СТАРАЦ СИЛУАН

 

СТАРАЦ СИЛУАН
 

 
VII
О ПРОЗОРЉИВОСТИ И ЊЕНИМ ОБЛИЦИМА
 
Затворивши прилазе свога срца и поставивши као стражу ум, ослобођен од маштања и размишљања, али наоружан молитвом и именом Исуса Христа, подвижник ступа у борбу са свим утицајима и помислима који навиру споља. У томе се састоји суштина умног трезвљења. Његов циљ је – борба са страстима. Победа над страстима достиже се, у ширем смислу речи, кроз испуњавање Христових заповести. Али, ми ћемо се овде осврнути на један посебан облик аскетског трезвљења, које почиње тек пошто подвижник пређе извесне ступњеве духовног развитка, тј. остави први облик маштарске молитве, затим и други њен облик, пошто се кроз опитно искуство увери у његово несавршенство.
Чување ума и срца од сваковрсних помисли изискује дугу, веома тешку и танану борбу. Живећи усред бескрајног мноштва најразличитијих спољашњих утицаја и утисака, човек, услед њиховог непрестаног смењивања, не може да разазна ни њихову врсту, ни моћ. Али, подвижник, у свом умном безмолвију, у свом одвајању од свега спољашњег, у даноноћној тежњи да број спољашњих утисака сведе на најмању меру, клонећи се при томе радозналог посматрања спољашњег света, сваковрсних и непотребних разговора и читања књига, свим силама скреће пажњу на своје унутрашње биће, и тамо ступа у двобој са помислима. Само на овакав начин се може препознати врста и моћ помисли, која је понекад колосална. Човек са недовољном унутрашњом пажњом врло лако пада под утицај помисли и постаје њен роб. Опредељивањем своје воље за помисао, човек се духовно уподобљава, чак поистовећује са духом, чија се енергија садржи у помисли. Повевши се за страсном мишљу, која је врло често последица демонских деловања, човек постаје оруђе демонских дејстава.
Ум, који се дубоко моли, понекад осећа да се споља приближује неки дух, али ако се молитвена пажња није нарушила, он одлази неприхваћен, тако да после молитве човек не може да каже, ко је био и ради чега је долазио.
Понекад се при дубљој молитви догађа нешто тешко објашњиво. Око ума пролазе светлосне појаве, које настоје да на себе привуку пажњу ума. Ако их ум не удостоји своје пажње оне као да говоре: “Ја ти доносим мудрост и разумевање, и ако ме одмах не примиш, може се десити да ме никад више не видиш”. Али, искусни ум никако не обраћа пажњу на њих, и оне одлазе не само неприхваћене него и незапажене. Ум не зна сигурно чак ни то, да ли је то био зао дух или добар ангео. Међутим, он из искуства зна, да ће, ако задржи пажњу на принесеној му блиставој мисли, изгубити молитву, те ће је са великим трудом после тражити. Искуство је показало да се за време молитве не треба задржавати чак ни на оним, наизглед добрим, мислима, зато што ће се том приликом ум неизбежно срести са другим помислима. Из тога, како вели старац, он “неће изаћи чист”. Губитак чисте молитве је губитак који се ничим не може надокнадити.
Војујући за своју слободу, подвижник води тешку борбу са помислима. Исправну представу о томе може да има само онај ко је и сам нешто слично искусио. У овој унутрашњој борби и непосредном одбијању помисли, при чему душа неискусног новајлије може често да претрпи и понеки пораз, док понекад, опет, односи и победу, подвижник има могућности да изучава карактер помисли до највећих танчина, тако да он, иако предложени грех не претвара у дело, неупоредиво дубље и тачније сазнаје дејство (енергију) сваке страсти, него онај ко је њоме опседнут. Последњи може у себи и другима, на себи и на другима да посматра утицај енергије једне или друге страсти, али да би дошао до дубљег њеног познања, неизоставно треба да дође до тог духовног ступња, на коме се налази онај који се моли по трећем начину (молитве), и који сваку страст запажа у самом њеном зачетку.
Познавање страсти које се стиче путем њиховог савладавања, доводи до прозорљивости из искуства. Али овде ваља нагласити, да прозорљивост стечена кроз опит дуге борбе са страстима, никада не може бити тако савршена, као она која се јавља као дар нарочитог дејства благодати. Помоћу прве, тј. опитне прозорљивости одређена духовна стања човека препознају се по извесним покретима, изразу лица, појединим речима, начину ћутања или разговора, психолошкој атмосфри коју човек ствара. Па ипак, о човеку се најпоузданије може судити по разговору са њим, јер се у његовим речима пројављују величина правог духовног опита, као и оно што је последица само спољашњег знања. Друга, пак, тј. благодатна прозорљивост cue сазнаје кроз молитву и нема потребе за непосредним присуством човека.
 
* * * * *
 
У процесу дуготрајне унутрашње борбе подвижник се сусреће са три вида прозорљивости: првим, који проистиче из природне интуиције која је код неких људи појачана услед испосничког живота; другим – који је последица демонског деловања, и трећим – који је дар благодати.
Први вид може за богобојажљивог и смиреног човека бити врло користан и може бити искоришћен на добар начин, будући да потпомаже тананије испуњавање Христових заповести у односу према ближњем. За гордог и страсног човека овај облик прозорљивости је штетан, јер умножава поводе за страсти и пружа веће могућности за њихово задовољавање.
Други вид је веома опасан за оне који га усвајају, јер пре или после доводи до болесног поремећаја свих човекових душевних и духовних моћи, унаказујући и сам његов лик.
Трећи вид је спојен са великом одговорношћу и извор је многих духовних страдања за онога који њиме располаже. Гордом човеку он се уопште не даје.
Сва три поменута вида прозорљивости причињавају страдања. Код првог вида, тј. природне интуиције, страдања се јављају као последица појачане осетљивости нервнопсихичког апарата. Код другог, страдања настају услед опште рушилачког, разарајућег карактера демонских деловања, што се често покаже тек пошто прође дужи период времена. Премда ова врста прозорљивости понекад и омогућава да се “прочита” нечија мисао, ипак, при свему томе, овај облик прозорљивости нема приступа дубинама унутарњег човека. Нешто поузданије ова прозорљивост се пројављује у односу према спољашњим збивањима. Онима који је усвајају даје повода да се наслађују славољубљем.
Права духовна прозорљивост јесте дар благодати. Овој прозорљивости се откривају дубине човечије душе, често скривене и од самог човека. Ова прозорљивост нема у себи ничег психопатолошког и наноси страдања онима који је поседују само због тога, што је, као Божији дар, пуна љубави, а њој се пружа прилика да гледа углавном човекову “унакаженост и униженост”. То је страдање љубави. Они који поседују овај дар, никада не желе да га задрже. Њима је туђе свако разметање и славољубље.
 
* * * * *
 
У нашем горњем излагању нарочиту пажњу смо поклонили оном виду прозорљивости који проистиче из опита. Свети оци га називају даром расуђивања и сматрају га вишим аскетским достигнућем. Његова суштина састоји се, са једне стране, у способности разпознавања узрока ове или оне духовне појаве, тј. да ли је она дело благодати или, пак, демонског утицаја, или је, најзад, иманентна човековом природном развитку, а са друге стране, у познавању поретка духовног живота, поступности духовних стања и њихове условне вредности или значаја.
Подвижници много цене овај дар, јер се он пројављује само као последица дугога опита у борби са страстима, опита великих благодатних заступништава и посета, многих искушења и демонских напада. Надаље, овај дар је драгоцен и за учитеље, јер непријатељ воли да узима на себе лик ангела светлости и само малом броју полази за руком да га јасно распознају.
Познати су нам неки случајеви када је блажени старац Силуан молитвом прозирао “оно што је удаљено као да је сасвим близу”, или будућност човекову, или када су му се откривале дубоке тајне човечије душе, што би могли посведочити многи који су то искусили на себи и који су још “међу живима”. Али, он не само што није тежио томе, већ томе уопште није придавао већи значај. Његова душа била је обузета састрадалним односом према свету, он је био усредсређен на молитву за свет, и у свом духовном бићу је ову љубав сматрао драгоценијом од свега.
 
* * * * *
 
Често општење са блаженим старцем омогућило нам је да се уверимо да је познавао тајне духа, због чега је доиста био “поуздан учитељ”. После оних изузетних, и у историји Цркве ретких благодатних посета, којих се удостојио, после скоро полувековног истрајног подвижничког живота, после извесних грешки које је претрпео у току прве половине свог дугог подвижничког живота, старац је дошао до такве мере познања и до таквог степена савршенства да му је омогућено да послужи као сигуран ослонац другима.
Он је познавао хијерархију духовних стања, тј. процес духовног узрастања, што је веома важно и понекад чак и неопходно за постизање успеха без саплитања. Није ретка појава у духовном животу монаха као и мирјана, да се наруши или поремети ова хијерархија. То су они случајеви када извесно духовно стање или аскетско делање задовољава човека, и он се одриче од даљег степена на том путу, сматрајући то ново стање нижим од ранијег, чиме поставља границу даљем усавршавању.
Старац је опитно упознао духовни пут. Тврдио је да постоје три суштинска ступња духовног пута: први – добијање благодати, други – њено губљење, и трећи – враћање благодати или њено поновно стицање кроз подвиг смирења. Многи добијају благодат, и то не само људи у Цркви, већ и они који су изван ње, јер Господ не гледа на лице. Али, нико не може да сачува прву благодат, и врло је мали број оних који је поново стичу. Онај ко не познаје ову другу етапу, тј. ко није опитно прошао кроз подвиг враћања благодати, у ствари и нема право духовно знање.
Старац Силуан је поред богатог унутрашњег личног искуства и теоријски био добро упућен у аскетску литературу отаца Цркве. По Божијем дару, он не само да је био веран предању Цркве, него је и у себи самом поновио опит великих отаца.
Он је врло мало читао и није ни волео да чита, јер му је процес читања ометао молитву. Али је, зато, волео да слуша кад му се чита, јер је тако могао да, не прекидајући Исусову молитву, обрати пажњу на оно што се чита. Слушао је читање “поученија” за време ноћних богослужења у Цркви, а понешто је читао у својој келији. Много је научио кроз живи разговор са другим светогорским подвижницима, међу којима је било много изванредно даровитих. Тридесетих година често је посећивао свога друга, схимонаха Касијана, који је тада живео близу манастира у “Кипарисима”. Отац Касијан је волео и много ценио старца, радовао се његовим посетама и са задовољством му читао. Старац је добро запамтио многе одељке из светоотачких списа, чему је допринела и истоветност искуства. Памтити духовно веома је тешко зато што је у духовном животу врло мало спољашњих израза, образаца, на које би се вештаствено сећање могло ослонити. Није ли управо зато свезнајући Господ Своје учење о тајнама Царства преносио народу путем слика из живота и преко прича? Могућ је један сурогат духовног знања, који се постиже кроз “спољашње учење”, што запажамо код људи са већим интелектуалним искуством. Међутим, истински схватити учење светих отаца може само онај ко је и сам све одстрадао, коме је свише било дато да опитно позна тајне духовног света.
Овај “прост” човек је кроз своју дугу борбу стекао велико знање о методима и средствима подвижништва. Ово знање га је, уз сву његову духовну силу, учинило, са једне стране, унутрашње слободним од робовања форми, а са друге стране, избавило од лутања по туђим стазама недоумица и неразумевања онога што се збива.
Паралелно са јединим истинитим путем пружају се и многе странпутице. Пред умним погледом подвижника појављују се многе замршене области које су туђе хришћанству, и међу којима се не може разабрати, уколико у њему нема Божанске светлости. Удостојивши се да у Духу Светом угледа Христа, будући Духом Светим уздигнут до виђења нестворене светлости, старац је у себи носио ту светлост, и зато је са изванредном проницљивошћу могао да распознаје праву истину од оних образина и привидних истина, са којима се човек неизбежно сусреће на свом духовном путу.

One Comment

  1. Преподобни Силуане моли Бога за нас!