ЦРКВА – БОГОЧОВЕЧАНСКО ПРЕДАЊЕ
Црква на свом Богочовечанском путу
Богочовечанска речитост о Цркви
На најраскошнији еванђелски начин Свети Златоуст доживљује чудесно Богочовечанско биће Цркве. Сунце богочовечанске речитости блиста из свега што он благовести ο Цркви Христвој, ο њеној пресветој тајни. Сав саоваплоћен Господу Христу помоћу светих тајни и светих врлина, он најживотворније и најсвестраније доживљује све богочовечанске светиње Цркве Његове, све њене богочовечанске бескрајности и безданости и стварности и савршенства и чудотворности. У томе је он најревноснији и најбогонадахнутији ученик Светог Апостола Павла. Тог ненадмашно највећег у роду људском Црквовидца и Црквозналца.[1] Нема сумње, својим богомудрим учењем ο Цркви Свети Златоуст је учитељ и Анђела, и Арханђела, и Херувима, и Серафима, и свих Небеских Поглаварстава и Власти.[2] Сву свевредност, и свемудрост, и свеспасоностност Цркве он ваистину богочовечански свестрано осећа и благовести; Он — свезлатна уста Христова, Он — богоречити језик Бога Речи.
Савршену богочовечанску истину ο Цркви благовести Свети Златоуст говорећи: Оваплоћењем Својим Господ Христос је „узео на Себе тело Цркве[3]. Узео, и занавек Божанском Личношћу Својом сјединио Цркву са васцелим Божанством. Тако је Црква постала Богочовек Христос, и све Његово постало је Њено: и Мудрост, и Сила, и Бесмртност, и Вечност, и Истина, и Љубав, и Доброта, и Правда. Зато Цркви ништа Божанско није туђе, а и ништа човечанско, осим греха. Кроз свете тајне и свете врлине у Богочовечанском бићу Цркве све Спасово, по неизмерном Човекољубљу Његовом, постаје наше, људско, човечанско. И сваки човек, по мери своје ревности у светим тајнама и светим врлинама, постепено расте „у човека савршена, у меру раста висине Христове“.[4]
У Цркви је Богочовек све и сва; у њој све је од Њега, у Њему, и ради Њега. И тим самим и за човека и ради човека. Јер Црква поседује све и сва што је човеку потребно за вечни живот и на земљи и на небу. У њој сваки може наћи све што треба његовом боголиком бићу у свима Божјим световима. Свети Златоуст објављује бесмртну благовест и истину када вели: Нема ништа моћније од Цркве. Када ратујеш са човеком, ти или побеђујеш или биваш побеђен. Α када ратујеш са Црквом, немогуће ти је победити, јер је Бог моћнији од свих. Црква је моћнија од неба: „небо и земља проћи ће, али речи моје неће проћи“.[5] Које речи? — „Сазидаћу Цркву своју, и врата паклена неће је надвладати.[6] Но, ако не верујеш речима, веруј делима. Колико је било тирана, који су хтели да униште Цркву. Колико мучилишта, колико мучитеља, колико средстава за мучење! И нису је уништили. Сви су они умукли, сви заборављени. Α где је Црква? Она блиста јаче од сунца. Дела црквогонитеља су ишчезла, а дела Цркве су бесмртна. „Небо и земља проћи ће, али речи моје нeће проћи“. И сасвим је тако: јер Богу је Црква милија од неба. Јер Он није тело неба узео на Себе, већ је узео тело Цркве. Небо је ради Цркве, а није Црква ради неба… Никаква сила не може победити Цркву. Црква је Божија, а Бог је моћнији од свега. Црква је виша од земље; она превазилази и само небо. Својим блеском Црква је превазишла блесак сунца.[7]
Зато што је Црква — Богочовек Христос, на њу напада свако зло и сва зла, сваки ђаво и сви ђаволи. И збива се пророштво Спасово: „Ако мене изгнаше. и вас ће гонити“.[8]Али, у свима борбама са Црквом, исход је увек један исти: победа Цркве над свима црквоборцима, у свако време, на свима бојиштима. Све тако — до Страшнога Суда. Јер је Црква — смрт греху, свакоме греху; смрт смрти, свакој смрти; смрт ђаволу, свакоме ђаволу. Историја сведочи истинитост Спасове истине: „У свету ћете имати невоље; али не бојте се, јер ја победих свет“.[9] Та победа, та свепобеда Цркве јесте сва од Господа Христа, а од нас људи: вера. Свети Воанергес богогласи: „Вера је наша победа која победи свет“.[10] И то вера у Богочовека Христа, који је кроз ту веру у нама, и побеђује свет.[11] Побеђује кроз нас, а пре свега кроз свете Апостоле и Мученике и Праведнике и све хришћане. Свети Златоуст наводи Спасову благовест: „На овоме камену сазидаћу Цркву Своју, и врата паклена неће је надвладати“.[12] И вели: ма како разгледао ову реч, истинитост је њена очигледна као сунце. Није чудесно само то што је Господ Христос основао Цркву Своју у целој васељени, већ и то што ју је учинио непобедивом; и то непобедивом и онда када непријатељи нападају на њу са свих страна. Речи: „Врата паклена неће је надвладати“, означавају опасности које сурвавају у пакао. Ове су речи сјајно оправдане делима. у овим речима је непобедива сила која извршује све. Само су три речи: „сазидаћу Цркву Своју“, али је у њима огромно дело: напунити сву васељену црквама, обратити толика племена, убедити народе, уништити предачке обичаје, искоренити, укорењену навику, свргнути владавину сладострашћа и развејати силу безбожја као прах; жртвенике, идолишта, идоле и њихове службе, непристојне светковине и нечиста жртвоприношења растерати као дим; и подигнути цркве и олтаре истинитоме Богу свуда, широм целе земље. Ваистину огромно дело, ваистину доказ силе Божанске: отргнути васељену од порочних навика; одбацити оно што је из давних времена било примљено од отаца. дедова, прадедова и прастарих предака, од философа и учењака, и примити друге нове обичаје, нове подвиге. Господ Христос је изгонио раскош, заводио пост; изгонио грамзивост, заводио сиромаштвољубље; изгонио неумереност, заводио здравоумље; изгонио гњев, заводио кротост; изгонио завист, заводно дружељубље; одвраћао од пута широког и изводио па пут тесан, мучан и тежак. И Он је узео не неке друге људе, изван земље, и без споменутих навика, него је те исте људе, искварене у овом свету и заглибљене у блату неваљалства, узео и наредио им да иду путем тесним и мучним, тегобним и напорним и убедио их. И колико њих убедио? Не једног, не десет, не двадесет, не сто, него све што живе под сунцем. И убедио их преко кога? Преко дванаест људи неуких, простих, незнатних, сиромашних, који нису знали језике, који нису имали отаџбине, ни богатства, ни светске моћи, ни славе, ни знамените претке, ни силу речи, ни уметност красноречивости, ни преимућства учености; него су били прости рибари, занатлије. И преко њих је Господ устројио Своју Цркву, раширену с краја до накрај васељене! Притом, њих су гонили са свих страна. Гонили их: цареви, владари, простаци, слободњаци, робови, народи, градови. И гонили не само њих, него и оне који су примили њихово учење. Био је општи рат, и против ученика и против учитеља, пошто је то учење изгледало противно и царским наредбама, и отачким обичајима и навикама. Па ипак они су таком проповеђу устројили Цркву. Како и на који начин? Силом Онога који им је то наредио; Он сам био им је руководитељ; Сам је Он све тешко чини лаким. Да Божанска сила није сарађивала, ово дело не би имало ни свога почетка. И како би се оно могло извести? Али Онај који рече: нека буде небо! — и би тако; Који рече: нека постане земља, — и она стварно постаде; Који нареди: нека сине сунце! — и појави се светило; Који је све створио речју Својом, Тај је и установио Цркву; и Његова реч: „сазидаћу Цркву Своју“, — извршила је све то. Такве су речи Божје, оне чине дела, дивна и чудесна. Некада је Он рекао: нека пусти земља из себе траву, биље,[13] — и одједном све постаде врт; послушавши наредбу, земља се покри луговима и безбројним биљкама. Тако и сада Он рече: „сазидаћу Цркву Своју“, — и то се зби са великом лакоћом.[14]
Црква је тело — богочовечанско тело; у том телу је једно срце — богочовечанско срце, једна душа — богочовечанска душа, једна савест — богочовечанска савест, једна вера — богочовечанска вера, једна љубав — богочовечанска љубав, један живот — богочовечански живот. Ради чега? — Да би сваки caoceћao свима, и сви свакоме; да би сваки живео у свима, и сви у свакоме. Нема човеку ближег сродства од оног у Цркви: „једно срце и једна душа“.[15] У Цркви је саборно све: и живот, и бесмртност, и вечност, и богочовечност. И сваки члан Цркве учествује у том саборном богочовечанском животу Цркве, пο мeри своје добре воље, оплемењене и освећене светим тајнама и светим врлинама. Ο томе Свети Златоуст благовести: Црква је тело; оно има очи, има и главу. Када пету убоде трн, око се спушта доле, јер је члан тела, и не говори: ја заседам на висини и не марим за нижи члан; напротив, око се спушта, не напуштајући своју висину. Јер, шта је ниже од пете, или висинскије од ока? — Ипак се та неједнакост исправља састрадалношћу, и све се уједињује љубављу.Такопоступајити: ако си окретан и вредан, али имаш брата који не може да те сустопице прати, онда нека се твоје уκο савије к пети и покаже сажаљење према члану који рамље, да он не би због спорости и твоје брзине остао без помоћи. Ти си богат?
Радујем се и усхићен сам; но твој брат је сиромах; нека не остане необогаћен твојим богатством.[16]
У Цркви Христовој сви смо ми међусобно повезани једним богочовечанским животом као саставни делови једнога тела, богочовечанског тела Цркве: светитељи са грешницима, праведници са неправедницима, покајници са непокајницима, служећи једни другима. Свети Златоуст благовести: Мученици су страдали, а ми се радујемо; они су се подвизавали, а ми се веселимо; њихов је венац и слава општа, или боље: слава целе Цркве. Јер Мученици су наши органски делови и чланови. Крунише се глава — и цело се тело Цркве радује. Ми смо ноге, а Мученици су глава; но глава не може рећи ногама: не требате нам.[17] Прослављени су чланови, али их сјај славе њихове не отуђује од везе са осталим деловима тела: чланови су нарочито онда славни када се не одвраћају од везе са нама; тако и око, иако је светлије од свега осталог тела, очувава у најпунијој мери своју славу када се не одваја од осталога тела. Но, што ја говорим ο Мученицима? Та сам се Господ није постидео да буде наша Глава; утолико пре Мученици се не стиде да буду наши чланови. наши органски делови, јер је у њих укорењена љубав, а љубав обично сједињује и повезује оно што је раздвојено, и не води много рачуна ο заслугама. И као што Мученици састрадавају нама у гресима нашим, тако се и ми радујемо с њима њиховим подвизима. То нам и свети Апостол наређује, говорећи: Радујте се с радоснима и плачите с плачнима.[18]
Богочовечанске тајне Личности Спасове у исто време су и тајне Цркве Његове. Нарочито тајна смрти Спасове. Пети Еванђелист, Свети Златоуст благовести: Када је Христос био узнесен на крст, прикован и умро, тада: један од војника прободе му ребра копљем, и изиђе крв и вода,[19] и из те крви и воде постаде сва Црква. Сам Господ сведочи ο томе када говори: Ако се κо не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божје.[20] Крв Он назива духом. Ми се рађамо водом крштења, а хранимо се крвљу. Стога смо ми, по речи светог Апостола: уди тела његова, од меса Његова, и од костију Његових.[21] И као што је у време сна Адамова била саздана жена, тако се и у време смрти Христове образовала Црква из ребра Његова.[22]
Свети Златоуст богонадахнуто благовести: Црквом ја називам не само место него и нарави, не зидове цркве него законе Цркве. Када иштеш уточишта у Цркви, ти га не ишти у зидинама него у расположењу душе, јер Црква — није зид и кров, већ — вера и живот. Не напуштај Цркве. Напустиш ли је, Црква није крива већ твоја малодушност. Ништа нема равнога Цркви. Не говори ми ο зидовима и оружју; са временом зидови овештају, а Црква никада не стари; зидине разрушују варвари, а Цркву не побеђују ни ђаволи. Ове речи нису хвалисавост; ο томе сведоче дела. Колико је било оних који су нападали Цркву, па су сами изгинули! Α Црква се уздигла изнад небеса. Таква је величина Цркве: када нападају на њу, она побеђује; када јој раде ο глави, она надвлађује; добија ране — и не изнемогава; усред бесних валова — не тоне; у најсиловитијој бури — не трпи бродолом; у борби је непобедива, у битци непоразива.[23]
Не удаљуј се од Цркве, саветује Златоусти исповедник, јер ништа није јаче од Цркве. Твоја нада је Црква, твоје спасење — Црква, твоје уточиште — Црква. Она је виша од неба, огромнија од земље. Она никада не стари већ увек цвета.[24] Човече, нема ништа моћније од Цркве. Обустави рат твој против ње, да не би разрушио своје моћи; не преноси рат у небо.[25]
Колико је непријатеља устајало против Цркве, вели Свети Златоуст, па ипак она никада није била побеђена. Колико властодржаца! Колико војсковођа! Колико царева! Устајали су против ње учењаци, устајали силници, и то од самог почетка њеног, и нису је искоренили. Сви су они предани забораву, а Црква се уздигла изнад неба. Иако се налази на земљи, Црква живи на небу. Откуда се то види? Од самих дела. Рат је вођен против једанаест ученика; сва је васељена ратовала против њих; но победили су они против којих се ратовало; овце су победиле вукове. Α то је учинио Христос Господ, да би нам показао да се то збива не на природан начин већ на надприродан. Црква је утврђена чвршће од неба. Лакше је сунцу угасити се неголи Цркви бити уништена. То објављује Онај који ју је основао: Небо и земља проћи ће, али речи моје неће проћи.[26] И Он је то не само рекао него и испунио. Α зашто је Он основао Цркву тврђом од неба? Зато што је Црква скупоценија од неба. Ради чега је небо? Ради Цркве, а не Црква ради неба. Небо је ради човека, а не човек ради неба. То се види и из тога што је Господ сам учинио: примио је на Себе не небеско тело већ човечије.[27]
Црква као Богочовечански организам, и стога као Богочовечанска организација, представља, и јесте најсавршеније људско друштво у небоземном свету. Све наше, осим греха, Господ Христос је учинио Својим, и све Његово, по неизмерном човекољубљу Свом, Он је учинио нашим, у Богочовечанском телу Свом — Цркви. Свети Златоуст благо вести: Ми смо једно тело, и удови и органски делови један другоме.[28] Нека нико не иште своје; а иштући своје, нека сваки има у виду ближње; што је наше, то је и њихово. Не будимо раздвојени мећу собом. Нека нико не говори: тај и тај ми није пријатељ, није рођак, није сусед; ја немам ничег заједничког с њим. Но иако ти он није ни рођак, ни пријатељ, ипак је он човек, једне природе с тобом, имате једнога Господа; он је сароб, сажитељ твој, пошто живи у једном свету с тобом. Α ако је он још и једне вере с тобом, онда је он и члан твој, део бића твог. Које то пријатељство може произвести такво уједињење као сродство по вери? Ми смо дужни показивати не такву близост, имати међу собом не такво општење, као што показују и имају пријатељи с пријатељима већ као органски делови један са другим. Узвишеније од тога пријатељство и дружбу нико никада наћи неће. Ти исто тако не можеш говорити: откуда мени блискост и веза с тим и тим, као што не можеш рећи то ο своме брату, јер би то било смешно. Јер је речено: „Сви се ми крстисмо у једно тело“.[29] Због чега: „у једно тело“? Због тога, да се не бисмо раздељивали, већ да бисмо међусобном слогом и пријатељством чували везу целога тела. Зато, немојмо презирати један другог, да не бисмо пренебрегли саме себе, јер је речено: Нико не омрзну кад на своје тело, него га храни и греје.[30] Ради тога нам је Бог дао један дом — овај свет; расподелио је све подједнако: запалио је једно сунце за све; распростро је један кров — небо; поставио једну трпезу — земљу; дао је и другу трпезу, далеко важнију од ове, но такође једну; учесници светих тајни знају ο чему говорим; даровао је свима један духовни начин рођења; у свих нас је једна отаџбина на небесима: сви се причешћујемо из једне исте чаше. Бог нити је богаташу дао нешто веће и драгоценије, нити сиромаху нешто мање и безвредније, него их је све подједнако призвао, и свима како телесна тако и духовна блага подједнако предао. Али, откуда толико неједнакости у животу? Од грамжљивости и надувености богаташа. Но, браћо, нека тако више не буде, Пошто је у нас заједничко оно што је најнеопходније, и што нас сједињује у једно, онда се немојмо делити због земаљских и ништавних ствари, мислим; због богатства, сиромаштва, порекла, непријатељства, пријатељства. Све је то сенка, и ништавније од сенке, за оне који се уједињују везама наујзвишеније љубави. Будемо ли чували те везе нераскидљивима, онда никакав зао дух неће моћи продрети у нас, да би разрушио такво јединство. Стога, нека у свима нама буде то јединство благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа.[31]
То богочовечанско јединство међу собом ми постижемо у Богочовечанском телу Христовом — Цркви. Зато, благовести Свети Златоуст, да бисмо, не само љубављу него самом стварношћу, постали удови, живи органски делови тела Христова, треба нам причешћивати се тим телом. Α то бива преко хране (тојест преко светог Причешћа) коју нам је Господ Христос даровао, да би изразио своју велику љубав према нама. Ради тога је Он сјединио Себе са нама и растворио тело Своје у нама, да бисмо ми образовали нешто једно, као тело, сједињено са главом. И то је знак силне љубави. Господ Христос је, да би нас увео у присно пријатељство са Собом и показао Своју љубав к нама, дао онима који желе не само да виде Њега, него и да Га опипају, и једу, и зубима се дотичу тела Његова, и сједињују се с Њим, и засићују Њиме сваку жељу. Α од ове трпезе треба да одлазимо као лавови, дишући огњем, страшни за ђавола, стално мислећи ο нашој Глави и ο оној љубави какву је Он показао према нама. Родитељи често дају своју децу на одгој другима; а ја, вели Спаситељ, не радим тако, него вас храним Својим телом, предлажем вам Себе сама, желећи да сви будете племенити, и дајући вам наде на будућност. Онај који је даровао себе вама овде, утолико ће пре то исто учинити вама и тамо. Ја сам узажелео постати ваш брат; ја сам вас ради узео на Себе тело и крв; и то тело и крв, преко којих сам се ородио с вама, ја вам опет дајем. Та крв вам даје изглед цвећни и царски; рађа красоту неисказану; не допушта племенитости душе да увене, непрестано је напајајући и хранећи. Наша крв се образује од хране, и не постаје одједанпут крвљу, него постепено то постаје; а ова крв одмах храни душу и предаје јој неку велику силу. Ова крв, када се достојно прима, уклања и далеко одгони од нас демоне, а дозива нам анђеле и Господара анђела. Демони беже оданде где виде крв Господњу, а анђели се стичу туда. Та крв, проливена на крсту, омила је сву васељену. Та крв је спасење душа наших. Њоме се душа омива; њоме се украшује: њоме се запаљује. Она чини наш ум светлијим од огња. Она чини нашу душу чистијом од злата. Та се крв пролила и учинила небо доступним за нас.
Ваистину су страшне тајне Цркве; ваистину је страшан жртвеник. Из раја је текао извор, из кога су се изливале вештаствене реке; а из ове трпезе истиче извор, који производи духовне реке. Крај овог извора су посађене не врбе неродне, већ дрвета која досежу до самога неба и доносе увек род зрео и неувенљив. Ако кога мучи жега, нека прибегне овом извору и расхлади себе, јер овај извор освежује све што је опаљено огњеним стрелама ђавола. Овај извор је с неба, и отуда се он напаја. Он има многе потоке. које изводи Утешитељ. а при томе посредник бива Син, стварајући у нама расположење. Овај извор је извор светлости, и излива зраке истине. К њему се слежу и Небеске Силе, да посматрају красоту његових потока, јер оне јасније виде и силу предложених дарова и њихово неприступно блистање. Када би могуће било ставити своју руку или језик у растопљено злато, они би се тог часа позлатили. Сасвим тако исто, и још много веће дејство производи и света тајна Причешћа. Силније од огња буја и јури ова река, али не спаљује већ само очишћује све чега се косне. Та крв је драгоценост васељене; њоме је Христос купио Цркву; њоме ју је сву украсио. Христос нас је и купио крвљу, и украсио крвљу. Они који се причешћују том крвљу стоје заједно са Анђелима, Арханђелима и Небеским Силама, обучени у царску одећу Христову и наоружани духовним оружјем. Но тиме ја још нисам рекао ништа велико; они бивају обучени у самога Цара.[32] И још: у свакој Цркви и у свакој души свуда се налази сав Христос, и нигде не постоји само делић Његов. у свакој души је један и исти Христос.[33]
На Крсту се збила највећа тајна: „одмах изиђе крв и вода“.[34] Ови су извори потекли не без важности и не случајно, већ зато што је из једнога и из другога образована Црква. То знају они који су посвећени у тајну: водом се они препорађају, а крвљу и телом се хране. у ствари, одавде добијају свој почетак свете тајне. И стога, када приступаш страшној Чаши, приступај тако као да пијеш из самог ребра. Еванђелист објављује благовест: Онај који то виде, посведочи. и сведочанство је његово истинито,[35] тојест: ја нисам чуо од других, него сам сам био присутан томе и видео, и сведочанство је његово истинито.[36]
У Богочовечанском телу Цркве сваки се члан осаборњује, умножава себе, обогочовечује себе, живи у свима и кроза све, никада није сам већ увек „са свима светима“,[37] са свима члановима Цркве, постепено испуњујући себе „сваком пуноћом Божијом“,[38] освеврлинујући себе кроз свете тајне, и непрестано јачајући у Господу и у сили јачине Његове.[39] Свети Златоуст благовести: Ништа се не може упоредити са једномишљеношћу и слогом; при томе и један човек постаје раван многима. На пример: ако два или десет њих буду једнодушни, онда један већ није један него сваки од њих бива десет пута већи, и ти ћеш у десеторици наћи једнога, и у једном — десеторицу. Ако они имају непријатеља, онда непријатељ напада не једнога, и бива побеђен као да је напао десеторицу, јер доживљује пораз не од једнога већ од десеторице. Ако је један осиромашио, он ипак није сиромах, јер има иметак у деветорици. И он не гледа само својим очима већ и очима осталих; не хода само својим ногама већ и ногама осталих; не ради само својим рукама већ и рукама осталих. Он има и десет душа, пошто се брине не само сам ο себи већ се и други брину ο њему. Када би њих било и сто, — опет бива то исто, моћ ће се још увећати.
То све ради еванђелска љубав; она једнога чини непобедивим и многобројним. При њој и један може бити у многим местима: један и исти човек и у Персији и у Риму. Што не може да учини природа, то може љубав. Једним делом ће он бити овде, а другим тамо; или тачније: он је сав овде, и сав — тамо. Ако пак он има хиљаду пријатеља или две хиљаде; помисли колико пута ће се онда увећати његова сила. Видиш ли какво повећање производи љубав? У самој ствари, необично је то што љубав од једнога прави хиљаду! Љубав је боља од власти и сваког богатства; она је скупоценија од здравља и од саме светлости; она је — основ добродушности.[40] Ми смо један другоме не само браћа него и живи чланови, удови, једно тело. Ако ми ценимо име брат, утолико више треба да ценимо име — живи члан, органски члан.[41]
Спасења нема ван Спаситеља, а Христа Спаситеља нема ван Богочовечанског тела Његовог — Цркве. Зато нема спасења ван Цркве. Ненадмашни Златоусти благовестник благовести: Спасење је у Христу; Христос је у дому Божјем — Цркви, која је по свој васељени. Многобројне цркве, које се налазе по градовима и разним земљама, сачињавају само једну Цркву: у њима је свуда један Христос, савршен и недељив. Апостол Павле вели да сви ми и сачињавамо једно у Христу што је „један Господ и једна вера“.[42]У Христу, у жртви Његовој, ми имамо спасење. И све што јe било пре Његовог доласка сачињавало је припрему за Његов долазак, и ствар спасења васцелог човечанства постављена је била тако, као да се пред очима свих сво време обављала жртва Христова, приношена за све. Но као што нам је познато, то спасење припада једино и само Цркви, и нико не може ван Цркве бити заједничар Христу, нити се спасти. Знајући то, ми знамо да се спасење свега света обавља у Христу, и за безбожне јереси нема никакве наде, пошто немају заједнице са Христом, него узалуд прикривају себе спасоносним именима, називима, еда би завеле оне који више обраћају пажњу на назив и спољашњост него на истину. Стога, нека нико не мисли да се ико може спасти без Христа. Α оне који у наше време преиначавају и изврћу истину, оне који се ките сујетном и лажном сличношћу Цркви, сличношћу туђом Христу и истини, њих нека нико не назива хришћанима и не општи са њима.[43]
Пошто смо у Цркви сви једно тело, под једном Богочовечанском Главом, то смо сви одговорни за свакога, и сваки за све. Живо осећајући то, Свети Златоуст благовести: Ми сачињавамо једну Цркву, складно састављене удове, органске делове једне Главе; сви смо ми једно тело; ако један члан буде занемарен, онда се сво тело занемарује. Тако, непристојним понашањем једнога нарушава се побожна уредност свих. у цркви сви ми стојимо заједно са анђелима. С њима певамо, с њима хвале узносимо. Α ти стојиш непобожно. Па се и смејеш? Није ли чудновато што удар муње не пада не само на такве него и на нас? Стварно. то је достојно удара муње.[44]
Због своје Богочовечанске особености Црква је увек једна и јединствена, саборна, васељенска и недељива. Све Богочовечанске силе њене: свете Богочовечанске силе њене: свете тајне и свете врлине, и јесу увек уједињујуће и осаборњујуће силе њене, које увек неуморно и животворно делују у њеном небоземном телу под свемудром Главом сладчајшег Господа. Сав уцрквењен и оцрквењен, Свети Златоуст благовести из самог Богочовечанског срца Цркве: Црква се назива Божјом зато што у њој треба да буде јединство, јер ако је Божја, онда је сједињена и једна, не само у Коринту, него и у целој васељени. Име Цркве је не име раздељења него сједињења и слоге . Црква треба да буде свуда једна, и ако се налази у разним местима. Место раздељује, но Господ их сједињује, као заједнички свима. Због различитости места Цркве не губе слогу, jep их један Господ сједињује.[45] Христос је темељ. Зидајмо на том темељу и држимо се на њему, као лоза на чокоту, и не одвајајмо се од Христа, јер одвојимо ли се од Њега, одмах ћемо пропасти. Лоза упија у себе сок, јер је сједињена са чокотом; и зграда стоји, јер је на темељу, а оно што се откине пропада, јер се ни на чему не држи. Стога, држимо се Христа не просто већ приљубљујући се уз Њега; одвојимо ли се од Њега, пропашћемо. Приљубљујмо се уз Њега делима. Многим упоређењима Господ нам препоручује сједињење с Њим. Ето: Он је глава,. ми тело; између главе и тела може ли бити каквог растојања? Он је темељ ми зграда; Он је чокот, ми лозе; Он је женик, ми невеста; Он је пастир, ми овце; Он је пут, ми путници; ми смо храм, Он обитавалац; Он је првенац, ми браћа; Он је наследник, ми сунаследници; Он је живот, ми живи; Он је васкрсење, ми васкрсавамо Њиме; Он је светлост, ми просветљавани Њиме. Све то означава сједињење, и не допушта никакво одвајање, чак ни најмање, пошто онај који се одвоји малчице, тај ће се потом одвојити и много. Тако тело, нанесе ли му се мачем макар и мала рана, квари се; зграда, напукне ли макар мало, сруши се; и грана, одломивши се од корена макар мало, није низашта. На тај начин, то мало већ и није мало, него је скоро све. Стога, када ми погрешимо у нечему мало, или се разлењимо мало, одмах обратимо пажњу на то мало; а не обратимо ли пажњу, то мало ће убрзо постати велико. Не обраћамо ли пажњу на своје мале грехе, ми ћемо упасти у велике. Грех је бездна, која одвлачи удубине и угушује.[46]
НАПОМЕНЕ:
[1] Најубедљивији сведок тога у новије време јесте јеромонах Др Атанасије Јевтић са својом светоотачки надахнутом студијом: Еклисиологија апостола Павла по Св. Златоусту (на грчком); Атина 1967.
[2] ср. Еф. 3, 8—10. 15; 1 Петр. 1, 12.
[3] Беседа пред прогонство, 2; Р. gr. t. 52, col. 429.
[4] Εф. 4, 13
[5] Μт. 24, 35.
[6] Мт. 16, 18.
[7] Беседа по повратку из прогонства: Р. gr. t. 52, col. 433.
[8] Јн. 15, 20.
[9] Јн. 16, 33.
[10] 1 Јн. 5, 4.
[11] Ср. 1 Јн. 5, 5; 4, 2—4
[12] Мт. 16, 18.
[13] 1 Мојс. 1, 11.
[14] Против Јевреја и незнабожаца, 12. 13; Р. gr. t. 48, col. 829. 830, 831; ср. Против Јевреја, V, 2; Р. gr. t. 48; col. 885—6.
[15] Ср. Д. Α. 4, 32.
[16] Ο Лазару, VI, 4; Р. gr. t. 48, col. 1032
[17] 1 Κор. 12, 21.
[18] Рим. 12, 15. Ο свештеномуч. Роману, Похвална реч, I, 1; Ρ. gr. t. 50, col. 605. 606. 607.
[19] Јн. 19, 34.
[20] Jн. 3, 5.
[21] Еф. 5, 30.
[22] Похвала Максиму, 3; Р. gr. t. 51, col. 229.
[23] Ο Евтропију, Η, 1; Ρ. gr. t. 52, col. 397.
[24] тамо, II, 6; col. 402.
[25] Пред одаслање у прогонство, 1; Р. gr. t. 52, col. 429.
[26] Мт. 24, 35.
[27] Беседа на речи пророка Исаије, IУ; стр. 407; Творенија Св. Ј. Златоуста, том VI, книга перваја; С. Петербург, 1900.
[28] Рим. 12, 5.
[29] 1 Кор. 12, 13.
[30] Еф. 5, 29.
[31] Беседе на Јованово Еванђеље, Беседа XV, 3; Р. gr. t. 59, col. 101. 102.
[32] тамо, Беседа 46, 3. 4; Р. gr. t. 59, col. 260. 261. 262.
[33] На Св. Пасху, V, 2; Р. gr. t. 59, col. 734.
[34] Јн. 19, 34.
[35] Јн. 19, 35.
[36] Бес. на Ев. Јов. 85, 3; Р. gr. t. 59, col. 463.
[37] Εф. 3, 18.
[38] Εф. 2, 19.
[39] Εф. 6, 10.
[40] тамо, Беседа 78, 4; Р. gr. t. 59, col. 425.
[41] тамо, Беседа 79, 4; Ρ. gr. t. 59, col. 430.
[42] Еф. 4, 5.
[43] На Св. Пасху, I; Р. gr. t. 59, col. 724. 725.
[44] Беседе на Дела Апостолска, Беседа 24, 4; Р. gr. t. 60, col. 190.
[45] Беседе на 1 Кор., Беседа I, 1; Р. gr. t. 61, col. 13.
[46] тамо,Беседа УIII, 4; col. 72. 73.