STARAC SILUAN

 

STARAC SILUAN
 

 
XIX
POVESTI IZ LIČNOG ISKUSTVA I O NEKIM SUSRETIMA I RAZGOVORIMA SA PODVIŽNICIMA
 
Od mladosti sam voleo da razmišljam o tome kako se Gospod vazneo na nebo na oblacima i kako su Majka Božija i sveti apostoli posmatrali Njegovo vaznesenje. Ali, kada sam kao mladić izgubio blagodat Božiju, duša je podivljala, ispunila se gresima i retko se sećala vaznesenja Gospodnjeg. Kasnije sam uvideo svoje grehe i mnogo tugovao zbog toga što sam ožalostio Gospoda i izgubio smelost prema Bogu i Majci Božijoj. Omrzao sam greh i odlučio da odem u manastir da ištem od Boga oproštaj. Stavio sam sebi u dušu da umolim Boga da mi milostivi Gospod oprosti grehe.
Pošto sam odslužio vojsku, stupio sam u manastir i ubrzo su me napale rđave misli i terale u svet da se ženim. Međutim, ja sam odlučno rekao duši: „Umreću ovde za svoje grehe“. I otpočeo sam da se snažno molim da mi Gospod oprosti mnoštvo grehova.
Jednom me je napao duh očajanja. Učinilo mi se da me je Gospod zanavek odbacio i da za mene nema spasenja, i jasno sam predosećao večnu osudu. U duši sam osetio da je Bog nemilosrdan i neumoljiv. To je trajalo sat ili nešto duže. Taj duh je težak i mučan, da mi je strašno i da ga se setim. Duša nije u stanju da ga dugo podnese. U tim trenucima čovek može da se upropasti na svu večnost. Milostivi Gospod je dopustio zlom duhu da tako tešku borbu povede sa mojom dušom.
Nešto malo posle pošao sam u crkvu na večernje, i gledajući u Spasiteljevu ikonu, rekoh:
„Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnog“.
I dok sam govorio te reči, ugledao sam na mestu ikone živog Gospoda i blagodat Svetog Duha je ispunila moju dušu i sve telo. Tako sam ja Duhom Svetim poznao da je Isus Hristos Bog i poželeo da stradam za Njega.
 
* * * * *
 
Od kako sam poznao Gospoda, moja duša se otima k Njemu i ništa me više ne raduje na zemlji. Moja jedina radost je Bog. On je moja radost, moja snaga i mudrost i bogatstvo.
 
* * * * *
 
Bože, prosveti nas Duhom Svojim Svetim da bismo svi poznali ljubav Tvoju.
Gospod nam je na primeru razbojnika (Lk.23,40-43) i na primeru bludnog sina (Lk.15,11-32) pokazao kako ljubavlju ide u susret pokajanom grešniku. U Jevanđelju je napisano: „A kada je još podaleko bio, ugleda ga Otac njegov i sažali mu se i potrčavši zagrli ga i celiva ga“. Ništa mu nije prebacio, nego je zaklao ugojeno tele i naredio da nastane veselje. Takva je milost i ljubav Božija. Ali, grešnom čoveku Gospod izgleda nemilosrdan, jer u duši njegovoj nema blagodati.
 
* * * * *
 
Jedan poslušnik u Svetoj Gori u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona navikao je da se neprestano moli Bogu za oproštaj grehova. Počeo je da razmišlja o Carstvu nebeskom i da misli: „Možda ću se spasti, ako se budem usrdno molio Bogu da mi oprosti grehe. Ali, biću nesrećan ako u raju ne budem video svoje roditelje, jer ih mnogo volim. Kakav će to biti raj, ako budem tugovao za svojim rođacima, koji će se možda nalaziti u adu?“
Taj grešni poslušnik mislio je o Carstvu nebeskom: „Kao što na zemlji praznik nije veseo, ako nisu sa nama roditelji ili rođaci, tako i u raju, ako ne budemo videli one koje volimo, nećemo biti srećni“.
Tako je on mislio pola godine. Jednog dana, za vreme večernje, on je podigao oči na ikonu Spasiteljevu, nešto malo se moleći sa pet reči: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnog“. Tog trenutka je Spasitelj sa ikone postao živ. Duša i telo poslušnika ispunili su se neizrecivom sladošću, i njegova duša je Duhom Svetim poznala Gospoda našeg Isusa Hrista. Poznala je ona da je On milostiv i neopisivo krotak i prekrasan, te da joj ljubav Božija ne dopušta da se seća ičeg drugog. Od tada njegova duša gori ljubavlju prema Gospodu.
 
* * * * *
 
Slava, Gospode, Tvome milosrđu, jer duši daješ da pozna da voliš Svoje sazdanje. Duša je poznala Svoga Vladiku i Tvorca.
Gospod je dao duši dovoljno znanja o Sebi i ona Ga je zavolela i radosna je zbog toga. „Milostiv je naš Gospod“. Na toj granici se završava misao.
Duši je dovoljan Gospod. On joj daje mir. Radi Njega se zaboravlja zemlja. Duša samo Boga ljubi, i ni u čemu drugom osim u svom Tvorcu ne nalazi pokoja. Pa ipak, povremeno proliva gorke suze: „Zašto sam ožalostio tako milostivog Boga?“
 
* * * * *
 
Grešnu dušu Gospod je pozvao na pokajanje i ona se obratila Njemu. On ju je milostivo primio i otkrio joj Sebe.
Duša čovekova je poznala Boga, milostivog i darežljivog i najslađeg, i zavolela Ga do kraja. Ispunjena žarkom ljubavlju, ona se nenasito otima ka Njemu i ne može da Ga zaboravi ni za sekundu.
Ako se, pak, u duši umanji blagodat, nema toga sa čime se može uporediti njena tuga. O, koliko ona tada moli Gospoda da joj ponovo da blagodat koju je okusila.
 
* * * * *
 
Ja se divim tome što mene, palo stvorenje Svoje, Gospod nije zaboravio. Neki očajavaju i misle da im Gospod neće oprostiti grehe. Takve su misli od đavola. Gospod je tako mnogomilostiv da mi to ne možemo ni shvatiti. Onaj čija se duša ispunila ljubavlju Božijom u Duhu Svetom, zna koliko Gospod voli čoveka. Izgubivši, pak, tu ljubav, duša tuguje i pati i um ni na čemu ne želi da se zadrži, već samo traži Boga.
 
* * * * *
 
Jedan đakon mi je pričao:
„Javio mi se satana i rekao: „Ja volim gorde i oni pripadaju meni. Ti si gord i uzeću te“. Na to sam mu odgovorio: „Ja sam gori od svih“. I satana je nestao“.
I ja sam iskusio nešto slično kad su mi se javili besi. Malo sam se uplašio, ali sam rekao:
Gospode, vidiš da mi demoni ne daju da se molim. Nauči me šta treba da radim da bi otišli od mene.
I Gospod mi je u duši rekao:
Gordeljive duše uvek stradaju od demona. Ja sam tada rekao:
– Gospode, urazumi me šta treba da mislim da bi mi duša bila smirena.
I dobio sam odgovor u duši:
– Drži svoj um u adu i ne očajavaj.
Od tog vremena sam tako počeo da činim i moja duša je obrela pokoj u Bogu.
 
* * * * *
 
Duša se moja od Gospoda uči smirenju. Gospod mi se na nepojmljiv način javio i usladio dušu moju ljubavlju, ali se potom sakrio i sada se duša moja otima ka Njemu i dan i noć. On, Milostivi i Dobri Pastir, našao je mene, ovcu Svoju, već ranjenu od vukova, i oterao ih.
Duša moja zna milost Gospoda prema grešnom čoveku. Istinu pišem pred licem Božijim da ćemo se svi mi grešni spasti i nijedna duša neće poginuti ako se pokaje, jer je Gospod po prirodi tako dobar da je to rečima nemoguće izraziti.
Obrati se Gospodu dušom i reci: „Gospode, oprosti mi“, i ne pomišljaj da Gospod neće oprostiti. Njegova milost ne može da ne oprosti, i On istog časa oprašta i osvećuje. Tako Duh Sveti uči u našoj Crkvi.
Gospod je ljubav. „Okusite i vidite kako je blag Gospod“, govori Sveto Pismo (Ps.ZZ). Moja duša je okusila ovu dobrotu Gospodnju i duh se moj nenasito i dan i noć otima ka Gospodu. O ljubavi Božijoj mogu neumorno pisati, jer je duša moja zaneta sećanjem na Boga Svedržitelja.
 
* * * * *
 
Ljubav proizilazi od Duha Svetog i bez te ljubavi niko ne može razumeti Boga kako bi trebalo. Duhom Svetim poznaje se ljubav Božija prema nama. Nju Gospod izliva na Svoje sluge, da bi se oni molili za sve ljude. Ja to ne bih znao da me nije naučila blagodat. Ali, nemojte misliti da imam veliku blagodat, ili da sam u prelesti. Ne. Ja sam samo poznao blagodat u njenom savršenstvu, a živim gore od najgoreg čoveka. Ja sam velikoshimnik, ali sam nedostojan tog zvanja. Ja imam samo želju da se spasem, a podviga nemam nikakvih. Ipak, Gospod mi je dao da osetim blagodat Svetog Duha koja uči dušu da zna put Božiji koji vodi u Carstvo nebesko.
 
* * * * *
 
Teško mi je što nisam vredniji, ali bolje ne mogu. Znam da sam umno ograničen, neobrazovan i grešan, ali eto, Gospod voli i takve, i zato se duša moja svim silama trudi da služi Bogu.
O, kakva je milost Božija. Ja sam gadan i nečist čovek, a Gospod me tako mnogo voli. Ali, On je – sušta Ljubav i sve nas silno voli i milostivo zove Sebi: „Hodite k Meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti“. Ovaj pokoj u Duhu Svetom dobija smirena duša za pokajanje.
Mi smo poslednji monasi. Ali, i sada postoji prilično podvižnika, koje je Gospod sakrio od ljudi na taj način što oni ne čine javna čudesa. Ali, u njihovim dušama se svakodnevno događaju čuda, samo što ljudi ne umeju da ih vide. Evo čuda: kada se duša pogordi, pada u pomračenost i uninije, a kada se smiri, dolazi radost, i umilenje i svetlost.
Ko se ne podvizava, ko se nečisto kaje, neće osetiti blagodat. Ali, Gospod je po milosti Svojoj dao ljudima pokajanje i pokajanjem ćemo se spasti svi bez izuzetka.
 
* * * * *
 
Demoni nude pohvale onima koji imaju blagodat. Prevarivši se i primivši ih, duša gubi blagodat. Ona oseća da je blagodat otišla, ali isprva ne razume da je to zbog gordosti. Ona se tek posle duge borbe uči smirenju.
 
* * * * *
 
Kada gubim blagodat, vrlo se žalostim u duši i govorim: – Zašto sam iz neposlušnosti izgubio Gospoda. O, kada će se opet moja duša nasititi ljubavi Božije? Kada će se ona opet zaradovati u Gospodu? Kada će se moje srce ponovo razveseliti i napuniti premudrosti Božije kako bi me On zavoleo kao što je zavoleo proroka Davida zbog njegove krotosti, ili Mojsija zato što je bio veran u domu Gospodnjem (Jev.3,5)?
 
* * * * *
 
Gospod nas beskrajno mnogo voli. To je poznato iz Svetog Pisma i iz ličnog opita. Duša moja danonoćno greši pomislima. Međutim, ja kažem: „Oprosti mi Gospode, jer sam veoma nemoćan i daruj mi mir Svoj, koji daješ slugama Svojim“, i duša istog trena ponovo zadobija mir.
 
* * * * *
 
Gospod kaže: „Blaženi mirotvorci“. Pomislio sam: Delimično ću živeti u bezmolviju, a delimično ću graditi mir među ljudima. Stoga sam se naselio pored jednog rastrojenog brata, velikoshomnika… Počeo sam da razgovaram sa njim, ubeđujući ga da sa svima živi u miru i da svakome oprašta. On nije dugo izdržao, već je ustao na mene i ne samo da sam napustio keliju, nego sam jedva pobegao od njega. I mnogo sam plakao pred Bogom što nismo sačuvali mir. Razumeo sam da treba tražiti volju Božiju i po njoj živeti, a ne sam sebi izmišljati podvige. Mnogo sam u tome pogrešio. Čitao sam i činilo mi se da je dobro tako raditi, a ispalo je drugačije.
Teško je živeti bez starca. Neopitna duša ne razume volju Božiju i mnogo će se namučiti pre nego što se nauči smirenju.
 
* * * * *
 
U samom početku, dok sam bio mlad poslušnik, rekao sam duhovniku da sam primio bludnu misao i on mi je odgovorio: „Nikada je ne primaj“. Od tada je prošlo 45 godina i za to vreme nijednom nisam primio bludnu misao. Takođe se ni jednom nisam naljutio, jer se moja duša neprestano seća ljubavi Gospodnje i sladosti Duha Svetoga i zato zaboravljam uvrede.
 
* * * * *
 
Pre 15 godina otac iguman (arhimandrit Misail) poslao je oca S. na brod. Ovaj je odgovorio: „Neću da idem“. Iguman ga je upitao: „A kuda bi hteo“? Otac S je odgovorio: „Da sečem drva“. Ubrzo pošto je otišao, na njega je palo drvo, pa je posle dugo ležao u bolnici, kajući se za svoju neposlušnost.
Tako sam i ja jednom isprosio poslušanje po svojoj volji. Bio sam ekonom, ali sam hteo da odem u Stari Rusik radi bezmolvija. Tamo se stalno postilo. Cele nedelje se jelo na vodi, osim subotom i nedeljom, i zbog toga je narod tamo slabo zalazio. Gostoprimničar je tada bio otac Serapion koji je jeo samo hleb i vodu. Posle ga je na tom poslu zamenio otac Onisifor. On je mnoge ljude privukao sebi svojom krotošću i smirenjem, kao i darom besedništva. Bio je toliko smiren i krotak da se čovek mogao ispraviti i bez njegove pouke, jedino od gledanja u njega toliko je on imao zdravu i mirnu narav. S njime sam proveo dosta vremena. Shimonah Savin 7 godina nije legao u krevet. Otac Dositej je u svakom pogledu bio primeran monah. Shimonah otac Anatolije je imao dar pokajanja. Rekao mi je: „Dugo godina nisam znao kako dejstvuje blagodat, a sada znam“. Blagodat je primio jednom za vreme obeda za trpezom.
Tamo je bio i velikoshimnik otac Izrailj. On je video Majku Božiju. Bio je veoma star i dok je živeo u Rusiji odlazio je prepodobnom Serafimu Sarovskom koji je tada još bio živ. Živeo je u kućici gde je sada bašta. Tamo je bila trava koju smo kosili. Jednom sam mu prišao. Sedeo je na klupici pod zelenom bukvom. Bio je visok i suv. Imao je brojanice u rukama. Ja sam bio mlad monah. Prišao sam mu, duboko se poklonio i rekao: „Blagoslovi, oče!“ Ljubazno mi je odgovorio: „Bog te blagoslovio, čedo Hristovo!“ Rekoh mu: „Baćuška, sami ste. Lepo vam je tu da se bavite umnom molitvom“. On odgovori: „Molitvu nemaju lude, a eto mi smo lude“. Bilo me je sramota i nisam ga smeo dalje pitati, iako nisam razumeo smisao njegovih reči. Posle sam već razumeo da smo mi stvarno lude, jer ne živimo kako bi trebalo, niti umemo da služimo Bogu. Osim starca Izrailja, kod nas u manastiru bili su još dvojica koji su odlazili prepodobnom Serafimu: otac Savin i otac Serafim. Oni su bili iz Tambova.
Kod tih podvižnika sam upravo i hteo da idem i da živim kraj njih. Uspeo sam da od igumana iznudim napuštanje ekonomije. Međutim, Bogu nije bilo po volji da tamo živim i kroz pola godine vratili su me na ranije poslušanje, jer sam se razumeo u zidanje. Zbog moje samovolje Gospod me je kaznio i u Rusiku mi je nazebla glava, tako da i dan danas patim od glavobolje.
Neophodno je, dakle, preko igumana upoznavati volju Božiju, a ne nastojati na bilo čemu.
 
* * * * *
 
Ljubav Božija daje snage da se svu noć molimo, ali, eto, ja sam nemoćan zbog svoje glavobolje i moram da se odmaram. Ova bolest mi je data zato što sam bio uporan u svom traženju i što sam otišao iz ekonomije u pustinju da bih imao više slobode za molitvu. Ali, Gospod je hteo da ceo vek provedem u manastiru kao ekonom.
Dva puta su me postavili za zidara, a jednom za starijeg ekonoma. Ja sam to odbio i Gospod me je kaznio. Posle sam razumeo da je svako potreban na svom mestu i da se spasavamo nezavisno od položaja koji zauzimamo.
 
* * * * *
 
Kada me je Sabor (manastirskih staraca) postavio za ekonoma na mesto oca Severijana, ja sam, došavši u keliju, stao na molitvu:
„Gospode, poveravaš mi brigu o našoj velikoj obitelji. Pomozi mi da dobro obavljam svoj posao“.
U duši sam dobio odgovor: „Sećaj se blagodati Svetog Duha, i staraj se da je stekneš“.
 
* * * * *
 
Moja duša je tužna. Ne mogu zbog bolesti da služim Gospodu. Glavobolja me muči, a nemam blagodat koja pobeđuje bolest. Kada se blagodat umnoži, duša želi da strada. Takva je blagodat bila kod mučenika i njihovo telo se radovalo zajedno sa dušom dok su ih mučili za Gospoda koga su voleli. Onaj ko je osetio tu blagodat, zna ovo, a mi treba da trpimo bolesti.
Bolest i nevolja smiruju čoveka do krajnosti. Jednom sam otišao bolesnom ocu S. i upitao ga: „Kako živiš?“ On je od jada umesto odgovora samo bacio kapu na zemlju. Rekoh mu: „Blagodari Bogu za bolest, a ako ne, teško ćeš umirati. Primi shimu i blagodat će doći, i utešiće te u nevolji“.
Sutradan, pošto su ga postrigli, opet sam došao kod njega i zapitao: „Kako ti je?“ On mi je sa radošću odgovorio:
„Gospod mi je dao blagodat Svoju kao u svetom krštenju“.
Od tada on je lako nosio svoju bolest i umro je veoma mirno, jer sladost Duha Svetog prevazilazi svu radost ovoga sveta.
 
* * * * *
 
Gospod grešnicima daje blagodat Svetog Duha, a zato je i jaka naša vera. Kako da zablagodarimo Gospodu za Njegovu ljubav koju svakodnevno i svakog časa osećamo.
Upitao sam jednog mladog shimnika da li je sačuvao blagodat koju je primio pri postrigu u shimu? Od tada je prošlo svega 12 dana. Odgovorio mi je:
– Iako sam bolestan, u duši ipak osećam blagodat Božiju. Posle desetak dana postavio sam mu isto pitanje i on mi je vesela lica odgovorio:
– Slava Bogu, osećam milost Gospodnju.
 
* * * * *
 
Kada je moja duša izgubila smirenje, postao sam razdražljiv. Ali, duša se setila smirenja Hristovog i zažudela za njim. Počeo sam da se molim Bogu da mi oprosti i da me očisti od gordog duha i daruje mi mir. Kada je moja duša omrzla greh, Duh Sveti me je naučio neprestanoj molitvi i ljubavi. Znao sam koliko Gospod voli Svoje ljude, pogotovo umrle, i svake večeri sam prolivao suze za njih. Žao mi je što se ljudi lišavaju tako milostivog Gospoda. Jednom sam rekao duhovniku:
Žao mi je ljudi koji se muče u adu, i svake noći plačem zbog njih i moja duša toliko pati da počinjem da žalim i zle duhove.
Duhovnik mi je rekao da ta molitva dolazi od blagodati Božije.
Jedan podvižnik me je zapitao da li plačem zbog svojih grehova. Ja mu rekoh: „Da pomalo, ali za umrle mnogo suza prolivam“. Tada mi on reče: „Plači za sebe, a ostalima će se Gospod smilovati. Tako je savetovao iguman Makarije“. Poslušao sam ga i otpočeo tako da radim. Prestao sam da plačem za umrle, ali su nestale i suze.
Ovo sam ispričao jednom drugom podvižniku koji je imao dar suza. On je voleo da razmišlja o Spasiteljevim stradanjima, o tome kako je Gospod, Car slave, toliko mnogo postradao za nas, i svakog dana je prolivao mnogo suza. Njega sam upitao da li se treba moliti za umrle. Uzdahnuo je i rekao: „Da je moguće, ja bih sve izveo iz ada, i tek tada bi se moja duša umirila i zaradovala“.
Izgovarajući ovo, rukama je napravio pokret, kao da skuplja snopove po polju i suze su mu tekle iz očiju.
Posle toga nastavio sam da se molim za umrle i suze su se vratile i mnogo sam plakao moleći se za njih.
 
* * * * *
 
Svoj život sam proveo i u dobru i u zlu i za ovih 60 godina uvideo sam kolika je moć navike. I um i duša mogu da steknu naviku. Čovek će raditi ono na šta se navikne. Ako se navikneš na greh, tada ćeš istrajno i težiti grehu i demoni će ti u tome pomagati, a ako se navikneš na dobro, Bog će sarađivati sa tobom Svojom blagodaću.
Tako, ako se navikneš da se postojano moliš, voliš bližnje i za vreme molitve plačeš za ceo svet, i duša će ti uvek stremiti molitvi, suzama i ljubavi. Ako navikneš da daješ milostinju, da budeš poslušan, iskren prilikom ispovesti svom duhovnom ocu, tako ćeš uvek i raditi i time ćeš steći mir u Bogu.
 
* * * * *
 
Duša koja voli da osuđuje ljude, ili koja je neposlušna, ili neuzdržljiva, ili koja je ostavila pokajanje – ne može da se izbavi od đavolskih zamki i oslobodi od rđavih pomisli. Ako, pak, plače za svoje grehe i voli brata, Gospod joj daje suze za ceo svet.
„O, Gospode, daj mi suze da bi moja duša plakala od ljubavi prema bratiji i dan i noć“.
I evo, Bog sluša molitvu i daje duši obilje suza.
Naš Gospod voli kada mi, moleći se za ljude, od ljubavi prolivamo suze, i milostivo nas sluša.
 
* * * * *
 
Jednom sam išao poljem iz Ustižerskog logora gde je boravio naš Saperni bataljon u selo Kolpino da bih na pošti predao novac koji sam hteo da pošaljem za Svetu Goru. Putem je pravo na mene trčao besan pas. Kada mi se sasvim približio, samo sam rekao: „Gospode, pomiluj!“ I kao da je tim rečima neka sila odbacila psa na drugu stranu. Izgledalo je kao da je udario u nešto. Tako me je zaobišao i uputio se prema Kolpinu. Tamo je mnoge izujedao i načinio veliku štetu i ljudima i životinjama.
Od tada sam uvideo koliko je Gospod blizu nas grešnih ljudi i kako brzo čuje našu molitvu.
 
* * * * *
 
Jednom sam bez potrebe udario muvu. Ona se sirota vukla po zemlji onako povređena, sa rasprsnutom utrobom, a ja sam posle tri dana plakao zbog svoje surovosti prema tvorevini, i ni do danas nisam zaboravio taj slučaj.
Drugom prilikom sam polio vrelom vodom slepe miševe koji su se zalegli na mom balkonu. Posle sam opet prolio mnogo suza zbog toga i od tada više nikad nisam povredio tvorevinu.
Idući jednom iz manastira u Stari Rusik, ugledao sam na putu ubijenu i raskomadanu zmiju, čiji se svaki rastrgnuti komad grčevito trzao. Tada sam se mnogo ražalostio na svu tvorevinu i na svako stradalno biće, i mnogo sam proplakao pred Gospodom.
Duh Božiji uči dušu da voli sve što živi, tako da ona ni list koji se zeleni na drvetu ne želi da povredi, niti cvet poljski da zgazi. Tako Duh Božiji uči ljubavi prema svemu i duša strada zajedno sa svime što postoji, voli čak i neprijatelje i sažaljeva čak i demone koji su otpali od dobra.
Zato nam je Gospod i zapovedio da volimo neprijatelje i Duh Božiji daje snagu da ih volimo. Ukoliko smo, pak, slabi, i nema ljubavi u nama, treba vatreno da molimo Gospoda, i Njegovu Prečistu Majku i sve svete, pa će nam Gospod u svemu pomoći. Kada se On dotakne duše, sve se u nama menja i duša postaje radosna, jer je poznala svog Tvorca i Njegovo nepojmljivo milosrđe.
 
* * * * *
 
Ima ljudi koji su se vezali za životinje pa ih miluju, tepaju im, razgovaraju sa njima, a ostavljaju ljubav Božiju, gubeći kroz to ljubav prema bratiji za koju je umro Hristos u velikim mukama. Nije razumno tako činiti. Životinjama daj hranu i ne tuci ih, i to je dovoljno milosti za njih od čoveka. Vezivati se za njih, ljubiti ih, maziti ih i razgovarati sa njima ukazuje na nerazumnost duše.
Duša koja je poznala Gospoda neprestano u strahu i ljubavi stoji pred Njim. Kako je onda moguće vezivati ce za životinje? To znači da je čovek zaboravio zapovest Hristovu o ljubavi prema Bogu svim srcem, svom dušom i svom mišlju.
Zveri, stoka i životinje su zemlja i ne treba se umom vezati za zemlju, nego svim umnim moćima voleti Gospoda, Njegovu Prečistu Majku, našu Zastupnicu i svetitelje, i sa strahopoštovanjem stajati pred njima. Oni se mole za nas i žalosni su kada prenebregavamo zapovesti Božije.
 
* * * * *
 
Jednom mi dođe pomisao da kupim svežu ribu. Sopstvenih para nisam imao, ali je imao manastir, pa sam mogao da kupim. Međutim, nisam želeo da narušavam poredak svog života. Pomisao me, pak, nije napuštala i došlo je dotle da sam i u crkvi na liturgiji razmišljao o ribi. Tada sam shvatio da je ta pomisao od đavola i milošću Božijom razumeo da nam blagodat pomaže da jedemo malo, a đavo nas navodi na prejedanje i naslađivanje hranom.
Ta pomisao me je mučila tri dana i jedva sam se izbavio od nje molitvom i suzama. Tako je teško boriti se čak i protiv tako nevažnih pomisli.
Na metohu mi se dešavalo sledeće: jedem do sita, a posle dva sata mogao bih opet da pojedem isto toliko. Stanem da se izmerim na vagu, kad ono, ja za tri dana dobio 4 kilograma. I shvatio sam da je to iskušenje: mi monasi treba da isušimo svoje telo da ne bismo imali nikakvih pokreta koji bi ometali molitvu. Sito telo smeta da se čovek čisto moli i Duh Božiji ne dolazi u pun stomak. Ipak, treba znati svoju meru posta, da ne bismo pre vremena oslabili, postajući nesposobni da vršimo svoje poslušanje. Znao sam jednog poslušnika koji je toliko izmoždio sebe postom da je pre vremena umro od iznemoglosti.
 
* * * * *
 
Sećam se, stajao sam jednom u Pokrovskom hramu kada je duhovnik, otac N. čitao Akatist. Gledajući ga, pomislih: „Jeromonah je debeo i ne može da vrši duboke poklone“. Tog trenutka sam počeo da metanišem i nešto me je nevidljivo udarilo u krsta. Hteo sam da viknem da me pridrže, ali nisam mogao od prevelikog bola.
Tako me je Gospod milostivo kaznio i urazumio da nikog ne osuđujem.
 
* * * * *
 
Jednom, posle molitve seo sam da razmišljam o tome kako ne želim da umrem. Govorio sam: „Gospode, vidiš moje srce. Ne umire mi se. Posle duge razdvojenosti od roditelja, čovek radosno ide da ih susretne, ali, eto, Gospode, Tebe zna moja duša, pa ipak nije rada da umre“. I čuo sam odgovor u duši: „To je zato što me malo voliš“.
I stvarno, malo volim Gospoda.
 
* * * * *
 
Otac Lazar, kapetan, pričao mi je sledeće:
Jedan mužik je otišao u šumu po drva. Kada se umorio od rada, legao je da se odmori ispod jednog velikog hrasta. Odozdo je posmatrao grane drveta i video da na njima ima mnogo krupnog žira. Pomislio je: „Bilo bi bolje da na hrastu rastu bundeve“. S tom mišlju je zadremao. Odjednom je pao žir i udario ga po ustima. Tada mužik reče: „Pogrešio sam. Bog je pametniji od mene i dobro je što na hrastu ne rastu bundeve nego žir. Da je to bila bundeva, možda bi me čak i ubila svojom težinom“.
I mi isto tako često osuđujemo tvorevinu Božiju umesto da se predajemo volji Božijoj. Ko se predao Njegovoj svetoj volji, spokojan je, a ko želi da svojim umom sve postigne, neiskusan je u duhovnom životu. Da bismo poznali volju Božiju, treba da joj se pokoravamo. Tada će nas Gospod Svojom blagodaću urazumljivati i biće nam lako da živimo. Ako se čovek pokori Bogu, osećaće radost na duši pa makar bio i bolestan i bedan. On je tada zdrav dušom i razumom i umom gleda Gospoda i smirenim duhom voli Boga. Od te ljubavi on zaboravlja svet. Ako se, pak, i seća sveta, ljubav Božija ga vuče da se do suza moli za njega.
Tako je prijatan put Gospodnji našem duhu.
 
* * * * *
 
Nedavno je izbio požar u keliji svetog Stefana. Monah koji je živeo u njoj za vreme požara nalazio se napolju. Međutim, u nameri da spase neke stvari uleteo je unutra i sam izgoreo. Da se pomolio Gospodu i rekao: „Gospode, hteo bih da spasem tu i tu stvar, daj mi da osetim mogu li to učiniti ili ne“, Gospod bi ga svakako obavestio i rekao: „Idi“, da je to bilo dobro, ili: „Ne idi“, ako nije. Gospod je blizu nas i voli nas.
U svom životu mnogo sam puta u trenutku nevolje pitao Gospoda i uvek sam dobijao odgovor. Ovaj izraz ljubavi Božije nisam shvatio umom, nego blagodaću Duha Svetog po milosti Božijoj. Možda će neko reći da ovo biva samo sa svetima, ali ja vam kažem da Gospod voli i grešnike i daje im Svoju milost, samo da bi se odvratili od greha. Gospod ih prima u Svoje naručje s velikom radošću i privodi ih Ocu i raduju im se tada sva nebesa.
 
* * * * *
 
14. septembra 1932. godine na Svetoj Gori je bio strašan zemljotres. On se dogodio uveče u 9 sati za vreme bdenija na Krstovdan. Stajao sam na horu blizu ispovedaonice oca namesnika, a sam namesnik je stajao pored mene. U ispovedaonici su sa tavanice počele da padaju cigle i malter. Spočetka sam se malo uplašio, ali sam se ubrzo umirio i rekao namesniku: „Evo, milostivi Gospod želi da se pokajemo“. Pogledali smo na monahe dole u hramu i na one u pevnici i videli smo da se malo ko uplašio. Svega je oko šest ljudi izišlo iz crkve, dok su drugi ostali na mestu i bdenije se nastavilo, tiho kao da se ništa nije dogodilo. Mislio sam: Kako je mnogo blagodati Svetog Duha u monasima kad su ostali mirni i pri ovakvom zemljotresu, kada se tresao ogromni manastirski hram, padao malter, klatili se polijeleji, kandila i svećnjaci, a u zvonari od jakih potresa zazvonila zvona, čak i ono najveće. Pomislio sam: „Duša koja je poznala Gospoda ničeg se ne boji, osim greha, a osobito greha gordosti. Ona zna da nas Gospod voli. A ako nas voli, čega se onda bojati. Milostivi Gospod nam šalje urazumljenje: „Kajte se, deco moja i živite u ljubavi, budite poslušni i uzdržljivi i naučite se od mene krotosti i smirenju i naći ćete mir dušama svojim“.
 
* * * * *
 
Jednom sam išao u srpski manastir Hilandar. Pridružio mi se otac Nikolaj, gostioničar našeg Tivaidskog Skita[1]. Išli smo noću kroz zelenu šumu. Put je bio prijatan, naš razgovor takođe. Govorili smo o ljubavi prema bližnjima i otac Nikolaj mi je ispričao zanimljiv slučaj.
Na jugu Rusije u blizini Rostova radilo je u jednoj zanatlijskoj zadruzi 20 ljudi. Jedan od njih, po imenu Andrej, bio je vrlo rđave naravi i ponašanja, tako da je bilo vrlo teško živeti sa njim. Najmlađi, pak, od svih radnika bio je neobično dobar čovek. Voleo je Boga i držao se zapovesti Gospodnjih. Zvao se Nikola. Jednom prilikom je Andrej učinio mnogo zla i neprijatnosti svojim drugovima. Zbog toga ovi rešiše da ga ubiju. Mladi Nikola, pak, nije pristao na taj zločin, već ih je ubeđivao da to nikako ne čine. Međutim, drugovi ga nisu poslušali i ubili su Andreja. Saznalo se za ubistvo i stvar je došla do policije. Videvši nevolju svojih drugova, Nikola reče: „Svi vi imate žene i decu, a ja sam sam. Recite da sam ga ja ubio i ja ću reći isto. Nije mi teško da idem na robiju sam. Ako vas budu osudili, patićete ne samo vi nego i članovi vaših porodica“. Spočetka radnici nisu ništa odgovorili, jer ih je bilo stid pred Nikolom koji im je savetovao da ne ubiju čoveka. Međutim, Nikola ih je ubedio, te su pristali da kažu da je on ubica.
Došli su na lice mesta načalnici, prokuror, islednici, žandari. Počelo je isleđivanje: „Ko je ubica?“ Nikolaj je odgovorio: „Ja sam ubio“. Pitali su i ostale i oni su to isto rekli. Nikola je imao tako krotko lice i smirenu narav, a govorio je mirno i tiho. Islednici su se dugo raspitivali i nikako nisu mogli da poveruju da je tako krotak i spokojan čovek ubica. Ipak, stvar su po redosledu predali na sud. Na sudu je takođe svima bilo čudno da je tako miran i ljubazan čovek ubica i niko od sudija nije hteo da poveruje u to, bez obzira što je Nikolaj govorio da je on ubio. Sudije dugo nisu mogle da donesu presudu. Ruka nije mogla da potpiše osudu. Ponovo su ga dugo ispitivali, a zatim i sve ostale da bi se tajna razjasnila. Najzad zakleše Nikolu da im kaže istinu. On reče da će im kazati istinu, ako obećaju da neće goniti pravog ubicu. Za vreme suda se razjasnilo da je ubijeni Andrej bio rđav čovek i prokuror i sudije su se saglasili da prekinu proces ako saznaju istinu. Tada su Nikolini drugovi ispričali istinu, tj. kako se sve desilo i da je Nikolaj pristao da na sebe uzme krivicu da bi ih spasao od kazne. Suđenje je tako obustavljeno izjavom da nije dokazano da je Nikolaj ubica. Jedan od načalnika je rekao: „Andrej je bio rđav čovek i to je zaslužio po delima svojim. Ovo su dobri ljudi i neka žive u miru“.
Iz ovoga se vidi koliku moć ima ljubav prema bližnjima. Blagodat Božija koja je bila u srcu malog Nikole odražavala se i na njegovom licu utičući i na ostale ljude.
 
Otac Jovan Kronštatski
 
Oca Jovana sam video u Kronštatu dok je služio svetu liturgiju. Sve do sada se divim sili njegovih molitava. Prošlo je od tada 40 godina i nikada nisam video nekoga da tako služi kao on. Narod ga je voleo i svi su stajali sa strahom Božijim. Nije ni čudo: Duh Sveti vuče Sebi ljudska srca. Iz Jevanđelja vidim koliko je mnogo naroda išlo za Gospodom. Reč Gospodnja privlačila je ljude, jer je govorena Duhom Svetim i zato je ona slatka i prijatna za dušu.
Na putu za Emaus Luki i Kleopi je prišao Gospod i govorio sa njima. Tom prilikom njihova srca su gorela ljubavlju prema Bogu. I otac Jovan je imao u sebi Duha Svetog u izobilju. On je njegovu dušu grejao ljubavlju prema Bogu i kroz njega delovao i na druge ljude. Video sam kako je narod trčao ka njemu da primi blagoslov i, primivši ga, radovao se, jer je Duh Sveti prijatan i daje duši mir i radost.
Neki rđavo misle o ocu Jovanu i time žaloste Svetog Duha koji je živeo u njemu i koji živi i sada, posle njegove smrti. Oni govore da je on bio bogat i da se lepo odevao. Ali, oni ne znaju da onome u kome živi Duh Sveti bogatstvo ne može da naškodi, jer je duša njegova sva u Bogu i od Boga se izmenila i zaboravila svoje bogatstvo i ukrase. Srećni su ljudi koji vole oca Jovana, jer će se on moliti za njih. Njegova ljubav prema Bogu je velika. On je sav u plamenu ljubavi.
O veliki oče Jovane, molitveniče naš, blagodarim Bogu što sam te video. Blagodarim i tebi, pastiru dobri i sveti, jer sam radi tvojih molitava ostavio svet i došao na Svetu Goru Atonsku gde sam primio veliku milost od Boga. I sada pišem, radujući se, što mi je Gospod dao da upoznam život i podvig dobrog pastira.
Veliki je podvig – živeti sa mladom ženom i ne dotaći je. To mogu samo oni koji jasno osećaju u sebi prisustvo Duha Svetog. On je sladostan i pobeđuje ljubav mile žene. Mnogi sveti su se bojali blizine žena, a otac Jovan je i među ženama imao Duha Svetog, čija sladost nadmašuje telesnu ljubav.
Otac Jovan je bio tolko smiren da nije gubio blagodat Svetog Duha i zato je toliko mnogo voleo narod, privodeći ljudski um Bogu.
Vidiš li u njemu silu Duha Svetog? Čitajući njegovu knjigu „Moj život u Hristu“, duša u njegovim rečima oseća silu blagodati Božije. Kažeš da je čitaš i ništa ne osećaš. Nije li to zato što si gord? Blagodat ne dolazi u gorda srca.
O, oče Jovane, ti sada živiš na nebu i gledaš Gospoda koga je zavolela duša tvoja još ovde na zemlji. Molim te: moli se za nas da bismo i mi zavoleli Gospoda i prineli mu pokajanje, kojem se Bog raduje.
O, dobri i sveti pastiru, kao orao koji visoko leti uzdigao si se nad velikom Rusijom i video potrebe naroda sa visine na koju te je uzdigao Sveti Duh koji živi u tebi. Silom Duha Svetog privukao si narod Bogu, i ljudi su, slušajući reč Božiju iz usta tvojih, plakali i gorko se kajali.
O, veliki i dobri pastiru, iako si umro telom, duh je tvoj sa nama. Stojeći pred Bogom, ti nas Duhom Svetim vidiš sa neba.
Smireno te poštujemo.
 
Otac Stratonik
 
Otac Stratonik, kavkaski pustinjak je dva puta posetio Svetu Goru. Rodom je bio iz Harkovske gubernije. U svetu je bio trgovac i posedovao radnju. Imao je i decu. Njegova duša je zaplamsala žarom pokajanja, pa je ostavio porodicu i imanje, udaljivši se na Kavkaz.
Bio je to divan čovek. Od samog susreta sa njim, dušu je obuzimao trepet. Oči su mu uvek bile pune suza. O Bogu je govorio vrlo osećajno i smireno i svi koji su ga slušali osećali su radost i utehu. Njegova reč je bila silna, prožeta strahom Božijim i ljubavlju. Stvarno je bio kao orao među monasima. Od druženja sa njim ljudi su se menjali dušom i smiravali se, gledajući njegov sveti život. Svojim rečima on je preporađao duše i mnoge pale podizao. Slušajući ga, duša je zaboravljala zemlju i silno se otimala Bogu.
Bio je srednjeg rasta. Lice mu je bilo prijatno, kosa tamna. Svima je bio drag. Kavkaski podvižnici su ga poštovali, i to s pravom. Nosio je teške podvige. Trpeo je vrućinu i hladnoću. Zimi je išao bos, stradajući radi ljubavi Božije. Iz njegovih usta se nikad nije čulo roptanje na Boga. Njegova duša se predala volji Božijoj i radosno je nosila sve nevolje. Propovedao je ognjeno pokajanje i mnoge je od teškog uninija priveo usrdnom podvigu. U njegovim rečima jasno se osećala blagodat Božija . Ona je preporađala ljudski um, odvajajući ga od zemlje.
Jednom su ga kavkaski podvižnici odveli đavoimanom. Videvši ga, otac Stratonik je od velike ljubavi zaplakao i rekao: „O, jadno stvorenje Božije, kako se mučiš od demona“. Zatim ga je prekrstio i rekao: „Neka te isceli Gospod Isus Hristos“. Bolesnik je odjednom postao zdrav. Takva je bila sila vere i molitve ovog svetog čoveka.
O divni ljubitelju plača, dragi naš oče Stratoniče, gde sada obitavaš? Dođi ka nama i načinićemo ti keliju na visokoj gori. Gledaćemo na tvoj sveti život i svaki će prema svojim moćima podražavati tvoj veliki podvig. Prošlo je, oče, vreme tvojih suza. Sada na nebu slušaš pesme heruvima i vidiš slavu
Gospodnju. Njega je tvoja duša zavolela još na zemlji. Stremeći Njemu, ona se predavala pokajničkom plaču. Gospod voli ljude i dao im je plač da bi se njihova duša umila u toj vodi i počela da čisto sagledava Gospoda u duhu ljubavi i strahopoštovanja.
Otac Stratonik je još govorio da će doći vreme kada će se monasi spasavati u svetovnjačkom odelu.
 
* * * * *
 
Svim silama do kraja treba života čuvati prvu revnost, jer su je mnogi izgubili i nisu je više nikad povratili. Zbog toga je potrebno neprestano se sećati smrti. Duša koja je i delimično spremna na smrt, više nema straha. Ona joj prilazi smireno, kajući se, i uz to zaboravlja sve svetsko, čuvajući um nerasejanim i usrdno se moleći.
Onoga ko se seća smrti, svet neće prevariti. On ljubi bližnje, čak i neprijatelje, poslušan je i uzdržljiv. Ovim se čuva mir u duši, te stiče blagodat Svetog Duha. Kada budeš Duhom Svetim poznao Boga, duša će ti se naslađivati Gospodom i zavolećeš Ga. Uvek ćeš imati na umu sladost Duha Svetoga. Ovo je zaista hrana nebesna.
O ovome smo mnogo govorili sa velikim podvižnikom, ocem Stratonikom. Pričao mi je da na je Kavkazu sreo 7 ljudi koji su osetili blagodat Svetog Duha, premda neki od njih nisu znali put Gospodnji, niti kako Gospod vaspitava dušu, i stoga su kasnije oslabili u revnosti. O tome se govori i u Svetom Pismu i kod svetih otaca, ali mnogo treba proživeti da bi se sve to opitom doznalo.
Čovek u početku svog služenja Gospodu, prima silu da revnuje za dobro i sve biva lako i ugodno. Osetivši to duša po neopitnosti misli: „Tako ću ja celog veka revnovati“. Zbog toga ona počinje da se uznosi nad onima koji lenjo provode život i osuđuje ih. Tako čovek gubi blagodat koja mu je pomagala da ispunjava zapovesti Božije. Duša ne razume šta se to odjednom dogodilo u njoj: bilo je sve tako dobro, a sada je sve teško, čak i želje za molitvom nema. Ali, ne treba se plašiti: to samo Gospod milostivo vaspitava dušu. Čim se duša uznese nad bratom, istog trenutka dolazi loša misao, neugodna Bogu. Ako se duša smiri, blagodat neće otići, a ako ne, doći će neko malo iskušenje, da bi se duša smirila. Ako se ni tada ne smiri, otpočeće borba sa bludnim željama. Ako se ni tada ne smiri, pašće u greh. Ako ni to ne pomogne, doći će veće iskušenje i teži greh. I to će mučenje trajati sve dok se duša ne smiri. Tada će otići iskušenje. Ako smo se mnogo smirili, doći će umilenje i mir, a sve neprijatno će iščeznuti.
Tako se čitava duhovna borba vodi da bismo stekli smirenje. Đavoli su pali zbog gordosti, i nas vuku u istu propast. Đavoli nas hvale. Od duše, pak, koja primi pohvalu, odstupa blagodat sve dok se ne pokaje. Tako se duša celog života uči Hristovom smirenju i sve dok ga ne zadobije mučiće je rđave pomisli. Smirena duša, pak, nalazi mir i pokoj o kome govori Gospod (Jn. 14,27).
Post, uzdržanje, bdenje i bezmolvije i drugi podvizi pomažu, ali je glavna sila u smirenju. Marija Egipćanka je za godinu dana isušila telo, ali se sa pomislima borila 17 godina.
Smirenju se nećeš odmah naučiti. Zato Gospod govori: „Naučite se od mene smirenju i krotosti“. Da bismo nešto naučili, potrebno je vreme. Ima ljudi koji su ostarili vršeći podvige, ali se nisu naučili smirenju i ne mogu da razumeju zašto im nije dobro, zašto nemaju mira i zašto je uninije u duši.
 
* * * * *
 
Danas mi je došao otac T… (pustinjak). Znajući da je starac podvižnik, mislio sam da voli da govori o Bogu. Dugo sam razgovarao sa njim i onda sam ga zamolio da mi kaže nešto što bi mi pomoglo da ispravim svoje greške. Malo je poćutao, a zatim mi rekao:
„Kod tebe je gordost vidljiva… Zašto tako mnogo govoriš o Bogu? Svetitelji su ljubav Božiju skrivali u sebi, a voleli su da govore o plaču“.
 
Oče T., smirio si moju dušu koja voli Tvorca. Duša moja voli Gospoda i kako ću sakriti taj oganj koji greje dušu moju?
Kako ću sakriti milost Gospodnju kojom je očarana moja duša?
Kako da zaboravim milosti Gospodnje kroz koje sam poznao Boga?
Kako da ne govorim o Bogu kada je moja duša obuzeta Njime?
Kako da ćutim o Bogu kada je moj duh raspaljen ljubavlju prema Njemu dan i noć. I zar sam ja protivnik plača?
Zašto si mi, oče, prebacio što mnogo govorim o Bogu?
Duša Ga moja ljubi, i kako da sakrijem ljubav Gospodnju prema meni?
Dostojan sam večnih muka, a On mi je oprostio i dao mi Svoju blagodat koja se ne može sakriti u duši.
Zar nisi razumeo da te volim i da sam ti govorio o Bogu, misleći da i tvoja duša voli Boga i da je zagrejana ljubavlju Božijom?
Šta da kažem svojoj duši? Sakrij reči Gospodnje u sebi. Ali gle, o tome znaju sva nebesa, i pitaće me: „Zašto si sakrio milost Gospodnju i nisi govorio ljudima, da bi svi voleli Boga i našli mir u Njemu?“
Eto, Gospod nas sve milostivo zove: „Hodite k meni svi umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti“.
Duša moja zna taj mir u Bogu. Zato što volim Boga i bratiju, govorim o milosrđu Božijem.
Mislio sam da se i tvoja duša raduje u Bogu kao moja. Ti si, pak, smirio moju dušu rekavši: „Zašto mnogo govoriš o Bogu?“
Pa opet, istinu pišem: Naš Gospod je milostiv i oprašta ljudima njihove grehe.
I eto, okovaću usta svoja ćutanjem i pevaću dušom pesmu Bogu mome, da bi se radovao Gospod naš. On nas neizmerno voli i prolio je Krv Svoju za nas, davši nam Duha Svetog.
 
* * * * *
 
Otac Kasijan je govorio da se jeretici neće spasti. Ja to ne znam, ali verujem samo u Pravoslavnu Crkvu: u njoj je radost spasenja u Hristovom smirenju.
Blagodarim Ti, Bože Stvoritelju moj, što si milostivo smirio moju dušu, otkrivši mi put kojim su išli Tvoji svetitelji. Ti voliš one koji plaču. Putem plača išli su Tebi svi sveti. Ti voliš smirenje. Svojom blagodaću učiš ih još većem smirenju i ljubavi, čega se boje naši neprijatelji demoni. Ti se raduješ, Gospode smirenoj duši. Daj mi, Gospode, da idem Tebi putem svetitelja Tvojih, putem smirenog plača, koji si mi pokazao.
 
* * * * *
 
Kod nas u manastiru je bio jedan poslušnik koji je, berući masline, pao sa drveta. Zbog toga su mu se oduzele noge. Dok je ležao u bolnici u Preobraženskom bloku umro je jedan monah u susednoj postelji. Bolničar je počeo da priprema telo umrlog za pogreb i zamolio poslušnika da mu pridrži iglu. Ovaj mu odgovori: „Zašto me uznemiravaš“? Međutim, posle ovih reči njegova duša je postala nespokojna i molio je da mu dovedu duhovnika da ispovedi greh neposlušanja.
Mudri će razumeti zašto se monah uznemirio, a nemudri će reći da su to gluposti.
 
* * * * *
 
1. jula 1932. godine došao je ka meni otac Pantelejmon iz manastira Stari Rusik. Pitao sam ga kako živi i on mi radosno odgovori:
– Veoma sam srećan.
– Zašto se raduješ, upitah ga.
– Sva me bratija voli.
– A zašto?
– Pa eto, sve ih slušam kad god me nekud pošalju, reče on. Pomislih: „Baš je lak put u Carstvo Božije. On je našao mir kroz poslušnost koju je vršio radi Boga i zato mu je lepo u duši“.
Jeromonah otac I… mi je pričao da jedan naš shimonah na Krumici nikako ne može da umre. Govorili su mu: „Nisi ispovedio svoje grehe i zato ne možeš da umreš“. On im je odgovorio: „Dva puta sam se ispovedio, ali mislim da mi gresi nisu oprošteni. Hteo bih da se ispovedim kod oca igumana Makarija“. Po njegovoj želji je i učinjeno: došao je iz manastira iguman i ispovedio shimonaha. Tada je ovaj spokojno i u miru izdahnuo.
Jeromonah otac I… me je upitao zašto je to tako bilo. Ja mu odgovorih da ovaj nije verovao da su mu gresi oprošteni iako se ispovedio, pa je zbog toga, odnosno zbog njegovog neverja, tako i ispalo. Treba da imamo čvrstu veru da je u našoj Crkvi sve ustanovljeno Duhom Svetim, i tada čovek po svojoj veri prima blagodat od Gospoda.
 
Mladi monah
 
Blagodarim Ti, Gospode, što si mi danas poslao Svog slugu, jednog mladog monaha. Ime njegovo ću prećutati da se ne bi pogordio i time oštetio svoj sveti život.
Razgovarajući sa mnom o ljubavi, mladi kaluđer mi reče da za trideset godina svoga života nije nikada nikog uvredio. Pogledao sam ga i moja se duša smirila pred njim do praha.
Još u detinjstvu je zavoleo Boga. Sagledavajući duhom Gospoda, nije se usuđivao nikoga da ražalosti i zato ga je Gospod sačuvao od greha.
Mislim da zbog ovakvih ljudi Bog čuva ovaj svet, jer su oni veoma mili Bogu. Bog uvek sluša Svoje smirene sluge i svima nama je dobro zbog njihovih molitava.
Blagodarim Ti, Gospode, što si mi pokazao slugu Svoga. Koliko li je još svetih ljudi koje ne znamo, ali koje duhom osećamo kada nam se približe, pa se ispunjavamo smirenim Duhom Hristovim. Duh Sveti živi u svetim ljudima i duša oseća Njegov dolazak.
O Gospode, daj da svi ljudi budu slični ovom mladom monahu. Sav bi se svet ukrasio slavom, jer bi blagodat Božija bila obilna u svetu. Duh Sveti daje duši da pozna ljubav Božiju i ljubav prema ljudima. On uči dušu krotosti i smirenju, i ona je spokojna u Bogu i zaboravlja sve žalosti ovoga sveta, jer joj Duh Sveti daje utehu. Duše svetih ljudi okušaju Duha Svetog još na zemlji. To i jeste „Carstvo Božije“ koje je „unutra u nama“, kao što je rekao Gospod.
 
* * * * *
 
Danas smo sa ocem … govorili o blagorodnosti duše.
Ona je stvarno blagorodna, jer ju je Sam Gospod ukrasio tom osobinom zato što je voli. Nju treba da čuvamo. Ona se čuva sama sobom. Nju je Gospod dao duši.
Gospod se posle Vaskrsenja javio učenicima. Obraćajući se apostolu Petru, On ga nije ukorio zbog njegovog odricanja, nego ga je blago upitao: „Voliš li me?“ (Jn.21,15). Te mile reči očinske ljubavi Gospodnje upućuju nas da i mi tako postupamo sa ljudima kada nas čime uvrede. U tome se i sastoji blagorodnost Hristova koja je nepojmiva čoveku, a poznaje se Duhom Svetim.
Slava Gospodu i Njegovom milosrđu što nas poučava Duhom Svetim. Inače, mi ne bismo znali kakav je naš Gospod.
 
Orao i petao
 
Orao je leteo u visine, naslađivao se lepotom sveta i mislio: „Prelećem velika prostranstva i vidim brda i doline, reke i mora, lugove i šume. Vidim mnoge zverove i ptice, gradove i sela i kako žive ljudi. A, eto seoski petao ništa ne zna osim svog dvorišta gde vidi samo mali broj ljudi i životinja. Odleteću do njega i ispričaću mu o životu sveta“.
I orao je sleteo na krov seoske kuće i video kako se petao šepuri među svojim kokoškama i pomislio: „Izgleda da je on zadovoljan svojom sudbinom. Ipak, ispričaću mu o onome što znam“.
I počeo je orao da priča petlu o lepoti i bogatstvu zemlje. Petao ga je s početka pažljivo slušao, premda ništa nije razumevao. Kada je orao to video, ražalostio se i bilo mu je teško da dalje govori. Ne razumevajući šta mu je orao govori, i petao postade tužan i bi mu teško da ga dalje sluša. I tako je svaki od njih ostao zadovoljan svojom sudbinom.
Nešto slično se događa i kad učeni čovek razgovara sa neukim, ili još pre kada duhovni govori sa neduhovnim. Duhovni čovek je sličan orlu, a neduhovni petlu. Um duhovnog se i dan i noć poučava zakonu Gospodnjem i molitvom se uzdiže ka Bogu, dok je um neduhovnog vezan za zemlju, ili je zanet pomislima. Duša duhovnog se naslađuje mirom, a duša neduhovnog je prazna i rasejana. Duhovni kao orao leti visoko i dušom oseća Boga i vidi ceo svet, iako se moli u noćnom mraku, a neduhovni se naslađuje slavoljubljem i bogatstvom, ili traži telesne naslade. I kada se duhovni sretne sa neduhovnim, obojici je teško i tužno da opšte jedan sa drugim.
 
Razgovor sa decom[2]
 
Mila deca trče po poljima, beru cveće, pevaju i raduju se, jer ih veseli blagodat Božija. Ali, kada su ugledali monaha, oni rekoše:
– Pogledaj, Gospod je ukrasio nebo zvezdama i zemlju rekama i vrtovima. Orlovi visoko lete pod oblacima i naslađuju se lepotom prirode. Ptice radosno pevaju u šumama i po poljima, a ti, kaluđere sediš u keliji i ne vidiš svu tu lepotu Božiju. Sediš i plačeš. Zašto plačeš u svojoj malenoj keliji kada sunce sija, kada je svet toliko lep i kada svuda na zemlji vlada radost?
Tako su deca pitala monaha. On im je odgovorio:
– Deco, vi ne razumete moje suze. Duša moja plače za vama, jer ne znate Boga koji je stvorio svu ovu krasotu. Moja Ga duša poznaje i to isto želi i vama. Zato tugujem do suza i molim se Bogu za vas, da i vi poznate Boga Duhom Svetim.
– Šta to znači poznati Boga Duhom Svetim?
– Umom je, deco, nemoguće poznati Gospoda. Ali, čitajte Sveto Pismo u kojem živi blagodat i ona će vas radovati i poznaćete Gospoda i služićete Mu dan i noć. Kada budete poznali Gospoda, nestaće želje da gledate ovaj svet, i duša će težiti da vidi slavu Gospodnju na nebu.
– Ali, nama se dopada cveće, i volimo da se šetamo i smejemo.
– Volite da se šetate i berete cveće, da pevate i slušate pesmu ptica, ali na nebu je lepše od svega toga. Tamo živi Gospod sa angelima Svojim i svetiteljima. I tamo je radost, i tamo se pevaju pesme, ali drukčije, lepše. Kad se jednom čuju, one se više ne zaboravljaju. Dušu tada više ne privlače zemaljske pesme.
– Ipak, mi volimo da pevamo.
– Pevajte, deco, Gospodu Duhom Svetim. Pevajte Mu u smirenju i ljubavi.
– Ali, ne razumemo zašto plačeš.
– Plačem zbog vas, dečice. Gledajući vas, žao mi vas je i molim Gospoda da vas čuva da biste poznali svog Tvorca i Gospoda. Gledam vas, i gle, vi ste slični Mladencu Hristu i želeo bih da nikada ne izgubite blagodat Božiju koju sada imate u sebi, kako ne biste, kada odrastete, postali slični đavolu zbog rđavih misli. Želim da uvek budete slični Sinu Prečiste Majke Božije. To vam, eto, želi duša moja. Zato se molim Bogu. Žao mi je sve dece na svetu i zato plačem za svu nevinu decu i za sve siročiće. Plačem, deco, za svetom i za svim narodima Gospodnjim tugujem.
„Gospode, pošalji milost Svoju deci zemlje koju voliš, i daj im da Te poznaju Duhom Svetim i nauči ih da Te slave.
Sa suzama Te molim, usliši moju molitvu i daj svima da poznaju slavu Tvoju Duhom Svetim“.
 
* * * * *
 
– Deco, volite Boga kao što Ga vole angeli nebeski.
– Nikada nismo videli Boga. Kako Ga, onda, možemo voleti?
– Dečice moja mila, mislite uvek na Boga, sećajte se da vas On voli i da vam je dao život da biste večno živeli sa Njim i naslađivali se ljubavlju Njegovom.
– Kako ćemo znati da nas Bog voli?
– Po plodovima, dečice, poznaćete ljubav: kada smo u ljubavi Božijoj, bojimo se greha i na duši je mirno i radosno. Tada hoćemo da sve vreme mislimo na Boga i da Mu se molimo, i u duši su dobre misli.
– Kako ćemo znati kakve misli žive u nama i koje su dobre, a koje rđave?
– Da biste raspoznavali dobre misli od rđavih treba da vam je um čist u Bogu.
– Ne razumemo kako možemo držati um u Bogu kada nismo nikada videli Boga i ne poznajemo Ga. Šta znači – čist um?
– Dečice, mislite da vas Bog vidi, iako Ga ne vidite. Tako ćete uvek hoditi pred licem Gospodnjim. To je mala ljubav, ali će vas privesti većoj, ako se budete držali ovog mog saveta. Tada ćete Duhom Svetim poznati sve što vam govorim, a što sada još ne razumete.
 


 
NAPOMENE:

  1. Skit na severozapadu Svete Gore koji pripada manastiru svetog Pantelejmona.
  2. U vreme Rusko-japanskog rata (1904-5) otac Siluan je kao gardista -rezervista (zajedno sa drugim ruskim monasima rezervistima na Svetoj Gori) pozvan radi mobilizacije u Rusiju. Otišao je iz manastira 30. decembra 1904. g., a vratio se ponovo na Aton 1905. g.
    Stigavši kući, on je radi bezmolvija i neometanog ispunjavanja monaškog pravila na osamljenom mestu na jednoj poljani sagradio malu keliju u kojoj je živeo za vreme svog boravka u domovini. U tom periodu on je ponekad razgovarao sa decom, koja su dolazila k njemu. Kasnije nam je pričao svoja zanimljiva zapažanja o dečijoj duši – o tome kako čovek još u sasvim malom uzrastu može da opredeli svoj odnos prema Bogu.
    Razgovori koje ovde navodimo su oni koje je on tada vodio sa decom i kasnije po sećanju zapisao. Moguće je da se u čiste dečije duše utisnuo svetli lik ljubavlju obilnog monaha, ali valja imati na umu da je sadržaj starčevih reči razumljiv samo odraslim ljudima.

Jedan komentar

  1. Prepodobni Siluane moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *