој му мери, видео славу Божију и преживао њено удаљавање, била је мучна и сама помисао на то. Његова душа се мучила сазнањем да људи живе не познавајући Бога и Његову љубав. Он се молио великом молитвом да им Господ по Својој неизмерној љубави да да Га познају.
И поред малаксале снаге и упркос болести, он је до краја живота задржао обичај – да спава са прекидима. Имао је довољно времена за усамљене молитве. А молио се непрестано, мењајући само начин молитве према приликама. Његове ноћне молитве, до јутрења, бивале су нарочито усрдне.
Тада би се молио за живе и за мртве, за пријатеље и непријатеље, за све.
 
* * * * *
 
О чему је мислио, шта је доживљавао, о чему је разговарао са Богом за време дугих ноћних молитава за сав свет?
Као примери такве молитве могу да послуже неке старчеве белешке. Оне нам омогућавају да се врло приближимо тој тајни душе овог светог човека који је отишао од нас.
Речи тих молитава изговарају се врло полако. Свака реч има силу и прожима читаво човеково биће. Сав човек се сабира у једно, чак и физички. Дисање постаје некако друкчије, постаје притајено, како својом „смелошћу“ не би нарушавало устремљеност и пажњу духа.
Сав ум, срце и цело тело све до костију – сабирају се у једну целину. Ум без слика мисли о свету, срце без слика састрадава са светом и у њему самом страдање достиже крајње границе. Срце, или боље, сво биће човека обузето је плачем. Оно је дубоко погружено у плач.
У својим молитвама старац није био многоглагољив, али се увек молио веома дуго.
Често би се молио без речи. Ум у особитом акту синтезе мисли на све одједном. Тада душа стоји на оној граници где може сваког тренутка да изгуби свако осећање света, па и свога тела, када ум престаје да мисли у одвојеним појмовима, када човек духом невидљиво гледа једино Бога. У таквим тренуцима човек заборавља земљу, молитва се прекида, и он у једном безмолвном усхићењу пребива у Богу.
„Кад је сав ум у Богу, човек потпуно заборавља свет“, говорио је старац.
Када, из нама непознатих разлога, престане ово пребивање у Богу, човек се не враћа на молитву, него у његовој души влада мир, љубав и дубоко спокојство, и у исто време нека блага сета, што се Господ удаљио. Она би, наиме, хтела да вечно пребива у њему.
Тада душа живи од остатка виђења.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Подвлачена места истиче преводилац, а аутор поједина места истиче масним словима.

Један коментар

  1. Преподобни Силуане моли Бога за нас!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *