СТАРАЦ СИЛУАН

 

СТАРАЦ СИЛУАН
 

 
I
ДЕТИЊСТВО И ДОБА МЛАДОСТИ
 
Време војне службе
 
Семјон је одслужио војску у Петрограду, у телесној гарди, у Саперном батаљону. Отишавши у војску са живом вером и дубоким осећањем покајања, живео је у непрестаном сећању на Бога.
У војсци су га много волели као увек послушног војника, мирног, доброг владања, а другови као верног и пријатног друга. Уосталом, у Русији није ретка појава да војници живе врло братски.
Једном, уочи празника, и он пође у град са тројицом гардиста из истог батаљона. Наврате у једну велику престоничку гостионицу где је било много света и где је трештала музика. Пошто су поручили вечеру и водку, почели су весело да жагоре. Семјон је углавном ћутао. Један од другова га упита:
– Семјоне, стално ћутиш? О чему размишљаш?
– Размишљам о томе, како ми вечерас седимо у гостионици, једемо, пијемо водку, слушамо музику и веселимо се, а на Светој Гори сада монаси служе бденије и целу ноћ ће се молити. Питам се ко ће дати бољи одговор на страшноме Суду – они или ми?
На то један од њих примети:
– Какав ли је Семјон човек?! Ми слушамо музику и веселимо се, а он је у мислима на Светој Гори и на страшном Суду!
Ове војникове речи о Семјону: „…А он је у мислима на Атону и Страшном суду“, тачно одражавају његово стање не само у том моменту у крчми, него и за све време његове војне службе. Размишљање о Атону испољавало се, између осталог, и у томе што је неколико пута тамо слао новац. Једном он пође из Устижарског логора, где се преко лета налазио његов батаљон, да пошаље новац у Свету Гору. При повратку, тек што је одмакао од Колпина, право у сусрет појури му велики бесан пас. Када му се приближио и већ хтео да се баци на њега, он је са страхом почео да изговара речи: „Господе, помилуј!“ И тек што изговори ову кратку молитву, нека сила одједном одбаци пса устрану. Пас је набасао на нешто, обишао Семјона и побегао натраг у село, где је причинио много штете људима и животињама.
Овај случај произвео је дубок утисак на Семјона. Он осети близину Бога који нас чува и још снажније се погрузи у сећање на Бога.
 
* * * * *
 
Током војног рока опет се пројавила сила његовог савета и доброг утицаја. Једном је видео неког војника који је испунио рок како тужан и погнуте главе седи на свом кревету у касарни. Семјон му приђе, говорећи:
– Зашто тако тужан седиш и не радујеш се као остали што си одслужио војску и сада идеш кући?
– Добио сам писмо од својих – одговори војник – и пишу ми да је моја жена у међувремену родила. Ућутавши за тренутак и климајући главом, он је тихим гласом, у коме су се осећали бол, увреда и огорченост, проговорио:
– Не знам, шта да радим са њом… Бојим се!.. Просто ми се не иде кући!
– А колико си ти пута одлазио у јавну кућу?!
– Да, дешавало се, – одговорио је војник, који се присећао понечег.
– Па, ето, видиш, ни ти ниси могао издржати – рече му Семјон. Ти мислиш да је њој било лако!.. Ти си мушкарац и теби је лако, а она од једног пута може да роди… Сети се само куда си ти одлазио!.. Можда си ти више крив пред њом, него она пред тобом… Зато јој опрости… Иди кући, прими дете као своје и видећеш да ће све бити добро…
Прође неколико месеци и Семјон добије од свога друга писмо пуно захвалности. Описао му је како су га родитељи дочекали „тужни“. Жена је сва некако застиђена стајала пред кућом са дететом на рукама. Њему је после разговора са Семјоном у касарни одједном постало лако у души. Срдачно се поздравио са родитељима, радосно приђе жени, пољуби је, узе дете на руке па изљуби и њега. Сви су били радосни. Затим су пошли да обиђу рођаке и познанике у селу, а он свугде са дететом на рукама. Свима је било лепо у души. И касније су живели у слози.
Војник се у писму много захваљивао Семјону на добром савету. И доиста, не можемо а да се не сагласимо да је савет био не само добар, него и мудар. Тако је старац Силуан још у својим младим годинама схватио да је сазнање властите кривице неопходан услов за мирне односе међу људима.
 
* * * * *
 
По одслуженом војном року у гарди, пре но што су се његови вршњаци разишли, Семјон заједно са четним писарем пође оцу Јовану Кронштатском, да испроси молитвену помоћ и благослов. Како оца Јована нису затекли у Кронштату, решили су да му оставе писмо. Писар је почео да пише краснописом неко мудријашко писмо, док је Семјон написао свега неколико речи:
„Баћушка, хоћу да се замонашим, помолите се да ме свет не задржи.“
Вративши се у Петроград, у касарну, већ идућег јутра, по речима самога старца, он осети да око њега букти неки адски пламен.
Напустивши Петроград, Семјон се врати у свој родитељски дом, где проведе свега недељу дана. На брзину су припремљене ствари потребне за манастир и неки поклон. Затим се опростио са свима и отишао у Свету Гору. Но, од онога дана када се отац Јован помолио за њега, „адски пламен“ је буктао непрестано око њега где год би се налазио: у возу, у Одеси, на броду, па чак и у Светој Гори, у храму, свуда.

Један коментар

  1. Преподобни Силуане моли Бога за нас!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *