STARAC SILUAN

 

STARAC SILUAN
 

 
XII
O REČI BOŽIJOJ I O KRAJNJIM DOMETIMA TVOREVINE
 
Svaka ljudska misao, svaka ljudska reč je – energija, sila. Ako je ova tvrdnja tačna u pogledu ljudske misli i reči, utoliko je tačnija kada se odnosi na reč Božiju, na Hristovu reč.
Zato, kada slušamo miomirisnu, tihu, sladosnu Hristovu jevanđelsku reč: Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti…, ili: Ovo vam zapovedam: da ljubite jedni druge… ili: naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem, ne treba da zaboravimo da ova krotka Hristova reč jeste ona ista nedokučiva i bezgranična sila koja je iz tame nebića na svetlost života izvela sve postojeće, sve beskrajne svetove, svu u svojoj raznovrsnosti nepreglednu tvorevinu, slovesnu i beslovesnu.
Reč Hristova, zaodenuta u smirenu, čulima dostupnu formu ljudske tvarne reči, koja se može čak i grafički fiksirati, u svojoj dubini i osnovi jeste energija Velikog Svemogućeg Svetvorca Boga. Za nju treba reći isto ono što je u Svetom Pismu rečeno za samog Boga, tj. da je ona „oganj koji spaljuje“, i da se zemnorodni ka njoj mora približiti s najvećim poštovanjem i strahom (Jev.12,28-29).
Reč je Tvoja veoma čista (Ps. 118,140) govori psalmopojac.
Hristova reč je najtajanstvenija reč. Ona je nedostupna i nedokučiva i najvećim umovima, a u isto vreme je tako jednostavna i jasna da je pristupačna i razumljiva čak i deci.
Hristova reč nam je tako shvatljiva, prirodna, tako duboko srodna našem ljudskom srcu, pa ipak nesumnjivo beskrajno nadmašuje moći stvorenih bića. Ona je Božanstvena, nedokučiva, natprirodna, i kako kaže apostol Pavle, nije od čoveka i po čoveku (Gal.1,11-12).
Upućena slobodnom čoveku, reč Hristova je krotka i nenasilna, a opet poseduje bezgraničan, apsolutni autoritet, sasvim različit od onog ljudskog, budući da je reč jednog i jedinstvenog
Vladike sveg bića. Nebo i zemlja će proći, govori Hristos, ali moje reči neće proći.
Ako se primi sa dubokom verom, reč Hristova vodi čoveka u večni život. Na tom putu sledbenik Hristov srešće mnogo toga što je neobično i nepoznato onome koji ne sledi Hrista. Sve što čovek može doživeti i saznati u svom biću – otkriće mu se na ovom uzvišenom putu. Svetlost Hristove reči seže do krajnjih granica tamnog bezdana, otkrivajući pravu prirodu mnogih privida istine koji u tmini privlače čoveka ka sebi. Reč Hristova je oganj koji ispituje sve što je u čoveku i uopšte u biću sveta, jer, kako svedoči apostol Pavle: nema tvari skrivene pred Njim(Jev.4,13).
Reč Hristova je duh i život večni, punota ljubavi i radost nebesa. Reč Hristova je nestvorena Božanstvena svetlost… Ona se ne obraća plitkom, logičkom razumu, nego dubokom srcu čovekovom, i onaj ko zauzvrat, da bi dostojno primio ovu Božanstvenu svetlost i postao jedno sa njom, otvori srce svoje do samoga dna – postaje bogopodoban.
Hristova reč pretočena u život čini čoveka bogom.
 
* * * * *
 
Boga niko nije video nikad: Jedinorodni Sin, koji je u naručju Oca, On ga objavi (Jn.1,8). Ovaploćenje Boga-Slova (Logosa) i reč Njegova temelj su hrišćaninovog života. Ovaj je život neobjašnjiv za one koji ga nisu upoznali kroz lični opit, i zato je uzaludan svaki pokušaj da se rečima dočara to duhovno mesto na kome se čovek tada nalazi. Pred njim se otkriva i bezdan „tame najkrajnje“ i večna svetlost Božanstva, i on stoji između njih sam samcit. On se tada moli duhom, svestan krajnje potrebe za molitvom. On se moli veoma usrdno, svecelim svojim bićem.
Kada je prepodobni Serafim Sarovski hiljadu dana i noći stajao na kamenu vapijući: „Bože, milostiv budi meni grešnom“, svako od nas, makar i nejasno, može razumeti da se njegov duh nalazio u titanskoj borbi.
Antonije Veliki, Arsenije Veliki, Serafim Sarovski i drugi naši oci bili su ljudi izuzetne hrabrosti. Oni su se odrekli ovoga sveta i prezreli svaku opasnost. Kada oni plaču, ne plaču za izgubljenom imovinom, niti zbog bilo kakvog prolaznog gubitka, nego zato što pred sobom vide nešto mnogo strašnije od svake opasnosti koju bi čovek na zemlji uopšte mogao i da zamisli.
Ovim i njima sličnim velikim imenima slobodni smo da pridružimo i ime starca Siluana. Kada čitamo njegove reči o Adamovom plaču koji je „osluškivala sva pustinja“, velika pustinja sveta, ne smemo zaboraviti da je to ustvari bio njegov – Siluanov plač. On je živeo veliku tragediju čovekovog pada. U poređenju sa njegovim prevelikim plačem svaki je ljudski duševni plač – ništa. Tako može plakati samo onaj ko je video večnu svetlost Boga. Ljudi koji nisu videli, ili, kako je starac govorio, poznali Boga, ne mogu razumeti te patnje, niti mogu plakati takvim plačem.
 
* * * * *
 
Družeći se sa starcem, stekli smo čvrsto uverenje da se pred istinskim hrišćaninom, svetim podvižnikom, raskrivaju krajnje granice čovekovih mogućnosti. Svi problemi ljudskog bića, i to u njihovoj punoj snazi, iskrsavaju pred njim. Problem života i smrti, problem slobode i stvaralaštva, smisla života i stradanja, problemi uzajamnog odnosa otkrivenja i vere, vere i znanja, zakona i blagodati, večnosti i vremena, Boga i Njegovog odnosa prema svetu i čoveku, sudbine sveta i suda Božijeg.
Opit velikih podvižnika svedoči da su se oni hvatali u koštac sa ovim problemima, razmatrali i mnoga druga dogmatska pitanja, ali ne putem akademskog naučnog rada, već na sasvim drugačiji način. Hristov Duh vodi čovekov duh ka poznanju Boga, ka iskustvenom poznanju, jer i sama reč „poznanje“ označava ne neko apstraktno intelektualno usvajanje, ne shvatanje pomoću razuma, nego uvođenje u Božansko biće, prisajedinjavanje biću.
 
* * * * *
 
Kada kažemo da se pred hrišćaninom-podvižnikom raskrivaju krajnje granice čovekovih mogućnosti, i kada govorimo o punoti hrišćanskog, odnosno opšteljudskog opita, mi pritom ne mislimo na opit raznih profesija i raznih sfera naučnog znanja, niti različitih porodičnih i društvenih položaja, ili raznih uzrasta i tome slično. Mi govorimo o za čoveka mogućem opitu bezdana pada i opitu pokajanja i vaskrsenja u Hristu.
Prvi, tj. opit profesije, naučnog znanja, društvenog položaja i slično pripada oblasti vremenitog empirijskog bivstvovanja, a drugi, tj. opit iskupljenja i vaskrsenja u Hristu – jeste opit večnosti. U prvom vlada rasparčanost i beskonačna raznolikost, a u drugom se projavljuje čovekovo bogopodobije i jednosušnost celog ljudskog roda. Prvi opit, kad postoji, drugome ništa ne doprinosi, niti mu nešto oduzima, ako ne postoji. Ali, on omogućava i, donekle, uslovljava postojanje drugog. Svaki čovek, kao krajnje fizički ograničen, može imati veoma ograničeni opit prve vrste, ali duh čovekov je takav da se i pri toj ograničenosti empirijskog bića ne lišava mogućnosti da ostvari punotu drugog opita.
Opit druge vrste, u krajnjoj liniji, ne zavisi od empirijskih uslova čovekovog života. Drugačije rečeno: nema i ne može biti takvih spoljašnjih uslova koji bi potpuno onemogućavali prebivanje u Božijim zapovestima.
 
* * * * *
 
Neko će možda reći: Nismo li pretenciozni kada kažemo da hrišćanski opit iscrpljuje punotu opšteljudskog bića? Nije li taj opit, kao i svi drugi, samo jedan vid beskonačno bogatog kosmičkog bića, koje ima mnogo sfera realnosti, dostupnih različitim vrstama opita, na primer: jedna – nauci, druga umetnosti, treća – filosofiji, četvrta – panteizmu, peta hrišćanstvu, itd.?
Govoreći o krajnjim granicama čovekovog bića, mi polazimo od stava da se biće svakog slovesnog stvorenja kreće u granicama, sa jedne strane – ljubavi prema Bogu do mržnje prema sebi, i sa druge strane – ljubavi prema sebi do mržnje prema Bogu.
Nijedno umno stvorenje ne može preći ove okvire ni u jednom svom aktu. Što se god dešava u našem ličnom biću pripada našem duhovnom samoodređenju upravo u tim granicama, bez obzira da li sebi dajemo jasan racionalni odgovor o tome, ili se to samoodređenje odvija u iracionalnim dubinama našeg duha koje su ishodište i samog racionalnog mišljenja.
Oba okvira su određeni istim rečima – ljubav i mržnja, samo u drukčijem redosledu i drukčijem odnosu. Pa ipak, ta razlika nije samo u redosledu, nego i u dubokom značenju tih reči. U jednom slučaju – sveta i savršena ljubav i sveta i savršena mržnja, a u drugom slučaju – grehovno samoljublje i grehovna mržnja. Prva mržnja je posledica punote ljubavi prema Bogu, potpune usredsređenosti svih sila našeg bića u Bogu do samozaborava, do gubljenja želje da se obraća pažnja na sebe. To neobraćanje pažnje na sebe poprima kategorički karakter i ispoljava se ili kao „gnev“ ili kao „mržnja“ prema sebi. Svaka okrenutost samome sebi umanjuje i čak prekida prebivanje u Božanskoj svetlosti. Zato se svako ko je poznao ljubav Božiju, a potom i jad zbog gubitka ove ljubavi, beskompromisno i odlučno odvraća od svega što bi moglo da uzrokuje taj gubitak.
Sasvim je nešto drugo mržnja prema Bogu. Oni koji vole sebe do mržnje prema Bogu – to su oni koji više zavoleše tamu negoli svetlost (Jn.3,19).
Ali razgovor o tome prevazilazi naše sile, pa se nećemo ni upuštati u njega.
 
* * * * *
 
Bog sve priziva. Ali, ne odazivaju se svi na Njegov poziv. One koji se odazovu, Bog strogo ispituje, a stepen strogosti ovog ispitivanja srazmeran je stepenu njihove vernosti i predanosti. Oni koji vole Boga prolaze kroz mnoga i najteža iskušenja. Ovde bismo hteli da dodirnemo jedno vrlo važno pitanje o kome i sami ne znamo mnogo da kažemo. Ne nalazimo čak ni reč, ni put za objašnjenje tog predmeta. Ako je moguće, postarajte se da nas razumete iz sledećih nepovezanih reči.
Onaj ko voli Boga, prolazi kroz takva stradanja koja čovek bez duboke vere u Boga ne bi mogao da izdrži, nego bi duševno oboleo. Iz duboke vere i ljubavi rađa se velika odvažnost o kojoj govori starac, odvažnost koja spasava čoveka od duševnog rastrojstva pri susretu sa svetom zlih duhova.
Onome ko voli Boga poznata su ova stradanja, i bez obzira na sve što mu se dešava, on ne samo da ostaje normalan, tj. ne samo da zadržava sposobnost samosavlađivanja i sposobnost logičke i moralne samokontrole, i svega ostalog što se može uzeti kao znak normalnosti, nego ove sposobnosti postaju kod njega mnogo razvijenije i istančanije nego kod običnog čoveka.
 
* * * * *
 
Onoga ko je kroz sopstveni opit poznao veličinu i težinu hrišćanskog puta, razdiru dva osećanja: jedno je žarka želja da svi upoznaju Istinitog Boga i svetlost večnog života, a drugo – strah da prizvani neće izdržati tako tešku proveru. Eto zašto se on radije obraća Bogu s molitvom za spasenje svih i svakoga, nego što propoveda. Istinsko hrišćanstvo skoro da se i ne propoveda danas u svetu, jer ova propoved prevazilazi čovekove moći. Istinsko hrišćanstvo po svojoj suštini nikada nije agresivno.
 
* * * * *
 
Kroz celokupnu istoriju hrišćanstva može se zapaziti da su sveti podvižnici sa velikom obazrivošću govorili o svom ličnom opitu. Ova obazrivost je uzrokovana, sa jedne strane, svešću da bi se ljudi koji se boje stradanja i koji malodušno kreću i na mali podvig, čuvši za sve teškoće i nevolje koje su njih pratile, jednostavno odvratili od hrišćanstva, a sa druge strane, znanjem da hrišćanski podvig drugačije izgleda onome koji je na njega prizvan Božijom blagodaću, a drugačije opet onome koji nije poznao ljubav Božiju.
 
* * * * *
 
Bog je nevidljiv i duhovni putevi koji vode ka Njemu takođe su skriveni. Kako se rečima može izraziti taj tajanstveni život, ispunjen velikom borbom koju Hristos vodi za večni život čoveka, koga je On sazdao i toliko zavoleo?
Bog čuva čovekovu slobodu kao njegovo najdragocenije načelo i zato smirenjem privlači njegovu dušu Svojoj ljubavi. Međutim, na putu ka ovoj ljubavi čovek se susreće sa nasilnikom đavolom. Gospod to dopušta. On dušu čovekovu vaspitava ne tako što bi je odvojio od suočavanja sa zlom, nego tako što joj daje snage da pobedi svako zlo.
Put čoveka ka Bogu prepun je teških borbi. Da bi zaista postao razuman i sposoban za večnu Božansku ljubav kojoj stremi, duh podvižnika neminovno prolazi kroz čitav niz provera.
Od ljubavi Božije podvižnika teže da odvoje protesti njegovog sopstvenog razuma koji u sebe ne može da smesti niti da prihvati Hristov zakon, jer mu se čini bezumnim. U trenucima bogoostavljenosti ovi protesti mogu postati izuzetno snažni.
Od ljubavi Božije podvižnika će odvajati: ponekad žeđ za životom, ponekad strah od smrti, ponekad pozivi na naslađivanje, ponekad bolesti, ili glad, ili gonjenja i druga stradanja, ponekad uzvišenost i svetlost nekakvih drugačijih otkrivenja i postignuća, ponekad dubina i veličanstvenost nekih drugih doživljaja, ponekad veličina drugih poseda ili širina drugačijih mogućnosti, ponekad viđenje angela i drugih nebesnih bića, ili pak nasilje užasnih sila tame.
Sa velikom osnovanošću se može tvrditi da će se na putu sticanja Božije ljubavi hrišćanin-podvižnik suočiti sa svim mogućim iskušenjima i proverama, usled čega će mu kasnije biti poznat svačiji kompleks preživljavanja. Otuda starcima sposobnost da prihvate dušu svakog čoveka, ma ko on bio, nezavisno od njegovog društvenog položaja, fizičkog uzrasta, duhovnog stepena ili iskustva u borbi sa strastima.
Usuđujemo se da tvrdimo – druženje sa starcem nas je uverilo u to – da su svi ljudski putevi poznati hrišćanin-upodvižniku, a da su njegovi putevi, u isto vreme, sakriveni od tuđih pogleda (l.Kop.2,1516).
 
O značaju molitve za svet
 
Blaženi starac piše: „Monah je molitvenik za sav svet… Gospod Isus Hristos, Sin Božiji, daje monahu ljubav Svetog Duha, i ta ljubav čini da srce monaha neprestano tuguje zbog ljudi, zato što se neće svi spasti. Sam Gospod je toliko tugovao zbog ljudi, da se predao na krsnu smrt. I Majka Božija je nosila istu tugu u svom srcu… Apostolima, svetim ocima i pastirima Crkve Gospod je darovao istog tog Svetog Duha. U tome je naše služenje svetu… I zato ni pastiri Crkve ni monasi ne treba da se bave zemaljskim stvarima, već da podražavaju Majku Božiju, koja se u hramu, u „Svetinji nad svetinjama“ danonoćno učila zakonu Gospodnjem i prebivala u molitvi za narod“.
Molitva za sav svet, za celoga Adama, često ima za posledicu zapostavljanje pojedinačnog služenja ljudima. Možda će se neko upitati: Nije li ovakvo otkazivanje od pojedinačnog služenja ustvari žrtvovanje konkretnoga, nečemu apstraktnome? Naravno da nije, jer celokupni Adam nije apstrakcija, nego najkonkretnija punota ljudskog bića.
Priroda sveljudskog bića je takva da čovek, savlađujući zlo u sebi, samim tim nanosi snažan udarac kosmičkom zlu, a posledice toga imaju blagotvoran uticaj na sudbinu celog sveta. Sa druge pak strane, priroda kosmičkog zla je takva da ono, pobeđeno u pojedinim ljudskim ipostasima (licima), trpi poraz čiji je značaj i razmera beskrajno neproporcionalna sa količinom.
Pojava jednog jedinog svetitelja jeste od izvanrednog značaja za čitavo čovečanstvo. Samim faktom svog postojanja (što može biti i nepoznato svetu, ali ne i Bogu) svetitelji celom čovečanstvu donose veliki blagoslov Božiji. Starac piše:
„Eto, zbog takvih ljudi, čini mi se, Gospod i čuva svet, jer su oni ugodni Bogu. On uvek sluša svoje smirene sluge, i svima nam biva dobro zarad njihovih molitava“.
 
* * * * *
 
„Svet se drži molitvom, i kada oslabi molitva, svet će propasti…“ „Ti ćeš možda reći da danas nema takvih monaha, koji se mole za sav svet, a ja ti kažem da kad na zemlji ne bude bilo molitvenika, i svet će nestati, i nastaće velike bede. Njih već i sada ima“.
 
* * * * *
 
Svetitelji žive Hristovom ljubavlju, tom Božanskom silom kojom se stvara i održava svet. Zato je i značaj njihovih molitava tako veliki. Prema svedočanstvu svetog Varsanufija, na primer, u njegovo vreme je molitva tri čoveka spasla svet od katastrofe. Zbog svetitelja koji su nepoznati svetu menja se tok istorije, pa čak i kosmičkih zbivanja. Zato je pojava jednog svetitelja događaj kosmičkog značaja koji prevazilazi granice ljudske istorije i zalazi u svet večnosti. Svetitelji su so zemlje. Oni su smisao njenog postojanja, onaj plod radi koga ona i postoji. I kad zemlja bude prestala da rađa svetitelje, nestaće i sile koja čuva svet od katastrofe.
Svaki svetitelj, poput Antonija, Arsenija, Nikolaja, Jefrema, Sergija, Serafima i njima sličnih, predstavlja najdragoceniju večnu vrednost celoga sveta, iako svet to ne zna i često ubija svoje proroke.
 
* * * * *
 
Čudno je da neki ljudi ne shvataju uzvišenost religioznog akta koja proizilazi iz njegove ukorenjenosti u bespočetnom Božanskom biću. Oni shvataju religiozni, duhovni život kao subjektivni psihološki doživljaj koji iščezava čim se doživljaj u duši završi. Na osnovu dugog opštenja sa starcem, kao i iz gore navedenih reči, zaključujemo da je on duhovna stanja smatrao veoma važnim zbog njihovog večnog ontološkog značaja. Molitvu za neprijatelje i za sav svet on je doživljavao kao večni život, kao Božansko delovanje u čovečijoj duši, kao nesazdanu blagodat i dar Svetog Duha. Sve dok u svetu bude ovakvih nosilaca dara Svetog Duha, dotle će on i postojati. Međutim, čim na zemlji usred svog mnoštva ljudi ne bude više bilo barem pojedinačnih nosilaca ove blagodati, istorija čovečanstva će se završiti i nikakva ljudska nauka, niti kultura neće sačuvati svet od propasti.
 
* * * * *
 
Svakodnevno iskustvo nam govori da čak ni oni koji dušom usvajaju Hristovu zapovest o ljubavi prema neprijateljima, ne uspevaju da je ostvare u svom životu. Zašto? Pre svega zato što voleti neprijatelja ne možemo bez blagodati. Međutim, kada bi ljudi shvatili da ovo prevazilazi njihove prirodne moći i tražili, po rečima starca, od Boga blagodatnu pomoć, svakako bi i dobili taj dar.
Nažalost, mi vidimo suprotnu pojavu. Ne samo ljudi koji ne veruju, već i oni koji sebe smatraju hrišćanima, ustežu se da postupaju prema Hristovoj zapovesti kada je u pitanju neprijatelj. Oni smatraju da bi to koristilo samo neprijateljima, da bi neprijatelji (koji se obično predstavljaju kroz crnu prizmu mržnje, bez ikakvog dobra u sebi) mogli da iskoriste našu „slabost“ i da na ljubav odgovore raspinjanjem ili bezobzirnim gonjenjem i porobljavanjem. Tada će, misle oni, trijumfovati zlo, čiju personifikaciju, uopšte, neprijatelj i predstavlja.
Misao o „slabosti“ hrišćanstva je duboko nepravilna. Sveti ljudi poseduju moć kojom bi mogli da vladaju nad ljudima, nad masama, ali oni idu obratnim putem: oni sebe potčinjavaju, predaju u vlast bratu i kroz to zadobijaju takvu ljubav koja je po svojoj suštini neprolazna. Na ovaj način oni ostvaruju pobedu koja će trajati večno, dok pobeda silom nikada nije trajna, i pre se može smatrati sramotom, nego pohvalom čovečanstva.
 
* * * * *
 
Starac je i ovaploćenje Boga-Slova i sav zemaljski život Hristov shvatao kao ljubav prema celom svetu, premda je taj svet ispunjen neprijateljstvom prema Bogu. I Duha Svetog starac je takođe upoznao kroz ljubav koja svojim javljanjem izgoni svaku mržnju, kao što svetlost razgoni tamu. On Ga je upoznao kao ljubav koja čoveka upodobljava Hristu u najunutarnjijim pokretima duše. Po učenju starca, to i jeste istinska vera.
„Mnogi su izučavali sve vere, ali ipak do prave vere nisu došli. Međutim, onome ko se bude smireno molio Bogu da ga prosveti, Bog će dati da pozna koliko mnogo On voli čoveka“.
Ljudi se plaše da se bace u oganj koji je Gospod doneo na zemlju. Oni se plaše da će izgoreti u njemu i „izgubiti“ svoju dušu. A oni koji se nisu uplašili ove vere (Lk. 17,33; Jn.12,25), kao što vidimo i na primeru starca, znaju da su zadobili večni život. Njima je to potpuno jasno i očevidno i ne treba im drugi svedok pored duha koji im svedoči u njima samima (1.Jn.Z,14; 5,10).
Mnoge godine svoga života starac je proveo u molitvi za svet. Na nama nepoznat način blagodat Božija mu je saopštavala da će Bog čuvati svet dokle god u svetu bude postojala takva ljubav i molitva. Kada, pak, na zemlji sasvim iščezne ljubav prema neprijateljima, svet će propasti u ognju sveopšteg razdora i mržnje.
Put starca je put svetih na koji je ukazao Sam Hristos. Ali, taj put svet nije u celini prihvatio. Boreći se protiv zla, koje se projavljuje i na fizičkom planu, ljudi pribegavaju fizičkoj sili. To čine čak i hrišćani. U zapadnoj crkvi u srednjem veku fizička borba protiv zla dobila je i dogmatsko opravdanje, koje ni do danas nije odbacila. U ono vreme to je imalo formu „sveštene inkvizicije“, a sada dobija druge oblike, koji su, međutim, po svojoj duhovnoj suštini potpuno istovetne pojave. U istoriji pravoslavne Crkve, i staroj i novoj, sve do najnovijih vremena, takođe su poznati mnogi slučajevi priklanjanja ideji fizičke borbe protiv zla. Na sreću, to su bila zastranjenja pojedinih jerarha i crkvenih grupa koje Crkva ne samo da nije opravdavala niti dogmatizovala, nego je uvek sledovala Raspetom Hristu koji je na Sebe uzeo breme celog sveta.
Starac je duboko verovao da se zlo pobeđuje samo dobrom i da borba silom dovodi samo do zamene jednog nasilja drugim. Imali smo često priliku da sa njim o tom predmetu pogovorimo. On je govorio: „U Jevanđelju je jasno rečeno… Kad Samarjani nisu hteli da prime Hrista, apostoli Jakov i Jovan su hteli da svedu oganj sa neba da ih istrebe. Ali, Gospod im je zapretio, rekavši: Ne znate kakvog ste vi duha… Jer Sin Čovečiji nije došao da pogubi duše ljudske nego da spase (Lk.9,52-56). I mi treba da imamo samo tu misao – da se svi ljudi spasu“.
Bog nas je, na naš stid i sramotu, blagoslovio da budemo neposredni svedoci starčevog života i da kroz njega unekoliko sagledamo onaj prekrasan život koji je Hristos doneo na zemlju, da vidimo kako u jednom srcu na jedan neobičan način mogu u čudesnoj zajednici da žive duboki mir i veliki plač, radost i spokojstvo, uporedo sa velikim stradanjem duha koji preživljava tragediju čovečanstva.
Zakon večnog života (ako je ovde umesna ta reč) sadržan je u dvema zapovestima: u ljubavi prema Bogu i ljubavi prema bližnjem. Međutim, udaljujući se od sveta, podvižnik svoj život u početku prvenstveno usredsređuje na prvu zapovest i na lično pokajanje, usled čega on često kao da poprima egoistički karakter. Kasnije, pak, kada pokajanje dostigne izvestan stepen punote i kada se blagodat kosne njegove duše, u podvižniku počinje da dejstvuje Hristova ljubav, koja se izliva na ljude i na čitavo čovečanstvo. Tada on duboko preživljava patnje čovečanstva, koje vidi duhom, pa makar živeo u pustinji i ne video ih telesnim očima. Jer, on živi sa hrišćanskom svešću o neponovljivoj i večnoj vrednosti svakog čoveka.
Ma kuda otišao, u ma kakvu se pustinju povukao, čovek će, ako se nalazi na putevima istinskog života u Bogu, preživljavati tragediju sveta, i to neuporedivo dublje i snažnije od onih koji žive u svetu, jer ovi ne znaju čega su lišeni. Ljudi pate usled mnogih lišavanja, no većina od njih nije svesna onog glavnog lišavanja. Lišavanje prolaznih blaga ljudi osećaju kao nedostatak, te tuguju i plaču. Ali, kako bi gorko plakao i ridao sav svet, kad bi bio svestan onog glavnog čega je lišen. Sa kakvim bi vapajem tada tražio ono Jedino potrebno“?
 
* * * * *
 
Postoji istinsko, sveto, bogougodno žaljenje sveta, ali postoji i izopačeno, mračno. U duši čoveka koji ne poznaje savršenu ljubav, Hristove dve zapovesti se međusobno često oštro suprotstavljaju. Onaj koji ljubi Boga – napušta svet i povlači se u izvestan duhovni egoizam, i kao da postaje ravnodušan prema onome što se zbiva u svetu, spasavajući svoju dušu. Onaj koji strasno voli čovečanstvo, boluje njegovim stradanjima. Žaleći svet, on ustaje protiv Boga, smatrajući Ga vinovnikom stradanja kojima je preplavljen sav svet. Ponekad ustaje čak do silnog neprijateljstva. Međutim, kod blaženog starca, koji je sledovao Hristovom primeru, zapazili smo obe ljubavi u njihovom organskom jedinstvu sa različitim projavama: ljubav koja trijumfuje u večnosti pati u našem svetu greha.
 
* * * * *
 
Bog nam je dopustio da delimično vidimo kako je starac plakao da svet ne izgubi blagodat Svetog Duha, čijeg poznanja se on udostojio. Mučila ga je duboka „žalost“ i molio je da Bog bude milosrdan prema „svim narodima na zemlji“.
Tako se istinska ljubav prema Bogu pretvara u istinsku ljubav prema čoveku. Zato je starac neprestano tvrdio da „u onome ko ne voli svoga neprijatelja nema Božije ljubavi“.
Pod „žaljenjem neprijatelja“ on nije podrazumevao prezrivo sažaljenje, već žalost srca koje voli. To je on smatrao oznakom istinskog Božijeg puta.
 
Poslednja reč
 
Osvrnemo li se mislenim pogledom na dvehiljadugodišnju istoriju hrišćanstva, videćemo neizmerne tekovine i bogatstvo hrišćanske kulture: kolosalne biblioteke krcate velikim delima ljudskog uma i duha, bezbroj akademija, univerziteta, instituta u kojima stotine hiljada mladih ljudi prilazi ka obalama tog neizmernog okeana. Ti ljudi sa pritajenim dahom i ubrzanim otkucajima srca, blagodarni zbog sreće i blaženstva koje im je dato, sa žarkim zanosom koji odgoni san i brigu o telu, žedno piju živu vodu mudrosti. Postoje desetine hiljada veličanstvenih hramova, prekrasnih tvorevina ljudskog genija, bezbroj dragocenih dela iz raznih grana umetnosti: muzike, slikarstva, vajarstva, poezije i još mnogo čega drugog. Međutim, starac kao da ignoriiše sve to i drži se samo jednog: smirenja i ljubavi prema neprijateljima i smatra da je to – sve.
Sećam se kako sam mu jednom, oduševljen delima svetih otaca, tužno rekao: „Žalim što nemam mogućnosti i vremena da se bavim izučavanjem bogoslovlja“. Na to mi je on odgovorio:
„Zar vi to smatrate važnim?“ Poćutavši, on je dodao: „Po mome mišljenju, važno je samo jedno: smiriti sebe, jer gordost nam smeta da volimo“.
Bilo je slučajeva kad nam je Bog pokazao da je starac doista bio nosilac Svetog Duha. Zbog toga smo mi njegovoj reči verovali i bez našeg neumesnog i jadnog rasuđivanja. Ni sada ne možemo pronaći ni najmanji prigovor starcu, nego srcem osećamo da je njegova reč – poslednja reč.
Sav zakon i proroke Gospod je sveo na dve kratke zapovesti (Mt.22,40). A na Tajnoj Večeri, pred samo Svoje stradanje, On je rekao apostolima: Od ove ljubavi niko nema veće nego, da ko život svoj položi za prijatelje svoje. Vi ste prijatelji moji… Nego sam vas nazvao prijateljima, jer sve što čuh od Oca svojega, objavih vam (Jn.15,1315).Sa ovo nekoliko reči sve je rečeno. Bez njih su ništavni – svi zakoni, svi proroci, sva kultura.
 
* * * * *
 
Prošla je decenija od starčeve smrti i njegova se reč sada može objaviti verujućim ljudima. Za života se ovakva reč kazuje samo najbližim i najvernijim prijateljima, i to samo u izuzetnim slučajevima, jer čovek ne zna kako će završiti svoj put. On ne zna da li će opravdati reč svojim životom i smrću.
Kad bi ova reč bila naša, ne bismo se usudili da o njoj govorimo, jer je ne potvrđujemo svojim životom i ne možemo da izdržimo njen sud. Ali, u ovom slučaju naš rad bi mogao da se uporediti sa radom poštara koji raznosi pisma koja nije sam napisao ili pak, sa slovoslagačem koji slaže tuđe delo. Međutim, mi smatramo da starčeva reč zaslužuje najveću pažnju i izučavanje, naravno ne spoljašnje, nego putem života. Ne znamo nikog ko bi sa takvom odlučnošću, sa takvim doista apostolskim žarom ili, tačnije znanjem, tvrdio da je ljubav prema neprijateljima jedini pravi kriterijum istine, i to ne samo u sotiriološkom smislu, tj. u smislu ustrojstva duhovno.moralnog života koje za cilj ima spasenje čoveka, već i u dogmatskom planu, tj. planu apstraktno.idealnih predstava o Biću.
Sve do danas svet traži kriterijum istine. Za verujuće taj kriterijum predstavlja Crkva budući da je ona stub i tvrđava istine (Tim.3,15) usled Njenog ontološkog jedinstva sa Glavom-Hristom (čije mističko telo ona predstavlja) i zbog Svetog Duha, koji po obećanju Božijem neprestano prebiva i dejstvuje u njoj. U istorijskom, pak, opitu pokazala se nedovoljna jasnost takvog naznačenja zato što se crkvom nazivaju ne samo jedino istinita, nego i sve pseudocrkve. Spoljašnji znak koji bi neosporno razlikovao istinsku Crkvu od lažne, ne postoji. Međutim, kriterijum starca Siluana mogli bismo nazvati univerzalnim, jer omogućava svakom da, posmatrajući psihološke projave duhovnog života, razlikuje učenje istinite Crkve od svega onoga što se u to učenje unosi kao tuđe i izopačeno, a takođe i da odredi i svoje duhovno mesto, tj. da spozna ispravnost ili neispravnost svog ličnog puta pred Bogom.
Dogmatsko ispovedanje Crkve sačinjava nerazdvojnu organsku celinu i jedinstvo, iz kojeg se ne mogu proizvoljno izuzimati pojedini delovi. Pogreška u bilo čemu neizostavno će se odraziti i na duhovni život čoveka. U mišljenjima o Božanskom biću ili zapovestima mogu se pojaviti pogreške i netačnosti koje ne moraju biti pogubne za samo spasenje, ali postoje i takva odstupanja i izopačavanja, koja ometaju spasenje.
Učenje Crkve nema karakter „čistog“ saznanja. Njeni dogmati nisu apstraktno učenje o Božanskom biću. Ne. To bi bio „gnosis“ koji je Crkvi tuđ. Dogmati istinite Crkve imaju svagda dva aspekta: „ontološki“ i sotiriološki. Kao dom živoga Boga, ona je pre svega i iznad svega zaokupljena pitanjem života. Njen cilj je – spasenje čoveka, i zato ono čime se ona prvenstveno bavi nije apstraktna „ontologija“, nego pitanje spasenja. Spasenje se, pak, postiže ispunjavanjem Hristovih zapovesti o ljubavi prema Bogu i bližnjem. Druga Hristova zapovest sadrži u sebi i naredbu Gospodnju: „Ljubite neprijatelje svoje“.
Starac je tako poznao Hrista koji mu se javio, i tvrdio je da je to jedino istiniti i verodostojan put onom bogopoznanju koje je večni život. To je put ka poznanju Boga kroz Njegov dolazak i useljavanje u čovekovu dušu (Jn.17,3-14;21-23).
Istinita Crkva svagda čuva Hristovo učenje u njegovoj neokrnjenosti. Međutim, njega ne razumeju svi oni koji sebe smatraju članovima Crkve i čak govore u Njeno ime. Njena vrata ljubavi široko su otvorena svakom čoveku nezavisno od njegovog duhovnog uzrasta, samo ako ispoveda veru i ima težnju da se spase. Usled toga empirijsko biće Crkve uvek predstavlja mešavinu od istine koja se projavljuje u svetosti života, i neistine koja se javlja zbog grehova njenih nemoćnih članova, uključujući tu i pojedine predstavnike sveštene jerarhije.
Ova okolnost veoma komplikuje pitanje razlikovanja istinske Crkve od lažnih crkava, koje takođe mogu ukazivati na svoje istorijsko prejemstvo od apostolskih vremena i koje takođe propovedaju dogmatsko učenje zasnovano na Svetom Pismu, ali sa dodatim elementima, tuđim Božanskoj istini i Božijoj volji. Izvor ovih naknadnih izopačenja je grehovna volja, ljudska ili demonska, koju čovek često ne samo da ne može logički dokazati drugome, nego je ne može razjasniti ni samom sebi. I zato je u ovim slučajevima dragocen kriterijum starca Siluana, jer pruža mogućnost da se bez greške pokaže naličje volje tuđe Bogu koji hoće da se svi ljudi spasu (1.Tim.2,67) i koji nam je dao zapovest: „Volite svoje neprijatelje“.
Budući odraz savršene ljubavi Trojedinog Boga u svetu, Hristova zapovest da ljubimo neprijatelje predstavlja ugaoni kamen čitavog našeg učenja, poslednju sintezu celokupnog našeg bogoslovlja. To je „sila sviše“ i ono „izobilje života“, koje nam ne Hristos darovao (Jn. 10,10). To je krštenje Svetim Duhom i ognjem o kojem govori Jovan Krstitelj (Mt.3,11). Reč „ljubite neprijatelje svoje“ jeste onaj oganj, koji je Gospod nizveo na zemlju Svojim dolaskom (Lk. 12,49). To je ona nestvorena Božanska Svetlost koja je obasjala apostole na Tavoru, to su oni ognjeni jezici u kojima je Sveti Duh sišao na apostole u Sionskoj gornici, to je Carstvo Božije u nama, koje je „došlo u sili“ (Mk.9,1), to je punota čovečnosti i savršenstvo bogopodobija (Mt.5,44-48).
Ma koliko bio mudar, obrazovan i plemenit, čovek još nije došao do Boga ako ujedno ne ljubi i neprijatelja, tj. svakog čoveka. I obratno, ma koliko bio prost i „neuk“, čovek „prebiva u Bogu i Bog u njemu“ ako u svome srcu nosi ovu ljubav. Ljubiti Boga mimo Jedinog Istinitoga Boga – tvrdio je starac Siluan – nije moguće. Nosilac ovakve ljubavi jeste pričasnik večnog života. U njegovoj duši postoji nepobitno svedočanstvo o tome. On je – obitalište Svetog Duha i Svetim Duhom poznaje Oca i Sina, istinskim i živonosnim znanjem. U Svetom Duhu on je Hristov brat i prijatelj, sin Božiji i bog po blagodati.
 
* * * * *
 
Gledajući starca Siluana često smo pomišljali: Ma sa koje strane ga posmatrali, hrišćanski život nam se u svemu čini suprotan običnom toku ljudskog života i njegovim merilima. U svemu nalazimo čudnu paradoksalnost.
Hrišćanin se u svom srcu smirava do krajnjih granica, saznaje da je „niži od svake tvari“, i kroz to smirenje uzdiže se ka Bogu, postajući viši od svake tvari.
Hrišćanin se udaljuje od sveta. U „egoističkoj“ brizi o svome spasenju on ostavlja sve kao nepotrebno, „mrzi“ svoga oca i svoju majku, i decu, ako ih ima, napušta svaku telesnu i duševnu vezu. U svojoj ustremljenosti Bogu on „mrzi“ svet i sasvim silazi u dubine svoga srca. Kada tamo stvarno siđe, da bi otpočeo borbu sa satanom, da bi očistio srce od svih grešnih strasti, on se u istom tom srcu, u njegovim dubinama, susreće sa Bogom i u Bogu počinje da uviđa da je nerazdvojno povezan sa čitavim bićem sveta. Tada za njega ne postoji ništa tuđe, strano.
Raskidajući u početku veze sa svetom, on ih kroz Hrista ponovo uspostavlja, ali na jedan potpuno poseban način i vezuje se s njim „svezom ljubavi“ na svu večnost. Tada se i svaki čovek, nezavisno od udaljenosti mesta i istorijske epohe u kojoj je živeo, kroz molitvu uključuje u njegov večni život. Tada hrišćanin saznaje da njegovo srce nije samo fizički organ ili, pak, organ psihičkog života, već nešto što se ne može odrediti, nešto što je sposobno da se sjedini s Bogom, izvorom svakog bića. U svom dubokom srcu hrišćanin na neki način doživljava svu istoriju sveta kao svoju vlastitu i vidi ne samo sebe već i čitavo čovečanstvo, sav kompleks misli i duhovnih doživljavanja. Tada za njega ne postoji stranac, već svakoga voli, kako je i zapovedio Hristos.
Da bi se čovek učvrstio u Božijoj ljubavi, neophodno je da gnev i „mržnja“ dostignu svoju krajnju meru, ali da su usmereni na greh koji živi u nama, na zlo koje dejstvuje u nama – u nama samima, a ne u bratu.
Sva snaga suprotstavljanja kosmičkom zlu usredsređena je u dubokom srcu hrišćanina, dok se spolja, shodno zapovesti Gospodnjoj, on „ne protivi zlu“ (Mt.5,39).
Srce hrišćanina plaši se svega, do najmanjih pokreta misli ili nečistog osećanja. Ono se uznemirava zbog svega, zbog svega boluje i žalosti se, a u isto vreme ničeg se ne plaši: „makar se i nebo sudarilo sa zemljom“. Duboko srce hrišćanina ostaje neustrašivo i spokojno, makar gore sa šumom pale na naše glave svom svojom težinom.
Hrišćanin je najnezaštićenije biće. On je na udaru svih i svakoga. Hrišćanin je sluga i smetlište svima (l.Kop.4,13), ali istovremeno on je, i samo on, slobodan i nepovrediv u najdubljem smislu te reči.
Počinjući odricanjem, odbacivanjem i „mržnjom“, po rečima Hristovim: Ako neko dođe meni i ne mrzi oca svoga, i mater, i ženu, i decu, i braću, i sestre, pa i život svoj, ne može biti moj učenik (Lk. 14,26), te: svaki od vas koji se ne odreče svega što ima (bilo na materijalnom ili intelektualnom ili duševnom planu) ne može biti moj učenik (Lk.14,33), hrišćanin završava željom da dušu svoju položi za Hrista, „za prijatelje i neprijatelje svoje“.
I tako, odbacujući sve, raskidajući sa svim, „mrzeći“ sve, hrišćanin dobija od Boga dar večne duhovne ljubavi prema svima i svemu. Ostavljajući sve, odričući ce svega, on postaje posednik neizmerno većeg bogatstva, istinskog i večnog. Kao oni koji ništa nemaju a sve poseduju (2.Kor.6,10).
Prema tome, u poređenju sa običnim životom hrišćanski život u svemu izgleda protivrečan, paradoksalan.
Pri opštenju sa starcem, često smo pomišljali: „Hoda po zemlji nogama, radi rukama, živi među ljudima kao najprostiji čovek i niko ga, osim Boga, ne poznaje“.

Jedan komentar

  1. Prepodobni Siluane moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *