STARAC SILUAN

 

STARAC SILUAN
 

 
VIII
O NESTVORENOJ BOŽANSKOJ SVETLOSTI I OBLICIMA NJENOG SAGLEDAVANJA
 
Po svojoj prirodi nestvorena, Božanska svetlost jeste nešto potpuno različito od fizičke svetlosti. Sagledavanje ove svetlosti u čoveku rađa osećanje živog Boga, koje obuzima celog čoveka, neveštastveno osećanje – Neveštastvenoga, osećanje umno, ali ne i razumsko, koje neodoljivom snagom i u isto vreme na jedan neizrecivo i nepojmljivo oprezan način prenosi čoveka u jedan drugi svet, tako da on ne može uloviti trenutak kada se to zbilo, niti on tada zna da li je u telu ili izvan njega. Međutim, tom prilikom on je tako svestan sebe, tako stvarno, snažno i duboko, kao nikada u običnom životu, i u isto vreme zaboravlja i svet i sebe, ushićen sladošću Božije ljubavi. Svojim duhom on vidi Nevidljivog, diše Njime, sav je u Njemu.
Ovo nadmisleno sveprožimajuće osećanje živoga Boga propraćeno je viđenjem svetlosti, ali svetlosti koja je po svojoj prirodi različita od fizičke svetlosti. Čovek se tada nalazi u svetlosti i upodobljava se svetlosti koju sagledava, oduhovljuje se njom, i ne vidi i ne oseća niti svoju vlastitu veštastvenost, niti veštastvenost sveta koji ga okružava.
Viđenje se javlja na jedan neshvatljiv način i u neočekivanom trenutku. Ono ne dolazi ni spolja ni iznutra, ali ono na čudesan način prožima i obuhvata duh čoveka, uznoseći ga u carstvo Božanske svetlosti. Čovek pri tom ne može reći da li je bio u ekstazi, tj. dušom izvan tela, jer ni povratak u telo nije opazio. Ali u svemu tome nema ničeg patološkog.
Bog dejstvuje, a čovek prima. On tada ne zna ni za vreme, ni za prostor, ni za rađanje, ni za smrt, ni za pol, ni za uzrast, niti pak za socijalni ili hijerarhijski položaj, niti za bilo kakve druge uslove i odnose ovozemaljskog života.
Došao je Gospod, Bespočetni Načalnik i Svetlost života da milostivo poseti dušu koja se kaje.
Sagledavanje Božanske svetlosti ne zavisi od spoljašnjih okolnosti. Ona može da se sagledava i u noćnom mraku, i pri dnevnoj svetlosti. Blagovoljenje Božije ponekad posećuje čoveka na takav način da se ne gubi svest o telu niti o spoljašnjem svetu. Čovek tada može da ostane otvorenih očiju, a da istovremeno vidi dve svetlosti: svetlost fizičku i svetlost Božansku. To je ono što sveti oci nazivaju – viđenje prirodnim očima. Međutim, to ne znači da je akt viđenja Božanske svetlosti sličan običnom psihofiziološkom procesu telesnog viđenja, tj. ne znači da Božanska svetlost, slično fizičkoj – bez obzira kakvu naučnu teoriju svetlosti inače zastupali – izaziva izvestan nadražaj optičkog nerva, što zatim prelazi u psihološki proces viđenja, budući da je Božanska svetlost drukčije prirode. To je svetlost uma, svetlost duha, svetlost ljubavi, svetlost života.
Prirodna svetlost u fizičkom svetu služi kao slika Božanske svetlosti. Kao što je viđenje predmeta koji nas okružuju moguće samo pri svetlosti (ako je svetlost mala, tada oko jedva može da razlikuje predmete, a ako je svetlost jača, tada ih vidi bolje i, najzad pri potpunoj svetlosti viđenje dostiže izvesnu punotu) tako je i u duhovnom svetu svako istinsko viđenje moguće samo pri Božanskoj svetlosti. Međutim, ova svetlost ne daje se čoveku u podjednakoj meri. Vera je svetlost, ali mala, nada je takođe svetlost, ali ne potpuna. Savršena svetlost je – ljubav.
Nestvorena svetlost poput sunca obasjava duhovni svet i omogućava viđenje duhovnih puteva koji se na drugi način ne mogu videti. Bez ove svetlosti čovek ne može ni razumeti, ni sagledavati, a još manje ispunjavati Hristove zapovesti, jer prebiva u mraku. Nestvorena svetlost donosi večni život i silu Božanske ljubavi, ili, tačnije rečeno: ona sama je večni život i Božanska ljubav.
Onaj ko nije sa silom i osvedočenjem sagledavao nestvorenu svetlost, nije dostigao pravo sagledavanje. Onaj ko se usudi da se pre viđenja nestvorene svetlosti smelo, „vlastitim umom“, pruža na sagledavanje tajni duha, ne samo što ih ne vidi, nego sebi i put zatvara ka njima. On će videti samo maske i privide istine, koji su plod njegove uobrazilje, ili, pak, koji dolaze od demonskih maštanja.
Pravo sagledavanje dolazi sviše tiho i bez napora. Duhovno sagledavanje nije isto što i apstraktno, intelektualno. Ono je kvalitativno drukčije. To je svetlost života koja je dar Božijeg blagovoljenja, i organski put koji vodi k njoj, nije rasuđivanje, već – pokajanje.
 
* * * * *
 
Božanska svetlost je – večni život, Carstvo Božije, nestvorena energija Božanstva. Ona se ne sadrži u tvarnoj prirodi čoveka. Pošto je drukčije prirode, mi je ne možemo raskriti u sebi nikakvim asketskim sredstvima, već nam ona dolazi isključivo kao dar Božijeg milosrđa.
Jednom smo upitali starca na koji način čovek do ovog saznanja može doći kroz vlastito iskustvo? Blaženi starac je smatrao da u slučaju kad se Bog javlja u velikoj svetlosti ne može biti sumnje u to da je to Sam Gospod, Tvorac i Svedržitelj. Ali, onaj ko se udostojio da sagleda samo malu svetlost, ako ne bude polazio od vere u svedočanstvo otaca Crkve, već samo od svoga opita, ne može jasno da pozna da je ova svetlost drukčije prirode u odnosu na dušu, i za njega kao put za ovo poznanje može da posluži samo dalji opit ponovljenih poseta i napuštanja, koje će ga naučiti da razlikuje Božansko delovanje od prirodno-ljudskog.
Ako molitva čoveka prvi put prelazi u viđenje nestvorene svetlosti, onda je ono što on tada sagledava i doživljava za njega nešto potpuno novo i neobično, i on ništa ne shvata. On oseća da su se granice njegovog bića neizmerno proširile, da ga svetlost koja se javlja prevodi iz smrti u život. Veličanstvenost doživljaja, pak, zapanjuje ga i u isto vreme zbunjuje, i tek posle ponovljenih poseta on počinje da shvata Božiji dar. Za vreme viđenja i posle njega duša biva ispunjena dubokim mirom i sladosnom ljubavlju Božijom. Ona ne teži više ni za čim: niti za slavom, niti bogatstvom, niti bilo kakvom zemaljskom srećom, pa ni životom. Sve joj se to čini ništavnim, jer je sva „ustremljena“ ka živoj beskonačnosti – Hristu, u kome nema ni početka, ni kraja, ni tame, ni smrti.
Od gore pomenuta dva načina sagledavanja starac je više cenio onaj kada se „svet potpuno zaboravlja“, tj. kada je čovekov um za vreme molitve potpuno slobodan od svih slika sveta i uznesen u oblast beskonačne svetlosti. Jer, kroz ovakvo viđenje jasnije se otkrivaju tajne „budućeg veka“. U ovakvom stanju duša stvarno preživljava svoje sjedinjenje sa Božanskim životom, istinski doživljava dolazak Boga o kome ljudski jezik ne može govoriti. Kada se iz čoveku nepoznatih razloga viđenje završi, isto tako nezavisno od njegove volje kao što je i otpočelo, duša polako počinje da opaža spoljašnji svet, i tihu radost Božije ljubavi prožima tanana seta, zato što duša ponovo vidi svetlost fizičkog sunca.
 
* * * * *
 
Čovek je obraz Božiji, ali se postavlja pitanje: šta u njemu sačinjava obraz Božiji? Ili pak, u čemu se sadrži taj obraz? Da li u telu? Da li u psihičkoj ili psihofizičkoj građi čoveka? Da li u trojnosti njegovih duševnih sila i projava?… Odgovor na ovo pitanje je veoma složen. Izvesna prelamanja i odblesci Božijeg obraza nisu isključeni u svemu nabrojanom, no najbitnije se sastoji u tome da je čovek obraz bića. Tvarno biće po daru Božijeg milosrđa priopštava se netvarnom i bespočetnom biću… Kako je to moguće? To je isto tako neobjašnjivo i nedokučivo, kao i tajna stvaranja sveta „ni iz čega“. Pa ipak, po blagovoljenju Oca nebeskog čovek koji je sazdan „po obrazu i podobiju“, udostojen je sposobnosti da prima oboženje, tj. da postane pričasnik Božanskog života, da stekne Božansko obličje bića, da postane bog po blagodati.
Čovek prima oboženje, tj. u aktu oboženja Bog je načelo koje dela, a čovek – koje prima. Ipak, ovo primanje nije stanje pasivnosti, budući da se akt oboženja čoveka može vršiti samo uz njegov slobodan pristanak. U protivnom iščezava i sama mogućnost oboženja. U tome je suštinska razlika između početnog akta stvaranja „ni iz čega“ i njegovog završnog stupnja – oboženja razumne tvari.
Ako je velika tajna stvaranja sveta nedokučiva, onda je tajna stvaranja večnih bogova još beskrajno veličanstvenija. Ako je sav život koji nas okružuje čudo koje poražava svojom veličanstvenošću, onda je Božanstveno čudo koje se zbiva sa čovekom koji ulazi u svet Nesazdane svetlosti, nesravnjivo dublje i veće.
Za svakog čoveka koji se zadrži na faktu svog bića, taj fakt biće predmet velikog divljenja. Događalo nam se da sretnemo ljude koji su se, uznoseći se u umnu sferu, svojstvenu čoveku po prirodi, divili njenoj svetozarnoj veličanstvenosti, ali kad se čovek dejstvom Božijim uvodi u svet Nestvorene svetlosti, tada njegovo „divljenje Bogu“ dostiže razmere neizrecivosti, i on ne može naći ni reči, ni načina, ni uzdaha zahvalnosti.
 
O bogopodobnom bestrašću
 
Nestvorena svetlost koja ishodi od bestrasnog Boga svojim javljanjem saopštava (predaje) čoveku bogopodobno bestrašće koje i jeste konačni cilj hrišćanskog podviga.
Ali, postavlja se pitanje: šta je bestrašće? Po svome jezičkom obliku, to je negativan pojam. Nije li ono negativno i po svome realnom značenju? Ne označava li ono svlačenje (zanemarivanje) bića? Ne. Hrišćansko bestrašće nije svlačenje bića, već oblačenje (širenje) u novi, sveti, večni život, tj. u Boga. Apostol Pavle kaže: . ..zato što nećemo da se svučemo, nego da se još obučemo, da bi život progutao ono što je smrtno (2.Kor.5,4).
U svojoj težnji ka bestrašću, pravoslavni podvižnik stremi ka živom i pravom opštenju sa Bogom, koji je bestrastan.
Bestrašće Boga nije nešto mrtvostatično. Njemu nije svojstveno neučestvovanje u životu sveta i čoveka. Bestrašće Boga ne znači odsustvo pokreta, sastradavanja i ljubavi u Njemu. Ali, čim izgovorimo ove reči, u našoj svesti ovi pojmovi odmah iskrsavaju u njihovoj empirijskoj ograničenosti, i tada se stvara niz nedoumica. Pokret, sastradavanje, ljubav i slično – ne unosi li sve to jednu uslovnost u biće Boga? Zar ovim ne pripisujemo Bogu antropomorfizam koji je Njega nedostojan.
Bog je sav – život, sav – ljubav. Bog je svetlost u kojoj nema nikakve tame, tj. tame stradanja u smislu razaranja i umiranja, mraka neznanja, nebića ili zla, mraka neprevladanih unutrašnjih nesavršenstva i protivrečnosti, provalija ili raspolućenosti bića. Bog je živ, dinamičan, premda je dinamika Božanskog života – beskonačna i bespočetna punota bića koja isključuje svaki teogonijski proces.
Bog je bestrasan, ali nije ravnodušan prema životu tvari. Bog voli, želi, saoseća, raduje se, ali sve to ne unosi u Njegovo biće razaranje, uslovnost, strasti. Bog promišlja o Svome sazdanju do najmanjih sitnica sa matematičkom tačnošću. On spasava, kao Otac, kao Prijatelj. On teši kao Majka, najneposrednije učestvuje u čitavoj istoriji čovečanstva, u životu svakog čoveka. Međutim, ovim učestvovanjem ne unosi se nikakva izmena, niti kolebanje niti postupnost procesa u samo Božansko Biće.
Bog doživljava svu tragediju sveta, no to ne znači da se i u Samom Bogu takođe odigrava tragedija, ili da nastaje sukob kao posledica nekakvog Njegovog vlastitog nesavršenstva ili nesavladane tame u Njemu Samom.
Bog voli svet, deluje u njemu, dolazi u svet i ovaploćuje se, strada i čak umire po telu, ali i dalje ostaje neizmenjiv u Svome nadsvetskom biću. Sve ovo On čini isto tako bestrasno, kao što besprostorno i celosno obuhvata u Svojoj večnosti sve prostore i sve razvojne procese tvarnog bića. Statički i dinamički momenti u Bogu sačinjavaju jedinstvo koje ne dopušta da se na Njegovo biće primenjuju naši podeljeni pojmovi.
Težeći bogopodobnom bestrašću, pravoslavni podvižnik ne shvata to bestrašće kao neku „hladnu ravnodušnost“, kao neko „zanemarivanje prizračnog bića“, ili, pak, kao sagledavanje „s one strane dobra i zla“, već kao život u Svetom Duhu.
Bestrasan čovek je pun ljubavi, samilosti, saosećanja, premda sve to proizilazi od Boga, koji dejstvuje u njemu. Bestrašće bi se moglo odrediti kao „sticanje Svetog Duha“, kao Hristos koji živi u nama. Bestrašće je svetlost novog života, koja u čoveku rađa nova sveta osećanja, nove Božanstvene misli, novu svetlost večnog razuma.
Sveti oci Crkve shvataju bestrašće kao „vaskrsenje duše pre opšteg vaskrsenja mrtvih“ (J. Lestvičnik), kao „dostizanje beskrajne beskrajnosti“ (Ava Talasije, 1, 56).
 
* * * * *
 
Evo organskog puta ka bestrašću:
Vera (ne kao logičko ubeđenje, već kao osećanje živoga Boga), od koje se rađa strah od Božijeg suda, od straha se rađa pokajanje, od pokajanja – molitva, ispovest, suze. Pokajanje, molitva i suze, umnožavajući se i produbljujući se, dovode do delimičnog oslobođenja od strasti, od čega se rađa nada. Nada umnožava podvižnički trud, molitvu i suze, utanačava i produbljuje osećanje greha, usled čega raste i strah, koji prelazi u najdublje pokajanje, koje privlači Božije milosrđe, i duša se udostojava blagodati Svetog Duha, ispunjene svetlošću Božanske ljubavi.
I vera je ljubav, ali mala, i nada je ljubav, ali nije savršena. Kad god se duša uzdiže od manje mere ljubavi ka većoj, neizbežno prolazi kroz strah. Ljubav, međutim, izgoni strah, ali se strah izgnan malom ljubavlju, pri uzdizanju duše ka većoj ljubavi, ponovo rađa i ponovo savlađuje ljubavlju. Samo savršena ljubav, po svedočanstvu velikoga apostola ljubavi[1], potpuno izgoni strah, tj. onaj strah koji muči.
Postoji drugi strah Božiji, koji ne poznaje mučenje, već radost, i dah svete večnosti. Govoreći o ovom strahu, koji čoveka ne ostavlja u granicama zemaljskog bića, starac je rekao:
„Pred Bogom moramo živeti u strahu i ljubavi. U strahu zbog toga da ne bismo žalostili Gospoda ružnim pomislima, a u ljubavi zato što je Gospod ljubav“.
 
* * * * *
 
Umno tihovanje pravoslavnog monaha organski izrasta iz dubokog pokajanja i težnje za ispunjavanjem Hristovih zapovesti. Ono nikako nije neki izveštačeni dodatak duhovnom životu areopagitskog bogoslovlja. Bogoslovske postavke „Areopagita“ ne protivreče rezultatima bezmolvija. One se na neki način uzajamno dodiruju i podudaraju. Međutim, smatramo neophodnim da ukažemo na veoma bitan momenat, naime, da suština umnog tihovanja (bezmolvija) nije u apstraktnoj filosofiji apofatičkog bogoslovlja, već u pokajanju i borbi sa „zakonom grehovnim“ koji dejstvuje u nama (Rim.7,23). Upravo u tom stremljenju da se Hristove zapovesti učine jedinstvenim i vrhovnim zakonom našeg večnog bića, čovek spoznaje nedokučivost Božanstva, i upravo na tome putu njegov duh se oslobađa svih predstava sveta, izlazeći izvan sveta.
Ovo poslednje dešava se kada čovek duboko spozna da je „gori od svake tvari“.
 
O mraku zanemarivanja
 
Bog je svetlost u kojoj nema nikakve tame i uvek se javlja u svetlosti i kao svetlost. Ali, pri vršenju „zanatske“ umne molitve, podvižnikova duša se susreće sa mrakom posebne vrste, koji bi izražen rečima mogao da izgleda kao protivrečnost i paradoks, kao i uopšte mnoga druga pitanja iz oblasti hrišćanskog duhovnog opita. Ova protivrečnost, sa jedne strane, proističe iz prirode samoga opita, a sa druge, pak, strane, zavisi od mesta ili tačke gledišta s koje se posmatra i opredeljuje događaj.
Podvižnikova duša pogružava se u ovaj mrak, kada se on aktom volje i pomoću specijalnih asketskih metoda oslobađa svih predstava i uobraženja vidljivih predmeta kao i razumskog umovanja i poimanja, tj. kada on „zaustavi“ um i uobrazilju. Zato bi se ovaj akt mogao nazvati „mrakom zanemarivanja“. Ovu, pak, molitvu obično nazivaju „zanatskom“, jer se ona vrši po specijalnoj metodi.
Kad bismo hteli da odredimo duhovno „mesto“ ovoga mraka, tada bismo rekli da se nalazi na granici pojavljivanja nestvorene svetlosti. Međutim, kada se umna molitva vrši bez potrebnog pokajanja i molitvene ustremljenosti ka Bogu, duša, oslobođena od svih predstava, nekoliko trenutaka može da obitava u tom mraku zanemarivanja, a da pri tom ne vidi Boga, jer u tome mraku samom po sebi, još nema Boga.
Nalazeći se u mraku zanemarivanja, um oseća svojevrsnu nasladu i spokojstvo. Ako se on tada okrene samom sebi, moći će da oseti nešto slično svetlosti, ali to još nije nestvorena svetlost Božanstva, već prirodno svojstvo uma, stvorenog po Božijem obrazu. Ovo sagledavanje – kao iskorak iz vremenog – približava um poznanju neprolaznog, čineći čoveka posednikom novog poznanja, iako još apstraktnog. Teško, pak, onome ko ovu mudrost primi kao poznanje istinskog Boga i ovo sagledavanje kao priopštenje Božanskom biću; teško, zato što u takvom slučaju mrak zanemarivanja, pošto se nalazi na granicama istinskog bogoviđenja, postaje neprozirni zastor i čvrst zid, koji odvaja Boga više nego mrak buđenja grubih strasti, mrak očiglednih đavolskih sablazni, ili, mrak gubljenja blagodati i bogoostavljenosti; teško, zato što bi to značilo pasti u „prelest“, jer u mraku zanemarivanja još nema Boga. Bog se javlja u svetlosti i kao svetlost.
Smatramo li naše racionalno poznanje i refleksivno saznanje svetlošću, onda, u izvesnom smislu, možemo govoriti o „mraku bogoviđenja“, jer se ono ne može objasniti u racionalnim pojmovima, zato što našem umu Bog ostaje nedokučiv i nepostižan. Doduše, izraz „mrak bogoviđenja“ je sasvim uslovan, jer je Bog Svetlost, u kojoj nema tame, i javlja se uvek kao svetlost, i Svojim javljanjem uvodi čoveka u svetlost večnog Božanskog bića.
Dejstvo Božanske svetlosti u grešnom čoveku spaljuje strasti, i zato u izvesnim periodima ovu svetlost čovek može osećati kao oganj koji sažiže. Kroz ovaj oganj neizbežno prolazi svaki hrišćanin-podvižnik, koji želi da živi pobožno.
 
* * * * *
 
Mrak zanemarivanja nije jedino „mesto“ gde sija nestvorena svetlost Božanstva. Bog može da se javi svakom čoveku, na svim njegovim putevima, čak i Svojim goniocima. Istina, Svojim javljanjem, On uzdiže čoveka iz ovoga sveta, i u ovom smislu takođe dolazi do obnaženja ili zanemarivanja čulnih predstava i razumskih pojmova, ali to će biti drugi poredak i druga postupnost. Onaj kome Bog blagovoli da otkrije Svoju svetlost više se neće prelastiti prirodnom svetlošću svog uma. Jer, do obmane o kojoj smo ranije govorili dolazi samo tada, kada čovek, pre no što mu se javi nestvorena svetlost, pomoću asketskih upražnjavanja dostiže mrak zanemarivanja i kada uzdajući se u sebe ne sledi pouke otaca.
Kada svetlost koja se pojavila ponovo napusti čoveka, duša tuguje za njom i žudno je traži svim mogućim sredstvima koja može naći i koja preporučuju oci Crkve. Jedno od tih sredstava je zanatska umna molitva. Pribegavanje ovoj asketskoj umetnosti je potpuno opravdano, što je dokazano vekovnim iskustvom. Ali, ne treba precenjivati njen značaj, iako je takođe nerazumno odbacivati je, kao što to čine mnogi neiskusni. Ovaj zanatski metod nije neophodan za spasenje. On je samo pomoćno sredstvo u slučajevima kada dejstvo blagodati, koja bez napora sjedinjuje srce sa umom, oslabi. Tada ovo sjedinjenje čovek traži vlastitim naporom.
Normalnu zanatsku molitvu mora da prati pozitivni sadržaj, i ona treba da ishodi iz osećanja pokajanja i ustremljenosti ka Bogu. Ako toga nema, onda u njoj ostaje samo negativno asketsko dejstvo, koje samo po sebi ne može biti cilj, već samo sredstvo u našem empirijskom stanju grehopada i robovanja strastima, tj. onda kada greh koji živi u nama postane skoro zakon našeg zemaljskog bića.
Ovde ćemo ponoviti ono što smo rekli malopre: pravoslavno bezmolvije nije neki veštački dodatak životu „areopagističke apofatike“. Ne. Ono izvire iz dubokog pokajanja. U njegovoj osnovi, po rečima starca, leži Hristova zapovest: Ljubi Gospoda Boga svog svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svim umom svojim (Lk.10,27). Apofatika asketskog zanemarivanja stiče se traženjem živoga Boga „koga duša zna“, traženjem slobode uma od svih predstava sveta, kako bi duša stajala pred Bogom u punoti ljubavi, licem u Lice, čistim umom u čistoj srdačnoj molitvi. To je prvenstveno molitva, a ne razumska filosofska analiza.
 
* * * * *
 
Starac je voleo zanatsko bezmolvije i stalno mu je pribegavao. Do njega je lako dolazio, zato što se njegova srdačna molitva nikada nije prekidala, otkako je ovaj dar dobio od Majke Božije.
Zanatskoj umnoj molitvi, kao pogodan spoljašnji uslov, pomaže potpuno uklanjanje svih čulnih nadražaja, znači, pre svega – mrak i tišina. I starac je, kao i svi bezmolvnici, morao da traži ove spoljašnje uslove. Ovde ćemo izneti neke pojedinosti iz njegovog života. Kada je bio još srazmerno mlad, „izmolio“ je od igumana blagoslov da radi bezmolvija ode u Stari Rusik i tamo napravi zasebnu malu „kolibu“ (5 min. hoda na jugoistok). Tamo je primio i oca Stratonika. No ovde se nije dugo zadržao i ponovo se vratio u manastir gde mu je dodeljena dužnost ekonoma. Tu bi se zatvarao u svoju keliju, budilnik sklanjao duboko u orman, da mu ne bi smetalo njegovo otkucavanje, a ponekad bi svoju debelu vunenu monašku kapu natukao tako da su mu bile pokrivene oči i uši. Kada mu je poverena dužnost magacionera magacin se nalazio van manastira – tada je u prostranom magacinu udesio za sebe jedan udoban kutak podesan za bezmolvije i tu provodio noći, dolazeći u hram na jutrenje, koje je počinjalo po otvaranju manastirske kapije. U magacinu se još više prehladio i mnogo je patio od reume. Poslednjih godina života bolest ga je primorala da zimi ne napušta keliju koja se nalazila u samom manastiru i koju bi on dobro zagrejavao. Ta njegova kelija nalazila se na istom spratu, gde je bila i kelija igumana. Noću bi često ulazio u drugu malu keliju, koja mu je ujedno služila kao ostava za drva. Ona se nalazila na istom spratu, u nizu istih takvih kelija, koje su posle smanjenja broja bratije pretvorene u drvarnike. To je bilo u pustom i dubokom hodniku sa izuzetno debelim kamenim zidovima. U toj kamenoj odaji on je pronašao veliku samoću, punu tišinu i mrak.
Za površnog posmatrača starac je do kraja svoga života ostao „običan“ čovek. Živeo je kao što živi uopšte svaki dobar monah: ispunjavao je poslušanja, bio uzdržljiv u svemu, držao manastirske ustave i poretke, pričešćivao se dva puta nedeljno, a za vreme posta tri puta nedeljno. Njegov rad u magacinu nije bio težak, a prema njegovoj fizičkoj snazi čak i lak. Rad mu je oduzimao srazmerno malo vremena, iako je danju morao da bude u magacinu. Uvek je bio spokojan i blag. Ništa nije natušavalo njegov duševni mir, niti su strasti izobličavale njegov unutrašnji ili spoljašnji lik. A kako je bio pravi i iskusni podvižnik, umeo je da prikriva svoj unutrašnji život i da živi po Gospodnjoj zapovesti – skriveno. Do kraja svoga života on je ostao dalek svetskim interesima, pokazujući se ravnodušnim prema stvarima ovoga sveta. U dubini svoga srca on je, pak, neprestano nosio oganj Hristove ljubavi.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti Jovan Bogoslov, jevanđelist.

Jedan komentar

  1. Prepodobni Siluane moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *