NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

Vrhovna svevrednost i vrhovno svemerilo

 

Kada se čovek probudi iz ilovače tela svog na duhovne stvarnosti, onda oseti da su veštastvene stvarnosti utoliko stvarne ukoliko ih njegov duh saznaje kao takve. I ubrzo dolazi do neobičnog saznanja: ljudi, kao naročita vrsta bića, saznaju stvarnosti u veštastvenom svetu pomoću duha koji nema svojstva veštastvenih stvarnosti, već je nešto što se ne može veštastveno objektivirati, niti pokazati kao transubjektivna veštastvena stvarnost, niti čulima opipati. Ali, iako neuhvatljiv u oblike veštastvene stvarnosti, duh je ipak svojom nevidljivom suštinom merilo svih vidljivih stvarnosti u svetu materije. I čovek sve neodoljivije oseća i saznaje da je misao duha, iako neopipljiva, nevidljiva, nematerijalna, ipak stvarnija od svake transubjektivne stvarnosti u oblasti materije. Štaviše: sve stvarnosti zasnivaju svoju realnost na mislima duha, koji je po sebi nematerijalan. u tome je i preimućstvo, i zagonetnost, i veličina ljudskoga duha. I probuđen čovek, vođen nematerijalnim duhom svojim kroz tajanstva materijalnog, fizičkog sveta, sve više uviđa da je njegov duh — njegova najveća i najneposrednija i najstvarnija stvarnost, a samim tim i njegova najveća vrednost. u takvom raspoloženju čovek uskoro oseti neodoljivu istinitost Spasiteljevih reči ο duši čovečijoj kao najvećoj stvarnosti i najvećoj vrednosti, stvarnosti — stvarnijoj od vascelog vidljivog sveta, i vrednosti — vrednosnijoj od svih sunčanih sistema: Kakva je korist čoveku ako sav svet dobije a duši svojoj naudi? ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju?[1] Drugim rečima: u vidljivom svetu nema vrednosti koja je ravna vrednosti duše ljudske, ili vrednosti kojom se duša ljudska može proceniti i isplatiti; ona više vredi nego svi svetovi skupa.

U samoj stvari, ceo svoj vidljivi život, život u vremenu i prostoru, čovek zasniva na nevidljivostima, tojest na duši, na njenim mislima, na njenoj svesti, na njenoj savesti. u svetu vidljivih stvarnosti i zbivanja čovek se orijentiše svojom mišlju; njome sve meri i procenjuje, njome koja je i za njega samog nevidljiva. Utoliko je onda priradnije i logičnije da se njome orijentiše i u svetu duhovnih stvarnosti i duhovnih vrednosti. Čovek je mišlju skopčan ne samo sa svetom vidljivih, veštastvenih stvarnosti, nego i sa svetom duhovnih stvarnosti. Čak i krajnji senzualisti u gnoselogiji ne mogu to poreći. Mora se priznati: čovečiji duh je čudotvorna laboratorija, u kojoj se na neshvatljiv način čulni utisci prerađuju u nadčulne misli.

Ozbiljan posmatrač sveta, ma s koje strane pristupio veštastvenim ili duhovnim stvarnostima, mora osetiti prisustvo beskrajne tajanstvenosti u svima pojavama. To je danak koji svaki mislilac mora platiti zagonetnoj misteriji sveta. Nema sumnje, pravilna orijentacija u ovom zagonetnom svetu zavisi od duha kojim se čovek orijentiše; ili tačnije: od prirode duha. Α prirodu svoju duh čovečiji kazuje i pokazuje kroz iskustvo koje delatnošću svojom stvara. Iz vascelog iskustva tog izbija čežnja duha ljudskog za beskrajnošću u svima izrazima: u znanju, u životu, u postojanju. Duh ljudski neumorno čezne za beskrajnim znanjem, za beskrajnim životom, za beskrajnim postojanjem. Α kroza sve to on jedno hoće: da savlada prolaznost, konačnost, ograničenost, a omogući i osigura neprolaznost, beskonačnost, bezgraničnost. u svima kulturama i civilizacijama, na kraju svih krajeva, sve muke duha ljudskog slivaju se u jedan gigantski napor: savladati smrt i smrtnost, a osigurati besmrtnost i život večni, osigurati ma po koju cenu.

Ali, zar nas sve to ne podstiče na pitanje: otkuda u duhu ljudskom ta čežnja i težnja za beskrajnošću u svima pravcima? Šta je to što misao ljudsku goni iz problema u problem, iz beskrajnosti u beskrajnost? Ako se ova čežnja za beskrajnošću i može nametnuti slabijem čoveku, onda otkuda ona kod najsamostalnijih mislilaca? Štaviše, ona je u njih razrađena u najsloženiju problematiku. Sve to pokazuje i svedoči da se čežnja za beskrajnošću nalazi u samoj prirodi duha ljudskog. Priroda samog saznanja teži za beskrajnim znanjem; priroda samog osećanja teži za beskrajnošću osećanja; priroda samog života teži za beskrajnim životom. Sav duh čovekov: i kroz saznanje, i kroz osećanje, i kroz volju, i kroz život hoće da je beskrajan, a to znači: hoće da je besmrtan. Glad za beskrajnošću, glad za besmrtnošću je iskonska, metafizička glad duha ljudskog. Ona je duh ljudski gonila ka beskrajnosti i besmrtnosti kroz mnogobrojne religije, filosofije, nauke, muke i podvige. Jednom rečju: duh ljudski hoće beskrajnost, hoće besmrtnost po svaku cenu i ma u kom obliku.

Očigledno je da ovu čežnju za beskrajnošću nije mogla nametnuti čoveku veštastvena priroda, pošto je sama ograničena, i nema u sebi te čežnje. Isto je tako očigledno da je duhu ljudskom nije moglo nametnuti ni telo čovečije, pošto je i samo ograničeno. Kao jedini logičan izlaz ostaje postavka: ljudska čežnja za beskrajnošću, za besmrtnošću nalazi se u samoj suštini duha ljudskog. Sazdan po liku Božjem, čovek je sav u toj čežnji. Jer bogolikost i jeste ono u biću ljudskom što čezne za beskrajnim istinama Božjim u svima svetovima. Imanentna, urođena duhu ljudskom, ova bogolikost podstiče čoveka da se bogočežnjivo pruža i seže za svima beskrajnostima Božjim. Prirodno je za bogoliku dušu da čezne za Bogom kao za svojim originalom. Ovo nije aprioristički zaključak, već po svemu aposterioristički, jer svekoliko iskustvo roda ljudskog svedoči ο toj moćnoj i tajanstvenoj čežnji duha ljudskog za beskrajnošću, za besmrtnošću, za večnim životom, bilo u ovom ili u onom svetu„ Ako se oslonimo na sveopšte iskustvo roda ljudskog i svedemo čoveka na njegove osnovne elemente, na praelemente, sigurno ćemo naići na ovu čežnju za besmrtnošću kao na najosnovniji element, na kome počiva i u kome se ontološki, suštinski sastoji sav čovek.

Stvarajući čoveka po liku svom, Bog je samim tim po biću njegovom razlio čežnju za božanskom beskrajnošću života, za božanskom beskrajnošću saznanja, za božanskom beskrajnošću savršenstva. Stoga se ova neizmerno gladna čežnja bića ljudskog ne može potpuno zadovoljiti i zasititi ničim do Bogom. Objavljujući božansko savršenstvo za glavni cilj čovekovog postojanja u svetu: Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski,[2] Gospod Hristos je odgovorio na osnovni zahtev i potrebu bogolikog i bogočežnjivog bića čovekovog.

Bogolikost prirode ljudske ima svoj ontološki i teleološki smisao: antološki, jer je u njoj data suština bića čovekova; teleološki, jer je njome određen čoveku kao cilj života: Bog sa svima svojim beskrajnim savršenstvima. Bogolikost je suština suštine čovekova bića, na kojoj i po kojoj čovek ima da izrađuje i izgrađuje sebe u ovom svetu. u samoj stvari: u biću čovekovom Bog je prvo a čovek — drugo; drugim rečima: čovek je sazdan kao potencijalni bogočovek, kao potencijalno bogočovečansko biće kome je stavljeno u zadatak da, vođeno svojom bogolikom dušom, u svemu upodobi sebe Bogu, stvarno izradi sebe u bogočovečansko biće, dostigne „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“.[3] I tako večito živi u svima božanskim, bogočovečanskim, beskrajnim savršenstvima, u telu Hristovom, koje je Crkva — „obličje Presvete Trojice“.[4] Ali umesto da bogolikošću duše prožme sav svoj empiriski, svakodnevni život, čovek je odvojio duh svoj od svega Božjeg u sebi, i otisnuo se kroz tajanstva ovoga sveta bez Boga, tojest bez svoga prirodnog putovođe. I naišao u ovome svetu na nepremostive provalije i jezive raseline.

U suštini svojoj pad se čovekov sastoji u tome što je čovek ustao protiv bogolikog ustrojstva svoga bića, napustio Boga i Božje, i sveo sebe na čisto veštastvo, na „čistog čoveka“. Prvom pobunom protiv Boga, čovek je donekle uspeo da istera Boga iz sebe, iz svoga saznanja, iz svoje volje, i da ostane pri čistoj čovečnosti, pri čistom humanizmu. Horribile dictu, no — humanizam je u stvari osnovno zlo, prvobit no zlo čovekovo. u ime tog prvobitnog humanizma čovek je proterao Boga u nadčovečansku transcendentnost, i sav ostao pri sebi i u sebi. Ali, pri svemu tome, čovek nije mogao da potpuno obezboži sebe, da potpuno izbaci iz sebe bogolike odlike svoga duha; one su ostale da se i u njegovom huma nizmu pojavljuju u obliku čežnje za beskrajnim progresom, za beskrajnim znanjem, za beskrajnim usavršavanjem, za beskrajnim postojanjem. Svesno i nesvesno, u svima borbama koje čovek vodi u svome humanizmu, on teži da povrati sebi izgubljenu bogolikost. I u tome delimično uspeva, uspeva toliko koliko je potrebno da oseti i sazna, kako on sam po sebi, pri svojoj čistoj, obezboženoj čovečnosti, ne može nikada ispraviti duh svoj, vaspostaviti bogolikost bića svog. Kroza sve svoje humanističke tugovanke čovek u stvari vapije za — Bogočovekom.

Otuda je pojava Bogočoveka Hrista u ovom svetu bila i prirodna, i logična, i neophodna. Jer samo Bogočovek u potpunosti odstranjuje sve muke duha ljudskog, obolelog i obezboženog humanizmom. On jedini utoljava sve gladi bogolikog bića ljudskog: i glad za beskrajnim životom, i glad za beskrajnom pravdom, i glad za beskrajnom istinom, i glad za beskrajnim dobrom, i glad za svima uopšte božanskim beskrajnostima.

Najbitniji suštinski zahtevi i potrebe čovečijeg bića zadovoljeni su jednom za svagda u ličnosti Bogočoveka Hrista. Jer na sve zahteve i potrebe duha ljudskog, koji se odnose na svet iznad čoveka, Bogočovek odgovara Bogom na čovečanski način; a na sve zahteve i potrebe duha ljudskog, koji se odnose na svet oko čoveka i ispod čoveka, On odgovara čovekom na božanski način. Urođene sile bogočoveštva u biću ljudskom, koje su sputane tiranijom bogoboračkog humanizma, Bogočovek oslobađa i daje im moći da se ostvare u besmrtnoj punoći svojoj. Čovek, vođen Bogočovekom, sve svoje normira Bogom, i u ovom zagonetnom svetu živi Bogom, te tako dostiže idealno savršenstvo, i sobom pretstavlja najidealniju sintezu i ravnotežu Božjeg i čovečjeg, duhovnog i veštastvenog, ovostranog i onostranog.

Pojava Bogočoveka Hrista u svetu zemaljskih stvarnosti ljudskih, ni sa ontološkog, ni sa psihološkog, ni sa istorijskog gledišta nije iznenađenje za ljudsku prirodu. Naprotiv, ona je zadovoljila osnovne čežnje i potrebe čovečijeg bića: čežnje i potrebe za božanskim savršenstvom i večnim životom. Bogočovek ne samo nije nešto neprirodno i nepotrebno za čoveka, nego je, naprotiv, potrebniji čoveku od svega drugog, toliko potrebniji, da je sam sveistiniti Bog i Gospod Isus objavio da je On, Bogočovek — „jedino potreban“ rodu ljudskom.[5] Zašto? Zato što je On najsavršenije, i najprirodnije, i najcelishodnije, i najlogičnije rešio problem Boga i čoveka. Kako? Pokazavši nam realno, zemaljski realno u sebi Boga, koji je apsolutna Istina, apsolutno Dobro, apsolutna Pravda, apsolutna Ljubav, apsolutna Mudrost, u savršenom jedinstvu sa čovekom; a sa tim i kroz to pokazavši nam i čoveka u njegovoj bezgrešnosti, besmrtnosti i savršenstvu. Bogočovek je podjednako realno pokazao i Boga u njegovom savršenstvu, i čoveka u njegovom savršenstvu. Kada se nepristrasno razmatra istorija roda ljudskog, mora se priznati: nema u rodu ljudskom boljeg čoveka od Isusa; a to znači: nema ni boljeg Boga, jer je Isus samo kao Bogočovek bio i jeste najbolji čovek, tojest čovek bez greha, bez zla. Samo kao takav, kao Jedini Bezgrešan, Gospod Hristos je i mogao neustrašivo pitati svoje najljuće neprijatelje: „Koji me od vas kori za greh?“:[6] i niko od njih nije mogao ukazati ni na kakav greh u Njemu. Α čovek bez greha je istovremeno i najidealniji i najrealniji čovek, jer samo kao takav on je istinski savršen, besmrtan i večan.

Ovaploćenjem Boga Logosa ušla je u prirodu ljudsku svesavršena Mudrost Božanska, svesavršena Logika Božanska, svesavršeni um Božanski. „Logos postade telo“;[7] to znači: sve transcendentne vrednosti Božanske postadoše imanentne prirodi ljudskoj, jer su srodne suštini čovečije bogolike duše. Sve te večne božanske vrednosti, ovaploćene u čoveku, stapaju se, na kraju krajeva, u jednu neizmernu i nenadmašnu svevrednost: Bogočoveka Hrista. Otuda je Bogočovek prva, i najveća, i najosnovnija vrednost u svetu čovečanskom. Jer ništa nije čovečanskije od Gospoda Hrista, koji oličava u Sebi najidealnije savršenstvo svega istinski ljudskog, istinski čovečanskog. I ne samo to, nego je On, kao Bogočovek, najsavršenija sinteza Božjeg i čovečjeg, ovostranog i onostranog, prirodnog i nadprirodnog, fizičkog i metafizičkog, realnog i idealnog. u Njemu je, kao u Bogočoveku, najidealnije ostvarena i sačuvana ravnoteža između Božjeg i čovečjeg; a ujedno sa tim očuvana kako nepovredivost čovečijeg, ljudskog tako i autonomija Božjeg, božanskog.

U Bogočovečanskoj ličnosti Gospoda Isusa postignut je najradikalniji, najlogičniji i najpotpuniji monizam života ovostranog i onostranog, a kroz to: monizam saznanja ovostranog i onostranog, monizam osećanja čovečjeg i božanskog. Α to znači: i život, i misao ljudska, i osećanje ljudsko premostili su ponor koji zjapi između čoveka i Boga, između ovog i onog sveta. Stoga Hristov čovek živo oseća i monizam ovoga sveta sa onim, Boga sa čovekom, ovostranog sa onostranim, prirodnog sa nadprirodnim. On snažno oseća i jasno saznaje kako je u njemu izvršen prelaz iz smrtnog u besmrtno, iz vremenskog u večno. To osećanje večnoga života omogućuje i osigurava Hristovom čoveku i večnost misli i besmrtnost osećanja. No i ako je na taj način Hristov čovek produžen, i proširen, i udubljen do božanskih beskrajnosti, on ipak ne gubi svoju čovečnost, svoju individualnost, nego i nadalje ostaje čovek, samo čovek — savršen, obogočovečen. Jednom rečju: čovek postaje blagodatni bogočovek. Očigledno: u Bogočoveku Hristu čovek je uzdignut na najviši stepen savršenstva, na vrh iznad svih vrhova. Jer niko nije proslavio ljudsku prirodu, ljudsko biće kao Bogočovek Gospod Hristos. u njegovoj Bogočovečanskoj ličnosti učinjena je čoveku najveća pravda, najveća moguća pravda. Nigde ni u čemu nije potcenjen čovek na račun Boga, niti Bog na račun čoveka. Da, da, da: takav je čovek, takav je Bog, jedino u Crkvi Hristovoj, koja je telo Bogočoveka Hrista, a On glava njena i sve njeno: i Bogočovečanska večnost, i Bogočovečanski život, i Bogočovečanska istina, i Bogočovečanska vera, i Bogočovečanska Ljubav, i Bogočovečanska pravda, i Bogočovečanski raj, i Bogočovečansko blaženstvo, — i to kroza sve vekove i kroza sve bogočovečanske večnosti…

Nema sumnje, problem dobra i zla jedan je od najtežih i najmučnijih problema za ljudsko saznanje. No i on je konačno i završno rešen tek u ličnosti Bogočoveka Hrista. I to rešen ne verbalistički, teoriski, dijalektički, nego suštastveno, pragmatički, bogočovečanski. Jer se Gospod Hristos u celokupnom životu svom pokazao kao ovaploćenje, kao očovečenje beskrajnog, svesavršenog i apsolutnog Dobra. Ni najvidovitije oko ne bi moglo pronaći u Njemu ni trunke zla, jer On „greha ne učini, niti se obmana nađe u ustima njegovim“.[8] Imajući pred sobom u licu Bogočoveka Hrista apsolutno božansko Dobro u granicama ljudskog bića, ljudske prirode, ljudsko saznanje tek od Njega i Njime određeno zna, i ljudsko srce određeno oseća šta je dobro a šta zlo. Dobro je, večno dobro — sve štο Hristos jeste u svojoj bogočovečanskoj stvarnosti, sve što je bogočovečansko. Kao Jedini Bezgrešan i svemoćan, Gospod Hristos je dao ljudskoj prirodi blagodatne sile da može do savršenstva uspevati u božanskom dobru a savlađivati greh i zlo do konačne pobede nad njima. Zbog toga je Bogočovek Isus najviša vrednost i vrhovna svevrednost u svima svetovima, u kojima se kreće ljudska misao i osećanje.

Kroz svu svoju istoriju čovek se pokazuje kao naročita vrsta bića time što neumorno traži osnovnu i glavnu istinu, istinu na kojoj stoji i radi koje postoje svi svetovi, pa i čovečanski. u tom traženju istine, čovek je rešavao problem istine i mitološki, i filosofski, i teistički, i ateistički, i spiritualistički, i materijalistički. I nije ga rešio, jer ga je rešavao u kategoriji čistog, obezboženog humanizma. Tek u čudesnoj ličnosti Bogočoveka Hrista javila se sva večna Istina bez ostatka. I problem istine rešen je pojavom apsolutne božanske Istine u granicama ljudske prirode. Zato je iz usta Bogočoveka Hrista izašla najsmelija izjava koju je ikada ljudsko biće dalo, izjava: „Ja sam Istina“.[9] Α to znači: Bogočovek Hristos je istina kao ličnost u svoj svojoj bogočovečanskoj punoći i stvarnosti.

Ali ono što Bogočoveka Hrista naročito čini vrednošću iznad svih vrednosti jeste to što je On prvi i jedini potpuno rešio problem života i smrti, rešio ga pragmatički, realno, pokazavši u Bogočovečanskoj ličnosti svojoj ovaploćenu, očovečenu besmrtnost i život večni. To je pak izuzetno silno pokazao i dokazao svojim vaskrsenjem iz mrtvih i vaznesenjem u večni život Božanstva. I uopšte, celokupni bogočovečanski život Gospoda Hrista do i posle vaskrsenja očigledan je dokaz da je On zaista oličenje besmrtnosti i večnoga života, a time i gospodar nad smrću. Vaskrsenjem svojim On je ljudskoj prirodi zauvek osigurao pobedu nad smrću, a vaznesenjem svojim — život besmrtni u večnosti Trosunčanog Božanstva. Zato je On jedini u rodu ljudskom imao prava reći za sebe: „Ja sam vaskrsenje i život“.[10]Bogočovečanskom ličnošću svojom On je vaskrsenje i život, zato što je bezgrešan. Gde nema greha, nema ni smrti, jer jedino greh proizvodi smrt.

U ljudskom saznanju tajna sveta takmiči se sa tajnom čoveka. Neprozirni mrak pokriva svu tvar, i ljudska misao nikako da pronikne u njen osnovni smisao, nikako da shvati zašto postoji ovakav svet u ovakvom obliku. Tek obasjan svetlošću Bogočoveka Hrista, svet nam otvara krunicu svoga bića, i u njoj svoj pravi smisao i vrednost. Zato je Spasitelj i rekao za sebe: „Ja sam svetlost sveta“.[11] U Bogočoveku i njegovoj svetlosti čovek je istinski progledao i pravi smisao sveta sagledao. Neka božanska razumnost i celishodnost razlivena je po svoj tvari. Razlivena samim Gospodom Hristom kao večnim Logosom Božjim, zbog čega je i rečeno u Svetom Evanđelju: „Sve što postade — kroza NJ postade“.[12]Ta logosnost i logičnost ovoga sveta, i svega što je stvoreno, postaje očigledna tek u svetlosti ovaploćenog Boga Logosa. Ljudsko saznanje, jedino obasjano svetlošću ovaploćenog Boga, može sagledati božanski, logosni smisao tvari, i ubediti se u istinitost Apostolovih reči: Sve se kroz Hrista i radi Hrista sazda.[13] To znači: smisao je svake tvari posebno i svih tvari ukupno, da Bogočovekovu istinu i pravdu ostvare u sebi do krajnjih mogućnosti. Nebo i zemlja neće proći dok se na njima ne ispuni sav zakon Boga Logosa.[14] U Bogočoveku Hristu počelo je ozdravljenje tvari, reintegracija tvari, koja se razbolela i ohaosila prisustvom i dejstvom ljudskog greha i zla u njoj.

Pošto je Gospod Hristos najviša vrednost kao Bogočovečanska ličnost, to je On kao takva ličnost u isto vreme i najviši kriterijum, najviše merilo svih pravih vrednosti. u ovom svetu nikakvo biće, manje od Bogočoveka, ne može biti istinsko merilo vrednosti, kada je najviša vrednost — ličnost Bogočoveka. Ne može biti merilo čovek, jer je daleko niža vrednost od Bogočoveka. Time što je najveća vrednost, Bogočovek je najbolji i najsigurniji kriterijum svega Božjeg i čovečjeg i u ovom i u onom svetu. Istorija ove planete ne zna ni za boljeg Boga od Hrista, ni za boljeg čoveka od Hrista. Bogočovek je u isto vreme savršeno otkrio Boga i savršeno otkrio čoveka. Stoga nema Boga mimo Bogočoveka; niti ima čoveka mimo Bogočoveka.

Šta je istina? pitao je Pilat ovaploćenu, oličenu Istinu, i hteo ušima da čuje ono što nije očima video, kao da nije jedna i ista duša i iz ušiju njegovih slušala i iz očiju njegovih gledala. u stvari, Bogočovek je Istina, ne kao reč, ne kao učenje, ne kao delatnik, već kao svesavršena i večno živa Bogočovečanska ličnost. Jedino kao takva Ličnost On je i merilo Istine. Zato je Bogočovek rekao za sebe ne samo: Ja sam Istina,[15] nego i: Ja sam Put,[16] put u samu Istinu, merilo same Istine, suština same Istine. Merilo Istine je sama Istina; a Istina je Bogočovek Hristos. Stoga sve što nije od Njega, nije od Istine. Van njegove Bogočovečanske ličnosti Istina je ontološki nemoguća.

U hrišćanstvu Istina nije diskursivni pojam, niti teorija, niti učenje, niti zbir učenja, već živa Bogočovečanska ličnost — istorijski Isus Hristos.[17] Do Hrista, ljudi su naslućivali Istinu, ali je nisu imali; sa Hristom, kao ovaploćenim i očovečenim Bogom Logosom, večna Božanska Istina sva ulazi u ovaj svet. Zato je i rečeno u Presvetom Evanđelju: Istina postade — έγένετο — kroz Isusa Hrista;[18] „postade“ — kao da je do pojave Bogočoveka Hrista nije ni bilo u svetu.

Šta je život, pravi, istinski život, i merilo života? — Opet ličnost Bogočoveka Hrista, a ne njegovo učenje, odvojeno od njegove čudotvorne i životvorne Ličnosti. Niko nikada od ljudi nije smeo reći: ja sam život, — jer je svaki smrtan. Α Bogočovek je rekao: Ja sam Život.[19] I s pravom rekao, jer je vaskrsenjem pobedio smrt, i pokazao sebe večno živa vaznesenjem na nebo i sedenjem s desne strane Oca. Stoga je Bogočovek i Život i merilo Života. Sve što nije od Njega — smrtno je. u Njemu život ima svoju logosnost i svoju logičnost, jer ima svoju božansku večnost. Kao večni Božanski Logos, On je život i sveživot,[20] jer je život — Njime život. Gde Njega nema, tu se život pretvara u smrt, jer je On jedini koji život čini živim. Otpadanje od Njega koji je Život, uvek se završava umiranjem i smrću. Stoga se u Njemu, kao Logosu i Logici života nalazi jedino moguće logičko opravdanje ljudskog života u kategoriji vremena i prostora.

Večni život se hrani i održava večnim dobrom, i večnom pravdom, i večnom istinom, i večnom mudrošću, i večnom svetlošću. I kada je Spasitelj objavio: Ja sam Život, samim tim On je ο sebi objavio i ovo: ja sam Dobro, ja sam Pravda, ja sam Istina, ja sam Mudrost, ja sam Svetlost. Po što je On sve to u isti mah, to je On i najviše merilo svega toga. Svojom svesavršenom ličnošću bezgrešni Bogočovek pretstavlja u rodu ljudskom jedini nepogrešni i nepogrešivi kriterijum i života, i dobra, i pravde, i istine, i mudrosti, i svetlosti. Sve u svemu: Bogočovek je najviša i najsavršenija vrednost, jedina večita vrednost, a time i zbog toga najviši i najsavršeniji kriterijum, jedini večiti kriterijum istine, života, pravde, svetlosti, dobrote i mudrosti.

Celokupno svoje učenje i delanje Gospod Hristos svodi na svoju Bogočovečansku ličnost, i objašnjava njome. Stoga i apostolska, Pravoslavna Crkva Hristova sve u hrišćanstvu svodi na životvornu ličnost Bogočoveka: i učenje, i istinu, i pravdu, i dobro, i život. Lik Bogočoveka Hrista je njena najviša vrednost i najveća dragocenost. Sve ostale vrednosti ona izvodi iz Njega, kao zrake iz sunca. Ne treba se varati: hrišćanstvo je hrišćanstvo Bogočovekom; u tome je njegov izuzetni značaj, i vrednost, i sila. Gospod Hristos je sebe sama, svoju Bogočovečansku ličnost ostavio kao Crkvu. Stoga je Crkva — Crkva samo Bogočovekom i u Bogočoveku. Sve što je novozavetno sliva se u jednu ogromnu, sveobuhvatnu istinu: Bogočovek je i suština, i cilj, i smisao, i svevrednost Crkve; On je i duša njena, i srce njeno, i život njen, i besmrtnost njena; On je — sama Crkva u svoj punoći bogočovečanskoj, jer Crkva nije drugo do Bogočovek Hristos produžan u sve vekove: „Evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka“.[21] Bogočovek je glava telu Crkve,[22] jedina glava; kao takav, On je i spasitelj telu Crkve,[23] jedini spasitelj. Njime, jednim, jedinstvenim i nedeljivim Bogočovekom Crkva je uvek jedna, jedinstvena i nerazdeljiva. Jer vascelo telo Crkve On kao Bogočovek drži u nerazdeljivom jedinstvu blagodati, istine i života. Telo Crkve raste Njime u sve beskrajnosti božanskog života: „raste rastom Božijim“ u meru rasta punoće Bogočovečanske, jer se sve kroza NJ i za NJ sazda.[24] Blagodatnom silom svojom On kroz svete tajne i svete vrline sve članove Crkve tajanstveno vodi obogočovečenju, jer je smisao i cilj postojanja Crkve: bogočovečanskom verom sve dovesti u meru rasta visine Hristove, sve obogočovečiti.

Zbog svega toga Crkva je kroz sve svoje Apostole, i Mučenike, i Svetitelje, i vernike, neustrašivo ispovedala, propovedala i branila više svega i iznad svega: Bogočoveštvo Gospoda Isusa, njegovu čudesnu i nezamenljivu Ličnost. Milosrdno snishodljiva prema grešnicima, Crkva je uvek bila revniteljski neumoljiva i odlučna u osuđivanju i odbacivanju sviju onih koji su ma na koji način ili poricali ili odbacivali ili unakažavali Bogočoveštvo Gospoda Hrista. Braneći prečisti i presvetli lik Bogočoveka Hrista, Crkva je uvek radosno gotova da pođe na sva apokaliptička mučeništva, samo da Njega ne izda.

Šta je suština Pravoslavlja? — Bogočovek Hristos. Otuda sve što je pravoslavno ima bogočovečanski karakter: i saznanje, i osećanje, i volja, i mišljenje, i etika, i dogmatika, i filosofija, i život. Bogočoveštvo je jedina kategorija u kojoj se kreću i zbivaju sve manifestacije Pravoslavlja. Bog je u svemu na prvom mestu, čovek na drugom; Bog vodi, čovek je vođen; Bog radi, čovek sarađuje. I to ne neki transcendentni, apstraktni, deistički Bog, već Bog najneposrednije istorijske stvarnosti, Bog koji je postao čovek, živeo u kategoriji našeg, ljudskog života, i u svemu se na zemaljski očigledan način pokazao apsolutno bezgrešan, apsolutno svet, apsolutno dobar, apsolutno mudar, apsolutno pravedan, apsolutno istinit. Kao savršenom Bogočoveku, Njemu ništa ljudsko nije nepoznato.[25] On je i postao čovek, ostajući Bogom, da bi kao Bog dao ljudskoj prirodi božanske sile, koja bi ljude odvodila najprisnijem, bogočovečanskom jedinstvu sa Bogom. I ta božanska sila njegova neprekidno radi u Bogočovečanskom telu njegovom — Crkvi, sjedinjujući ljude sa Bogom kroz blagodatni i sveti život. Jer Crkva i nije drugo do čudesni i čudotvorni bogočovečanski organizam, u kome se saradnjom blagodati Božije i slobodne delatnosti čovekove obesmrćuje, obogočovečuje sve što je čovečije, sve — osim greha. u bogočovečanskom organizmu Crkve svaki vernik je kao živa ćelija koja postaje sastavni delić njegov i živi njegovom životvornom bogočovečanskom silom. Jer biti član Crkve znači: saovaplotiti se Bogočoveku, postati sutelesni njegov,[26] organski deo bogočovečanskog tela njegovog;[27] jednom rečju: obogočovečiti se u vasceloj realnosti svoje čovečanske ličnosti. Postigne li se to, čovek je postigao bogočovečanski monizam života, i ima živo i besmrtno osećanje, da je prešao iz smrti u život.[28] Pritom on svim bićem neprestano oseća, da je Crkva, kao bogočovečanski organizam, Bogočovek produžen u sve vekove. Kao Bogočovečanska ličnost — Gospod Hristos je neponovljiv, ali kao bogočovečanska sila i život — On se neprestano ponavlja u svakom hrišćaninu kao organskom delu svoga Bogočovečanskog tela — Crkve.

Nazivajući Crkvu telom Hristovim,[29] sveti Apostol dovodi u vezu njeno biće sa tajnom ovaploćenja Boga Logosa, i pokazuje da se živi i nepromenljiv osnov vidljivosti Crkve nalazi upravo u tome što: Logos postade telo.[30] I još pokazuje da Crkva, zato što je telo Hristovo, neprekidno i neposredno zavisi od ovaploćenog Boga Logosa u svemu što je čini Crkvom. Neizmernu punoću bogočovečanskih darova i moći i sile i vlasti ona dobija od Njega, koji sve što je njeno ispunjuje sobom.[31]

Pošto svim bićem svojim i svom delatnošću svojom potpuno zavisi od ovaploćenog Boga, Crkva se sva zasniva na istorijskoj stvarnosti evanđelske blagovesti: „Logos postade telo“, tj. postade Bogočovek. Ova istina je osnovna istina Crkve, temelj Crkve. Stoga je Crkva u svemu i po svemu bogačovečanski organizam na prvom mestu, a zatim bogočovečanska organizacija. Sva priroda Crkve u ovima projavama svojim ima bogočovečanski karakter. Iz toga logički sledi i njeno bogočovečansko delanje u svetu: sve što je Bogočovekovo — ovaplotiti u čoveku i čovečanstvu. Misija Crkve je u samoj prirodi Crkve: ostvariti sve bogočovečanske vrednosti u svetu čovečanskom. Ovaploćenje Boga je završno i integralno otkrivenje Boga ovakvom biću kakvo je čovek. Jer, postavši čovek a ne neko drugo biće, Bog je pokazao da je Bogočovek: priroda prirode čovekove, logika logike čovekove, dobrota dobrote čovekove, istina istine čovekove; jednom rečju: suština, smisao i cilj bogolike duše čovekove, a preko nje i samog tela čovekovog. Ispovedajući Bogočoveka, Crkva ujedno sa tim ispoveda pravog, istinskog, integralnog, bogolikog čoveka. Jer izvan Bogočoveka nema pravog čoveka.

Kako Pravoslavna Crkva čuva najveću dragocenost: presvetu ličnost Bogočoveka Hrista? Čuva je svojom jedinstvenom, svetom, sabornom i apostolskom verom. Jedinstvom vere Pravoslavna Crkva kroz vekove čuva jedinstvo i jedinstvenost bogočovečanskog života i istine; svetošću ona čuva jedinstvenu svetost života i istine u svom bogočovečanskom telu; sabornošću ona čuva celosnost bogočovečanskog života i istine; apostolnošću ona čuva neprikosnovenost i neprekidnost istoriske stvarnosti i životvornosti bogočovečanskog tela i dela Hristovog. Samo „sa svima svetima“, po reči svetog apostola Pavla,[32] može se poznati čudesna tajna ličnosti Hristove; a to znači: može se istinski i pravilno verovati u Bogočoveka Hrista. Jedino živeći sa svima svetima u sabornom jedinstvu vere, čovek može biti pravi hrišćanin, pravi sledbenik Bogočoveka Hrista. u stvari, život u Crkvi je uvek. saboran, uvek u zajednici sa svima svetima. Otuda istinski član Crkve živo oseća: da je jedne vere sa Apostolima, Mučenicima i Svetiteljima svih vekova; da su oni večno živi; i da sve njih jednovremeno prožima jedna ista bogočovečanska sila, jedan isti bogočovečanski život, jedna ista bogočovečanska istina. Nema sabornosti mimo crkvenosti, jer samo stvarno življenje u Crkvi stvara u čoveku osećanje sabornosti vere, istine i života sa svima članovima Crkve svih vremena.

„Steći saborno ustrojstvo duha nemoguće je drukče nego ulaženjem i uživljavanjem u Crkvu. Sav smisao pravoslavnog vladanja nad vremenom i žive veze sa svetootačkim vremenom sastoji se upravo u numeričkoj istovetnosti Crkve, jedne i jedinstvene u svom vaseljenskom, sabornom i svevremenom biću, u neprekidnosti jerarhiske naslednosti, obavljanja Tajni, opštenja vere i dejstvujućeg u njima jednog Duha i jedne blagodati. To je jedinstvo Tela Hristovog, jedinstvo doma Božjeg, u kome su ne samo nekada živeli, nego i sada žive i obitavaju svi oni koji su umrli u pobožnosti i veri, i sveti podvižnici i Oci Crkve. I svaki sada sveštenik, koji vrši svetu Liturgiju, ne samo ponavlja one iste reči koje je nekada uznosio pred oltarom Sv. Vasilije Veliki ili Sv. Zlatoust, nego i u stvarnom, mada nedokučivom opštenju, u bukvalnom smislu zajedno sa njima sasluži Bogu. Na svakom bogosluženju nevidljivo prisustvuje cela Crkva, kao istinsko „jedno stado“, zajedno i jednodušno uznoseći molitve i blagodarnosti Gospodu Isusu Hristu i Ocu njegovom. To nije psihološka, subjektivna veza s prošlošću, već ontološko jedinstvo života. u Crkvi se zaustavlja vreme, jer tu nema smrti, i prestanak postojanja ne raskida živu vezu pokolenja“.[33]

U Crkvi je prošlost uvek savremena; sadašnjost u Crkvi je sadašnjost uvek živom prošlošću, jer Bogočovek Hristos, koji je juče i danas onaj isti i vavek,[34] u svome bogočovečanskom telu neprekidno živi istom istinom, istom svetošću, istim dobrom, istim životom, i svu prošlost uvek čini sadašnjicom. Otuda su živom pravoslavnom osećanju i saznanju svi članovi Crkve, počevši od svetih Apostola pa do juče preminulih, uvek savremeni, jer uvek živi u Hristu. I danas svakom istinski pravoslavnom čoveku savremeni su svi sveti Apostoli, i Mučenici, i sveti Oci. Štaviše, oni su za njega stvarniji od mnogih njegovih savremenika po telu.

To osećanje svejedinstva vere, života i saznanja sačinjava suštinu pravoslavne crkvenosti. Ovo saznanje obelodanjuje istinu: Bogočovek je neprekidna životvorna sila, koja se neprestano projavljuje u bogočovečanskom životu Crkve kroz jedinstvo, svetost, sabornost, apostolnost vere, života i istine. Jer šta znači biti pravoslavan? To znači: biti u neprestanom podvigu od čoveka ka Bogočoveku; biti u neprestanom izgrađivanju sebe svetim bogočovečanskim tajnama i svetim bogočovečanskim vrlinama. Pri to me čovek nikada nije sam: svako njegovo osećanje, i delo, i misao je lično — saborna, nikada samo lična, nikada samo saborna. Kada pravoslavni hrišćanin misli misao, on je misli sa strahom i molitvenim trepetom, jer zna da u tome na tajanstven način učestvuje sav skup Svetitelja, sav lik svih članova Crkve. On nikada nije svoj, nikada ne pripada sebi, već svima Svetima, a kroz njih — presvetom Gospodu Isusu. Kada razmatra duh svoj, pravoslavni hrišćanin govori sebi: duh je moj ništa, ako ga ne ispunim i ne usavršim Duhom Svetim. u pravoslavnog hrišćanina ništa ne biva po čoveku, već sve po Bogočoveku; kroz neprekidne evanđelske svetotajinske i svetovrlinske podvige on očišćuje sebe od svakoga greha i od svake strasti, i sabira sebe u Bogu: duh se njegov sabira Duhom Božjim, i duša, i volja; sve se njegovo sabira i osabornjuje u Bogu. I on svim bićem svojim oseća, da je pravoslavna crkvenost uvek sveta i uvek saborna, i da je kategorija bagočovečnosti neizmenljiva kategorija crkvenosti, pravoslavnosti.

Pravoslavni su time pravoslavni što neprekidno imaju ovo osećanje bogočovečanske sabornosti, zagrevajući ga i čuvajući ga molitvom i smirenošću. Oni nikada sebe ne propovedaju, nikada se ne hvale čovekom: nikada ne ostaju pri goloj čovečnosti; nikada ne idolatriziraju humanizam. Sveti, hristonosni Apostoli dali su jednom za svagda formulu bogočovečanske crkvenosti: „Nađe za dobro Duh Sveti i mi“.[35] Prvo Duh Sveti, pa onda mi; mi utoliko ukoliko dopuštamo Duhu Svetome da dela kroz nas. u ovoj bogootkrivenoj apostolskoj formuli sadrži se sav metod bogočovečanske delatnost Crkve u svetu. Ovaj su metod prihvatili Mučenici i Ispovednici, sveti Oci i Vaseljenski sabori. Odstupili se od njega, odstupa se od Duha Svetoga, odstupa se od svetih Apostola i Mučenika, od svetih Otaca i Vaseljenskih sabora, odstupa se od jedinstva, svetosti, sabornosti i apostolnosti bogočovečanske vere Hristove; jednom rečju: odstupa se od Gospoda Hrista. Pravoslavna Crkva je jedna, sveta, saborna i apostolska zato što ne odstupa od ovog sveštenog metoda. Ona je pravoslavna time što neprekidno ispoveda, drži i čuva ne samo bogočovečansku, apostolsko — saborsku, vaseljensku ideologiju hrišćanstva, nego i bogočovečansku, apostolsko — saborsku, vaseljensku metodiku hrišćanstva. Bogočovečanska ideologija hrišćanstva može se očuvati jedino bogočovečanskom metodikom hrišćanstva. Gospod Isus je i Istina i Put. Odstupi li se od bogočovečanske metodike, neminovno se odstupa i od bogočovečanske ideologije, odstupa se od Bogočoveka Hrista.

Pravoslavna Crkva poseduje celosnu ideologiju Bogočoveka Hrista, jer neodstupno stoji uz bogočovečansku metodiku svetih Apostola i Vaseljenskih sabora. Čovek pravoslavne, apostolske, svetootačke vere oseća i zna, da su pravoslavni ljudi samo saradnici Duhu Svetome, saradnici koji neprestano molitvom osluškuju šta On veli, koji neprestano tvore što On želi, koji neprestano svoje misli i reči i dela proveravaju Njime. Pošto je svejedinstvo bogočovečanske Istine uvek prisutno sabornom saznanju Pravoslavne Crkve, to sveti Oci i Učitelji Crkve neprekidno učestvuju u bogočovečanskom životu Crkve blagodatnim dejstvom Duha Svetoga, zbog čega pravoslavni Patrijarsi u novije vreme izjavljuju u svojoj Poslanici: „Duh Sveti uči Crkvu kroz svete Oce i Učitelje saborne Crkve… Crkva se uči od sveživotvornog Duha, ali ne drukčije nego preko svetih Otaca i Učitelja… Saborna Crkva ne može grešiti ili varati se ili iskazivati laž umesto istine, jer je Duh Sveti, koji uvek dejstvuje kroz Oce i Učitelje koji verno služe, čuva od zablude“.[36]

Na evropskom Zapadu hrišćanstvo se postepeno pretvaralo u humanizam. Dugo i naporno je Bogočovek sužavan, i najzad sveden na čoveka: na nepogrešivog čoveka u Rimu, i ne manje nepogrešivog čoveka u Berlinu. Tako je postao zapadni hrišćansko-humanietički maksimalizam koji od Hrista uzima sve, i zapadni hrišćansko-humanistički minimalizam koji od Hrista traži najmanje, pa često i ništa. I u hrišćansko-humanističkom maksimalizmu i u hrišćansko-humanističkom minimalizmu na mesto Bogočoveka stavljen je čovek i kao najviša vrednost i kao najviši kriterijum. Izvršena je bolna i tužna korekcija Bogočoveka, njegovog dela i njegovog učenja. Istrajno i uporno trudio se hrišćansko-humanistički maksimalizam da Bogočoveka zameni čovekom, dok u dogmatu ο nepogrešivosti čoveka, Bogočovek nije zauvek zamenjen nepogrešivim čovekom. Jer ovim dogmatom čovek je odlučno i jasno proglašen ne samo za nešto više od čoveka nego i od svetih Apostola, i od svetih Otaca, i od svetih Vaseljenskih sabora. Ovakvim odstupanjem od Bogočoveka, od Vaseljenske Crkve, ovaj maksimalizam je prevazišao Lutera, tvorca hrišćansko-humanističkog minimalizma. u samoj stvari, prvi, radikalni protest protiv jedne, svete, saborne i apostolske Crkve treba tražiti u zapadnom hrišćansko-humanističkom maksimalizmu — papizmu, ne u luteranizmu. U tom prvom protestu je i prvi protestantizam.

Ne treba se varati: zapadni hrišćansko-humanistički maksimalizam — papizam i jeste najradikalniji protestantizam, jer je temelj hrišćanstva preneo sa večnog Bogočoveka na prolaznog čoveka. I to proglasio za najglavniji dogmat, a to znači: za najglavniju istinu, za najglavniju vrednost, za najglavnije merilo. Protestanti su pak samo prihvatili ovaj dogmat u suštini, i razradili ga do užasnih razmera i detalja. u samoj stvari, protestantizam nije ni šta drugo do generalno primenjeni papizam, čije je osnovno načelo sprovedeno u život od strane svakog čoveka posebno. Po primeru nepogrešivog čoveka u Rimu, svaki protestant je ponovljeni nepogrešivi čovek, jer pretenduje na ličnu nepogrešivost u stvarima vere. Može se reći: protestantizam je vulgarizirani papizam, samo lišen mistike, autoriteta i vlasti.

Svođenjem hrišćanstva, sa svima njegovim beskrajnim istinama bogočovečanskim, na čoveka, učinjeno je to, da je zapadno hrišćanstvo pretvoreno u humanizam. Ovo je paradoksalno, ali je istinito svojom neodoljivom i neuklonjivom istorijskom stvarnošću. Jer je zapadno hrišćanstvo, u suštini svojoj, najodlučniji humanizam, pošto je čoveka proglasilo nepogrešivim, i bogočovečansku religiju pretvorilo u humanističku. Α da je tako, pokazuje to, što je Bogočovek potisnut na nebo, a na njegovo upražnjeno na zemlji mesto postavljen njegov zamenik, Vicarius Christi. Kakva tragična nelogičnost: svudaprisutnom Bogu i Gospodu Hristu Postavljati zamenika! Ali ova se nelogičnost ovaplotila u zapadnom hrišćanstvu.

Sve ove činjenice navode na zaključak: humanističko hrišćanstvo je u stvari najodlučniji protest protiv Bogočoveka i njegove aksiologije i kriteriologije. Istina, i u ovome provejava omiljena težnja evropskog čoveka, da sve svede na čoveka kao na osnovnu vrednost i osnovno merilo. Α iza svega toga stoji jedan idol, najglavniji idol svih humanizama: Menschliches Allzumenschliches. Svođenjem hrišćanstva na humanizam, hrišćanstvo je, nema sumnje, uprošćeno, ali isto tako i — upropašćeno. Pošto je izvršen „glajhšaltung“ hrišćanstva sa humanizmom, danas se pogdegde u Evropi pomišlja da se humanističko hrišćanstvo zameni drevnim mnogoboštvom, drevnim idolopoklonstvom. Pokliči pojedinaca u protestantskom svetu: Zuriick zum Jesus! Back to Jesus! samo su nemoćni krici u mrkloj noći humanističkog hrišćanstva, koje je napustilo bogočovečansku aksiologiju i kriteriologiju, i sada se guši u očajanju i nemoći. Α iz dubine vekova bruje gorke reči setnog proroka Božjeg Jeremije: Proklet čovek koji se uzda u čoveka![37]

U širokoj istorijskoj perspektivi zapadnjački dogmat ο nepogrešivosti čoveka nije drugo do pokušaj, da se umirući humanizam oživi i obesmrti. To je poslednji preobražaj i presmrtno proslavljenje humanizma. Posle racionalističke prosvećenosti osamnaestog veka i kratkovidog pozitivizma devetnaestog veka, evropskom humanizmu nije bilo ostalo ništa nego da se raspadne u svojoj nemoći i u svojim protivrečnostima. Ali u tragičnom momentu religiozni humanizam mu je pritekao u pomoć, i svojom dogmom ο nepogrešivosti čoveka, spasao evropski humanizam od nemile smrti. No iako dogmatiziran, zapadni hrišćanski humanizam nije mogao ne zadržati u sebi sve pogubne protivrečnosti evropskog humanizma, koje su jednodušne u jednoj želji: u proterivanju Bogočoveka sa zemlje. Jer je humanizmu glavno i najglavnije: da čovek bude vrhovna vrednost i vrhovno merilo.

Sve u svemu: hrišćanstvo je hrišćanstvo Bogočovekom, njegovom bogočovečanskom ideologijom i bogočovečanskom metodikom. To je osnovna istina na račun koje se ne mogu praviti nikakvi kompromisi. Ovom osnovnom istinom je uslovljena i determinisana sva hrišćanska aksiologija i kriteriologija. Samo kao Bogočovek, Hristos je vrhovna vrednost i vrhovno merilo. Treba biti iskren i dosledan do kraja: ako Hristos nije Bogočovek, onda je on najbezočniji samozvanac, jer proglašuje sebe za Boga i Gospoda. Ali evanđelska istorijska stvarnost nepobitno pokazuje i dokazuje da je Isus Hristos po svemu i svačemu savršeni Bogočovek. Stoga se ne može biti hrišćanin bez vere u Bogočoveka i njegovo Bogočovečansko telo — Crkvu, u kojoj je On ostavio svu čudesnu Ličnost svoju. Spasonosna i životvorna sila Crkve Hristove jeste u večnoživoj i svudaprisutnoj ličnosti Bogočoveka. Svako zamenjivanje Bogočoveka ma kakvim čovekom, i svako odabiranje iz hrišćanstva samo onoga što se sviđa čovekovom individualnom ukusu i razumu, pretvara hrišćanstvo u površni i bespomoćni humanizam.

Sve je staro pod suncem osim ličnosti Bogočoveka Hrista. Ona je jedino nova i večito nova. To je ono što Novi Zavet čini uvek novim, i novozavetnu istinu uvek novom i večnom. Zato što je večito mlada i nova u svome bogočovečanskom savršenstvu, ličnost Bogočoveka Hrista se ne može ni menjati ni zamenjivati. Ona je uvek sebi ravna i sebi dosledna. Stoga je i Evanđelje uvek isto, i svuda isto: isto i za ljude na zemlji i za Anđele na nebu. Otuda je Bogočovek Hristos jedini logos, jedini razum, jedini smisao čoveka i svih nebozemnih tvari. Bez Njega je nemoguća iole prihvatljiva teodikeja u ovakvom svetu i ovakvom čoveku. Sa duboko ontološkog gledišta, Bogočovek nije čudo već neophodnost ovakvog sveta i ovakvog čoveka. Zato je u Svetom Evanđelju rečeno da Bog Logos, postavši čovek, „k svojima dođe“.[38] Α čime su Mu ljudi svoji, ako ne bogolikom dušom? Još je rečeno: „mi smo rod njegov“.[39] Ne drugče nego bogolikom dušom. Još jednom je rečeno: Bog Logos je svetlost istinita koja obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet.[40] Zato kad se ovaplotio i postao čovek, nije došao među tuđince nego među svoje. I mi, ispovedajući Bogočoveka, posredno ispovedamo hristolikog čoveka, božansko poreklo čoveka, božansku uzvišenost čoveka, a time i božansku vrednost i neprikosnovenost čovečije ličnosti. Da nije tako, po čemu bismo mi to bili „svoji“ Bogu. Logosu, i „rod“ Božji? u stvari, borba za Bogočoveka je borba za čoveka. Ne humanisti, već ljudi bogočovečanske vere i života bore se za pravog čoveka, čoveka bogolikog i hristolikog, čoveka obogočovečenog i večnog, čoveka ohristovljenog.

Izuzetna važnost hrišćanstva za rod ljudski sastoji se u njegovoj životvornoj i neizmenljivoj bogočovečnosti, kojom ono osmišljava čovečnost uopšte, izvodeći je iz ništavnosti nebića u svetlost Svebića. Jedino svojom bogočovečanskom silom hrišćanstvo je so zemlje, so koja čuva čoveka da ne istruli u grehu i zlu. Raspline li se u razne humanizme, hrišćanstvo obljutavi, postane obljutavela so, koja, po sveistinitoj reči Spasiteljevoj, nije ni za šta, osim da se prospe i da je ljudi pogaze. Svaka težnja i pokušaj da se hrišćanstvo izjednači, „glajhšaltuje“ sa duhom vremena, sa prolaznim pokretima izvesnih perioda istoriskih, pa čak i sa političkim partijama, oduzima hrišćanstvu onu posebnu vrednost, koja ga i čini jedinstvenom bogočovečanskom religijom u svetu. Ne saobražavanje Bogočoveka Hrista duhu vremena, nego saobražavanje duha vremena duhu Hristove večnosti, Hristove bogočovečnosti, — to je jedina istinska misija Crkve, Crkve apostolske i pravoslavne. Jedino tako Crkva će moći sačuvati životvornu i nezamenljivu ličnost Bogočoveka, tu najvišu vrednost u svima svetovima, vidljivim i nevidljivim, i u svima vremenima, dosadašnjim i budućim.

 


NAPOMENE:

[1] Mt. 16, 26; sr. Mk. 8, 36—37; Lk. 9, 25.

[2] Mt. 5, 48.

[3] Ef. 4, 13.

[4] Ef. 4, 11—13; Kol. 2, 8—10; Ef. 1, 23; 3, 16—19.

[5] Lk. 10, 42.

[6] Jn. 8, 46

[7] Jn. 1, 14.

[8] I Petr. 2, 22.

[9] Jn. 14, 6.

[10] Jn. 11, 25.

[11] Jn. 8, 12; sr. 9, 5.

[12] Jn. 1, 3.

[13] Kol. 1, 16.

[14] Sr. Mt. 5, 18.

[15] Jn.14, 6.

[16] Jn.14, 6.

[17] Jn.1, 14; Ef. 4, 20—21.

[18] Jn.1, 17.

[19] Jn.14, 6.

[20] sr.Jn. 1, 4; Kol. 1, 16; Jevr. 2, 10.

[21] Mt. 28. 20.

[22] Kol. 1, 18; sr. Ef. 1, 22; 5, 23.

[23] Ef. 5, 23.

[24] Kol. 2, 19; 1, 16; Ef. 4, 15—16; 4, 13.

[25] Jn. 24—25; Jevr. 2, 14. 17—18.

[26] Ef. 3, 6.

[27] Ef. 5, 30; 1 Kor. 12, 12—13.

[28] Sr. Jn. 5, 24; 3, 36; 11, 25—26.

[29] Ef. 1, 23; 1 Kor. 12, 12—30.

[30] Jn. 1, 14. — G. Florovski, Očev dom („Hrišćanski život“ za1926., god. str. 160).

[31] Ef. 1, 23; Kol. 2, 9.

[32] Ef. 3, 18.

[33] G. Florovski, Očev dom, („Hrišćanski život“ za 1925, str. 359).

[34] Jevr. 13, 8.

[35] D. A. 15, 28.

[36] Poslanica Istočnih Patrijaraha iz 1848. god.

[37] Jerm. 17, 5.

[38] Jn. 1, 11.

[39] D. A. 17, 28.

[40] Jn. 1, 9

 

 

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *