NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Ljudi i demoni (kako pali duhovi kušaju savremenog čoveka)

Ljudi i demoni (kako pali duhovi kušaju savremenog čoveka)

Po daru Božijem

Vraćajući se pitanju o silama kojima se vrši isceljenje, razmotrimo poslednju vrstu lečenja – po daru Božijem, koji se, kao i prozorljivost daje čoveku očišćenog srca, čoveku koji je do kraja predan Hristu, a najčešće asketi i podvižniku.
Sveti velikomučenik i iscelitelj Pantelejmon, besrebrenici Kozma i Damjan, sveštenomučenik Kiprijan, sveti i pravedni Jovan Kronštatski i mnogi drugi lečili su, pre svega, dušu, a zatim i telo. Jer duša je večna i daleko vrednija od privremenog i prolaznog tela. Kod ljudi koje su oni iscelili menjao se sam život, jačala im je vera, duša se čistila od strasti. Ako pogledamo iscelenja koja su se vršila silom Božijom videćemo da sveti nisu delovali biopoljem, nisu pretakali svoju energiju iz nekog drugog u sebe, već Duhom Svetim. Često su, pre svega, uklanjali moralne uzroke bolesti, ako su takvi postojali. U Evanđelju po Mateju (Mt. 9,26) u slučaju isceljenja oduzetog koji je sreo Gospoda našeg Isusa Hrista, vidimo da mu je pre svega bilo rečeno: opraštaju ti se tvoji gresi, pa tek onda ustani i hodi. Takođe iz Evanđelja vidimo da su se mnogi ljudi koji su se s verom i pokajanjem doticali odeće Hristove, isceljivali (Lk. 8,44). U knjizi Dela apostolskih čitamo da je Bog neobična čudesa činio rukama Pavlovim, tako da su i njihove ubruščiće i kecelje nadnosili nad bolesnike i oni se isceljivahu od bolesti, i zli duhovi izlažahu iz njih (D. ap. 19,11-12). To jest, Gospod je, proslavljajući svoje ugodnike, čak preko njihove odeće činio čudesa. Tu se takođe može navesti mnoštvo slučajeva isceljenja bolesnika, koje se dešavalo kraj moštiju ili čak odeždi svetih. Ispričaću samo jedan slučaj iz svoje prakse. Na ruku paralizovane bolesnice V., posle molebana koji sam odslužio, bila je navučena rukavica koja je pripadala svetom Jovanu Kronštatskom i odmah posle toga bolesnica je počela da miče prstima paralizovane ruke i uskoro je mogla da hoda. Lekari koji su je lečili bili su zaprepašćeni takvim brzim isceljenjem.
Većinu pak isceljenja sveti su vršili neposredno molitvom, to jest, kada je Gospod molitvom svetoga, Duhom Svetim vršio isceljenje. U Kijevo-Pečerskom pateriku čitamo o prepodobnom Agapitu koji je isceljivao sve bolesnike svojom molitvom i nikada ni od koga nije ništa uzimao za isceljenje, jer, po njegovim rečima, nije isceljivao svojom silom, već silom Hristovom. Vraćajući se u naše vreme, navešćemo ime svetog Jovana Kronštatskog. Postoji mnogo knjiga u kojima ima hiljade zabeleženih slučajeva isceljenja, ponekad čak i na znatnoj udaljenosti, do kojih je dolazilo molitvama ovog velikog svetitelja.
Sada razmotrimo zašto se ljudima dopuštaju bolesti i nevolje i kakav odnos prema bolestima treba da ima hrišćanin.
Najpre dajmo reč Svetim Ocima. Evo šta se kaže u besedi svetog Jovana Zlatousta „O onima koji se leče od bolesti vradžbinama“: „Kada dopadneš teške bolesti, mnogi će te nagovarati da ideš magovima ili vračarima, a ti, uzdajući se u Boga, trpi, znajući da ti ta mučenja donose venac i izbavljaju te od budućih muka ako budeš podnosio bolest, zahvaljujući Bogu. Ako smo hrišćani, pokorimo se Hristu i ne idimo neprijateljima Božijim – vračarima, čarobnjacima (to jest ekstrasensima) jer oni su neprijatelji Božiji. Bolje nam je da umremo nego neprijateljima Božijim da idemo. Kakva je korist telo isceliti, a dušu pogubiti, kakav je dobitak ako se ovde primi mala uteha, a tamo da budemo poslani s demonima u muku i u oganj večni. Evo šta je rečeno u Bibliji: Razbole se car Ohozija i, ne prenebregavši pomoć Božiju, posla da mu dovedu vračeve. Bog ga kazni bolešću, da se opomene svojih grehova. A on, zaboravljajući Boga, posla idolu Vaalu i njegovim žrecima da ih pita hoće li ostati živ. O, velikog li zla, nerazumnog li bezakonja! Boga je ostavio, a vračevima šalje da za život pita. Srete prorok Ilija sluge Ohozijine i reče im: idite i recite caru svome, zato što ostavi Boga i zakon Njegov i posla demonima da za život pita ovako mu veli Gospod: neće se dići s postelje, nego će umreti pre vremena zato što je ostavio Boga i demonske sluge za život pita! Tako, braćo, prevremena smrt stiže one koji idu vračarima (to jest, ekstrasensima).
Sveti apostoli su prokleli vračanje, Sveti Oci na Saborima takođe su odbacili i na dugo vremena odlučili one koji idu vračarima i naložili su im teške epitimije da bi se očistili od greha. Bežite, ljubljena braćo moja, od prokletog vračanja, da pre vremena umrevši, ne primite večnu muku.
Ali kažeš da te veoma muči teška bolest. Ali ti još nisi pretrpeo takve bolesti kao blaženi Jov; on je izgubio stada i volove i svega imanja se lišio, pa čak i nakon gubitka sve dece nije hulio na Boga, nego je rekao ovaj trpeljivac: Gospod dade, Gospod i uze. I u bolesti strašnoj je ležao sedam godina i nije pokušavao da se leči vračanjem, već je govorio: Bolje mije da umrem, nego da pohulim na Boga. Takođe je i uzeti trideset osam godina u nemoći ležao, nije pozivao vračare i nije magovima išao, već je očekivao od Boga pomoć. Isto tako je i Lazar gladan i bolestan, sve godine svoje bolesti kraj kapije bogataševe kuće ležao, ponižen i osramoćen, i tako je i umro, a lekare nije tražio. Oni su takve velike bolesti trpeli, a mi tek što se razbolimo odmah lekare i vračare u svoj dom dovodimo. O, braćo, kao što se zlato ognjem ispituje, tako se i čovek bolešću od greha očišćuje. Setimo se, braćo, apostola i proroka, i mučenika, koji velika stradanja pretrpeše. Ko podnosi stradanja i velike bolesti u ovom veku, veliku nagradu prima u Carstvu nebeskom.
Zamisli se, čoveče, o tome, da te od bolesti neće izbaviti vračari, nego ćeš, ako im se obećaš, samo počiniti veliki i težak greh. Ako, ostavljajući Boga, odlaziš demonima, kakvu milost očekuješ od Njega, i kako ćeš Ga u molitvi dozvati? Zašto dušu svoju pogubljuješ, i šta ćeš Bogu odgovoriti kada zbog bolesti, napustiš Boga i ideš vračarima? Kako ćeš u crkvi stajati, kako Sveto Pričešće primiti, kako pouke slušati? O, čoveče, ako blagodarno trpiš bolest ili neko drugo stradanje, s mučenicima ćeš biti ovenčan u dan onaj, jer su oni muke pretrpeli, a ti bolesti i nevolje blagodarno trpiš“.
Dakle, iz svega dosad rečenog možemo izvući sledeće zaključke. Gospod dopušta ljudima bolesti i nevolje:
Prvo – za grehove, radi njihovog iskupljenja, radi promene poročnog načina života, uviđanja te poročnosti i shvatanja da je zemaljski život kratki trenutak iza kojeg stoji večnost. A kakva će ona biti za tebe, zavisi od tvog života;
Drugo – često za grehe roditelja boluju deca (da bi jad zbog dece razorio njihov bezumni život, primorao ih da se zamisle i promene). U tim slučajevima, ma koliko se to surovo činilo savremenom sekularizovanom čoveku (to jest, čoveku ravnodušnom prema religiji), vaspitanom u duhu humanizma (duhu koji obogotvorava telo i stavlja njegove potrebe i želje iznad svega drugog), istinito zvuče reči: bolest je takvim ljudima neophodna radi spasenja! Jer Gospod se, pre svega, brine o spasenju grešne čovekove duše i radi toga čovek mora da postane novo biće, onakvo kakvim ga je Bog zamislio, radi čega treba da se promeni, da se očisti od strasti i poroka. Bog i Hristove zapovesti moraju da budu temelj života, a ne privremeno i prolazno zdravlje, blagostanje, izobilje hrane i odeće. Sve je to ono isto zlatno tele za koje su tako često menjali drevni Judejci svog predvečnog Boga Kojega savremeni hrišćani prodaju za isto ono zlatno tele;
Treće – često radi našeg smirenja i da bi nas sprečio da činimo zla i pogubna dela. Postoji jedna ovakva priča o Gospodu: jednom je Gospod Isus Hristos išao putem i učenici ugledaše čoveka koji je bio bez nogu od rođenja kako prosi milostinju kraj puta i upitaše Ga: „Zbog čega on nema noge?“ Hristos odgovori: „Kada bi ih imao ognjem i mačem bi pregazio čitavu zemlju“;
Četvrto – često radi toga da bi nas manjom neprijatnošću izbavio od veće ()er, ako bismo mi u datoj situaciji ostali zdravi i delovali kao i obično, nama bi se mogla desiti neka velika nesreća, a ovako, izbacujući nas bolešću iz svakodnevnog koloseka života, Gospod nas čuva od njega.)
Dakle, hrišćanski odnos prema bolestima se sastoji: 1) u smirenom prihvatanju volje Božije; 2) u uviđanju svoje grešnosti i grehova zbog kojih je bolest dopuštena; 3) u pokajanju i promeni načina života. Molitva, post, milostinja i druge vrline umilostivljuju Gospoda i On nam šalje isceljenja od bolesti. Ako pak i idemo lekarima, molimo blagoslov Božiji za lečenje i poveravamo im da nam leče telo, a ne dušu. Dušu, osim Boga, ne poveravamo nikome.
Evo šta o tome piše sveti Ignjatije Brjančaninov: „Telesno umovanje smatra bolest i nevoljom, a isceljenje od njih, osobito čudesno, najvećim blagostanjem, malo se starajući o tome je li ozdravljenje povezano s korišću za dušu ili s njenom štetom… Dobivši čudesnim putem isceljenje od bolesti, mnogi nisu obratili pri tome pažnju na milost Božiju i na svoju obavezu da budu zbog toga zahvalni, već su počeli da vode grešan život, dar Božiji su upotrebili na svoju štetu, otuđili se od Boga i izgubili spasenje. Iz tog razloga se čudesna isceljenja retko dešavaju, iako ih telesno mudrovanje veoma poštuje i jako želi. Ištete i ne primate, jer pogrešno ištete, da na uživanja vaša trošite (Jk. 4,3). Duhovni razum poučava da se bolesti i druge nevolje koje Bog šalje čoveku, šalju po naročitom Božijem milosrđu, kao gorki isceljujući lekovi bolestima, jer one doprinose našem spasenju i večnom blagostanju mnogo istinitije nego čudesna isceljenja“.
Osim toga, mnoge bolesti, kako već rekosmo u prvom poglavlju, nastaju kao rezultat delovanja nečistih duhova. Pri tome, rezultati tih demonskih napada bivaju vrlo slični prirodnoj bolesti. Tako je iz jevanđeljske priče poznato da je zgrčena žena bila mučena duhom nemoći (Lk. 13, p-16). Ona nije bila besomučna, ali njena bolest je poticala od nečistog duha. U takvom slučaju svaka lekarska veština postaje nemoćna.
Stoga Vasilije Veliki i kaže: „Kao što ne treba sasvim izbegavati lekarsku veštinu, tako ne treba ni jedino na nju polagati svu nadu“. Jer takve se bolesti isceljuju samo silom Božijom, putem izgnanja duha zlobe.
Odgovarajući na pitanje, može li hrišćanin da se leči kod ekstrasensa, čiju smo prirodu moći odredili kao demonsku, navešćemo citat iz Nomokanona: „… Ko odlazi vračarima i sam vrača ili se bavi astrologijom, ili gata kod Ciganki i dovodi vračeve u svoj dom radi isceljivanja bolesnika, ili tome slično, da se pet godina ne pričešćuje po 24 pravilu Ankirskog sabora. 61. pravilo Trulskog sabora takve odlučuje od pričešća na šest godina, a sveštenike raščinjuje“. Takođe se odlučuju na šest godina oni koji „slušaju one koji imaju proročkog duha, koji od demona naučeni predskazuju budućnost, koji zbog glavobolje i drugih bolesti pozivaju babe koje prizivaju đavole radi pomoći i ozdravljenja“.
Rečeno je krajnje jasno. Preostaje samo da dodamo da hrišćanin koji se leči kod ekstrasensa ili pokušava od njega da sazna budućnost, izdaje Hrista. Jer zbog sumnjivog isceljenja, te nezdrave radoznalosti u odnosu na budućnost, stupa u kontakt s nečistom silom.

3 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *