НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (други део)
Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

ЦРКВА – БОГОЧОВЕЧАНСКО ПРЕДАЊЕ
Црква на свом Богочовечанском путу

 

Тајна Христова – Црква

 

Реч Светога Писма, вели Св. Максим, назива тајну Христову Христом. То јасно сведочи велики Апостол говорећи: Тајна која је била сакривена од векова и нараштаја, сада се објави,[1] тојест Апостол поистовећује тајну по Христу са Христом. Ова пак тајна очигледно јесте неизрециво и незамисливо сједињење по ипостаси Божанства и човечанства у Богочовеку Христу. Ово сједињење доводи човечанску природу у потпуно поистовећење са Божанском по начелу Ипостаси, и од обадвога чини једну сложену Ипостас —τήν ϋηόϋταοιν σύνθετον, не наносећи никакво уопште ума њене при њиховој по природи суштинској разлици. На тај начин, и Ипостас им је постала једна и природна разлика је остала неповређена, те се при тој разлици и после сједињења очувава неумањена природна величина сједињених природа. Јер тамо, где при сједињењу није дошло ни до какве промене или поремећаја у сједињеним природама, остао је целостан суштински принцип — λόγος — сваке од сједињених природа. Код ствари пак, код којих суштински принцип остаје целостан после сједињења, њихове природе остају потпуно неповређене, пошто ниједна од њих није ни на који начин при сједињењу одбацила своја својства. Творцу пак свега доликовало је, кад је постао природно по домостроју спасења оно што није био, да сачува непроменљивим и Себе што беше по природи и оно што постаде природно по домостроју спасења. Свакако је немогуће да у Богу постоји промена, пошто се у Њему уопште не да замислити никакав покрет, по коме у бићима која се крећу долази до промене.

То је та велика и сакривена тајна. То је тај блажени циљ, ради кога је све постало. То је божански циљ, који је предзамишљен пре стварања бића, који циљ дефинишемо овако: предзамишљени циљ, ради којега је све а он ни ради чега.[2] У тај циљ гледајући, Бог је произвео суштине бића. То је несумњиво врхунац самог промишљања и онога ο чему Бог промишља, врхунац по коме ће бити возглављење — άνακεφαλαiωσiς — у Богу створења која је Он створио. То jе тајна која садржи у себи све векове и објављује надбескрајни — ύπεράπειρον — Велики Савет Божји, који неограничено и бескрајно постоји пре векова. Овог Савета постаде Весник сам по суштини Логос Божји, поставши човек и објавивши најунутрашњију дубину Очеве доброте, и у Себи показавши циљ —τό τέλος— ради којег су очигледно створења добила почетак постојања. Јер ради Христа, тојест ради тајне Христове, сви векови, и оно што је у тим вековима, добили су у Христу почетак бића и крајњи циљ. Јер је замишљено пре векова сједињење ограничења и неограничености, мере и безмерја, краја и бескраја, Творца и твари, стајања и кретања, које сједињење настаде у Христу, јављеном у последња времена, и оно даде собом испуњење предзнања Божјег, да би се тако зауставила бића по природи покретна око Бога који је по суштини непокретан, и на тај начин потпуно престала бића од покрета према себи и другима, и опитно добила истинско познање Онога у којем су се удостојила стати, које познање је непроменљиво и исто и даје бићима наслађивање Оним кога су познали.[3]

Ова тајна Христова, тајна Цркве, би предзнана пре свих векова Оцем и Сином и Духом Светим: Оцем по благовољењу, Сином по личном остварењу, Духом по сарадњи. Јер је једно знање Оца и Сина и Светога Духа, пошто је и једна суштина и сила. Јер оваплоћење Сина није било непознато Оцу или Духу Светоме, пошто у васцелом Сину, који кроз оваплоћење лично остварује тајну нашег спасења, беше васцео по суштини Отац, не оваплоћаван већ благоволећи Синовљем оваплоћењу, и у васцелом Сину васцео по. суштини Дух Свети беше, не оваплоћаван него сарађујући Сину у неизрецивом ради нас оваплоћењу.

Ο овоме, дакле, назвали ми то Христом или тајном Христовом, има по природи предзнање једино Света Тројица: Отац, Син и Дух Свети. Притом нека се нико не чуди како Христос, будући један од Свете Тројице, бива предзнан од Ње. Треба знати: Христос је предзнан не као Бог него као човек, тојест предзнано је Његово по домостроју спасења оваплоћење ради човека. Јер ο Њему, који свагда јесте и који је надузрочно и надразумно из свагда постојећег Оца, никада не бива предзнање. Јер предзнање бива ο ономе што има узрок за почетак свога бића. Дакле: Христос је предзнан не оним што беше по природи за Себе него оним што је по домостроју спасења постао ради нас.

Заиста је требало да Онај који је по природи Творац суштине бића, буде и лични остваритељ — αvτοvργός — благодатног обожења посталих бића, да би се Давалац бића показао и као Дародавац вечног добробића.[4]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Кол. 1, 26.

[2] Ov ένεκεν πάντα, αvτός δε ούδενός ένεκα = ради Богочовека је све, а не Он ради ичега.

[3] тамо, Питање 60; Р. gr. t. 90, col. 620 С —621 С

[4] тамо, Питање 60; Р. gr. t. 90, col. 624 Β—D

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *