СТАРАЦ СИЛУАН

 

СТАРАЦ СИЛУАН
 

 
V
О БЛАГОДАТИ
 
У манастир сам донео само грехе, и не знам зашто ми је Господ, док сам још био млад послушник, дао толико много благодати Светог Духа да су ми и душа и тело били испуњени њоме. Благодат је била као код мученика, те сам желео да страдам за Христа.
Нисам тражио од Господа Духа Светог, јер Га нисам познавао, нити сам знао како Он долази у душу и како дејствује у њој, а сада ме радује да пишем о свему томе.
О Душе Свети, Ти си мио души. Описати Тебе није могуће, али душа осећа Твој долазак и Ти дајеш мир уму и сладост срцу.
Господ је рекао: Научите се од мене јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Господ то говори о Духу Светом, јер једино у Њему душа налази савршени мир.
Благо нама православним хришћанима, јер нас Господ много воли и даје нам благодат Светог Духа, и у Духу Светом даје нам да видимо славу Његову. Да бисмо, пак, сачували благодат, треба да волимо своје непријатеље и да за све невоље које нас задесе благодаримо Богу.
 
* * * * *
 
Грешну душу Господ зове на покајање. Уколико Му се врати, Он је милостиво прима и открива јој Себе. Господ је много милостив, кротак и смирен. По Својој великој благости Он се није опоменуо грехова душе и она Га је заволела до крајности и отима се ка Њему, као што и птица из свог тесног кавеза жели да се дочепа зелене шуме.
Човекова душа је познала Бога – многомилостивог, дарежљивог и најслађег – заволела Га до крајности и од превелике љубави чезне ненасито за Њим, јер је благодат Божија веома слатка и греје ум и срце и цело наше немоћно тело.
И одједном, човек губи такву благодат Господњу и мисли: „Нечим сам ожалостио Владику. Молићу Га за милост, и можда ће ми опет дати благодат Своју, јер душа моја више ништа не жели у овоме свету, осим Господа“. Љубав Божија је тако снажна, да душа, кад је осети, више ништа не жели осим ње. Ако је, пак, изгуби, или се благодат умањи, какве тада молитве душа не излива пред Богом, желећи да јој се опет врати ранија мера Његове благодати. Тако је преподобни Серафим Саровски три године и дан и ноћ стојао на камену, јер је душа његова познала Господа и осладостила се благодаћу Његовом и заволела Га до краја.
Душа која је познала Господа, хрли ка Њему са љубављу, и жар љубави према Богу не да јој да Га заборави ни дању, ни ноћу, ни на једну једину секунду. Када ми који тако мало љубимо Господа толико силно тежимо Њему, ко онда може описати пуноту љубави Мајке Божије према њеном Сину и Господу?
„Реци нам, Пречиста, како си волела Сина Свог и Господа и какве су биле Твоје молитве када се Твој Син узносио на небо?“
Нама је ово немогуће да разумемо.
Благо души која чува чистоту душе и тела. Господ је воли и даје јој благодат Духа Светог који је учи љубави према Богу. Од сладости Духа Светог она не може да се одвоји од Бога и зато ненасито стреми Њему, јер је љубав Божија безмерна. Па ипак, ја знам човека кога је посетио Господ Својом благодаћу и који би, кад би га Господ запитао: „Хоћеш ли да ти дам више благодати?“, због слабости душе у телу одговорио: „Господе, Ти знаш да ја не бих издржао више благодати, него бих умро“. Док је на земљи, човек не може да поднесе пуноту благодати. Зато су и Христови ученици на Тавору ничице попадали од славе Господње.
 
* * * * *
 
Свакодневно хранимо тело и сваког тренутка удишемо ваздух да бисмо се одржали у животу. За душу је, међутим, потребан Господ и благодат Духа Светога, јер је без ње душа мртва. Као што сунце греје и одржава у животу цвеће у пољу и оно се окреће њему, тако и душа која воли Бога тежи Њему и блаженствује у Њему и од силне радости жели да сви људи исто тако блаженствују. Господ је и створио људе зато да би вечно на небу живели у љубави са Њим.
Нека је слава Господу и Његовом милосрђу. Он нас је толико заволео да нам је дао Духа Светог који нас учи свему доброме и даје снагу да победимо грех. Господ нам по Свом великом милосрђу даје благодат и ми смо дужни да је пажљиво чувамо да је не бисмо изгубили, јер је без ње човек духовно слеп. Слеп је онај који сабира благо у овоме свету. Тиме показује да не познаје Духа Светог, да не зна како је Он сладак, па је зато занет земљом. А ко је познао сладост Духа Светога, зна да се она не може ни са чим упоредити, и више га ништа земаљско не привлачи, него само љубав Господња. Он је спокојан у Господу и радује се, и плаче због људи што нису сви познали Господа, и жали их.
Душа је задовољна када је у Духу Светом, и не тугује за небом, јер је Царство Божије у нама. Наиме, Господ је дошао и уселио се у нас. Али, када изгуби благодат, душа тугује за небом и са сузама тражи Господа.
Док не прими благодат, човек мисли да му је у души све у реду, али када га благодат посети и усели се у њега, себи изгледа сасвим друкчији. Када, пак затим поново изгуби благодат, у стању да увиди у коликој се беди налази.
Неки млади царевић био се изгубио за време лова у дубокој шуми и никако није успевао да се врати у свој двор. Пролио је много суза тражећи пут, али га није нашао. И пошто је остао сам у пустој шуми, туговао је за царем, оцем својим, за мајком, браћом и сестрама. Питао се како ће сада живети сам у мрачној и пустој шуми. Плакао је за својим ранијим животом у очевом двору и силно туговао за својом мајком.
Тако и још много више тугује и пати душа када изгуби благодат.
Јосиф је неутешно плакао за оцем када су га браћа продали Египћанима у ропство, у далеку туђу земљу. Дошавши касније на гроб своје мајке Рахиље, такође је горко плакао и јадиковао: „Мајко, видиш ли како ме одводе у ропство у далеку земљу?“.
Тако и још много више тугује душа када изгуби благодат Светог Духа и падне у ропство злих мисли.
Не може да тражи благодат онај ко је не познаје. Зато се људи везују за земљу, не знајући да ништа на свету не може да замени сладост Духа Светог.
Сеоски петао живи у свом тесном кокошињцу и сасвим је задовољан домаћим двориштем. Међутим, орао лети под облацима и са те висине види далеко у даљину и познаје многе крајеве, шуме и лугове, реке и горе, мора и градове. Када бисмо му сасекли крила и ставили га да живи заједно са петлом у сеоском дворишту, колико би он туговао за плавим небом и самотним стењем.
Тако је и са душом која је познала благодат Божију. Када је изгуби, она неутешно тугује и ни у чему не налази мира.
 
* * * * *
 
Господ нас није оставио сироте, као што мати умирући оставља своје сирочиће. Он нам је дао Утешитеља Духа Светог (Јн. 14,1618) и Он нас подстиче да ненасито љубимо Бога и чезнемо за Њим и са сузама Га тражимо и дан и ноћ.
О, како је тешко души када изгуби љубав и слободу у молитви. Тада она болним срцем вапије Богу: „Када ћу Те поново угледати и наслађивати се Твојиом љубављу и миром?“.
 
* * * * *
 
Зашто си жалосна, душо моја, и зашто лијеш сузе? Да ли си заборавила колико ти је много добра учинио Господ, иако си доотојна сваке казне.
О не, нисам заборавила превелику милост Господњу. Опомињем се сладости благодати Светог Духа и знам Господњу љубав и колико је она сладосна за душу и тело.
Зашто онда плачеш, душо, ако познајеш Господа и Његову неисказану милост према теби? Шта би још хтела од Владике који ти је указао толику милост??
Моја душа хоће да никада не губи благодат Господњу, јер је њена сладост вуче да непрестано љуби Творца свог.
 
* * * * *
 
Осетивши умањење благодати, душа од Господа поново тражи милост коју је познала. Душа се тада мучи, јер је рђаве мисли растржу. Она проси заштиту од Господа, свог Саздатеља, и тражи смирени дух, само да је благодат не би остављала, већ да би јој давала снаге да непрестано воли свог Оца небеског.
Господ души узима Своју благодат и на тај начин је милостиво и премудро васпитава. И Он у страшним мукама разапет на крсту да бисмо били смирени. Он пушта да душа покаже своју вољу да се бори против демона. Али, душа је немоћна да их сама победи и стога је жалосна и тугује за Богом и са сузама Га тражи.
Господе, ти видиш како је немоћна душа без благодати Твоје и како нигде не налази мира. Ти си сладост наша, Отац наш небески. Даруј нам снаге да Те волимо, дај нам свети страх Свој да бисмо и ми као херувими са трепетом и љубављу стајали пред Тобом.
Светлости наша, Ти просвећујеш душу да бисмо Те ненасито волели. Ти узимаш од мене благодат Своју, јер моја душа није увек смирена. Ипак, Ти видиш колико патим и колико Те молим да ми даш смиреног Духа Светог.
 
* * * * *
 
Човек је немоћан да испуни заповести Божије. Зато је и речено: Иштите и даће вам се (Мт.7,7). Ако, пак, не тражимо, сами себе мучимо и лишавамо се благодати Духа Светог. Без благодати душа је смућена, јер не разуме вољу Божију.
Да би задобио благодат, човек треба да је у свему уздржљив: у понашању, у речима, у гледању, у мислима, у јелу. За све ово наћи ћемо савете у Светом Писму. Речено је, на пример: Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи која излази из уста Божијих (Мт.4,4).
Преподобна Марија Египћанка је узела од светог Зосиме прегршт сочива и рекла: „Уз благодат Божију, оволико је довољно“. Треба се навићи да мање једемо, али будимо разумни у овоме и количину хране смањујмо онолико колико нам наш свакодневни посао допушта. Мера уздржљивости је да си после обеда још рад да се молиш.
 
* * * * *
 
Господ нас воли више него што мати воли своје дете и Он нам даје благодат Духа Светог као дар. Због тога смо дужни да је пажљиво чувамо, јер нема већег јада него њу изгубити. Када душа изгуби благодат, силно се мучи и мисли: „Нечим сам ожалостила Господа“. У тим тренуцима душа као да пада са неба на земљу и осећа све патње света. О, како се тада душа усрдно моли Господу да јој поново дарује Своју благодат. Ово тужење за Богом је немогуће описати. Душа која је окусила сладост Духа Светог не може да је заборави. Она је и дан и ноћ жедна ње и стреми Богу ненасито. Ко ће описати жар љубави према Богу, кога је душа познала као Оца свог небеског. Душа ни тренутка није задовољна овде на земљи, све док јој Господ не да благодат Своју.
Душа која је изгубила благодат, тугује за Владиком и плаче за Њим као Адам кад је био изгнан из раја. Нико тада не може да утеши душу осим Бога. Адамове сузе су биле горке и текле су као из извора, квасећи му лице, груди и земљу. Његови уздаси су били дубоки као код ковачког меха и он је вапио: „Господе узми ме поново у рај“.
Душа Адамова је била савршена у љубави Божијој. Она је знала сву сладост раја, али је била неискусна и није одбила Евино искушење, као што је многострадални Јов одбио кушање своје жене (Јов 2,910).
Шта хоћеш душо моја, и за ким тугујеш и сузе лијеш?
Тугујем за Господом, јер Га већ дуго нисам видела и нико не може да утоли моју тугу за Њим. Он ми је дао да познам милост Његову и желим да увек пребива у мени.
Мати плаче за вољеним сином кога дуго није видела и говори: „Где си, дете моје мило“? Али, материнска љубав је ништавна у поређењу са Божијом љубави – тако је ова велика и ненасита.
Будући испуњена љубављу Божијом, душа се од неизмерне радости моли за цео свет, да сви људи познају свог Господа и Оца небеског. Она нема мира, нити хоће да га има, све док се сви људи не буду наслађивали благодаћу љубави Божије.
 
* * * * *
 
Тугује душа моја за Тобом и не може да Те нађе. Видиш, Господе, како се она отима и плаче, тражећи благодат Твоју. Хтео си и дао си ми је, и опет си хтео и узео је од мене. Док је нисам познавао, нисам је толико тражио. Како бих и могао тражити оно што не познајем? Али, сада Те молим, јер Те је познала душа моја и јер се насладила Духом Твојим Светим и заволела Тебе – Створитеља свог.
Дао си благодат Своју светитељима Својим и они су Те заволели до краја и омрзли све земаљско, јер сладост Твоје љубави не даје да волимо свет и лепоту његову, зато што је она ништавна у поређењу са Твојом благодаћу.
О како је немоћна моја душа и нема снаге да се вине ка Господу и да стане пред Њега смирено, лијући сузе и дан и ноћ. Душа која је познала Бога, свог Творца и Оца небеског, не може имати мира на земљи. Она овако мисли: „Када изађем пред Господа, упорно ћу од Њега молити милост за сав хришћански род“. Уједно, она мисли: „Када будем угледала Његово благо лице, од радости нећу моћи ништа да кажем, јер од велике љубави човек не може ништа да говори“. И опет она мисли: „Молићу се за све људе да се обрате Господу и нађуи мир у Њему, јер љубав Божија хоће да се сви спасу“.
 
* * * * *
 
Чувајте благодат Божију. Са њом је тако лако живети. Све иде на добро по Богу, све је мило и радосно. Душа је спокојна у Богу и чини јој се као да је у неком прекрасном врту заједно са Господом и Мајком Божијом. Без благодати човек је грешна земља, док је са благодаћу Божијом умом сличан ангелима. Ангели умом служе Богу и воле Га. Зато је и човек умом као ангео.
Благо онима који дан и ноћ не престају да се брину како ће угодити Господу и постати достојни Његове љубави, јер ће опитом осетити благодат Духа Светог.
Благодат не долази у душу, а да се не осети. Исто тако, изгубивши је, душа не престаје да тугује за њом и да је са сузама тражи. Колико само упорно родитељи траже дете које су изгубили. Али, душа која воли Бога иште Господа са далеко већом тугом и упорношћу, тако да се милих и драгих људи тада и не сећа.
Слава Богу што нам даје да разумемо долазак благодати и што нас учи да познајемо зашто долази, а зашто се губи. Душа онога који извршује све заповести непрестано ће осећати благодат, па макар била и сасвим мала. Али, благодат се лако губи због славољубља и чак због једне горде мисли. Можемо много постити и много се молити, и многа добра дела чинити, али ако се при томе будемо узносили, сва ће наша добра дела бити празна, као и бубањ који много галами, а изнутра је шупаљ. Славољубље пустоши душу и треба бити веома искусан и много се борити да би се оно победило. У манастиру сам нешто опитом, а нешто из Светог Писма, спознао штетност сујете. Зато сада и дан и ноћ молим од Господа Христово смирење. Ово је велика и непрестана наука.
Наша борба је љута и захтева много мудрости. Међутим, у исто време она је и веома једноставна. Пред душом која заволи смирење све замке наших непријатеља су порушене и сва њихова сила обуздана. У духовној борби треба добро пазити да нам ратне залихе и плодови буду потпуни, савршени. Залихе – то је наше смирење, а плодови – благодат Божија. Ако их изгубимо, зли дух ће нас победити.
Ова борба је трајна, али само за горде. За смирене она је лака, јер су они заволели Господа и Он им даје Своје непобедиво оружје – благодат Духа Светог. Ње се плаше наши непријатељи, јер их она опаљује.
 
* * * * *
 
Ево најкраћег и најлакшег пута ка спасењу: Буди послушан, уздржљив, не осуђуј, чувај ум и срце од рђавих помисли и помишљај да су сви људи добри и да их Господ све воли. Због тих смирених мисли благодат Светога Духа те неће напуштати и говорићеш: „Милостив је Господ“.
Ако осуђујеш, ако ропћеш, ако си самовољан, душа ће ти опустети, па макар се ти и много молио Богу. Тада ћеш говорити: „Заборавио ме је Господ“. Али, није те Господ заборавио, него си ти заборавио да будеш смирен, и зато благодат Божија не живи у твојој души. У смирену душу благодат се лако усељава и даје јој мир и спокојство у Богу. Мајка Божија је била смирена више од свих и зато је слави небо и земља. Бог ће прославити све оне који се смире и они ће видети славу Господњу.
 
* * * * *
 
Дух Свети је необично сладак и пријатан за душу и тело. Она нам даје да познамо љубав Божију, и ова је љубав од Духа Светог.
Чудна ствар: Духом Светим човек познаје Господа, Творца свог. Блажени су они који Му служе, јер је Господ рекао: Где сам ја, онде ће и слуга мој бити (Јн. 12,26; 17,24).
Ако је овде на земљи тако, утолико више на небу светитељи у Духу Светом воле Господа и славе Га. Ова љубав се не може исказати.
Душа која је познала Духа Светог разуме шта пишем.
Зашто нас Господ толико много воли? Сви смо ми грешни и цео свет лежи у греху, као што вели свети Јован Богослов (I.JH. 5Д9).
Сам Господ је – љубав.
И као што сунце загрева целу земљу, тако и благодат Светог Духа загрева душу и учи је да воли Господа, и она тугује за Њим и са сузама Га тражи.
Како да Те не тражим? Ти си се на непојмив начин јавио мојој души и обузео је љубављу Својом, и благодат Духа Светог усладила је душу моју и ја не могу да је заборавим.
Како да заборавимо Господа када је Он у нама? И апостоли су проповедали народима: „Док се Христос не уобличи у вама“ (Гал.4,19).
О, када би сав свет знао Господа, и како нас Он воли! Када би знали како је слатка Његова љубав, како се све силе небесне хране њоме, како се све креће Духом Светим, како се слави Господ за страдања Његова и како Га хвале сви свети.
Том прослављању неће бити краја.
 
* * * * *
 
Господ се радује души која се смирено каје и даје јој благодат Светога Духа. Знам послушника који је после свега пола године проведених у манастиру задобио Духа Светог. Некима је, међутим, за то било потребно 10 година, а неки проживе и 40 и више година пре него што познају благодат. Ипак, нико од нас не успева да трајно задржи благодат, зато што нисмо смирени.
Преподобни Серафим Саровски имао је 27 година када му се јавио Господ. Његова душа је толико заволела Бога да се он од сладости Духа Светог сасвим изменио. Али, када је отишао у пустињу осетио је да у њему више није она иста благодат као и раније и зато је три године стојао на камену вапијући: „Боже, милостив буди мени грешном“.
Душа која је познала Бога Духом Светим незадрживо хрли ка Њему. Сећање на Бога обузима читаву душу и она лако заборавља овај свет, а када се и сети, то бива само да би се помолила за људе и свима пожелела та иста осећања. Дух Свети учи душу да се моли за све људе, да се сви покају и познају како је милостив Бог.
 
* * * * *
 
Смиримо себе, братијо, и Господ ће нас заволети. Када у души осетимо благодат, знајмо да нас Господ воли. Ако има и најмање благодати, душа воли Господа и ближње и има мир у себи. Али, постоји и већа љубав када човек заборавља цео свет.
 
* * * * *
 
Блажен је онај који не губи благодат Божију, већ расте из силе у силу. Ја сам изгубио благодат, али се Господ смиловао на мене и дао ми да окусим још већу благодат него раније, и то једино по милости Својој.
Немоћна је душа човекова! Без благодати Божије слични смо животињама, а када је благодат у нама, човек је велики у Богу.
Људи толико високо цене земаљске науке или, на пример, познанство са земаљским царем и радују се ако су блиски са њим. Међутим, једино истински велико и вредно јесте познати Господа и вољу Његову.
Свим силама, братијо, смиравајте своје душе да би вас Господ заволео и дао вам милост Своју. Али, знајмо да она неће остати у нама, ако не будемо волели своје непријатеље.
Моја душа је познала Господа Духом Светим и стога ми је лако и пријатно да размишљам о Богу и о делима Његовим. Без Духа Светог душа је мртва, па макар проучила сав свет.
Кад би људи познавали духовну науку, оставили би све своје науке и технику и само да би Господа сагледавали. Красота Његова плени душу и она хрли ка Њему, желећи да вечито пребива у Њему и ништа је осим Бога не привлачи. На царства земаљске она гледа као на облак који плови небом.
 
* * * * *
 
Господ је рекао: Ја сам у Оцу и Отац у мени (Јн.14,10), и: ви сте у мени и ја у вама (Јн. 14,20). Душа осећа да је Господ у нама и зато не може да Га заборави ни за тренутак.
Колико је то велика милост што Господ хоће да будемо у Њему и у Оцу.
Али, Господе, какво смо Ти добро учинили, чиме смо Ти угодили да хоћеш да будеш у нама и ми у Теби? Због наших грехова распет си на крсту, а Ти желиш да будемо са Тобом. О, колико је велика милост Божија према нама! Ја је видим на себи. Достојан сам ада и сваке муке, а Ти ми дајеш благодат Духа Светог.
Кад си мени грешном, Господе, дао да Те познам Духом Светим, молим Те дај да Те и сви остали људи исто тако познају.

Један коментар

  1. Преподобни Силуане моли Бога за нас!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *