STARAC SILUAN

 

STARAC SILUAN
 

 
XI
„DRŽI UM SVOJ U ADU I NE OČAJAVAJ“
 
Pri duhovnom sagledanju podvižnik vidi stvari koje za većinu ljudi ostaju tajna. Njemu je teško da govori o toj tajni, jer prevedena na ljudski jezik ona izgleda sasvim drukčija. Ljudske reči i ljudski pojmovi daju malo mogućnosti da se unutrašnje stanje saopšti drugome. Neophodan uslov za razumevanje jeste zajedničko i istovetno iskustvo. Nema li zajedničkog iskustva, nema ni razumevanja, budući da se iza svake naše reči krije sav naš život. Svaki pojam predstavlja sadržinu iskustva svakog od nas, usled čega svi mi govorimo raznim jezicima. Međutim, pošto svi imamo istu prirodu, moguće je i pomoću reči izazvati novo iskustvo u duši drugoga, i na neki način probuditi u njemu novi život. Kada to biva prilikom našeg ljudskog međusobnog opštenja, tim više se to događa kada je u pitanju Božansko delovanje. Božija reč, pri određenom unutrašnjem raspoloženju duše, stvarno prinosi novi život, i to onaj koji je sadržan u njoj – tj. život večni.
Premda smo svesni ne samo nesavršenstva našeg jezika, nego i svog neznanja i nesposobnosti, ipak se usuđujemo da se vratimo na tu po formi neobičnu starčevu molitvu-besedu o kojoj smo ranije govorili, naime, na reči: „Drži um svoj u adu i ne očajavaj“.
Ko je čitao Jevanđelje morao je zapaziti osobenost Hristovih beseda. Na prvi pogled, formalno, njima kao da nedostaje doslednost. Uzmimo, na primer, razgovor s Nikodimom, sa Samarjankom i učenicima na Tajnoj Večeri. Hristova pažnja je usmerena ne toliko na ono što čovek govori, već na ono što je u njegovoj dubini i na to šta on može da primi od Boga.
Tako i ova starčeva molitva-beseda može da nam se učini lišenom valjanog smisla, a nekima može da liči na besmisleno buncanje. Međutim, kad bismo razumeli njen pravi smisao i silu otkrovenja datog kroz nju Siluanu, uvereni smo, da bi se čitavo naše biće potreslo do krajnjih dubina.
Starac Siluan je decenijama ridao „velikim plačem“ za to da svet upozna Boga. On je bio svestan da bi narodi (on je mislio o narodima, noseći ih u molitvenoj ljubavi svog srca), poput apostola Pavla, kao trice (Fil.3,7-8), kao dečiju igračku, ostavili sve svoje zanose, sve ono čime je obuzeto njihovo biće kad bi poznali Božiju ljubav i smirenost. Oni bi danonoćno težili za tom smirenošću i ljubavlju svom snagom svoje duše. I kada bi se to dogodilo, čitavo lice zemlje i sudbina svih ljudi bi se izmenila, i sav svet bi se, kako je starac govorio, „za jedan čas“ preobrazio. Tako je velika ta sila.
Vama je, možda, neobično da čujete da je Siluanu tada otkrivena tajna pada i iskupljenja i svi duhovni putevi čoveka. Božanstvenom Petru se na Tavoru, i na dan silaska Svetog Duha sa krajnjom očevidnošću otkrilo da nema drugog imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mogli spasti. I nisu samo jevrejske starešine i književnici ostali zapanjeni ovom kategoričnom tvrdnjom Petra i Jovana, prostih i neukih ljudi, kako veli Sveto Pismo (Dap.4,1213), već smo i mi danas začuđeni. I nehotice se nameće pitanje: „O Petre, otkuda ti, prost i neuk, znaš kakva su imena dana pod nebom? Zar si ti poznavao istoriju kulture i religije Kine, Indije, Vavilona, Egipta i drugih?“
„Neukom i prostom“ Siluanu takođe su otkrivene tajne „skrivene od mudrih i razumnih“, a noć kada je izgovorena ova natprirodna molitva, od izuzetnog je značaja za njegov život. Svet je pogružen u tamu duhovnog neznanja. O putu ka večnom životu neprestano se propoveda na svim jezicima, ali se jedva mogu naći oni koji poznaju taj put. To su samo retki pojedinci u svakom pokolenju.
 
*****
 
„Drži um svoj u adu i ne očajavaj“.
Nerazumljiv izraz. Šta znači – držati um u adu? Ne znači li to – zamišljati ad slično onim neukusnim slikama koje stvara naivno ljudska uobrazilja. U datom slučaju – ne. Ocu Siluanu, kao i drugim velikim ocima, na primer, Antoniju Velikom, Sisoju Velikom, Makariju i Pimenu Velikom, bilo je dato da za vreme svog života stvarno doživljavaju stanje adskih muka. Ponavljanjem se ovo stanje duboko utisnulo u njihova srca, tako da su ga oni mogli po sopstvenoj volji ponovo izazivati u svojoj duši. Oni su se tom raspoloženju mogli vraćati posredstvom odgovarajućeg unutrašnjeg pokreta duha. Oni su to i činili kad god bi se u njihovoj duši rađala nekakva strast, a naročito ako je u pitanju bila ona najdublja i najtananija – gordost.
Borba s gordošću je – poslednji stupanj borbe sa strastima. U prvo vreme podvižnik se bori s grubim telesnim strastima, zatim sa razdražljivošću i, najzad, sa gordošću. Ova poslednja borba je, nesumnjivo, najteža. Pošto se iz spostvenog iskustva uverio da gordost vodi gubljenju blagodati, podvižnik dušom silazi u ad i adskim ognjem sažiže u sebi dejstvo svake strasti.
Starac je primećivao da se većina ljudi, približavajući se toj ivici, malodušno plaši i ne može da izdrži. Zato je Veliki Sisoje i pitao: „Ko može podneti Antonijevu pomisao? Uostalom, ja znam čoveka (upravo, on sam – Sisoje) koji je može podneti“.
Starac Siluan je objašnjavao da je Sisoje imao u vidu pomisao kojoj se Veliki Antonije naučio od jednog aleksandrijskog obućara. Prepodobni Antonije se molio da mu Gospod otkrije kakvu je duhovnu meru dostigao. Njemu je bilo otkriveno da nije dostigao meru obućara. Došavši obućaru, prepodobni ga je upitao kako živi. Obućar mu je odgovorio da trećinu zarade daje hramu, trećinu sirotinji, a ostalo zadržava za svoje potrebe. Antonija, koji je ostavio sve svoje imanje i živeo u pustinji i u većoj siromaštini nego obućar, ta ispovest nije zadivila. Nije, znači, obućarevo preimućstvo bilo u tome. Tada on reče obućaru: „Gospod me je poslao da čujem kako ti živiš“. Smireni obućar je poštovao Antonija. Zbog toga se uplašio te reči i rekao: „Ne činim ništa naročito. Samo dok radim gledam na ljude koji prolaze i mislim: Svi će se spasti, samo ću ja propasti“.
Budući poslan od Boga da se nauči od obućara, i dugim i napornim podvigom (koji je zadivljavao čitav Egipat) pripremljen da pravilno prihvati reč koju je čuo, Antonije je po daru Božijem osetio silu pomisli obućara i shvatio da stvarno nije dostigao njegovu meru. Vrativši se u pustinju on je otpočeo da se uči tom delanju.
Ujedno sa poimanjem te pomisli Velikom Antoniju, osnivaču istočnog monaštva, bila je data i sila da je nosi. On je kasnije tome učio i one otšelnike koji su bili sposobni da prime jaku hranu, a ne mleko. Od njega su to delanje posle primili i drugi veliki oci pustinje predavši ga kao dragoceno blago u nasledstvo i kasnijim vekovima. Taj podvig dobija kod svakog podvižnika sopstveni slovesni izraz. Tako je Pimen Veliki govorio: „Verujte, deco, tamo gde je satana, tamo ću i ja biti“, što se suštinski svodi na jedno isto.
Blaženi starac Siluan je govorio da mnogi podvižnici, približujući se tom stanju koje je neophodno za oslobođenje od strasti, očajavaju i ne mogu poći dalje. Ali, onaj koji zna da nas „Gospod mnogo voli“, uspeva da izbegne pogubno dejstvo tog očajanja i ume mudro da ostane na samoj njegovoj ivici, tako da pomoću adskog plamena sažiže u sebi svaku strast, izbegavajući ujedno da postane žrtva očajanja. „I ne očajavaj“.
Starčeva priča je prosta, kao što je bila prosta i priča aleksandrijskog obućara, kao što je prosto govorio prepodobni Sisoje, ili prepodobni Pimen i drugi oci, ali sila reči i dubina tajne ovoga podviga ostaje tajna za svakog koji nije osetio adske muke sa jedne, i velike blagodatne darove sa druge strane.
 
* * * * *
 
Sav dugi podvižnički život starca, osobito posle te noći, predstavljao je plameno traženje smirenja. Ako bismo hteli da znamo u čemu se sastojala ta njegova borba za zadobijanje smirenja trebalo bi da se zadržimo na njegovim čudnim rečima:
„Moja najdraža pesma glasi: Skoro ću umreti i okajana će moja duša sići u ad, i tamo ću se samo ja mučiti u mračnoj tamnici i gorko ridati – tuguje duša moja za Gospodom i sa suzama Ga traži. Kako da Ga ne tražim? On je prvo potražio mene i javio se meni grešnome“.
Kada je govorio: „Okajana će moja duša sići u ad“, nije samo reči izgovarao, nego je i stvarno preživljavao adska stradanja, koja su se privila uz njegovo srce i koja je on mogao svesnim unutrašnjim naporom duha obnavljati čas u jačem čas u slabijem stepenu. I dok je oganj adskog mučenja proizvodio traženo dejstvo, tj. ubijao strasne pomisli, on je strašnoj pogubnosti tog ognja suprostavljao spasonosno dejstvo Hristove ljubavi, koju je takođe iskusio i nosio u svom srcu.
Tom delanju on se naučio dobivši odgovor: „Drži um svoj u adu i ne očajavaj“. Prvim delom svoje „najdraže pesme“ on se pogružavao u ad, a drugim se vraćao sećanju na ljubav Božiju i tako izbegavao očajanje.
To što je radio Siluan mogu činiti samo malobrojni. Od stalnog prebivanja u tome podvigu, duša stiče izvesnu naviku i izdržljivost, tako da sećanje na ad postaje skoro stalno prisutno. To je neophodno zato što je čovek „koji živi u svetu i nosi telo“ neprestano podvrgnut uticaju greha koji ga okružuje i od koga se duša, kao oklopom, štiti time što se smirava do ada preispodnjeg.
Starac veli: „Sam me je Gospod naučio kako se treba smiravati: „Drži um svoj u adu, i ne očajavaj“. Time se pobeđuju neprijatelji. Kada umom izlazim iz ognja, pomisli ponovo dobijaju snagu“.
 
* * * * *
 
Iz bledih i nevezanih naših reči nemoguće je dobiti pravi pojam o tom divnom životu u kome se spajaju krajnje stradanje koje čovek može da podnese sa krajnjim blaženstvom koje čovek može da doživi. Jedno drugom pomaže na čudan način. Kad bi postojalo samo stradanje, čovek ga ne bi mogao podneti, i kad bi postojalo samo blaženstvo, čovek ga takođe ne bi mogao podneti.

Jedan komentar

  1. Prepodobni Siluane moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *