СТАРАЦ СИЛУАН
VI
О РАЗЛИЧИТИМ ОБЛИЦИМА МАШТАЊА И О БОРБИ СА ЊИМА
Усудивши се да пишемо о „свештеном безмолвију“, које је старац толико волео, принуђени смо да нешто кажемо и о неопходности аскетске борбе са маштањем. Ово питање духовног живота веома је тешко и сложено, те се не надамо да ћемо га успешно обрадити. Будући да је наш главни задатак да читаоце упознамо са одређеним конкретним искуством, ми ћемо се углавном и ограничити на излагање оних схватања и представа које владају међу светогорским подвижницима, а која је и сам старац усвајао. Савремену научну психологију остављамо по страни, јер је она у много чему несагласна са гледиштима православне аскетике, која извире из потпуно друкчијих космолошких и антрополошких схватања.
* * * * *
Старац је писао:
„Братијо моја, заборавимо земљу и све што је на њој, јер нас то одвлачи од сагледавања Свете Тројице, која је недостижна нашем уму, али коју светитељи гледају на небу Светим Духом. Пребивајмо у молитви без икаквог маштања…“ „Духом Светим познавши Господа, душа се непрестано диви Божијем милосрђу и величини и моћи и Сам Господ Својом благодаћу са љубављу, као мајка своје вољено чедо, учи душу смиреним, добрим помислима и даје јој да осети Његово присуство и близину, док душа у смирењу сагледава Господа без икаквих помисли“.
Способност маштања је врло различита у својим видовима. Подвижник се, пре свега, бори са оним облицима маштања која су везана за дејство грубих телесних страсти. Он зна да свака страст има свој одређени облик, пошто припада сфери тварног бића, које је сво у одређеним облицима. Нормално дејство страсне похоте у човеку задобија силу тек пошто ум обрати пажњу на облик који се изнутра прихвата. Предложена страсна слика неће моћи да се развије уколико је ум одбаци, већ ће се угасити. На пример: када наиђе телесна похота, која физиолошки може да буде и нормална појава, подвижник треба да чува свој ум од слика које се рађају у њему под спољним утицајем. Страсна помисао неће моћи да се развија ако ce ум не сагласи са страсном помишљу, и неизоставно ће се угасити. Кад кажемо ум, не мислимо на разум, нити логично расуђивање ума, већ на нешто што би се можда најбоље могло дефинисати изразом – пажња. Ово чување ума од страсних слика омогућава – што је, уосталом, посведочено хиљадугодишњим аскетским искуством – да се очува пунота целомудреног уздржања, чак и кад се има тако снажно тело, као што видимо на примеру старца. И обратно, енергија страсне представе ће , уколико је ум са насладом прими, чак и изнемогло, болесно и неспособно тело подвргнути тиранском насиљу.
Узмимо једну другу страст: мржњу. Ова страст такође има свој одређен облик. Ако се ум не сагласи са овом сликом, страст се не може развити. Ако је, пак, прихвати, страст по мери тог прихватања постаје све снажнија и може да достигне степен поседнутости.
Други облик уобразиље са којим се подвижник бори обично називају маштарењем. Оно удаљује човека од реалног поретка ствари у свету и чини да живи у сфери фантазије. Уобразиља не може створити нешто што не постоји, нешто из „ничега“, и њене слике не могу да имају карактер који је потпуно стран свету који нас окружује: у њима ће свакако бити елемената стварног, реалног света, као што је то и са сном, због чега оне нису сасвим неостварљиве. На пример: сиромашан човек уображава да је цар, или пророк, или велики научник. У историји су познати случајеви када су сиромашни људи заузимали високе положаје у друштвеној хијерархији. Тако су неки, на пример, постали цареви. Но ово се обично не дешава онима који маштају.
Предпостављамо да је читаоцу јасно шта подразумевамо под „маштањем“. Да бисмо избегли сувишна објашњења, говорићемо о једном другом начину маштања. Користећи се својим памћењем и уобразиљом, човек може да размишља како да реши, рецимо, неки технички проблем. Размишљајући, његов ум тражи могућност практичног остварења неке идеје. Ова врста умне делатности, удружена са уобразиљом, од великог је значаја за људску културу и неопходна је у свакидашњем животу. Али, подвижник који ревнује за чистоту молитве, тежи да нестицањем ограничи себе у свему како га ни оваква врста „маштања“ не би спречавала да „прву мисао и прву силу упути Богу“, тј. да је свецело усредсреди у Богу.
И најзад, ево још једног облика маштања: покушај разума да проникне у тајну бића и докучи Божији свет. Овакви покушаји су неизбежно пропраћени маштањем, које су многи склони да називају високим именом богословског стваралаштва. Подвижник умног безмолвија и чисте молитве одлучно се у себи бори против ове врсте „стваралаштва“, јер је то процес супротан стварном поретку бића, пошто човек тада ствара Бога по своме образу и подобију.
Можда ће ово што смо овде рекли изазвати многе недоумице и приговоре, али се надамо да ће нас, будући да се не можемо задржавати на објашњењима, добронамерни исправно схватити.
Подвижник молитве у свему полази од вере да је Бог нас створио, а не ми Њега. Зато се он кроз безобличну молитву обраћа Богу, клонећи се сваког богословског и философског стваралаштва. Ако га Бог Својим милосрђем удостоји да осети Његову близину, његово познање надобразног Бога ће добити одређени облик, премда њега подвижник не „измишља“, већ му се он „дарује“ свише.
Подвижник кроз молитву тражи свога Бога и Творца и Бог, по Своме милосрђу и Својој доброти, даје човеку да Га позна кроз облике који су доступни човеку. Они у човеку сагоревају страсти и освећују га. Али, ако их он прими као последње откривење, пада у заблуду, тако да чак и образи, даровани му свише, могу да постану несавладиве препреке на путу ка једном савршенијем богопознању.
Творачка идеја Бога испуњава се и материјализује у свету, док слобода створеног иде обратним путем: оно тражи Самог Бога, јер је у Њему крајњи циљ и коначни смисао његовог постојања. Циљ света није у његовом бићу самом по себи, у њему самом и ради њега самог, у његовом облику бића, него познање Творца од створеног и обожење твари.
Узрок стварања света је изобиље Божије благости, а никако нека неопходност оваплоћења Бога Слова. Другим речима, оваплоћење Бога Слова није никаква неопходност за Само Слово, а стварање света никако није само претходни акт за оваплоћење Бога.
Оваплоћење Слова не указује на некакву вредност света самог по себи. Циљ или смисао овог снисхођења открива се у имену које је смирено оваплоћени Бог-Слово узео: Исус-Спаситељ. И надени му име Исус, јер ће Он спасти народ свој“ (Мт. 1,21).
Бог није идеални свет, у смислу света идеја, нити је ово емпиријски дато биће реализација идеалног Божанственог света, тј. таква реализација без које би и само Божанско биће, на неки начин, било закинуто или несавршено.
У људском стваралаштву усмереном на свет, човекова идеја тражи да буде оваплоћена, реализована, иначе остаје незавршена у свом развоју. Али у Божанском свету оваплоћење Бога-Слова не представља завршетак теогонијског процеса, тј. завршетак развитка у Самом Божанству, и није, у том смислу, неопходно за Самог Бога, за пуноту Његовог бића.
Ово је, укратко, догматска основа духовне молитве о којој говоримо.
Духовна молитва није нити уметничко стваралаштво, нити научни рад, нити пак, философско размишљање или апстрактно разумско богословље. Духовни живот се не састоји у задовољавању наших емоционалних стремљења кроз њихову реализацију, тј. остваривање у доживљајима или материјализованим облицима, на пример, уметности. Све што смо овде рекли обухвата различите облике маштања. По своме аксиолошком карактеру, маштања се могу распоредити, односно може се утврдити извесна хијерархија међу њима. Али сви видови маштања морају бити и савладани, јер је немогуће на други начин достићи савршену молитву, истинско богословље, нити истински богоугодан живот.
Према томе, пут православног подвижника је овакав: он тражи истинског Бога Творца. Због тога он кроз умну молитву води борбу са мноштвом различитих образа (при чему су неки од њих уобличени, тј. имају своје спољашње обличје у простору и времену, боју и слично, а други су, пак, мисаони, тј. појмови) да би се, ослобођен од сваког тварног образа, молио Богу лицем у Лице.
Бог ствара свет, и ово стварање спада у ред снисхођења. Међутим, човек иде ка Богу у поретку усхођења. У овом поретку усхођења од твари ка Богу подвижник не пориче стварност и вредност створенога, него му само не придаје апсолутну вредност и не обоготворава га, не гледа у њему самоциљ и самовредност. Бог није створио свет да би Сам живео животом твари, већ да би разумну твар учинио учесником Свога Божанског бића. А кад разумна твар не достиже обожење – што не може да се деси без његовог саучествовања – губи смисао свог бића. Из овог сазнања и из сагледавања творевине рађа се велико одушевљење пред Богом-Творцем, а заједно са тим и најреалније схватање свега у тварном свету. У исто време, међутим, то сазнање доводи до одвајања од сваке твари ради сагледавања Бога. Ово одвајање није одрешење од реалног тварног бића у смислу одрицања од њега као „привида“, није то ни поетско нити философско обитавање у сфери високих и прекрасних обличја или „чистих“ идеја, ма како високе вредности оне биле, зато што и ово стање поново преноси човека у свет маште. Не, то је чежња према живом и истинитом Богу, рођена из љубави према Њему, будући да смо призвани да живимо у Богу, који је јединствени Циљ и јединствена Вредност. Бог поседује завршеност која нема потребу да се оваплоти. У Богу је савршенство, које искључује сваку борбу и трагику. Бог се не налази „с оне стране добра и зла“, јер је Он Светлост у којој нема никакве таме.
Смиреним и потпуним предавањем себе Божијој вољи простосрдачан и смирени верник се ослобађа од ропства маштању. Тај је пут веома прост, премда уједно „скривен од премудрих и разумних“, што је тешко објаснити речима.
У тражењу воље Божије садржи се „одрицање“ од света. Душа хоће да живи са Богом и по Божијем, а не по „своме“, те се одриче од своје воље и маштања, који, неспособни да створе стварно биће, нису друго до „најкрајња тама“.
Свет човечије воље и уобразиље јесте свет „привидних“ истина. Овај свет (воље и уобразиље) заједнички је и човеку и палим демонима, и зато је уобразиља спроводник демонске енергије.
Демонске слике, као и слике које ствара сам човек, могу утицати на човека мењајући његов лик или преображавајући га. Али, једно је неизбежно: свака слика коју ствара сам човек, или коју му потурају демони, а са којом се он у души саглашава, изопачава његов духовни лик, створен по Божијем образу и подобију. Ово „стваралаштво“ на свом крајњем ступњу доводи до самообожења твари, тј. тврђења да се Божанско начело налази у самој човековој природи. Услед тога природна религија, тј. религија човечијег разума, на један кобан начин добија пантеистички карактер.
И људске и демонске слике задобијају понекад веома велику силу, премда не стога што су реалне у потпуном смислу речи, као што је реална Божанска сила која ствара ни из чега, већ стога што се човечија воља опредељује за њих. Једино тада је оне формирају. Међутим, Господ ослобађа од власти страсти и маштања оне који се кају. Хришћанин који је ослобођен од њих, подсмева се њиховој (не)моћи.
Сила космичког зла над човеком је колосално велика, и ни један Адамов наследник не може да је победи без Христа и мимо Христа. Он је Исус-Спаситељ у правом и јединственом смислу речи. Таква је вера православног подвижника и зато се и његова молитва умног тиховања састоји у непрестаном понављању имена Исуса Христа, по чему је и добила назив – „Исусова“ молива.
* * * * *
У свом тешком подвигу борбе са маштањима безмолствујући монах се среће са њиховим многобројним појавним облицима. Они могу бити класификовани на различите начине. Старац их је сводио углавном на наведена четири облика, што му је омогућило да изрази суштину питања.
Први облик се има у виду при борби са сваковрсним страстима уопште.
Други облик је својствен онима који се моле по првом начину молитве. У ову врсту маштања спада такође одређен метод „богомислија“ или „медитације“, при којем човек за време молитве помоћу уобразиље ствара у своме уму визуелне слике из Христовог живота, или друге свете слике. Овом начину маштања прибегавају обично новајлије или неискусни подвижници. Они који се моле оваквом „маштарском“ молитвом, не сабирају свој ум у срце, и уместо унутрашњег трезвљења заустављају се на сликама које сами стварају, сматрајући их Божанским. Овакво стање доводи до душевног (емоционалног) узбуђења, које, при јакој концентрацији, може да се претвори у својеврсно патолошко екстатично стање. При томе, они се радују својим „достигнућима“, везују се за оваква стања, негују их, сматрају их духовним, благодатним, па чак и узвишеним, уображавајући да су свети и да сагледавају Божије тајне, док, у ствари, ово стање доводи до халуцинација, до тешког душевног обољења, или, у најбољем случају, до тога да пребивају „у прелести“, проводећи живот у фантастичном свету.
Што се тиче треће и четврте форме маштања, могли бисмо рећи да леже у основи целокупне рационалистичке културе. Зато је образованом човеку веома тешко да се одрекне ових форми маштања, јер у култури види своје духовно богатство. Одрицање од њега је далеко теже него од материјалног. Та околност доводи до необичне појаве коју смо могли да приметимо, наиме – међу простим и једва писменим подвижницима, који су заволели умносрдачну молитву, чешће налазимо велику духовну чистоту, него међу образованим људима, који се углавном заустављају на другом облику молитве.
Дубоко религиозни и аскетски настројени људи брзо запазе у трећем облику маштања окренутост ка земљи. Пошто је он очигледно несагласан са молитвом, борба са њим за време молитве се упрошћава. Међутим, четврти облик маштања може да достигне степен изванредне тананости и да изгледа као живот у Богу. Изузетан значај овог питања у аскетици приморава нас да се на њему посебно задржимо.
*****
Маштарска уобразиља преовлађује код оних који се моле по првом начину молитве. Искушење, пак, да се све тајне сазнају разумом преовлађује код оних, који се моле по другом начину молитве. Живот ових последњих, усредсређује се на мозак. Њихов ум није сабран у срцу, већ је управљен према спољашњем у тежњи да у све проникне и свим овлада. Пошто поседују известан прави религиозни опит, премда још недовољан, они покушавају да ове празнине у своме опиту попуне „властитим умом“, настојећи да проникну у тајне Божанског бића и тада неизбежно падају у маштање. У своме заносу они неће или, пак, не могу да схвате, да су заправо обрнули праву хијерархију бића, првобитни поредак ствари, и као да заборављају да нас је Бог створио по Свом образу и подобију. Они почињу сами да стварају, уносећи у Божанско биће елементе по властитом образу и подобију. Та идеална сфера у којој они при томе живе, даје им извесну привидну предност у односу на друге, што удваја њихово поуздање у себе саме.
Карактеристичан исход другог начина молитве јесте рационализам.
*****
Богослов-рационалиста изграђује свој систем отприлике онако као што један архитект гради неки дворац или храм, користећи емпиријске и метафизичке појмове као грађевински материјал, и бринући се при томе више о величанственом изгледу и хармоничности свог идеалног пројекта у његовом логичком аспекту, него о његовој сагласности са стварном истином бића.
Ма колико изгледало чудновато, али многи велики људи нису умели да одоле овом, у ствари наивном искушењу, чији се узроци крију у гордости.
Пород разума је драг његовом аутору колико и мајци њено дете, пород њене утробе. Он воли своју творевину као самога себе, идентификује се са њом, учауравајући се у њену љуштуру. У таквим случајевима људско посредовање ке помаже ништа. Јер, ако се човек сам не одрекне свога умишљеног богатства, никада неће достићи ни чисту молитву, ни истинско сагледавање.
Они који се моле по трећем начину молитве, знају све тешкоће које доноси овакво одрицање, али ћемо ми реч о томе оставити за друго место.
* * * * *
Многи богослови-философи се, будући рационалисти у суштини, уздижу до надрационалне, ми бисмо рекли, надлогичке мисаоне сфере, но ова надлогичка сфера још није Божански свет, већ се креће у границама човекове тварне природе. Као таква, тј. затворена у природу, она је доступна разуму у природном поретку.
Њихова умна виђења не могу се сместити у оквире номолошког мишљења, тј. формалне логике, и прелазе у област надлогике и антиномичног мишљења, али и у том случају она у суштини остају резултат рационалне делатности.
Савлађивање уског номолошког рационализма јесте показатељ високе интелектуалне културе, али то још није „истинска вера“ и право боговиђење.
Изванредна способност за рационално мишљење којом су често обдарени ти људи, омогућава им да познају сву условност људских закона мишљења, и да је немогуће сво биће стеснити у узани обруч логичких закључака ума. Кроз ово сазнање они се уздижу до надрационалног, или тачније, надлогичког сагледавања, али и тада сагледавају само лепоту створенога по образу Божијем. Услед тога што први пут ступају у ову сферу „ћутања ума“, осећају известан „мистички страх“, сматрајући ово своје сагледавање опитом мистичког богоопштења, док у ствари и даље остају у границама тварне људске природе.
Оне категорије, којима у сличним стањима оперише ум-разум, прелазе границе простора и времена и сагледатељу дају осећање вечне мудрости. То су крајње границе које расуђујући ум може да достигне на путевима свога природног развитка и самосагледавања. Овај опит, независно од тога како ће бити интерпретиран, тј. како ће бити формулисан у догматском смислу, по својој суштини показује се као опит пантеистичког поретка.
Достигавши ове „границе светлости и таме“ (Јов.26,10), човек у ствари сагледава своју умну красоту, коју многи схватају као Божанство. Иако је светлост коју они сагледавају светлост, она није Истинска Светлост, у којој нема никакве таме, већ природна светлост ума човека створеног по образу Божијем.
Ова светлост ума, која превазилази светлост сваког емпиријског знања, може се назвати мраком, јер је то мрак ослобађања или уопштавања, у коме нема Бога. Можда се овде најбоље могу применити Спаситељеве речи: Пази, дакле, да светлост која је у теби не буде тама (Лк.11,35). Гле, прва космичка преисторијска катастрофа, тј. пад Денице-Луцифера, који постаде тама, настала је као последица самозаљубљеног сагледавања властите красоте, сагледавања које се завршило самообожавањем.
* * * * *
Наше излагање је можда хладно и неповезано, али ће се многи који су дошли до овог духовног степена можда запитати:
„Који је знак правог богоопштења, а не маштарског, философског, пантеистичког?“
Блажени старац је категорички тврдио да је једино мерило, које подлеже нашој логичкој контроли – љубав према непријатељима. Он је говорио:
„Господ је смирен и кротак и љуби Своје саздање, а тамо где влада Господњи Дух, тамо ће сигурно бити и смирена љубав према непријатељима и молитва за свет. Ако, пак, немаш ове љубави, тражи је и Господ ће ти је дати, јер је рекао: Иштите и даће вам се, тражите и наћи ћете (Мт.7,7).
Нека се нико не усуди да умањи значај овог „психолошког“ знака, јер је такво психолошко стање последица истинског Божијег дејства. Бог Спаситељ – спасава целога човека, тако да Бог освећује не само човеков ум-дух, већ и душевност-емоције, мишљење, па и само тело.
* * * * *
Ми овде једва додирујемо тешка и вечна питања духовног бића човека. Немамо никаквих претензија да ова питања дијалектички раскријемо до те мере да их разум схвати. Кад би нам се поставио такав задатак, било би потребно проучити читав низ историјских примера, но ми овај задатак препуштамо другима. Уосталом, сматрамо да је ова питања немогуће апстрактно објаснити, и потпуно смо убеђени да се до истине долази једино путем вере и искуства самог постојања. Међутим, овде морамо нагласити, да опит који имамо у виду, не зависи искључиво од човекове воље, већ му се он даје свише као дар благовољења. Философски и пантеистички опит могућ је у оквиру човекових природних способности и воље, док хришћански опит натприродног богоопштења превазилази границе наше воље.
Хришћански живот је сагласност двеју воља: Божанске и тварне – човечије. Бог се може јавити сваком човеку, на свим путевима, у сваком тренутку и на сваком духовном и физичком месту. Међутим, будући изнад сваке принуде, Он никада не чини насиље над слободом Свога лика. Ако је тварна слобода самољубиво окренута себи, или гледа на себе као на тварно божанствено начело, онда без обзира на висину сагледања, бива затворена за дејство Божанске благодати.
Општење са Богом постиже се кроз молитву, која и чини предмет наших излагања. Ако у извесној мери и прелазимо у сферу дијалектике, то не чинимо због тога што се надамо да ћемо некога убедити на тај начин, него стога да бисмо указали да путеви молитве пролазе и кроз ову област људског бића. Сваки покушај рационализовања духовног опита може да изазове низ најразличитијих приговора. Ово се, пак, објашњава тиме што је сваки човек слободан да у идеалној сфери свог погледа на свет утврди хијерархију вредности по свом слободном нахођењу.
У наставку наших излагања о молитви, покушаћемо да схематски прикажемо једну од најтежих борби, коју православни подвижник сусреће на своме путу, прелазећи са другог на трећи начин молитве. То је борба са разумском уобразиљом.
* * * * *
При пажљивом самосагледавању човек открива извесно психолошко својство разумског мишљења, које би се могло одредити као иманентна увереност нашега мишљења, или, другим речима, као субјективна очигледност исправности закључака ума. Постоји извесна принуда у закључцима разума, у његовим доказима, и потребна је велика култура и дубоки духовни опит, да би се открила та чудесна обмана. А да бисмо се ослободили њене власти, неопходна нам је Божанска помоћ.
Ову обману можемо у извесној мери открити и путем логичког проучавања основних закона нашег мишљења, тј. закона идентитета и закона довољног разлога.
Први, тј. закон идентитета представља статички моменат нашега мишљења. Његова непокретна тачка ослонца је мртва у својој непокретности.
Други моменат нашега мишљења, динамички, изражава се законом „довољног“ разлога. Вековно историјско искуство сведочи о условности овога закона мишљења. Расуђивање о довољности разлога је увек субјективно: што се једноме чини довољним, то се другоме нипошто не чини таквим. И при дубљем посматрању видећемо, да оно у суштини никада није потпуно довољно.
Православни подвижник открива условност нашег мишљења на други начин, као што он уопште и све остале проблеме решава на други начин – кроз веру и молитву. Он не верује своме немоћном разуму, већ Великом Богу. Верује да су Христове заповести непогрешиво мерило и канон истине, да су оне по самој својој суштини Божанска сила и сам вечни живот. Ова вера га побуђује да се непрестано налази на једино праведном Божијем суду. Свако дело, свака реч, сваки и најмањи унутарњи покрет мисли или осећања – све се изводи на суд Христових речи.
Када благодат Светога Духа уђе у нас и почне да делује у нама као унутарња сила, тада се покрети наше душе природно приближавају савршенству заповести. Када, пак, наиђу часови богоостављености, богоудаљености, и када Божанску светлост смењује тежак мрак буђења страсти, тада се у нама све измени, и у души се распламсава велика борба.
Постоје различити облици духовне борбе, али је најтежа и најсложенија борба са гордошћу. Гордост је непријатељ Божанског закона. Изопачавајући Божански поредак бића, она свуда уноси распадање и смрт. Она се појављује и на телесном плану, али јој је својственије да лудује на мисаоном, духовном плану. Постављајући себе у први план, она води борбу за превласт над свим, и у тој борби њено главно оружје јесте ум-разум (Ratio).
Износећи своје доказе, разум одбацује Христову заповест не судите, да вам се не суди (Мт.7,1), као безумље. Он тврди да се достојанство човека састоји у способности расуђивања, и та способност представља његово превасходство над светом.
Како би утврдио своје првенство у бићу, разум истиче своја достигнућа, своју културу. Он износи мноштво убедљивих доказа, који су снажни својом самоочевидношћу, и које, тобоже, потврђује искуство историјског живота. Он тврди да једино њему припада право решавања и право утврђивања или констатације истине. Он себе проглашава разумом који регулише биће.
Безличан у законима свога функционисања, а у суштини само једна од пројава живота човекове личности, једна од њених енергија, разум, у случају кад му се уступи водећа улога у духовном бићу човековом, доследно долази до тога да започиње борбу и са својим извором, тј. личним начелом.
Узносећи се, како он то уображава, до највећих висина, затим, спуштајући се, како се њему чини, до последњих дубина, разум тежи да се косне граница бића како би свему дао њему својствену „дефиницију“. Не достигне ли овај свој циљ, изнемогао пада, објављујући: „Нема Бога!“
Затим, настављајући борбу за превласт, дрско, а у исто време и с тугом, говори:
„Ако Бог постоји, како онда могу да се сагласим да тај Бог нисам ја“? (Ово су речи некога ко је и сам ишао тим путем).
Не нашавши границе бића и приписавши себи ту бескрајност, разум се гордо диже, кличући:
„Све сам проучио и нигде нисам нашао никога већег од себе. Према томе – ја сам Бог“.
И заиста, умразум, када се на њега и у њему усредсреди духовно биће човека, царује и влада у њему својственој апстрактној сфери у толикој мери да не признаје никога вишим од себе, и завршава тиме да проглашава себе за божанско начело.
То су крајње границе разумског маштања, и у исто време последње дубине пада и мрака.
* * * * *
Многи су склони да повлађују овим претензијама разума и да их схвате као истину. Али, православни подвижник ступа у борбу са њима. У овој борби се пројављује мешање страних, спољашњих сила, а са њима борба задобија трагичан карактер и достиже крајњу напрегнутост. Из њега подвижник може да изиђе као победилац само кроз веру која побеђује свет (1.Јн.5,4). Јер све што је рођено од Бога побеђује свет; и ово је победа која победи свет – вера наша.
Ова питања монах не решава седећи у удобној наслоњачи радног кабинета, већ у ноћној тишини, удаљен од света, где га нико не чује и не види, и где с великим плачем пада пред Богом са молитвом:
Боже, буди милостив мени грешноме, као цариник, или као Петар:
Господе, спаси ме (Лк. 18,13; Мт.14,30).
Духом он види бездан „најкрајње таме“ који се разјапио пред њим, и зато се жарко моли… Реч је немоћна да изрази тајну овога виђења и силину ове борбе, која може да траје годинама, све док се човек не очисти од страсти, док се не појави Божанска светлост, да обелодани неправилност наших судова и да изведе душу у бескрајне просторе истинског живота.
* * * * *
Ми смо много разговарали са старцем о овим питањима. Он је говорио, да узрок борбе није у разуму као таквом, већ у гордости нашега духа. Од гордости јача дејство маштања, док је смирење стишава. Гордост свим силама настоји да створи свој свет, а смирење прима живот од Бога.
Поучен искуством тешке и дугогодишње борбе, старац је стекао моћ да умом стоји у Богу, одбацујући све помисли које наилазе. У борби са непријатељима он је веома много претрпео, но у време када смо га упознали, он је о својој прошлости говорио са великим миром у души и изражавао се врло једноставно:
„Ум се бори са умом, наш ум – са умом непријатеља… Непријатељ је пао због гордости и маштања, па и нас хоће да одвуче тамо… Ова борба изискује велику храброст… Господ оставља свога слугу да се бори, али бди над њим, као што је бдио над Антонијем Великим, док се овај борио са демонима… Ви се, наравно, сећате како у житију светог Антонија пише да се он настанио у једној гробници, где су га демони тако претукли да је изгубио свест. Његов пријатељ који му је служио пренео га је у сеоску цркву. Кад се ноћу освестио, замолио је свога друга да га однесе натраг у гробницу. Како је био веома слаб, није могао стајати на ногама, већ се молио лежећи. По завршеној молитви, он поново осети жестоки напад демона. Трпећи силне болове од њих он наједном угледа светлост и познавши Господа, рече:
„Где си био, милостиви Исусе, кад су ме непријатељи тукли?“
Господ му одговори:
„Био сам уз тебе, Антоније, и посматрао твоју храброст“.
Зато ни ми никада не смемо заборавити да Господ види нашу борбу са непријатељима и зато никада не треба да се плашимо, па и да се сав ад дигне против нас. И тада морамо бити храбри“.
„Светитељи су научили како се ваља борити са непријатељем. Они су знали да непријатељи дејствују обманом кроз помисли и зато читавог живота нису примали помисли. Помисао може у почетку да изгледа добра, али ипак одвлачи пажњу ума од молитве и затим наставља да изазива пометњу. Зато је неопходно одбацивати сваку помисао чак и онда кад изгледа добра, и имати чист ум у Богу… Ако помисао ипак наиђе, не треба се збуњивати, већ се снажно уздати у Бога и пребивати у молитви… Не треба да се збуњујемо, јер се непријатељи радују нашој збуњености… Молите се и помисао ће се удаљити… То је пут светих“.
Старац је говорио да гордост не познаје границе у својим прохтевима. У његовој бележници нашли смо следећу сликовиту причу:
„Неки ловац је волео да одлази у шуму и поља ради лова на дивљач. Једног дана, трагајући за пленом, он се попне на једно стрмо брдо и, уморивши се, седе на један велики камен да се одмори. Видећи како јато птица прелеће са једног брежуљка на други, помисли: „Зашто Бог човеку није дао крила да лети“. У том тренутку наиђе један смирени пустињак и, сазнавши за ловчеве мисли, рече:
„Ето, ти размишљаш о томе зашто ти Бог није дао крила. Но, и кад би их имао, и онда би био незадовољан и рекао би: Крила су ми слаба и не могу с њима да одлетим до неба, да видим шта је тамо. А кад би имао тако јака крила, да би се могао узнети до неба, и тада би био незадовољан и рекао би: Ја не разумем шта се дешава на небу. А кад би ти се дао разум, опет би био незадовљан и рекао би: Зашто нисам ангео? Кад би постао ангео, и онда би био незадовољан и рекао би: Зашто нисам херувим? Кад би постао херувим, рекао би: Зашто ми Бог не да да управљам небом? А кад би ти дао да управљаш небом, ни тиме се не би задовољио, и захтевао би још више. Зато увек смиравај ceбе и буди задовољан оним што ти се да, па ћеш живети са Богом“.
Признавши да испосник говори истину, ловац заблагодари Богу што му је послао монаха, који га је уразумио и открио му пут смирености“.
Старац је нарочито истицао да се пут светитеља састојао у томе да, смиравајући себе, свој ум очисте од сваког маштања.
„Иако су чинили чуда, светитељи су говорили: „Ја ћу се мучити у аду“. Они су кроз опит дошли до сазнања о следећем: ако душа осуди себе на адске муке, али се и даље чврсто узда у Божије милосрђе, Божија сила ће испунити душу и Дух Свети ће јој јасно сведочити о спасењу. Самоосуђивањем душа се смирава и у њој нема више никаквих помисли, већ чистим умом стоји пред Богом.
То је духовна мудрост“.
* * * * *
Човек гвозденим сврдлом буши земљу, да би се докопао нафте, и постиже свој циљ. Разумом, пак, човек буши небо, да би се домогао Божанског огња, али, Бог га одбацује због његове гордости.
Божанствена сагледавања дају се човеку не онда кад он баш њих постави себи за циљ, већ када душа сиђе у ад покајања и заиста осети да је гора од сваке твари. Сагледавања која се постижу напором разума, нису права сагледања, већ „умишљена“. Кад се ово умишљено прими као истинито, у души се ствара такво стање, које спречава саму могућност деловања благодати, тј. правог сагледавања.
Међутим, при благодатном сагледавању откривају се ствари које превазилазе и најбогатију творачку уобразиљу, као што говори апостол Павле: Што око не виде и ухо не чу, и у срце човеку не дође (l.Kop.2,9). Када се човек, попут апостола, под утицајем благодати узнесе до виђења Божанске Светлости, он после богословствује, „беседећи“ о ономе што је видео и сазнао. Право богословље не сачињавају досетке умразума, нити је оно резултат критичког истраживања, него казивање о оном бићу у које је човек био уведен дејством Светог Духа. При томе се понекад даје и реч, а понекад се тешко налазе прикладни појмови и одговарајући изрази, којима би се бар унеколико изразило оно што је изнад свих земаљских образа и појмова. Додуше, упркос ових тешкоћа као и неизбежности различитих форми изражавања, онај ко је познао, он ће и у друкчије реченом препознати и одвојити истинско сагледавање од маштарског разумског домишљања, ма како оно било генијално.
Преподобни Силуане моли Бога за нас!