СТАРАЦ СИЛУАН

 

СТАРАЦ СИЛУАН
 

 
XIX
ПОВЕСТИ ИЗ ЛИЧНОГ ИСКУСТВА И О НЕКИМ СУСРЕТИМА И РАЗГОВОРИМА СА ПОДВИЖНИЦИМА
 
Од младости сам волео да размишљам о томе како се Господ вазнео на небо на облацима и како су Мајка Божија и свети апостоли посматрали Његово вазнесење. Али, када сам као младић изгубио благодат Божију, душа је подивљала, испунила се гресима и ретко се сећала вазнесења Господњег. Касније сам увидео своје грехе и много туговао због тога што сам ожалостио Господа и изгубио смелост према Богу и Мајци Божијој. Омрзао сам грех и одлучио да одем у манастир да иштем од Бога опроштај. Ставио сам себи у душу да умолим Бога да ми милостиви Господ опрости грехе.
Пошто сам одслужио војску, ступио сам у манастир и убрзо су ме напале рђаве мисли и терале у свет да се женим. Међутим, ја сам одлучно рекао души: „Умрећу овде за своје грехе“. И отпочео сам да се снажно молим да ми Господ опрости мноштво грехова.
Једном ме је напао дух очајања. Учинило ми се да ме је Господ занавек одбацио и да за мене нема спасења, и јасно сам предосећао вечну осуду. У души сам осетио да је Бог немилосрдан и неумољив. То је трајало сат или нешто дуже. Тај дух је тежак и мучан, да ми је страшно и да га се сетим. Душа није у стању да га дуго поднесе. У тим тренуцима човек може да се упропасти на сву вечност. Милостиви Господ је допустио злом духу да тако тешку борбу поведе са мојом душом.
Нешто мало после пошао сам у цркву на вечерње, и гледајући у Спаситељеву икону, рекох:
„Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног“.
И док сам говорио те речи, угледао сам на месту иконе живог Господа и благодат Светог Духа је испунила моју душу и све тело. Тако сам ја Духом Светим познао да је Исус Христос Бог и пожелео да страдам за Њега.
 
* * * * *
 
Од како сам познао Господа, моја душа се отима к Њему и ништа ме више не радује на земљи. Моја једина радост је Бог. Он је моја радост, моја снага и мудрост и богатство.
 
* * * * *
 
Боже, просвети нас Духом Својим Светим да бисмо сви познали љубав Твоју.
Господ нам је на примеру разбојника (Лк.23,40-43) и на примеру блудног сина (Лк.15,11-32) показао како љубављу иде у сусрет покајаном грешнику. У Јеванђељу је написано: „А када је још подалеко био, угледа га Отац његов и сажали му се и потрчавши загрли га и целива га“. Ништа му није пребацио, него је заклао угојено теле и наредио да настане весеље. Таква је милост и љубав Божија. Али, грешном човеку Господ изгледа немилосрдан, јер у души његовој нема благодати.
 
* * * * *
 
Један послушник у Светој Гори у руском манастиру Светог Пантелејмона навикао је да се непрестано моли Богу за опроштај грехова. Почео је да размишља о Царству небеском и да мисли: „Можда ћу се спасти, ако се будем усрдно молио Богу да ми опрости грехе. Али, бићу несрећан ако у рају не будем видео своје родитеље, јер их много волим. Какав ће то бити рај, ако будем туговао за својим рођацима, који ће се можда налазити у аду?“
Тај грешни послушник мислио је о Царству небеском: „Као што на земљи празник није весео, ако нису са нама родитељи или рођаци, тако и у рају, ако не будемо видели оне које волимо, нећемо бити срећни“.
Тако је он мислио пола године. Једног дана, за време вечерње, он је подигао очи на икону Спаситељеву, нешто мало се молећи са пет речи: „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног“. Тог тренутка је Спаситељ са иконе постао жив. Душа и тело послушника испунили су се неизрецивом сладошћу, и његова душа је Духом Светим познала Господа нашег Исуса Христа. Познала је она да је Он милостив и неописиво кротак и прекрасан, те да јој љубав Божија не допушта да се сећа ичег другог. Од тада његова душа гори љубављу према Господу.
 
* * * * *
 
Слава, Господе, Твоме милосрђу, јер души дајеш да позна да волиш Своје саздање. Душа је познала Свога Владику и Творца.
Господ је дао души довољно знања о Себи и она Га је заволела и радосна је због тога. „Милостив је наш Господ“. На тој граници се завршава мисао.
Души је довољан Господ. Он јој даје мир. Ради Њега се заборавља земља. Душа само Бога љуби, и ни у чему другом осим у свом Творцу не налази покоја. Па ипак, повремено пролива горке сузе: „Зашто сам ожалостио тако милостивог Бога?“
 
* * * * *
 
Грешну душу Господ је позвао на покајање и она се обратила Њему. Он ју је милостиво примио и открио јој Себе.
Душа човекова је познала Бога, милостивог и дарежљивог и најслађег, и заволела Га до краја. Испуњена жарком љубављу, она се ненасито отима ка Њему и не може да Га заборави ни за секунду.
Ако се, пак, у души умањи благодат, нема тога са чиме се може упоредити њена туга. О, колико она тада моли Господа да јој поново да благодат коју је окусила.
 
* * * * *
 
Ја се дивим томе што мене, пало створење Своје, Господ није заборавио. Неки очајавају и мисле да им Господ неће опростити грехе. Такве су мисли од ђавола. Господ је тако многомилостив да ми то не можемо ни схватити. Онај чија се душа испунила љубављу Божијом у Духу Светом, зна колико Господ воли човека. Изгубивши, пак, ту љубав, душа тугује и пати и ум ни на чему не жели да се задржи, већ само тражи Бога.
 
* * * * *
 
Један ђакон ми је причао:
„Јавио ми се сатана и рекао: „Ја волим горде и они припадају мени. Ти си горд и узећу те“. На то сам му одговорио: „Ја сам гори од свих“. И сатана је нестао“.
И ја сам искусио нешто слично кад су ми се јавили беси. Мало сам се уплашио, али сам рекао:
Господе, видиш да ми демони не дају да се молим. Научи ме шта треба да радим да би отишли од мене.
И Господ ми је у души рекао:
Гордељиве душе увек страдају од демона. Ја сам тада рекао:
– Господе, уразуми ме шта треба да мислим да би ми душа била смирена.
И добио сам одговор у души:
– Држи свој ум у аду и не очајавај.
Од тог времена сам тако почео да чиним и моја душа је обрела покој у Богу.
 
* * * * *
 
Душа се моја од Господа учи смирењу. Господ ми се на непојмљив начин јавио и усладио душу моју љубављу, али се потом сакрио и сада се душа моја отима ка Њему и дан и ноћ. Он, Милостиви и Добри Пастир, нашао је мене, овцу Своју, већ рањену од вукова, и отерао их.
Душа моја зна милост Господа према грешном човеку. Истину пишем пред лицем Божијим да ћемо се сви ми грешни спасти и ниједна душа неће погинути ако се покаје, јер је Господ по природи тако добар да је то речима немогуће изразити.
Обрати се Господу душом и реци: „Господе, опрости ми“, и не помишљај да Господ неће опростити. Његова милост не може да не опрости, и Он истог часа опрашта и освећује. Тако Дух Свети учи у нашој Цркви.
Господ је љубав. „Окусите и видите како је благ Господ“, говори Свето Писмо (Пс.ЗЗ). Моја душа је окусила ову доброту Господњу и дух се мој ненасито и дан и ноћ отима ка Господу. О љубави Божијој могу неуморно писати, јер је душа моја занета сећањем на Бога Сведржитеља.
 
* * * * *
 
Љубав произилази од Духа Светог и без те љубави нико не може разумети Бога како би требало. Духом Светим познаје се љубав Божија према нама. Њу Господ излива на Своје слуге, да би се они молили за све људе. Ја то не бих знао да ме није научила благодат. Али, немојте мислити да имам велику благодат, или да сам у прелести. Не. Ја сам само познао благодат у њеном савршенству, а живим горе од најгорег човека. Ја сам великосхимник, али сам недостојан тог звања. Ја имам само жељу да се спасем, а подвига немам никаквих. Ипак, Господ ми је дао да осетим благодат Светог Духа која учи душу да зна пут Божији који води у Царство небеско.
 
* * * * *
 
Тешко ми је што нисам вреднији, али боље не могу. Знам да сам умно ограничен, необразован и грешан, али ето, Господ воли и такве, и зато се душа моја свим силама труди да служи Богу.
О, каква је милост Божија. Ја сам гадан и нечист човек, а Господ ме тако много воли. Али, Он је – сушта Љубав и све нас силно воли и милостиво зове Себи: „Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“. Овај покој у Духу Светом добија смирена душа за покајање.
Ми смо последњи монаси. Али, и сада постоји прилично подвижника, које је Господ сакрио од људи на тај начин што они не чине јавна чудеса. Али, у њиховим душама се свакодневно догађају чуда, само што људи не умеју да их виде. Ево чуда: када се душа погорди, пада у помраченост и униније, а када се смири, долази радост, и умилење и светлост.
Ко се не подвизава, ко се нечисто каје, неће осетити благодат. Али, Господ је по милости Својој дао људима покајање и покајањем ћемо се спасти сви без изузетка.
 
* * * * *
 
Демони нуде похвале онима који имају благодат. Преваривши се и примивши их, душа губи благодат. Она осећа да је благодат отишла, али испрва не разуме да је то због гордости. Она се тек после дуге борбе учи смирењу.
 
* * * * *
 
Када губим благодат, врло се жалостим у души и говорим: – Зашто сам из непослушности изгубио Господа. О, када ће се опет моја душа наситити љубави Божије? Када ће се она опет зарадовати у Господу? Када ће се моје срце поново развеселити и напунити премудрости Божије како би ме Он заволео као што је заволео пророка Давида због његове кротости, или Мојсија зато што је био веран у дому Господњем (Јев.3,5)?
 
* * * * *
 
Господ нас бескрајно много воли. То је познато из Светог Писма и из личног опита. Душа моја даноноћно греши помислима. Међутим, ја кажем: „Опрости ми Господе, јер сам веома немоћан и даруј ми мир Свој, који дајеш слугама Својим“, и душа истог трена поново задобија мир.
 
* * * * *
 
Господ каже: „Блажени миротворци“. Помислио сам: Делимично ћу живети у безмолвију, а делимично ћу градити мир међу људима. Стога сам се населио поред једног растројеног брата, великосхомника… Почео сам да разговарам са њим, убеђујући га да са свима живи у миру и да свакоме опрашта. Он није дуго издржао, већ је устао на мене и не само да сам напустио келију, него сам једва побегао од њега. И много сам плакао пред Богом што нисмо сачували мир. Разумео сам да треба тражити вољу Божију и по њој живети, а не сам себи измишљати подвиге. Много сам у томе погрешио. Читао сам и чинило ми се да је добро тако радити, а испало је другачије.
Тешко је живети без старца. Неопитна душа не разуме вољу Божију и много ће се намучити пре него што се научи смирењу.
 
* * * * *
 
У самом почетку, док сам био млад послушник, рекао сам духовнику да сам примио блудну мисао и он ми је одговорио: „Никада је не примај“. Од тада је прошло 45 година и за то време ниједном нисам примио блудну мисао. Такође се ни једном нисам наљутио, јер се моја душа непрестано сећа љубави Господње и сладости Духа Светога и зато заборављам увреде.
 
* * * * *
 
Пре 15 година отац игуман (архимандрит Мисаил) послао је оца С. на брод. Овај је одговорио: „Нећу да идем“. Игуман га је упитао: „А куда би хтео“? Отац С је одговорио: „Да сечем дрва“. Убрзо пошто је отишао, на њега је пало дрво, па је после дуго лежао у болници, кајући се за своју непослушност.
Тако сам и ја једном испросио послушање по својој вољи. Био сам економ, али сам хтео да одем у Стари Русик ради безмолвија. Тамо се стално постило. Целе недеље се јело на води, осим суботом и недељом, и због тога је народ тамо слабо залазио. Гостопримничар је тада био отац Серапион који је јео само хлеб и воду. После га је на том послу заменио отац Онисифор. Он је многе људе привукао себи својом кротошћу и смирењем, као и даром беседништва. Био је толико смирен и кротак да се човек могао исправити и без његове поуке, једино од гледања у њега толико је он имао здраву и мирну нарав. С њиме сам провео доста времена. Схимонах Савин 7 година није легао у кревет. Отац Доситеј је у сваком погледу био примеран монах. Схимонах отац Анатолије је имао дар покајања. Рекао ми је: „Дуго година нисам знао како дејствује благодат, а сада знам“. Благодат је примио једном за време обеда за трпезом.
Тамо је био и великосхимник отац Израиљ. Он је видео Мајку Божију. Био је веома стар и док је живео у Русији одлазио је преподобном Серафиму Саровском који је тада још био жив. Живео је у кућици где је сада башта. Тамо је била трава коју смо косили. Једном сам му пришао. Седео је на клупици под зеленом буквом. Био је висок и сув. Имао је бројанице у рукама. Ја сам био млад монах. Пришао сам му, дубоко се поклонио и рекао: „Благослови, оче!“ Љубазно ми је одговорио: „Бог те благословио, чедо Христово!“ Рекох му: „Баћушка, сами сте. Лепо вам је ту да се бавите умном молитвом“. Он одговори: „Молитву немају луде, а ето ми смо луде“. Било ме је срамота и нисам га смео даље питати, иако нисам разумео смисао његових речи. После сам већ разумео да смо ми стварно луде, јер не живимо како би требало, нити умемо да служимо Богу. Осим старца Израиља, код нас у манастиру били су још двојица који су одлазили преподобном Серафиму: отац Савин и отац Серафим. Они су били из Тамбова.
Код тих подвижника сам управо и хтео да идем и да живим крај њих. Успео сам да од игумана изнудим напуштање економије. Међутим, Богу није било по вољи да тамо живим и кроз пола године вратили су ме на раније послушање, јер сам се разумео у зидање. Због моје самовоље Господ ме је казнио и у Русику ми је назебла глава, тако да и дан данас патим од главобоље.
Неопходно је, дакле, преко игумана упознавати вољу Божију, а не настојати на било чему.
 
* * * * *
 
Љубав Божија даје снаге да се сву ноћ молимо, али, ето, ја сам немоћан због своје главобоље и морам да се одмарам. Ова болест ми је дата зато што сам био упоран у свом тражењу и што сам отишао из економије у пустињу да бих имао више слободе за молитву. Али, Господ је хтео да цео век проведем у манастиру као економ.
Два пута су ме поставили за зидара, а једном за старијег економа. Ја сам то одбио и Господ ме је казнио. После сам разумео да је свако потребан на свом месту и да се спасавамо независно од положаја који заузимамо.
 
* * * * *
 
Када ме је Сабор (манастирских стараца) поставио за економа на место оца Северијана, ја сам, дошавши у келију, стао на молитву:
„Господе, повераваш ми бригу о нашој великој обитељи. Помози ми да добро обављам свој посао“.
У души сам добио одговор: „Сећај се благодати Светог Духа, и старај се да је стекнеш“.
 
* * * * *
 
Моја душа је тужна. Не могу због болести да служим Господу. Главобоља ме мучи, а немам благодат која побеђује болест. Када се благодат умножи, душа жели да страда. Таква је благодат била код мученика и њихово тело се радовало заједно са душом док су их мучили за Господа кога су волели. Онај ко је осетио ту благодат, зна ово, а ми треба да трпимо болести.
Болест и невоља смирују човека до крајности. Једном сам отишао болесном оцу С. и упитао га: „Како живиш?“ Он је од јада уместо одговора само бацио капу на земљу. Рекох му: „Благодари Богу за болест, а ако не, тешко ћеш умирати. Прими схиму и благодат ће доћи, и утешиће те у невољи“.
Сутрадан, пошто су га постригли, опет сам дошао код њега и запитао: „Како ти је?“ Он ми је са радошћу одговорио:
„Господ ми је дао благодат Своју као у светом крштењу“.
Од тада он је лако носио своју болест и умро је веома мирно, јер сладост Духа Светог превазилази сву радост овога света.
 
* * * * *
 
Господ грешницима даје благодат Светог Духа, а зато је и јака наша вера. Како да заблагодаримо Господу за Његову љубав коју свакодневно и сваког часа осећамо.
Упитао сам једног младог схимника да ли је сачувао благодат коју је примио при постригу у схиму? Од тада је прошло свега 12 дана. Одговорио ми је:
– Иако сам болестан, у души ипак осећам благодат Божију. После десетак дана поставио сам му исто питање и он ми је весела лица одговорио:
– Слава Богу, осећам милост Господњу.
 
* * * * *
 
Када је моја душа изгубила смирење, постао сам раздражљив. Али, душа се сетила смирења Христовог и зажудела за њим. Почео сам да се молим Богу да ми опрости и да ме очисти од гордог духа и дарује ми мир. Када је моја душа омрзла грех, Дух Свети ме је научио непрестаној молитви и љубави. Знао сам колико Господ воли Своје људе, поготово умрле, и сваке вечери сам проливао сузе за њих. Жао ми је што се људи лишавају тако милостивог Господа. Једном сам рекао духовнику:
Жао ми је људи који се муче у аду, и сваке ноћи плачем због њих и моја душа толико пати да почињем да жалим и зле духове.
Духовник ми је рекао да та молитва долази од благодати Божије.
Један подвижник ме је запитао да ли плачем због својих грехова. Ја му рекох: „Да помало, али за умрле много суза проливам“. Тада ми он рече: „Плачи за себе, а осталима ће се Господ смиловати. Тако је саветовао игуман Макарије“. Послушао сам га и отпочео тако да радим. Престао сам да плачем за умрле, али су нестале и сузе.
Ово сам испричао једном другом подвижнику који је имао дар суза. Он је волео да размишља о Спаситељевим страдањима, о томе како је Господ, Цар славе, толико много пострадао за нас, и сваког дана је проливао много суза. Њега сам упитао да ли се треба молити за умрле. Уздахнуо је и рекао: „Да је могуће, ја бих све извео из ада, и тек тада би се моја душа умирила и зарадовала“.
Изговарајући ово, рукама је направио покрет, као да скупља снопове по пољу и сузе су му текле из очију.
После тога наставио сам да се молим за умрле и сузе су се вратиле и много сам плакао молећи се за њих.
 
* * * * *
 
Свој живот сам провео и у добру и у злу и за ових 60 година увидео сам колика је моћ навике. И ум и душа могу да стекну навику. Човек ће радити оно на шта се навикне. Ако се навикнеш на грех, тада ћеш истрајно и тежити греху и демони ће ти у томе помагати, а ако се навикнеш на добро, Бог ће сарађивати са тобом Својом благодаћу.
Тако, ако се навикнеш да се постојано молиш, волиш ближње и за време молитве плачеш за цео свет, и душа ће ти увек стремити молитви, сузама и љубави. Ако навикнеш да дајеш милостињу, да будеш послушан, искрен приликом исповести свом духовном оцу, тако ћеш увек и радити и тиме ћеш стећи мир у Богу.
 
* * * * *
 
Душа која воли да осуђује људе, или која је непослушна, или неуздржљива, или која је оставила покајање – не може да се избави од ђаволских замки и ослободи од рђавих помисли. Ако, пак, плаче за своје грехе и воли брата, Господ јој даје сузе за цео свет.
„О, Господе, дај ми сузе да би моја душа плакала од љубави према братији и дан и ноћ“.
И ево, Бог слуша молитву и даје души обиље суза.
Наш Господ воли када ми, молећи се за људе, од љубави проливамо сузе, и милостиво нас слуша.
 
* * * * *
 
Једном сам ишао пољем из Устижерског логора где је боравио наш Саперни батаљон у село Колпино да бих на пошти предао новац који сам хтео да пошаљем за Свету Гору. Путем је право на мене трчао бесан пас. Када ми се сасвим приближио, само сам рекао: „Господе, помилуј!“ И као да је тим речима нека сила одбацила пса на другу страну. Изгледало је као да је ударио у нешто. Тако ме је заобишао и упутио се према Колпину. Тамо је многе изуједао и начинио велику штету и људима и животињама.
Од тада сам увидео колико је Господ близу нас грешних људи и како брзо чује нашу молитву.
 
* * * * *
 
Једном сам без потребе ударио муву. Она се сирота вукла по земљи онако повређена, са распрснутом утробом, а ја сам после три дана плакао због своје суровости према творевини, и ни до данас нисам заборавио тај случај.
Другом приликом сам полио врелом водом слепе мишеве који су се залегли на мом балкону. После сам опет пролио много суза због тога и од тада више никад нисам повредио творевину.
Идући једном из манастира у Стари Русик, угледао сам на путу убијену и раскомадану змију, чији се сваки растргнути комад грчевито трзао. Тада сам се много ражалостио на сву творевину и на свако страдално биће, и много сам проплакао пред Господом.
Дух Божији учи душу да воли све што живи, тако да она ни лист који се зелени на дрвету не жели да повреди, нити цвет пољски да згази. Тако Дух Божији учи љубави према свему и душа страда заједно са свиме што постоји, воли чак и непријатеље и сажаљева чак и демоне који су отпали од добра.
Зато нам је Господ и заповедио да волимо непријатеље и Дух Божији даје снагу да их волимо. Уколико смо, пак, слаби, и нема љубави у нама, треба ватрено да молимо Господа, и Његову Пречисту Мајку и све свете, па ће нам Господ у свему помоћи. Када се Он дотакне душе, све се у нама мења и душа постаје радосна, јер је познала свог Творца и Његово непојмљиво милосрђе.
 
* * * * *
 
Има људи који су се везали за животиње па их милују, тепају им, разговарају са њима, а остављају љубав Божију, губећи кроз то љубав према братији за коју је умро Христос у великим мукама. Није разумно тако чинити. Животињама дај храну и не туци их, и то је довољно милости за њих од човека. Везивати се за њих, љубити их, мазити их и разговарати са њима указује на неразумност душе.
Душа која је познала Господа непрестано у страху и љубави стоји пред Њим. Како је онда могуће везивати ce за животиње? То значи да је човек заборавио заповест Христову о љубави према Богу свим срцем, свом душом и свом мишљу.
Звери, стока и животиње су земља и не треба се умом везати за земљу, него свим умним моћима волети Господа, Његову Пречисту Мајку, нашу Заступницу и светитеље, и са страхопоштовањем стајати пред њима. Они се моле за нас и жалосни су када пренебрегавамо заповести Божије.
 
* * * * *
 
Једном ми дође помисао да купим свежу рибу. Сопствених пара нисам имао, али је имао манастир, па сам могао да купим. Међутим, нисам желео да нарушавам поредак свог живота. Помисао ме, пак, није напуштала и дошло је дотле да сам и у цркви на литургији размишљао о риби. Тада сам схватио да је та помисао од ђавола и милошћу Божијом разумео да нам благодат помаже да једемо мало, а ђаво нас наводи на преједање и наслађивање храном.
Та помисао ме је мучила три дана и једва сам се избавио од ње молитвом и сузама. Тако је тешко борити се чак и против тако неважних помисли.
На метоху ми се дешавало следеће: једем до сита, а после два сата могао бих опет да поједем исто толико. Станем да се измерим на вагу, кад оно, ја за три дана добио 4 килограма. И схватио сам да је то искушење: ми монаси треба да исушимо своје тело да не бисмо имали никаквих покрета који би ометали молитву. Сито тело смета да се човек чисто моли и Дух Божији не долази у пун стомак. Ипак, треба знати своју меру поста, да не бисмо пре времена ослабили, постајући неспособни да вршимо своје послушање. Знао сам једног послушника који је толико измождио себе постом да је пре времена умро од изнемоглости.
 
* * * * *
 
Сећам се, стајао сам једном у Покровском храму када је духовник, отац Н. читао Акатист. Гледајући га, помислих: „Јеромонах је дебео и не може да врши дубоке поклоне“. Тог тренутка сам почео да метанишем и нешто ме је невидљиво ударило у крста. Хтео сам да викнем да ме придрже, али нисам могао од превеликог бола.
Тако ме је Господ милостиво казнио и уразумио да никог не осуђујем.
 
* * * * *
 
Једном, после молитве сео сам да размишљам о томе како не желим да умрем. Говорио сам: „Господе, видиш моје срце. Не умире ми се. После дуге раздвојености од родитеља, човек радосно иде да их сусретне, али, ето, Господе, Тебе зна моја душа, па ипак није рада да умре“. И чуо сам одговор у души: „То је зато што ме мало волиш“.
И стварно, мало волим Господа.
 
* * * * *
 
Отац Лазар, капетан, причао ми је следеће:
Један мужик је отишао у шуму по дрва. Када се уморио од рада, легао је да се одмори испод једног великог храста. Одоздо је посматрао гране дрвета и видео да на њима има много крупног жира. Помислио је: „Било би боље да на храсту расту бундеве“. С том мишљу је задремао. Одједном је пао жир и ударио га по устима. Тада мужик рече: „Погрешио сам. Бог је паметнији од мене и добро је што на храсту не расту бундеве него жир. Да је то била бундева, можда би ме чак и убила својом тежином“.
И ми исто тако често осуђујемо творевину Божију уместо да се предајемо вољи Божијој. Ко се предао Његовој светој вољи, спокојан је, а ко жели да својим умом све постигне, неискусан је у духовном животу. Да бисмо познали вољу Божију, треба да јој се покоравамо. Тада ће нас Господ Својом благодаћу уразумљивати и биће нам лако да живимо. Ако се човек покори Богу, осећаће радост на души па макар био и болестан и бедан. Он је тада здрав душом и разумом и умом гледа Господа и смиреним духом воли Бога. Од те љубави он заборавља свет. Ако се, пак, и сећа света, љубав Божија га вуче да се до суза моли за њега.
Тако је пријатан пут Господњи нашем духу.
 
* * * * *
 
Недавно је избио пожар у келији светог Стефана. Монах који је живео у њој за време пожара налазио се напољу. Међутим, у намери да спасе неке ствари улетео је унутра и сам изгорео. Да се помолио Господу и рекао: „Господе, хтео бих да спасем ту и ту ствар, дај ми да осетим могу ли то учинити или не“, Господ би га свакако обавестио и рекао: „Иди“, да је то било добро, или: „Не иди“, ако није. Господ је близу нас и воли нас.
У свом животу много сам пута у тренутку невоље питао Господа и увек сам добијао одговор. Овај израз љубави Божије нисам схватио умом, него благодаћу Духа Светог по милости Божијој. Можда ће неко рећи да ово бива само са светима, али ја вам кажем да Господ воли и грешнике и даје им Своју милост, само да би се одвратили од греха. Господ их прима у Своје наручје с великом радошћу и приводи их Оцу и радују им се тада сва небеса.
 
* * * * *
 
14. септембра 1932. године на Светој Гори је био страшан земљотрес. Он се догодио увече у 9 сати за време бденија на Крстовдан. Стајао сам на хору близу исповедаонице оца намесника, а сам намесник је стајао поред мене. У исповедаоници су са таванице почеле да падају цигле и малтер. Спочетка сам се мало уплашио, али сам се убрзо умирио и рекао намеснику: „Ево, милостиви Господ жели да се покајемо“. Погледали смо на монахе доле у храму и на оне у певници и видели смо да се мало ко уплашио. Свега је око шест људи изишло из цркве, док су други остали на месту и бденије се наставило, тихо као да се ништа није догодило. Мислио сам: Како је много благодати Светог Духа у монасима кад су остали мирни и при оваквом земљотресу, када се тресао огромни манастирски храм, падао малтер, клатили се полијелеји, кандила и свећњаци, а у звонари од јаких потреса зазвонила звона, чак и оно највеће. Помислио сам: „Душа која је познала Господа ничег се не боји, осим греха, а особито греха гордости. Она зна да нас Господ воли. А ако нас воли, чега се онда бојати. Милостиви Господ нам шаље уразумљење: „Кајте се, децо моја и живите у љубави, будите послушни и уздржљиви и научите се од мене кротости и смирењу и наћи ћете мир душама својим“.
 
* * * * *
 
Једном сам ишао у српски манастир Хиландар. Придружио ми се отац Николај, гостионичар нашег Тиваидског Скита[1]. Ишли смо ноћу кроз зелену шуму. Пут је био пријатан, наш разговор такође. Говорили смо о љубави према ближњима и отац Николај ми је испричао занимљив случај.
На југу Русије у близини Ростова радило је у једној занатлијској задрузи 20 људи. Један од њих, по имену Андреј, био је врло рђаве нарави и понашања, тако да је било врло тешко живети са њим. Најмлађи, пак, од свих радника био је необично добар човек. Волео је Бога и држао се заповести Господњих. Звао се Никола. Једном приликом је Андреј учинио много зла и непријатности својим друговима. Због тога ови решише да га убију. Млади Никола, пак, није пристао на тај злочин, већ их је убеђивао да то никако не чине. Међутим, другови га нису послушали и убили су Андреја. Сазнало се за убиство и ствар је дошла до полиције. Видевши невољу својих другова, Никола рече: „Сви ви имате жене и децу, а ја сам сам. Реците да сам га ја убио и ја ћу рећи исто. Није ми тешко да идем на робију сам. Ако вас буду осудили, патићете не само ви него и чланови ваших породица“. Спочетка радници нису ништа одговорили, јер их је било стид пред Николом који им је саветовао да не убију човека. Међутим, Никола их је убедио, те су пристали да кажу да је он убица.
Дошли су на лице места началници, прокурор, иследници, жандари. Почело је ислеђивање: „Ко је убица?“ Николај је одговорио: „Ја сам убио“. Питали су и остале и они су то исто рекли. Никола је имао тако кротко лице и смирену нарав, а говорио је мирно и тихо. Иследници су се дуго распитивали и никако нису могли да поверују да је тако кротак и спокојан човек убица. Ипак, ствар су по редоследу предали на суд. На суду је такође свима било чудно да је тако миран и љубазан човек убица и нико од судија није хтео да поверује у то, без обзира што је Николај говорио да је он убио. Судије дуго нису могле да донесу пресуду. Рука није могла да потпише осуду. Поново су га дуго испитивали, а затим и све остале да би се тајна разјаснила. Најзад заклеше Николу да им каже истину. Он рече да ће им казати истину, ако обећају да неће гонити правог убицу. За време суда се разјаснило да је убијени Андреј био рђав човек и прокурор и судије су се сагласили да прекину процес ако сазнају истину. Тада су Николини другови испричали истину, тј. како се све десило и да је Николај пристао да на себе узме кривицу да би их спасао од казне. Суђење је тако обустављено изјавом да није доказано да је Николај убица. Један од началника је рекао: „Андреј је био рђав човек и то је заслужио по делима својим. Ово су добри људи и нека живе у миру“.
Из овога се види колику моћ има љубав према ближњима. Благодат Божија која је била у срцу малог Николе одражавала се и на његовом лицу утичући и на остале људе.
 
Отац Јован Кронштатски
 
Оца Јована сам видео у Кронштату док је служио свету литургију. Све до сада се дивим сили његових молитава. Прошло је од тада 40 година и никада нисам видео некога да тако служи као он. Народ га је волео и сви су стајали са страхом Божијим. Није ни чудо: Дух Свети вуче Себи људска срца. Из Јеванђеља видим колико је много народа ишло за Господом. Реч Господња привлачила је људе, јер је говорена Духом Светим и зато је она слатка и пријатна за душу.
На путу за Емаус Луки и Клеопи је пришао Господ и говорио са њима. Том приликом њихова срца су горела љубављу према Богу. И отац Јован је имао у себи Духа Светог у изобиљу. Он је његову душу грејао љубављу према Богу и кроз њега деловао и на друге људе. Видео сам како је народ трчао ка њему да прими благослов и, примивши га, радовао се, јер је Дух Свети пријатан и даје души мир и радост.
Неки рђаво мисле о оцу Јовану и тиме жалосте Светог Духа који је живео у њему и који живи и сада, после његове смрти. Они говоре да је он био богат и да се лепо одевао. Али, они не знају да ономе у коме живи Дух Свети богатство не може да нашкоди, јер је душа његова сва у Богу и од Бога се изменила и заборавила своје богатство и украсе. Срећни су људи који воле оца Јована, јер ће се он молити за њих. Његова љубав према Богу је велика. Он је сав у пламену љубави.
О велики оче Јоване, молитвениче наш, благодарим Богу што сам те видео. Благодарим и теби, пастиру добри и свети, јер сам ради твојих молитава оставио свет и дошао на Свету Гору Атонску где сам примио велику милост од Бога. И сада пишем, радујући се, што ми је Господ дао да упознам живот и подвиг доброг пастира.
Велики је подвиг – живети са младом женом и не дотаћи је. То могу само они који јасно осећају у себи присуство Духа Светог. Он је сладостан и побеђује љубав миле жене. Многи свети су се бојали близине жена, а отац Јован је и међу женама имао Духа Светог, чија сладост надмашује телесну љубав.
Отац Јован је био толко смирен да није губио благодат Светог Духа и зато је толико много волео народ, приводећи људски ум Богу.
Видиш ли у њему силу Духа Светог? Читајући његову књигу „Мој живот у Христу“, душа у његовим речима осећа силу благодати Божије. Кажеш да је читаш и ништа не осећаш. Није ли то зато што си горд? Благодат не долази у горда срца.
О, оче Јоване, ти сада живиш на небу и гледаш Господа кога је заволела душа твоја још овде на земљи. Молим те: моли се за нас да бисмо и ми заволели Господа и принели му покајање, којем се Бог радује.
О, добри и свети пастиру, као орао који високо лети уздигао си се над великом Русијом и видео потребе народа са висине на коју те је уздигао Свети Дух који живи у теби. Силом Духа Светог привукао си народ Богу, и људи су, слушајући реч Божију из уста твојих, плакали и горко се кајали.
О, велики и добри пастиру, иако си умро телом, дух је твој са нама. Стојећи пред Богом, ти нас Духом Светим видиш са неба.
Смирено те поштујемо.
 
Отац Стратоник
 
Отац Стратоник, кавкаски пустињак је два пута посетио Свету Гору. Родом је био из Харковске губерније. У свету је био трговац и поседовао радњу. Имао је и децу. Његова душа је запламсала жаром покајања, па је оставио породицу и имање, удаљивши се на Кавказ.
Био је то диван човек. Од самог сусрета са њим, душу је обузимао трепет. Очи су му увек биле пуне суза. О Богу је говорио врло осећајно и смирено и сви који су га слушали осећали су радост и утеху. Његова реч је била силна, прожета страхом Божијим и љубављу. Стварно је био као орао међу монасима. Од дружења са њим људи су се мењали душом и смиравали се, гледајући његов свети живот. Својим речима он је препорађао душе и многе пале подизао. Слушајући га, душа је заборављала земљу и силно се отимала Богу.
Био је средњег раста. Лице му је било пријатно, коса тамна. Свима је био драг. Кавкаски подвижници су га поштовали, и то с правом. Носио је тешке подвиге. Трпео је врућину и хладноћу. Зими је ишао бос, страдајући ради љубави Божије. Из његових уста се никад није чуло роптање на Бога. Његова душа се предала вољи Божијој и радосно је носила све невоље. Проповедао је огњено покајање и многе је од тешког унинија привео усрдном подвигу. У његовим речима јасно се осећала благодат Божија . Она је препорађала људски ум, одвајајући га од земље.
Једном су га кавкаски подвижници одвели ђавоиманом. Видевши га, отац Стратоник је од велике љубави заплакао и рекао: „О, јадно створење Божије, како се мучиш од демона“. Затим га је прекрстио и рекао: „Нека те исцели Господ Исус Христос“. Болесник је одједном постао здрав. Таква је била сила вере и молитве овог светог човека.
О дивни љубитељу плача, драги наш оче Стратониче, где сада обитаваш? Дођи ка нама и начинићемо ти келију на високој гори. Гледаћемо на твој свети живот и сваки ће према својим моћима подражавати твој велики подвиг. Прошло је, оче, време твојих суза. Сада на небу слушаш песме херувима и видиш славу
Господњу. Њега је твоја душа заволела још на земљи. Стремећи Њему, она се предавала покајничком плачу. Господ воли људе и дао им је плач да би се њихова душа умила у тој води и почела да чисто сагледава Господа у духу љубави и страхопоштовања.
Отац Стратоник је још говорио да ће доћи време када ће се монаси спасавати у световњачком оделу.
 
* * * * *
 
Свим силама до краја треба живота чувати прву ревност, јер су је многи изгубили и нису је више никад повратили. Због тога је потребно непрестано се сећати смрти. Душа која је и делимично спремна на смрт, више нема страха. Она јој прилази смирено, кајући се, и уз то заборавља све светско, чувајући ум нерасејаним и усрдно се молећи.
Онога ко се сећа смрти, свет неће преварити. Он љуби ближње, чак и непријатеље, послушан је и уздржљив. Овим се чува мир у души, те стиче благодат Светог Духа. Када будеш Духом Светим познао Бога, душа ће ти се наслађивати Господом и заволећеш Га. Увек ћеш имати на уму сладост Духа Светога. Ово је заиста храна небесна.
О овоме смо много говорили са великим подвижником, оцем Стратоником. Причао ми је да на је Кавказу срео 7 људи који су осетили благодат Светог Духа, премда неки од њих нису знали пут Господњи, нити како Господ васпитава душу, и стога су касније ослабили у ревности. О томе се говори и у Светом Писму и код светих отаца, али много треба проживети да би се све то опитом дознало.
Човек у почетку свог служења Господу, прима силу да ревнује за добро и све бива лако и угодно. Осетивши то душа по неопитности мисли: „Тако ћу ја целог века ревновати“. Због тога она почиње да се узноси над онима који лењо проводе живот и осуђује их. Тако човек губи благодат која му је помагала да испуњава заповести Божије. Душа не разуме шта се то одједном догодило у њој: било је све тако добро, а сада је све тешко, чак и жеље за молитвом нема. Али, не треба се плашити: то само Господ милостиво васпитава душу. Чим се душа узнесе над братом, истог тренутка долази лоша мисао, неугодна Богу. Ако се душа смири, благодат неће отићи, а ако не, доћи ће неко мало искушење, да би се душа смирила. Ако се ни тада не смири, отпочеће борба са блудним жељама. Ако се ни тада не смири, пашће у грех. Ако ни то не помогне, доћи ће веће искушење и тежи грех. И то ће мучење трајати све док се душа не смири. Тада ће отићи искушење. Ако смо се много смирили, доћи ће умилење и мир, а све непријатно ће ишчезнути.
Тако се читава духовна борба води да бисмо стекли смирење. Ђаволи су пали због гордости, и нас вуку у исту пропаст. Ђаволи нас хвале. Од душе, пак, која прими похвалу, одступа благодат све док се не покаје. Тако се душа целог живота учи Христовом смирењу и све док га не задобије мучиће је рђаве помисли. Смирена душа, пак, налази мир и покој о коме говори Господ (Јн. 14,27).
Пост, уздржање, бдење и безмолвије и други подвизи помажу, али је главна сила у смирењу. Марија Египћанка је за годину дана исушила тело, али се са помислима борила 17 година.
Смирењу се нећеш одмах научити. Зато Господ говори: „Научите се од мене смирењу и кротости“. Да бисмо нешто научили, потребно је време. Има људи који су остарили вршећи подвиге, али се нису научили смирењу и не могу да разумеју зашто им није добро, зашто немају мира и зашто је униније у души.
 
* * * * *
 
Данас ми је дошао отац Т… (пустињак). Знајући да је старац подвижник, мислио сам да воли да говори о Богу. Дуго сам разговарао са њим и онда сам га замолио да ми каже нешто што би ми помогло да исправим своје грешке. Мало је поћутао, а затим ми рекао:
„Код тебе је гордост видљива… Зашто тако много говориш о Богу? Светитељи су љубав Божију скривали у себи, а волели су да говоре о плачу“.
 
Оче Т., смирио си моју душу која воли Творца. Душа моја воли Господа и како ћу сакрити тај огањ који греје душу моју?
Како ћу сакрити милост Господњу којом је очарана моја душа?
Како да заборавим милости Господње кроз које сам познао Бога?
Како да не говорим о Богу када је моја душа обузета Њиме?
Како да ћутим о Богу када је мој дух распаљен љубављу према Њему дан и ноћ. И зар сам ја противник плача?
Зашто си ми, оче, пребацио што много говорим о Богу?
Душа Га моја љуби, и како да сакријем љубав Господњу према мени?
Достојан сам вечних мука, а Он ми је опростио и дао ми Своју благодат која се не може сакрити у души.
Зар ниси разумео да те волим и да сам ти говорио о Богу, мислећи да и твоја душа воли Бога и да је загрејана љубављу Божијом?
Шта да кажем својој души? Сакриј речи Господње у себи. Али гле, о томе знају сва небеса, и питаће ме: „Зашто си сакрио милост Господњу и ниси говорио људима, да би сви волели Бога и нашли мир у Њему?“
Ето, Господ нас све милостиво зове: „Ходите к мени сви уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“.
Душа моја зна тај мир у Богу. Зато што волим Бога и братију, говорим о милосрђу Божијем.
Мислио сам да се и твоја душа радује у Богу као моја. Ти си, пак, смирио моју душу рекавши: „Зашто много говориш о Богу?“
Па опет, истину пишем: Наш Господ је милостив и опрашта људима њихове грехе.
И ето, оковаћу уста своја ћутањем и певаћу душом песму Богу моме, да би се радовао Господ наш. Он нас неизмерно воли и пролио је Крв Своју за нас, давши нам Духа Светог.
 
* * * * *
 
Отац Касијан је говорио да се јеретици неће спасти. Ја то не знам, али верујем само у Православну Цркву: у њој је радост спасења у Христовом смирењу.
Благодарим Ти, Боже Створитељу мој, што си милостиво смирио моју душу, откривши ми пут којим су ишли Твоји светитељи. Ти волиш оне који плачу. Путем плача ишли су Теби сви свети. Ти волиш смирење. Својом благодаћу учиш их још већем смирењу и љубави, чега се боје наши непријатељи демони. Ти се радујеш, Господе смиреној души. Дај ми, Господе, да идем Теби путем светитеља Твојих, путем смиреног плача, који си ми показао.
 
* * * * *
 
Код нас у манастиру је био један послушник који је, берући маслине, пао са дрвета. Због тога су му се одузеле ноге. Док је лежао у болници у Преображенском блоку умро је један монах у суседној постељи. Болничар је почео да припрема тело умрлог за погреб и замолио послушника да му придржи иглу. Овај му одговори: „Зашто ме узнемираваш“? Међутим, после ових речи његова душа је постала неспокојна и молио је да му доведу духовника да исповеди грех непослушања.
Мудри ће разумети зашто се монах узнемирио, а немудри ће рећи да су то глупости.
 
* * * * *
 
1. јула 1932. године дошао је ка мени отац Пантелејмон из манастира Стари Русик. Питао сам га како живи и он ми радосно одговори:
– Веома сам срећан.
– Зашто се радујеш, упитах га.
– Сва ме братија воли.
– А зашто?
– Па ето, све их слушам кад год ме некуд пошаљу, рече он. Помислих: „Баш је лак пут у Царство Божије. Он је нашао мир кроз послушност коју је вршио ради Бога и зато му је лепо у души“.
Јеромонах отац И… ми је причао да један наш схимонах на Крумици никако не може да умре. Говорили су му: „Ниси исповедио своје грехе и зато не можеш да умреш“. Он им је одговорио: „Два пута сам се исповедио, али мислим да ми греси нису опроштени. Хтео бих да се исповедим код оца игумана Макарија“. По његовој жељи је и учињено: дошао је из манастира игуман и исповедио схимонаха. Тада је овај спокојно и у миру издахнуо.
Јеромонах отац И… ме је упитао зашто је то тако било. Ја му одговорих да овај није веровао да су му греси опроштени иако се исповедио, па је због тога, односно због његовог неверја, тако и испало. Треба да имамо чврсту веру да је у нашој Цркви све установљено Духом Светим, и тада човек по својој вери прима благодат од Господа.
 
Млади монах
 
Благодарим Ти, Господе, што си ми данас послао Свог слугу, једног младог монаха. Име његово ћу прећутати да се не би погордио и тиме оштетио свој свети живот.
Разговарајући са мном о љубави, млади калуђер ми рече да за тридесет година свога живота није никада никог увредио. Погледао сам га и моја се душа смирила пред њим до праха.
Још у детињству је заволео Бога. Сагледавајући духом Господа, није се усуђивао никога да ражалости и зато га је Господ сачувао од греха.
Мислим да због оваквих људи Бог чува овај свет, јер су они веома мили Богу. Бог увек слуша Своје смирене слуге и свима нама је добро због њихових молитава.
Благодарим Ти, Господе, што си ми показао слугу Свога. Колико ли је још светих људи које не знамо, али које духом осећамо када нам се приближе, па се испуњавамо смиреним Духом Христовим. Дух Свети живи у светим људима и душа осећа Његов долазак.
О Господе, дај да сви људи буду слични овом младом монаху. Сав би се свет украсио славом, јер би благодат Божија била обилна у свету. Дух Свети даје души да позна љубав Божију и љубав према људима. Он учи душу кротости и смирењу, и она је спокојна у Богу и заборавља све жалости овога света, јер јој Дух Свети даје утеху. Душе светих људи окушају Духа Светог још на земљи. То и јесте „Царство Божије“ које је „унутра у нама“, као што је рекао Господ.
 
* * * * *
 
Данас смо са оцем … говорили о благородности душе.
Она је стварно благородна, јер ју је Сам Господ украсио том особином зато што је воли. Њу треба да чувамо. Она се чува сама собом. Њу је Господ дао души.
Господ се после Васкрсења јавио ученицима. Обраћајући се апостолу Петру, Он га није укорио због његовог одрицања, него га је благо упитао: „Волиш ли ме?“ (Јн.21,15). Те миле речи очинске љубави Господње упућују нас да и ми тако поступамо са људима када нас чиме увреде. У томе се и састоји благородност Христова која је непојмива човеку, а познаје се Духом Светим.
Слава Господу и Његовом милосрђу што нас поучава Духом Светим. Иначе, ми не бисмо знали какав је наш Господ.
 
Орао и петао
 
Орао је летео у висине, наслађивао се лепотом света и мислио: „Прелећем велика пространства и видим брда и долине, реке и мора, лугове и шуме. Видим многе зверове и птице, градове и села и како живе људи. А, ето сеоски петао ништа не зна осим свог дворишта где види само мали број људи и животиња. Одлетећу до њега и испричаћу му о животу света“.
И орао је слетео на кров сеоске куће и видео како се петао шепури међу својим кокошкама и помислио: „Изгледа да је он задовољан својом судбином. Ипак, испричаћу му о ономе што знам“.
И почео је орао да прича петлу о лепоти и богатству земље. Петао га је с почетка пажљиво слушао, премда ништа није разумевао. Када је орао то видео, ражалостио се и било му је тешко да даље говори. Не разумевајући шта му је орао говори, и петао постаде тужан и би му тешко да га даље слуша. И тако је сваки од њих остао задовољан својом судбином.
Нешто слично се догађа и кад учени човек разговара са неуким, или још пре када духовни говори са недуховним. Духовни човек је сличан орлу, а недуховни петлу. Ум духовног се и дан и ноћ поучава закону Господњем и молитвом се уздиже ка Богу, док је ум недуховног везан за земљу, или је занет помислима. Душа духовног се наслађује миром, а душа недуховног је празна и расејана. Духовни као орао лети високо и душом осећа Бога и види цео свет, иако се моли у ноћном мраку, а недуховни се наслађује славољубљем и богатством, или тражи телесне насладе. И када се духовни сретне са недуховним, обојици је тешко и тужно да опште један са другим.
 
Разговор са децом[2]
 
Мила деца трче по пољима, беру цвеће, певају и радују се, јер их весели благодат Божија. Али, када су угледали монаха, они рекоше:
– Погледај, Господ је украсио небо звездама и земљу рекама и вртовима. Орлови високо лете под облацима и наслађују се лепотом природе. Птице радосно певају у шумама и по пољима, а ти, калуђере седиш у келији и не видиш сву ту лепоту Божију. Седиш и плачеш. Зашто плачеш у својој маленој келији када сунце сија, када је свет толико леп и када свуда на земљи влада радост?
Тако су деца питала монаха. Он им је одговорио:
– Децо, ви не разумете моје сузе. Душа моја плаче за вама, јер не знате Бога који је створио сву ову красоту. Моја Га душа познаје и то исто жели и вама. Зато тугујем до суза и молим се Богу за вас, да и ви познате Бога Духом Светим.
– Шта то значи познати Бога Духом Светим?
– Умом је, децо, немогуће познати Господа. Али, читајте Свето Писмо у којем живи благодат и она ће вас радовати и познаћете Господа и служићете Му дан и ноћ. Када будете познали Господа, нестаће жеље да гледате овај свет, и душа ће тежити да види славу Господњу на небу.
– Али, нама се допада цвеће, и волимо да се шетамо и смејемо.
– Волите да се шетате и берете цвеће, да певате и слушате песму птица, али на небу је лепше од свега тога. Тамо живи Господ са ангелима Својим и светитељима. И тамо је радост, и тамо се певају песме, али друкчије, лепше. Кад се једном чују, оне се више не заборављају. Душу тада више не привлаче земаљске песме.
– Ипак, ми волимо да певамо.
– Певајте, децо, Господу Духом Светим. Певајте Му у смирењу и љубави.
– Али, не разумемо зашто плачеш.
– Плачем због вас, дечице. Гледајући вас, жао ми вас је и молим Господа да вас чува да бисте познали свог Творца и Господа. Гледам вас, и гле, ви сте слични Младенцу Христу и желео бих да никада не изгубите благодат Божију коју сада имате у себи, како не бисте, када одрастете, постали слични ђаволу због рђавих мисли. Желим да увек будете слични Сину Пречисте Мајке Божије. То вам, ето, жели душа моја. Зато се молим Богу. Жао ми је све деце на свету и зато плачем за сву невину децу и за све сирочиће. Плачем, децо, за светом и за свим народима Господњим тугујем.
„Господе, пошаљи милост Своју деци земље коју волиш, и дај им да Те познају Духом Светим и научи их да Те славе.
Са сузама Те молим, услиши моју молитву и дај свима да познају славу Твоју Духом Светим“.
 
* * * * *
 
– Децо, волите Бога као што Га воле ангели небески.
– Никада нисмо видели Бога. Како Га, онда, можемо волети?
– Дечице моја мила, мислите увек на Бога, сећајте се да вас Он воли и да вам је дао живот да бисте вечно живели са Њим и наслађивали се љубављу Његовом.
– Како ћемо знати да нас Бог воли?
– По плодовима, дечице, познаћете љубав: када смо у љубави Божијој, бојимо се греха и на души је мирно и радосно. Тада хоћемо да све време мислимо на Бога и да Му се молимо, и у души су добре мисли.
– Како ћемо знати какве мисли живе у нама и које су добре, а које рђаве?
– Да бисте распознавали добре мисли од рђавих треба да вам је ум чист у Богу.
– Не разумемо како можемо држати ум у Богу када нисмо никада видели Бога и не познајемо Га. Шта значи – чист ум?
– Дечице, мислите да вас Бог види, иако Га не видите. Тако ћете увек ходити пред лицем Господњим. То је мала љубав, али ће вас привести већој, ако се будете држали овог мог савета. Тада ћете Духом Светим познати све што вам говорим, а што сада још не разумете.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Скит на северозападу Свете Горе који припада манастиру светог Пантелејмона.
  2. У време Руско-јапанског рата (1904-5) отац Силуан је као гардиста -резервиста (заједно са другим руским монасима резервистима на Светој Гори) позван ради мобилизације у Русију. Отишао је из манастира 30. децембра 1904. г., а вратио се поново на Атон 1905. г.
    Стигавши кући, он је ради безмолвија и неометаног испуњавања монашког правила на осамљеном месту на једној пољани саградио малу келију у којој је живео за време свог боравка у домовини. У том периоду он је понекад разговарао са децом, која су долазила к њему. Касније нам је причао своја занимљива запажања о дечијој души – о томе како човек још у сасвим малом узрасту може да определи свој однос према Богу.
    Разговори које овде наводимо су они које је он тада водио са децом и касније по сећању записао. Могуће је да се у чисте дечије душе утиснуо светли лик љубављу обилног монаха, али ваља имати на уму да је садржај старчевих речи разумљив само одраслим људима.

Један коментар

  1. Преподобни Силуане моли Бога за нас!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *