СТАРАЦ СИЛУАН

 

СТАРАЦ СИЛУАН
 

 
I
ДЕТИЊСТВО И ДОБА МЛАДОСТИ
 
Долазак у Свету Гору
 
У Свету Гору Семјон је дошао у јесен 1892. године и ступио у руски манастир светог великомученика Пантелејмона. Ту почиње његов нов, подвижнички живот.
Према светогорском обичају нови послушник, „брат Симеон“, требало је да проведе неколико дана у потпуном миру. За то време је могао да се присети свих грехова које је починио у животу и да их запише. То му је било потребно ради исповести свом духовнику. Адске муке које је преживљавао изазивале су у њему пориве жарког покајања. Кроз тајну покајања он је хтео да своју душу ослободи од свега што ју је притискивало, и зато је са готовошћу и великим страхом, не правдајући себе ни у чему, исповедио све грехе које је у животу починио.
Духовник је рекао брату Симеону:
„Исповедио си своје грехе пред Богом и знај да су ти опроштени. Сада почиње нови живот… Иди с миром и радуј се што те је Господ довео у ово пристаниште спасења“.
Чувши од овог старца-духовника да су му сви греси опроштени, проста и верна душа брата Симеона се, према савету старца: „иди с миром и радуј се“, предала радости. Будући неискусан и наиван, он још није знао да подвижник треба да је уздржљив и у радости. Због тога је одмах изгубио оно одушевљење у коме се налазила његова душа после посете Кронштату. Општа клонулост која је затим наступила имала је за последицу напад блудне похоте, те се он задржавао на саблажњивим представама које му је сликала страст. Помисао му је говорила: „Иди у свет и ожени се“.
Какве је све муке имао да претрпи млади послушник борећи се са помислима – не знамо. Приликом исповести духовник му је саветовао:
„Помисли никада не примај, него их, чим се појаве, одмах одгони“.
Од неочекиваног налета његова душа је била сва у страху и трепету. Осетивши страшну силину греха опет је окусио адски пламен око себе и чврсто одлучио да се усрдно и истрајно моли све док га Бог не помилује.
После адских мука које је преживљавао и након радости коју је осетио кроз тајну исповести, ово спотицање помислима и свест да је поново ожалостио Мајку Божију, био је догађај који је потресао његову душу. Мислио је да је дошао у пристаниште спасења, а одједном је видео да душа и овде може пропасти.
Овај „пад“ у помислима отрезнио је Семјона за читав живот. О степену овог отрежњења може се судити по томе што он од онога дана када му је духовник саветовао: „Помисли никад не примај“ – за читавих 46 година свога монашког живота није примио ни једну блудну помисао. Оно што многи годинама не могу да науче, он је прихватио одмах после првог упозорења и тиме показао своју праву културу и мудрост, по речима старих Грка: „Мудром човеку није својствено да два пута чини исту грешку“.
Снажно осећање покајања било је, међутим, узрок нове борбе. Помисао му је саветовала:
„Иди у пустињу, обуци кострет и тамо се спасавај!“
„Добро, одговори Симеон, идем код игумана да за то добијем благослов“.
„Немој да идеш, игуман неће благословити“, говорила му је помисао.
„Досада си ме гонила да идем из манастира у свет, а сада ме гониш у пустињу. Ако игуман не благослови значи, да ме не упућујеш на добро“. Најзад, одлучно из свег срца рече:
„Умрећу овде за своје грехе!“
 
* * * * *
 
Брат Семјон је улазио у духовни живот према вековном поретку светогорског манастирског живота, насићеном непрестаним сећањем на Бога: молитвом у келији насамо, дуготрајним богослужењем у цркви, постом и бдењем, честим исповестима и причешћем, читањем, трудом, послушањем. Као прост човек, слободан од мноштва питања (што се не може рећи за савремене интелигентне људе) он је, попут осталих монаха, нови живот усвајао више путем органског срастања са средином у којој се налазио, него путем усмених поука. Усмене поуке игумана, духовника, стараца махом су кратке и имају карактер практичних упутстава – шта и како треба нешто урадити.
Једно од таквих упутстава за почетника је да келијску молитву треба превасходно обављати бројаницом са Исусовом молитвом. Често призивање пресветог имена Исусовог, усладило је душу брата Симеона. Обрадовао се када је сазнао да се ова молитва може обављати увек и свугде, при сваком послу и у свакој прилици, да је добро „држати“ је и у току црквене службе, и да она замењује сва богослужења када се не може отићи у храм. Он се жарко и много молио, будући да је душа која је много туговала силно чезнула за Оним који је може спасти.
После кратког времена, већ након три недеље, за време вечерње молитве пред иконом Богородице, он је осетио како му молитва продире у срце и свршава се тамо сама од себе без престанка. Но, тада он још није разумевао значај и величину ретког дара који му је даровала Мајка Божија.
 
* * * * *
 
Брат Симеон је био трпељив, незлобив и послушан. У манастиру су га волели и хвалили због његове савесности при раду и доброг карактера. Тада су почеле да му се јављају помисли: „Ти живиш светим животом, покајао си се, греси су ти опроштени, непрестано се молиш, послушања савесно испуњаваш“.
Када би од многе и усрдне молитве у души осетио мир, помисао би му говорила: „Ти се молиш и можда ћеш се спасти, но ако у рају не будеш нашао ни оца, ни мајку, никога од својих драгих, онда ни тамо нећеш имати никакве радости“.
Ове помисли унеле су сумњу и изазвале колебање у послушниковом уму, а његово срце почео је да обузима немир. По својој неискусности он није схватао шта се то са њим дешава.
Једне ноћи његову келију је обасјала нека необична светлост, која му је прожимала чак и тело, те је видео и своју унутрашњост. Помисао му је говорила: „Прими, то је благодат“. Ипак, душа послушника је осетила душевни немир и нашла се у великој недоумици. Иако је молитва и даље наставила да дејствује у њему, дух скрушености се удаљио у тој мери да га је и за време молитве обузео смех. Он се снажно удари песницом по челу. Наступ смеха је престао, али покајни дух се није вратио, и молитва је текла без скрушености. Тада је схватио да с њим нешто није У реду.
После виђења ове чудновате светлости, њему су се почели јављати демони. Пошто је био наиван, ступао је с њима у разговор „као са људима“. Ови демонски напади бивали су све јачи, и понекад би му демони говорили: „Сада си светац“. Други пут, пак: „Нећеш се спасти“. Једном брат Симеон упита демона: „Зашто ми говорите различите ствари – једном кажете да сам свет, други пут, пак, да се нећу спасти?“ Демон му подругљиво одговори: „Ми никада не говоримо истину“.
Ова противречна наговарања демонска која су га час гордошћу узносила до „неба“, час бацала у вечну погибао, притискивала су душу младог подвижника, доводећи га до очајања, и он се молио из све снаге. Спавао је мало и то са прекидима. Физички снажан, прави див, није спавао у кревету већ би читаве ноћи проводио у молитви стојећи или седећи на столичици. А кад би изнемогао, сео би и дремао 1520 минута, а затим се поново дизао на молитву. И тако по неколико пута. Све скупа спавао је од пола сата до два сата у току целог дана.
Прво његово „послушање“ било је у млину. То је било доба цветања руског монаштва на Атону. Манастир је проширен и претворен у прави град усред пустиње. Број монаха достигао је готово две хиљаде, а из Русије је долазило на стотине посетилаца и поклоника, који су често знали дуго да живе у огромним манастирским гостопримницама. Тако је и у млину морало много да се ради. Брат Симеон је, и поред кратког сна и крајње уздржљивости у храни, савесно испуњавао своја тешка послушања уз непрестану жарку молитву, која је често бивала пропраћена великим, а понекад и очајним плачем. По цео дан је морао да преврће и носи велике и тешке вреће с брашном.
 
* * * * *
 
Месеци су пролазили један за другим, а демонски напади су постали све мучнији. Душевна снага и храброст младог послушника почела је да малаксава, а страховање за спасење душе и очајање постајало је све веће. Једна општа безнадежност све чешће је овладавала читавим његовим бићем. Онај ко је и сам преживео нешто слично зна да нема људске храбрости ни снаге која би могла одолети у овој духовној борби. И брат Симеон је био начет. Дошавши до крајњег очајања, седећи у предвечерје у својој келији, он је помислио: „Бога је немогуће умолити“. Ова мисао изазвала је у њему осећање потпуне остављености, и он одједном поче да тоне у мрак адског очајања и туге. Овакво стање потрајало је отприлике један сат.
Истога дана, за време вечерње у цркви светог пророка Илије, надесно од царских двери, на месту где се налази Спаситељева икона, он угледа живог Христа.
„Господ се на несхватљив начин јавио“ младом послушнику, и цело његово биће и само тело његово испунило се огњем благодати Светога Духа, оним огњем, који је Господ бацио на земљу Својим доласком (Лк. 12,49).
После овог виђења Симеон је осетио клонулост, а Господа је нестало.
 
* * * * *
 
Немогуће је описати стање у коме се он тога тренутка налазио. Делимично из наших разговора с њим, а понешто из старчевих белешки, сазнали смо да је он тада био озарен великом Божанственом светлошћу, да је био узет из овога света и духом узнет на небо, где је слушао неисказиве речи, да је у томе тренутку осетио као да се наново родио (Јн.1,13;3,3). Својим кротким, свепраштајућим, неизмерно љубазним, радосним погледом Христос је привукао целога човека, да би затим сакривши се, сладошћу своје Божанствене љубави занео његов дух, узневши га до зрења Божанства већ изван обриса света.
У јављању Господа послушнику Симеону, човеку простом, но дубоко непосредном, посебно задивљује то, што је он „одједном познао“ Христа који му се јавио, и Духа Светог који је деловао у њему. У својим белешкама он непрестано понавља, да је Господа познао Светим Духом, да је Бога угледао у Светом Духу. Исто тако, тврдио је да душа, када јој се Сам Господ јави, не може а да у Њему не позна свога Творца и Бога.
Можемо поуздано тврдити да су и адски огањ и адске муке које су претходиле Христовом јављању послушнику Симеону, као и Божанствена светлост која га је озарила – за већину људи ствари непознате и несхватљиве. Оно што види духовни човек, његова преживљавања, целокупан његов опит – недуховном човеку често може да се учини као безумље, или, пак, последица патолошког душевног стања. Човек који није опитом познао реално постојање духовног света, у стању је да тај свет пориче зато што га не познаје. Сваки човек је потенцијално призван на пуноту духовног живота, али непрестана усмереност човекове воље ка вештаственом свету, телесним и душевним доживљавањима, доводи до тога да човек огруби у толикој мери да најзад губи моћ духовног опажања. У обичном животу ово би се могло упоредити са човеком који има радиопријемник и хвата таласе који испуњавају атмосферу, док онај који га нема, не осећа њихово присуство.
Необичан је и несхватљив духовни живот хришћанског подвижника. Ми у њему видимо низ супротности које поражавају. Са једне стране демонски напади, богоостављеност, тама смрти и адске муке, а са друге – богојављање и светлост беспочетног бића. Тешко је то изразити речима!
 
* * * * *
 
Сваки човек је непоновљива и особена појава. Пут сваког подвижника је такође особен, непоновљив. Међутим, људи у својој тежњи да класификују све појаве по овим или оним особинама, класификују и у овом случају.
У току протеклих векова хришћанства светоотачки опит утврдио је три врсте или типа развитка хришћанског духовног живота.
У прву врсту спада већина људи. Они приону уз веру са малом благодаћу и проводе живот у умереном подвигу испуњавања заповести. Тек при крају живота, у сразмери са преживљеним страдањима, добију благодат у нешто већој мери. Они пак, међу њима који се усрдније подвизавају, добијају пред смрт велику благодат. Тако бива код многих монаха.
У другу врсту спадају они, који приону уз веру са сразмерно малом благодаћу у почетку, да би ревносним подвизавањем кроз молитвени труд и борбу са страстима, на средини свога пута добили велику благодат. Касније, умножавајући подвиге, они достижу високи степен савршенства.
У трећу врсту спадају они ретки, који на почетку свог подвижничког пута добијају велику благодат савршених за своју жарку ревност. То су они које је Бог унапред познао.
Овај последњи ступањ је не само најређи, него и најтежи, јер житија, дела светих отаца, усмено предање подвижника последњих векова, те опит савременика сведоче да нико не може у потпуности да сачува дар Божанствене љубави већ касније, у току дугог времена, преживљава одузимање благодати и богоостављеност. Објективно, то није потпуно одузимање благодати, него душа субјективно и најмање слабљење благодатног дејства доживљава као богоостављеност.
Ова последња врста подвижника највише пати због силине контраста. Пошто су познали благодат и угледали Божанствену светлост, они несравњиво дубље и оштрије преживљавају таму богоостављености и нападе страсти. Они су свесни шта су изгубили. Осим тога, дејство доживљене благодати мења целокупног човека и чини га неупоредиво осетљивијим за сваку духовну појаву.
Она последња врста највише пати, јер је Христова љубав у овом свету изложена изузетно тешким „огњеним искушењима“ (1.Пт.4,12). Христова љубав је у овом свету неизбежно страдајућа љубав.
Блажени старац Силуан је спадао у ову последњу врсту. Тиме се и објашњавају његове речи: „Ви не можете резумети моју тугу“, или: „Онај ко није познао Господа, не може Га тражити са плачем“.
Када описује неутољиву тугу и Адамов плач по изгнанству из раја, он у ствари описује плач и жалост своје душе после губљења благодати.
 
* * * * *
 
Изузетно дубоко осећање покајања код Семјона гони нас да се запитамо зашто се неки људи тако дубоко и силно кају за своје грехе, други мање, а трећи сасвим слабо или никако. Чиме да се објасни ова разлика у интензивности осећања греха код људи?
На ово питање нисмо у стању да одговоримо. Чини нам се да је у тајне духовног живота човекова немогуће проникнути. Нама је доступно опажање извесних појава у унутрашњем животу човека који живи религиозним животом, тек када те појаве добију извесну форму психичког доживљаја. Премда су нашем посматрању су доступне неке карактерне црте ових доживљавања, ипак немамо могућности да проникнемо у њихову суштину, јер основа наших хришћанских религиозно-психичких факата јесте апсолутно слободно деловање Духа Божијег, које не подлеже никаквом одређењу.
Дух дише где хоће, и глас Његов чујеш, али не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки који је рођен од Духа (Јн.3,8).
Други пак, фактор, који се такође не да дефинисати јесте човекова слобода. Из ових двају фактора: пројављења човекове слободе и деловања Божије благодати – гради се хришћански духовни живот.
И наша вера и наше покајање зависе у извесној мери од наше слободе, а уједно су и дар Божије благодати. Бог из љубави Своје тражи човека, да би му дао не само живот, већ, по речима Христовим, и нешто више – тј. изобиље живота (Јн. 10,10). Тај се живот даје слободном човеку, али не без његове сагласности. Имајући ово у виду, могли бисмо рећи да од човекове слободе зависи и мера дара Божијег. Божији дарови су удружени са извесним човековим подвигом. Када Бог предвиди да ће се човек према Његовом дару односити онако као што треба, тада се овај дар излива „независно“. Може се рећи да од Божијег предзнања какав ће одговор човек дати на дејство благодати, зависи добијање већег или мањег дара. Апостол Павле говори: Јер које унапред позна, унапред и одреди да буду саобразни лику Сина Његова, да он буде Прворођени међу многом браћом (Рим.8,29). И наставља: А када благоволи Бог, који ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу својом… не питах тела и крви (Гал. 1,1516).
Бог је унапред знао да Симеон, будући схимонах Силуан, неће питати тела ни крви, већ ће живот свој провести у подвигу, достојном великог дара, и зато га је призвао овом необичном животу, чији смо ми сведоци.
Ми овде не помишљамо да изразимо тајну односа између апсолутно слободног стварања Великог Неимара света – Бога и човекове створене слободе. Међутим, наше дружење са старцем, чији је живот протекао у изузетно напорном подвигу љубави, кроз коју се првенствено пројављује слобода, задржало је нашу мисао на Божијем предзнању слободног одзива човека на призив Његове љубави.
Сматрамо да је избор ради сведочења љубави веома редак, зато што је то сведочење удружено са неизбежним давањем целога себе на жртву. Нама долази помисао као да кроз старца Силуана Божији промисао показује нови пример и нову потврду неизмерне Божије љубави, да би његов пример послужио као углед и подстрек онима који су парализовани очајањем, као што говори апостол Павле: Али због тога бих помилован да би Исус Христос показао на мени првоме сво дуготрпљење, за пример онима који ће веровати у њега за живот вјечни (1 .Тим. 1,16).
Христову заповест старац није разумевао као етичку норму. Он није сводио хришћанство на моралистичко учење, као што то чине представници хуманистичке културе, лишени правог религиозног опита. Они, најзад, долазе до сазнања да „за њих“ није ни потребна религија пошто у њој виде само „начело обуздавања“ незналица. Христове речи он је схватио попут апостола Петра, као речи вечнога живота (Јн.6,68), као дух и живот, по речима самога Господа: Речи које вам ја говорим дух су и живот су (Јн.6, 63).
За старца Силуана Христове речи биле су – Животворни Дух, сам вечни живот, Бог у Свом деловању.
После свог препорода и оних факата о којима смо претходно говорили, његова вера је одједном достигла велике дубине. Веровао је да ће Бог судити људима, да ће они који су грешили а нису се покајали, бити осуђени на вечне муке, а да ће они који су чинили добро по Христовој заповести наследити вечно Царство небеско. Према савршено правилној оцени преподобног Максима Исповедника – „Вера рађа страх“, (а не страх веру) (Главе о љубави, I стотина, 2). Симеонова жарка вера породила је у његовој души страх да ће бити осуђен за оне многе и велике грехе којих је био свестан.
Симеоново изузетно дубоко доживљавање греха је, бесумње, дар благодати, и не можемо а да му се не дивимо.
 
* * * * *
 
Шта је грех по хришћанском схватању?
Грех је пре свега, духовна и метафизичка појава. Корен греха је у мистичној дубини духовне природе човека. Суштина греха није у нарушавању етичких норми, већ у одступању од вечног Божанског живота, за који је човек створен и на који је он природно, тј. по природи својој, позван.
Грех се врши, пре свега, у тајанственим дубинама човечијег духа, а његове последице погађају целог човека. Учињени грех одражава се на душевно и физичко стање човека, на његову спољашњост, на читаву његову судбину. Грех неминовно прелази границе његовог индивидуалног живота и оптерећује злом живот целог човечанства. Он ће се, према томе, одразити на судбину целог света.
Није само грех праоца Адама имао последице космичког значаја, већ се сваки грех, свакога од нас, био он јавни или тајни, одражава на судбину читавог света.
Чинећи грех, телесни човек не доживљава његове последице онако као што их доживљава духовни човек. Телесни човек не запажа неке нарочите промене свога душевног стања по учињеном греху, будући да се стално налази у духовној смрти, и јер не познаје вечни живот духа. Међутим, духовни човек, при сваком приклањању своје воље греху, запажа промену свога душевног стања због умањене благодати.
 
* * * * *
 
Код старца Силуана нас задивљује изванредна осетљивост и чудесна духовна интуиција. И пре него што му се Господ јавио, а нарочито после тога, у току читавог свог живота, он је грех доживљавао изванредно дубоко и снажно. Срце га је неподношљиво болело због греха и његови пориви ка покајању бивали би пропраћени плачем који није престајао све док не би осетио да му је Бог опростио. Некима ће ово изгледати необично, другима претерано, јер пример старца није доступан свима.
Кајући се за своје грехе, он од Господа није тражио само извињење, које Бог лако даје, можда и за један уздах жаљења, већ потпуно ослобођење од греха тако да душа опипљиво осети благодат. Молио се да му Бог подари снаге да, по могућности, никада више не падне у грех и да га избави од закона греха који је у нама (Рим.7,23). Последицу греха – губитак благодати – доживљавао је тако снажно и болно, да је непрестано страховао да поново падне у било шта слично. За њега је најстрашније било одступање од душе Божије благодати и мира Христовог. Сазнање да он жалости Бога, и то таквог Бога, смиреног и кротког, за њега је било неподношљиво. Осећао је тешку грижу савести кад би грешио против Христове љубави. На људском плану, онај који са има љубав, па учини грех против љубави, на пример, у односу према родитељима, зна како је несносна мука савести. Али, све што се дешава на душевном плану, само је нејасна сенка у односу на духовне односе према Богу.
И тако, Бог је од самог почетка познао Семјона-Силуана и на један недокучив начин му дао да позна суштину греха са таквом дубином и силином, да је он доиста преживљавао адске муке и молио се из тога „најдубљег ада“ све док му се Господ није приближио и док му се није јавио, дајући му да осети васкрсење душе и да угледа Сина Човечијег у Његовом царству, и пре него што је искусио телесну смрт. (Мт.16,28).

Један коментар

  1. Преподобни Силуане моли Бога за нас!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *