НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (други део)
Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

ЦРКВА – БЛАГОДАТНА ЗАЈЕДНИЦА

Свете Врлине

 

До оваплоћења Бога Логоса, до Богочовека Господа Христа у нашем земаљском свету врлине су биле нестварни привиди, неостварљиве замисли, безживотне идеје. Такве су оне у свима нехришћанским религијама, у свима небогочовечанским философијама, етикама, социологијама, културама, цивилизацијама. Богочовек Господ Христос је прво оличење свих врлина, и њихово савршено остварење на земљи. Врлине и Господ Христос су једно. Ту истину благовести Свети Максим Исповедник: „Сам Господ наш Исус Христос јесте суштина свих врлина“.[1] У нашем земаљском свету тек је Господ Христос дао тело врлинама, као и Цркви. Но пошто је Господ Христос сав у Цркви, она — тело Његово, а Он — глава њена, то и све врлине Његове живе у Цркви. И чланови Цркве, живећи у Њој, живе у тим светим врлинама, и по мери ревности своје постижу своје спасење, охристовљење, обожење, обогочовечење.

У Цркви се кроз свете тајне и свете врлине Богочовек Христос усељује у нас, живи у нама. Светим крштењем човек се ухристовљује; а затим се целог живота свог охристовљује, обогочовечује кроз остале свете тајне и свете врлине. Свака је света врлина врло разгранат подвиг. На челу светих врлина стоји вера. Из ње се роје све свете врлине: молитва, љубав, покајање, смиреност, пост, кротост, милостивост, и друге. Ту истину и благовести свети Апостол говорећи хришћанима: „употребите све старање и покажите у вери својој врлину“;[2] — или боље: свеврлину = Господа Христа, јер сте дужни животом својим по вери објављивати све врлине — τάς άρετάς — Господа Христа.[3] Свака врлина је неопходна човеку за спасење. Да би постигао спасење, човеку је неопходно да се подвизава и подвигом вере, и подвигом љубави, и подвигом молитве, и подвигом поста, и подвигом сваке свете врлине еванђелске. Без вере нема спасења, јер: „без вере није могуће угодити Богу“.[4] Али исто тако нема спасења ни без љубави, ни без молитве, ни без поста, ни без милостивости, ни без осталих светих врлина. То је тако очигледно из Спасовог Светог Еванђеља, објављеног Њиме лично и преко Његових светих Благовесника: Апостола и Отаца. Зато богомудри подвижник право славни Никита Ститат, ученик Св. Симеона Новог Богослова, у свом „Исповедању вере“ благовести: Верујем и у неопходност чистог и врлинског живота, који је заједно са правом вером неопходан за спасење.[5]

„Бог је свесавршена врлина. – η παντελης αρετη[6]. Το је апостолско — светоотачко учење и свето Предање Цркве Христове. „Божја природа је извор сваке врлине“.[7] „Циљ је врлинског живота — уподобљење Богу: ή προς τό θείον όμοίωσις“.[8] „У врлине је једна граница савршенства — немати никаквих граница“.[9]

Са свих тих разлога, без светих врлина нема човеку спасења, обожења, охристовљења, раја, Царства небеског. Свете тајне су, нема сумње, свете догме вере наше, спасења нашег. Без светог крштења нема спасења. То је непроменљива догма спасења у Богочовечанској Цркви Спасовој. Али и без вере, и без љубави, нема спасења. Зато су и вера и љубав такође неизменљиве догме спасења. Свака света тај на је догма; и свака света еванђелска врлина је догма. И свете тајне и свете врлине сачињавају један недељив органски подвиг спасења, богочовечански подвиг спасења.

Заповести Господње у Еванђељу нису ништа друго до етичке догме. На пример: свако блаженство у Беседи на Гори јесте догма. Без првог блаженства нема спасења, јер без смирења — нема спасења. Исто тако: без молитве, без поста, без љубави — нема спасења. Све су то еванђелске етичке догме, увек неопходне, увек неизменљиве, увек обавезне за све. Свака света врлина и јесте догма; и то света догма хришћанског живота. Α пре свега — „вера која кроз љубав дела“.[10] Све врлине = све заповести еванђелске израстају, извиру, исцветавају из вере. Богочовечанска је истина: све етичке догме неопходне су за спасење, за обожење, за обогочовечење. Оне и јесу благодатне, животворне божанске силе, којима се човек спасава обожујући се помоћу њих. Оне јачају и постају свемоћне помоћу светих тајни: покајања, исповести, причешћа…

Еванђелске врлине су свете богочовечанске силе, које извиру из Богочовека Христа, и поседују богочовечанску моћ. Као такве, оне су у исто време боготвореће силе, обожујуће силе: човека хришћанина преображавају, обогочовечују, обожују, освемоћују. И он радосно доживљује истинитост чудесне и чудотворне благовести христомоћног Апостола: „Све могу у Христу Исусу који ми моћи даје“.[11]

У томе је основна разлика између еванђелских богочовечанских врлина и свих ванхришћанских врлина, па било оне философске, религијске, научне, културне, цивилизацијске, политичке. У свакој еванђелској богочовечанској врлини увек упоредо дела и Бог и човек. Богочовечански синергизам, богочовечанска сарадња је основни закон сваке еванђелске врлине. По бесмртној благовести светог Апостола: Ми смо Богу сарадници — Θεού έσμέν ουνεργοι.[12]

Боголика слобода човекова бића осигурава човеку боголику сарадњу са Богом. Свака је богочовечанска врлина благодатно — добровољни подвиг човеков. При томе, богочовечанску равнотежу у врлинским подвизима човековим одржава сам Господ Христос као глава Цркве и свих чланова њених, те Божје не иде на рачун човечјег, нити човечије на рачун Божјег.

У подвигу спасења човека Бог казује себе помоћу спасавајућих сила кроз свете тајне; и човек у подвигу свога спасења казује себе кроз свете врлине. Међу светим врлинама вера је прва и по пореклу и по броју. Из ње се роје све друге врлине: љубав, молитва, нада, пост, смиреност, кротост, милостивост, покајање, и остале. У свему томе њима помажу и сарађују свете божанске силе светих тајни. У подвигу спасења свете тајне и свете врлине сачињавају једну богочовечанску целину. Сарадња благодати Божије и боголике слободе човекове у спасењу човека одвија се по законима Богочовечанске Личности Христове, који владају и у Богочовечанском телу Христовом — Цркви, и обавезно важе за сваког члана Цркве. И благодат Божја и боголика слобода човекова увек су равнотежно делатне. Јер Бог никога на силу не спасава. Ако човек неће врлину: веру, и остале свете врлине, — нема му спасења, мртав је, леш је. Исто тако: ако неће свете тајне, — нема му спасења, мртав је за Бога, леш је. „Вера није свију“.[13]

Молитвена мисао Цркве неућутно благовести: Бог је — „Бог милости“, „Бог доброте“, „Бог човекољубља“. Једном речју: Бог је — Бог сваке врлине. Такав Бог у нашој земаљској, човечанској, историјској стварности јесте једино Богочовек Христос. Он је оличење свих светих врлина, и узор, и образац. Као љубав, Он је савршена љубав; као доброта, Он је савршена доброта; као човекољубље, Он је савршено човекољубље. Речју: Он је богочовечанско савршенство сваке врлине. Може се свеубеђено тврдити: Богочовек је свеврлина. Зато је свети животни задатак сваког хришћанина: освеврлинити се, охристовити се, обогочовечити се, отројичити се. Да, отројичити се; јер где је Син, тамо је и Отац, тамо и Дух Свети: васцело нераздељиво Триипостасно Божанство.

У Богочовеку Христу свака је врлина божански савршена, и то на човечански начин савршена, и зато човеку приступачна и остварљива. Човек, створен боголиким, тојест христоликим, у самој природи те своје христоликости има христолике клице светих божанских врлина. И Господ Христос, Бог, поставши човек, показује нам у Себи и Сво ме животу све те врлине у њиховој богочовечанској пуноћи и савршенству. И сваки човек, вођен и руковођен Богочовеком Христом, може те врлине у својој христоликој природи развити до савршенства. Да човек није створен боголиким, божанске врлине биле би за његову природу неприродне, противприродне, наметнуте, механичке. Овако, божанске врлине су за боголику природу човекову природне и остварљиве, и потпуно својствене и своје људскоме бићу. Бог, поставши човек, показао је као Богочовек у нашој земаљској стварности на човечански очигледан и убедљив начин ову истину: Богочовек је врлина = Богочовек је свеврлина; у Њему, само у Њему и Њиме човек, као боголико биће, може својим добровољним трудом, уз сарадњу благодати светих тајни, постићи сваку врлину и живети свеврлином. У богочовечанском телу Христовом, Цркви, све што је Христово постаје наше, па и сва Његова врлина, и сама свеврлина. У томе је сав Богочовечански морал, сва Богочовечанска етика еванђелска, наравственост еванђелска.

Сведоци, бесмртни сведоци тога су сви Светитељи Божји, од првог до последњег. Сваки од њих је оличење светих врлина на свој посебни начин. Богочовечанско учење ο светим врлинама сво је присутно у њима, присутно и као учење и као живот. То посведочава и летимичан поглед на раскошно богатство благовести неких од њих ο томе.

Свети Иринеј благовести: Човек је створен од Бога слободним, те има слободу и власт добровољно испуњавати вољу Божију, а не под морањем од Бога. Јер у Бога нема насиља; Њему је свагда својствена блага воља… Човек има власти не покоравати се Богу и не чинити добро, али му то причињава штету и зло.[14]

Свети Атанасије Велики благовести: За правилно разумевање Светог Писма потребан је врлински живот, чиста душа и христолика врлина — της κατά Χριότον άρεπης, да би ум био у стању достићи оно што жели… Јер без чистог ума, и без подражавања живота светих, нико не може разумети учење светих.[15] Врлина није изван нас већ у нама. Врлини је потребна само наша воља; јер врлина је у нама, и од нас се образује. Она се образује у души, у којој разумне силе делају сагласно са њеном природом. Α то постиже душа када живи онако како је створена; а она је створена добром и веома праведном ευθης — (правом). Α души бити правом, праведном значи — да разумна сила њена живи по онаквој природи њеној каквом је она створена. Када пак душа скрене и живи у раскорак са њеном природом, тада се то назива порок душе, зло душе — κακία ψvχής. Тако дакле, врлина није тешка ствар. Ако останемо онакви какви смо створени, онда смо врлински људи.[16] Душа стиче смирење када се храни врлинама које јој приличе. Α врлине и пороци сачињавају исхрану душе… Душа се храни или врлином или грехом.[17] Удаљење од врлине открива приступ у душу духу нечистоме.[18]

Господ Христос је свесавршено оличење свих светих врлина. Имајући ту истину у виду, Свети Атанасије Велики благовести: Ми се облачимо у Христа када волимо врлину, противимо се пороку, предајемо се уздржљивости, претпостављамо правду неправди, ценимо умереност, утврђујемо се у добрим намерама, збрињавамо сиротињу…[19] људи свети и истински предани врлини умртвљују уде своје што су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу жељу, и лакомство[20]и живе у чистоти и светости. Α живот у Христу и јесте прави живот.[21] Хришћани се не само на земљи хране телом и крвљу Господа Христа, него ћемо се и на небу хранити таквом храном, јер Господ је исхрана виших духова и Анђела. Он је и извор блаженства, свих небеских Сила. Он је све за све, и свакога милује по своме човекољубљу.[22] Човек који живи у Христу, кад се бори са противницима противставља јарости кротост, безочности смиреност, пороку врлину, и тако односи коначну победу, говорећи: све могу у Христу Исусу који ми моћи даје (Флб. 4, 13).[23] Непрекидно упражњавање врлине неопходно је ради тога, да праведник ни у чему не би имао недостатке него био готов на свако добро дело.[24]

У погледу врлина не може се замислити ни њихово савршеније оличење од Господа Христа, ни савршеније учење од Његовог ο њима. Свети Атанасије Велики благовести: Немогуће је наћи савршеније учење ο врлинама од онога које је оличено у самом Господу Христу. И трпљење, и човекољубље, и благост, и храброст, и милосрђе, и правду — све ћеш наћи у Господу. И онај који разматра човечанско живљење Господа Христа не може наћи никаквог недостатка у Његовим врлинама. Знајући то, свети апостол Павле је рекао: Угледајте се на мене, као и ја на Христа (1 Кор. 11, I).[25] Најслађи плод побожности јесте упражњавање врлина.[26]

Благодат светих тајни и благодат светих врлина једносушне су. Оне се извијају једна из друге, расте једна кроз другу, усавршавају се једна другом. Охристовљење, обожење, отројичење је плод њихове богочовечанске делатности и сарадње. И све тако — док обличје Христово не постане у нама, и не достигнемо „у човека савршена, у меру раста висине Христове“.[27] Сав у том молитвено-подвижничком искуству, свети Јефрем Сирин благовести: Човек је дужан призвати благодат, да би она обитавала у њему. Α при благодати, човек ће успети у свакој врлини.[28] Почетак пак сваке врлине јесте вера.[29] По мери вере и обитава благодат у души.[30] Немогуће је спасти се друкчије него подражавањем у свему Господу.[31] При упражњавању врлине — не падати у чамотињу од трудова, јер без трудова не може се познати врлина.[32] Једино савршену одлучност Бог захтева од нас, и Сам нам даје снаге и дарује победу.[33] Но знај и то: у којој се мери будеш подвизавао и трпео радећи Господу, у такој ће се и очишћавати ум твој и помисли твоје. Жели само спасти се, јер Господ љуби оне који упорно желе добити спасење и помаже им.[34] По мери приморавања себе на дело Господње — тело постаје моћно, и душа се просветљује.[35]

Као што киша чини те расте усев, тако богослужење учвршћује душу у врлинама.[36]

Христолике врлине су наши најоданији и најмоћнији пријатељи и чувари и у овом и у оном свету. Свети Јефрем Сирин благовести: Нико нам неће помоћи у дан Судни: ни пријатељ, ни сродник, једино покајање принесено овде на земљи и помоћне му врлине: истинска љубав, смиреноумље, послушност, уздржљивост. Наше врлине поћи ће с нама из овог живота; оне ће противстати вражјим силама које хоће да овладају нама у време нашег исхода из овог живота; оне ће нас привести Спаситељу Христу да се поклонимо Њему и славимо Њега заједно са Оцем и Светим Духом.[37] Хоћеш ли да будеш у борби и да се обретеш савршен? Буди свагда обучен у врлину као у одећу. Обукао си се у врлину? Онда се свим силама непрестано труди да је не свучеш.[38] Све су врлине повезане међу собом, и држе се једна друге. Као неки духовни ланац, све оне једна од друге зависе: љубав од радости, радост од кротости, кротост од смирености, смиреност од услужности, услужност од наде, нада од вере, вера од послушности, послушност од простоте. Но главно у сваком добром ревновању и врхунац добрих дела јесте непрестано борављење у молитви, помоћу које можемо свакодневно измољавати од Бога и стицати и остале врлине.[39] Но ако молитву нашу не буду красили: смиреноумље, љубав, простота и доброта, онда нам таква молитва неће донети никакве користи, јер таква молитва је маска молитве.[40]

Светопредањска је бесмртна истина: светим врлинама се стиче Дух Свети, и тиме сва блаженства за христочежњиво људско биће. Свети Јефрем благовести: Један је циљ побожности за све: удостојити се испуњења Духом Светим по вери и великој ревности за све врлине, и стећи потпуно ослобођење од страсти, тојест очишћење срца, остваривано освећујућим Духом у душама верних и побожних.[41] Делатношћу Духа Светога и светошћу врлина могу бити развејане нечисте страсти и искушења злобе.[42]

Судбина нашег људског бића и у овом и у оном свету зависи од наших врлина и од наших порока. Свети Јефрем благовести: У час изласка нашег из овог живота, при разлучењу душе од тела, збива се велика тајна. Души приступају добри Анђели и мноштво небеске војске. Исто тако приступају и све супротне силе и кнезови таме. И једни и други хоће да узму душу и да јој одреде место. Стога, ако је душа овде, на земљи, стекла добре особине, водила честит живот и била врлинска, онда се и у дан изласка њеног, врлине, које је стекла овде, претварају у добре Анђеле, окружују је, и не допуштају да је се дотакне никаква супротна сила. И свети Анђели с радошћу и весељем узимају душу и односе је Христу, Господу и Цару славе. И најзад душа бива одведена у место блаженства, у неисказану радост, у вечну светлост, где нема жалости, ни уздисања, ни суза, ни брига, но где је бесмртни живот и вечно весеље у небеском царству, у коме су сви остали који су угодили Богу. Међутим, ако је душа у овоме свету живела срамно, предајући се срамним страстима и одајући се телесним уживањима и таштини овога света, онда се у дан њенога изласка из овог живота те сласти и уживања претварају у зле демоне, опкољавају је бедну, и не допуштају да јој се Анђели Божји приближе. И онда је заједно са супротним силама и кнезовима таме узимају бедну и уплакану, и одводе у места тамна, мрачна и кукавна, где се чувају сви грешници за дан Суда и вечнога мучења, куда је стрмоглављен ђаво са анђелима својим.

Са тог разлога, наставља Свети Јефрем, ваља нам сву бригу и старање употребити на стицање врлина које нас имају пратити по изласку из овог живота и посредовати за нас у час невоље. Α које су то врлине што се претварају у Анђеле и противе се демонима, тојест нашим страстима? То су — љубав, смиреноумље, великодушност, уздржљивост, трпљење, разборитост, покорност, молитвено тиховање, храброст, правичност, здравоумље, скрушеност и томе слично. Ове врлине заузеће се за нас у онај час, и нико им неће моћи противстати. Страсти пак које се претварају у демоне јесу ове: мржња, гордост, суровост, мрзовоља, празнословље, напраситост, свадљивост, уображеност, завист, гордост, сујета, злопамћење, лењост, немарност, раздражљивост, гнев, нехат, лукавство, похотљивост, расејаност, размаженост, стомакоугађање, поквареност, и сврх свега среброљубље. Просто речено: свако сатанско дело. Ето те страсти, у дан изласка нашег, претварајући се у демоне, узеће душе.[43]

Један је циљ свих светих врлина: охристовити човеково биће у васцелој његовој психофизичкој стварности, и тако га потпуно охристоличити. Свети Јефрем благовести: Хришћанство је подражавање Христа по мери сила. Стога смо дужни подвизавати се, сваки по мери сила, да не бисмо остали духовно бесплодни. Останемо ли бесплодни, нас ће постићи вечно мучење. Као што је у нашој вољи грешити, уколико Бог допушта то нашој слободи; тако је и у нашој вољи чинити правду, уколико нам Бог помаже у тој нашој намери. Стога дајмо хтење, дајмо своју добру вољу, и добићемо све; дајмо ревност, и добићемо силу.[44] Сам назив врлина — αρετή — долази од глагола = избирати. То значи: врлина је добровољна, и ми чинимо добро по сопственом избору и слободној вољи, а не против воље и принудно.[45] Без врлина: вере, наде, и љубави — нема спасења.[46]

Ако се грешник не буде молио, благодат га исцелити неће. Иди путем покајања, да би те срело човекољубље Божје.[47] Врата благодати отварају се свакоме који куца на њих.[48] Наша зла воља узрок је свих невоља.[49]

Помоћу светих врлина искоренити у себи грехе и засадити вечна богочовечанска добра, и преко њих ући у Истину Вечну, у Правду Вечну, у Љубав Вечну, у Доброту Вечну, у Живот Вечни, и у све Божанско кроз Богочовечанско, и јесте задатак задан сваком човеку од Бога Творца и Спаситеља. У свима тим даноноћним борбама херувимски будно прати човека изузетни философ Духа Светог, Свети Макарије Велики. Ваистину Велики у свима истинама и искуствима и мислима ο човеку и његовом вечном назначењу. Учествују и Бог и Сатана, а бојно поље — слободна човекова воља. Свети Макарије Велики крвљу подвижничких опита својих благовести:

Сатана и душа људска равномоћни су међу собом и имају подједнаку силу: Сатана — наговарати душу и удварањем придобијати је за своју вољу, а душа опет — противречити му и ниучему га не послушати; јер обе силе могу само потстицати а не приморавати на зло и добро. Таквој слободној вољи даје се Божја помоћ, а она може борећи се добити оружје с неба, и њиме искоренити и победити грех, јер душа се може противити греху, али не може без Бога победити или искоренити зло.[50] Бог даје благодат не без разлога већ за веру и добровољно ревновање у врлинама.[51] У томе воља људска је битни услов. Ако нема воље, сам Бог ништа не чини, мада и може по слободи Својој. Јасно је: Бог захтева од нас једино вољу.[52] И онда Дух Свети води нас свакој врлини, да бисмо могли живети вечним животом. При томе, наше је да се на све могуће начине старамо успевати у свима врлинама.[53]

Заиста је, вели Свети Макарије, душа људска велико и чудесно дело Божије. При стварању њеном Бог ју је створио таквом да у њену природу није ставио порок; напротив, створио ју је по образу врлина Духа— κατά τήν εικόνα των άρετων τοϋ Πνεύματος. Он је ставио у њу законе врлина —νόμούς αρετών: разборитост, знање, мудрост, веру, љубав и остале врлине, по образу Духа — κατά τήν εικόνα τοϋ Πνεύματος. Још је Бог ставио у душу разум, помисли, вољу, руководећи ум; зацарио је у њој и друге велике тананости; учинио ју је необично покретном и брзолетом, неуморном; даровао јој је способност за трен ока долетети и одлетети, и мишљу служити Њему када хоће Дух.[54]

Треба стално боравити у молитви, благовести Свети Макарије, јер је молитва хоровођа у хοру врлина. Преко ње измољујемо од Бога и остале врлине. Ко је стално у молитви, он је у заједници са Богом и сједињује се с Њим тајанственом светошћу и неком духовном делатношћу и неисказаним расположењем срца. Јер још овде, примивши Духа за путовођу и саборца, запаљује се он љубављу према Господу и гори жељом, не налазећи ситости у молитви већ непрестано се распаљујући љубављу ка благоме Господу и напајајући душу ревношћу.[55] Усрдна молитва обогаћује нас многим, и самог Духа Светог усељује у душе наше. Притом сам Господ даје онима који ишту силу да се моле како треба, по реченоме: Господ даје молитву ономе који се моли.[56] Плодови искрене молитве су: простота, љубав, смиреноумље, постојанство, благост и све томе слично. Ако пак ових плодова нема, онда је узалудан труд.[57] Све су врлине међусобно повезане и држе се једна другом. Оне претстављају Један овештени духовни ланац, и зависе једна од друге; молитва од љубави, љубав од радости, радост од кротости, кротост од смирености, смиреност од служења, служење од наде, нада од вере, вера од послушности, послушност од простоте. Глава пак сваке врлине и врхунац добрих дела јесте стално борављење у молитви: преко ње измољујући од Бога можемо свакодневно стицати и остале врлине.[58]

После Бога човек је највећа тајна у свима, нама људима, познатим световима и безбројним створењима. И једна и друга тајна најсавршеније су објашњене чудесним Богочовеком Господом Христом. На првом месту: тајанствени однос између Бога и човека у времену и вечности. Посебно, тајанствени однос између човекове боголике слободе и Божјег свебића. Свети Макарије благовести: Вражија сила само подстиче, а не приморава; тако и благодат Божија подстиче нашу слободу. Благодат нимало не окива човекову вољу принудном силом, и не чини човека неизменљивим у добру, па хтео он то или не. Напротив, и присутна у човеку Божија сила даје место слободи, да би се обелоданила воља човекова, уважава ли он или не уважава душу, слаже ли се или не слаже с благодаћу. Човек треба стално да приморава себе на свако добро, на вршење свих заповести Господњих, макар се то и не хтело срцу због греха што је у њему. На пример: приморавати себе на смиреност пред свима људима; принудно обучавати себе милостивости, снисходљивости, човекољубљу, доброти, сталном пребивању у молитвама, и у свако време просити са вером да Господ дође, настани се у њему, усаврши га и укрепи у свима заповестима својим, да би душa његова постала обиталиште Господа Христа. Видећи то човеково приморавање себе на сваку врлину. Господ ће се смиловати, избавити га од врагова његових и од живећег у њему греха, испуњујући га Духом Светим. При таквом подвизавању, врлине се претварају у човеку као у његову природу. Најзад Господ долази и обитава у њему, и сам твори у њему заповести Своје без труда, испуњујући га духовним плодовима.[59]

По благодати и Божанскоме дару Духа Светога сваки од нас стиче спасење; вером пак и љубављу, при напору слободне воље, сваки може достићи савршену меру врлине, да би, колико по благодати толико и по правди, наследио живот вечни. Тако се, сарадњом благодати Божје и слободе човекове, стиже у савршену меру слободе и чистоте. Јер, ако Господ не сагради дом, узалуд се муче који га граде; ако Господ не чува град, узалуд не спава чувар (Пс. 126, 1).[60]

Врлине су плодови Духа Светога; живећи у њима, ми живимо у Духу Светом.[61] На томе путу, по Св. Макарију, душа се постепено очишћује од страсти. И када се човек потпуно очисти од страсти, он постиже савршенство помоћу благодати сјединивши се душом са Утешитељем, Духом Светим; и тада се све у њој претвара у — светлост, све у — радост, све у — спокојство, све у — весеље, све у — љубав, ове у — милосрђе, све у — благост, све у — доброту, и душа се сва погружава у благодатне силе Духа Светога, слично камену одасвуд обузетом водама у морској дубини. Сјединивши се на тај начин са Божјим Духом, човек се уподобљава — самоме Христу, имајући у себи непроменљиве врлине Духа и њихове плодове.[62] И стиче опитно и опипљиво познање небеских тајни Св. Духа.[63] Благодат не чини вољу човекову непроменљивом и не везује је за себе силом, него боравећи у човеку, она даје место и слободи, да би се видело да ли је његова воља наклоњена врлини или пророку.[64] Нема сумње, треба на силу приморавати себе на сваку врлину. И када то види Господ, Он ће је испунити свима плодовима Духа, и у нама ће обитавати васцела благородна врлина. И тада ће се све врлине претворити као у нашу природу.[65] У сваком добром подвигу главно је — усрдно пребивање у молитви. њоме, измољујући од Господа, можемо свакодневно стицати и остале врлине.[66] По великом човекољубљу и милосрђу Свом Господ неће никога оставити без награде за добро дело, него свакога од малих врлина узводи ка већима, и за чашу студене воде неће лишити награде. Само нека се рађено ради по Богу а не ради славе.[67]

Личност, сва изграђена од светих врлина, Свети Златоуст, најречитије нам говори из срца светих врлина, и казује нам њихову небоземну богочовечанску тајну. Нема сумње, та тајна свим бићем својим извире из свете тајне богооваплоћења. Тек од оваплоћења Бога Логоса, од Богочовека Господа Христа, свете божанске врлине постају оваплотљиве у нашем временском богочовечанском животу и у нашој богочовечанској вечности. И све то у нама бива, и све се то у нама збива кроз наше живљење у светом Богочовечанском телу Цркве Христове. Свети Златоуст благовести:

Потребно је само једно: благородна и добра ревност. Када тога има, онда ништа не смета достигнути савршенство у врлини.[68] љубав је глава, корен, извор и мајка свих добара. Ученици Господа Христа познају се не по чудесима већ по љубави.[69] Када постоји љубав, онда онај који је је стекао њу нема недостатка ни у ком делу еванђелске философије живота, већ поседује сву, свесавршену и потпуну врлину.[70] Почетак и крај сваке врлине јесте љубав.[71] Ми смо дужни јасно знати ово: нема зла осим једино у греху, и нема добра осим једино у врлини и угађању Богу у свему.[72] Наду спасења треба полагати најпре на човекољубље Божје, па онда на своја добра дела.[73] Немогуће је човеку бити безгрешан. Нема праведника без греха; нема ни грешника без некога добра.[74]

Свети Златоуст саветује: Оградимо себе са свих страна врлином, учинимо удове тела нашег оруђем правде; научимо и очи, и уста, и руке, и ноге, и срце, и језик, и сво тело да служе врлини. Радећи тако, ми ћемо полако — лако стићи на сам врх врлине[75] Господ Христос заповеда не нешто ново или нешто што превазилази нашу природу., него оно што је од искони ставио у нашу савест. Знање ο врлини Бог је ставио у нашу природу, а привођење у дело и извршење препустио је нашој слободи.[76] Врлина чини човека анђелом, и душу као на крилима узноси ка небу. Таква је сила врлине.[77] Једина сметња ка врлини јесте порочност душе и раслабљеност ума, и ништа друго осим тога.[78] Молитва и служење Богу јесте знак сваке праведности. Без молитве савршено је немогуће навикнути се на врлину. Човек не може упражњавати врлину, не приступајући и не метанишући пред њеним Вођом и Даваоцем.[79] Божанствена молитва је заиста небеско свеоружје, и једино она може успешно чувати оне који су се предали Богу. Молитва је најважније од добара; она је и основ и корен плодотворног живота.[80] Молитва је узрок сваке врлине и правичности. Душу неојачану молитвама ђаво лако поробљује себи, и без муке задржава сваком врстом греха.[81]

Господ Христос је дошао да људе научи свакој врлини, благовести Св. Златоуст.[82] Смиреноумље је темељ наше философије,[83] темељ целокупног нашег еванђелског живота. Достојанство човека састоји се у испуњавању учења еванђелског и у врлинском животу.[84] Врлине душе и сачињавају достојанство човека.[85] Не подносећи врлине трију праведних Младића, огањ се из пећи устремио на Халдејце око пећи и спалио.[86] Ништа се не може упоредити са врлином.

Она ће нас и у будућем животу избавити од пакла и отворити нам пут у царство небеско. И у овом животу она нас чини јачима не само од људи него и од самих демона и непријатеља нашег спасења, тојест ђавола.[87] Наду спасења треба полагати у вршење врлина. Притом се не превазносити добрим делима него знати да је највећа од свих врлина смиреност.[88] Као што врлина служи средством спасења за оне који се у њoj подвизавају, тако и порок бива узроком погибли.[89] Сила врлине је таква да она и усред гоњења постиже велику славу. Стварно, ништа јаче, ништа моћније од врлине, не зато што она сама по себи има такву силу, већ зато што онај који је стекне користи се и вишњом помоћи. Α са таквом помоћи, и са таквом подршком он је моћнији од свих; он је непобедив; он је неуловљив не само за клевете људске него и за смицалице демонске.[90]

Боголика природа људска у самој боголикости својој има врлине и њихове боголичне особине. Свети Златоуст благовести: Сваки од нас има у самој природи урођено зна ње ο врлини; и ко не жели нехатом својим погубити благородство природе своје, никада се неће лишити њега.[91] Праведним човеком ми називамо онога који има сву врлину.[92] Порок, макар имао на својој страни сву васељену, слабији је од свега; а врлина, макар остала осамљена, јача је од свега — имајући на својој страни Бога.[93] Све људско је ништавније од сенке; у нас људи ништа није наша сопственост осим врлине, а све друго је слично лишћу. Ма куда пошли, ми врлину носимо са собом, а остало не. У ствари, врлина је једино имање наше, а све остало туђе.[94] За спасење је нужна не само благост, него и вера, а са вером и врлина.[95] Крајња граница врлине и достигнуће самог врхунца савршенства састоји се у уподобљењу Богу, уколико је то могуће за нас.[96]

Због боголикости своје људска природа је, свесно и несвесно, увек богочежњива, увек ненасита у добру, зато и чезне за божанском бескрајношћу врлина. Ο томе Свети Златоуст благовести: Једино врлина нема никаквог краја.[97] И рече Бог: Да створимо човека по обличју своме.[98] То значи: Бог хоће да ми будемо подражаваоци Њему у врлини. Шта значи: по обличју? Значи: Бог је свет; ако смо ми свети, онда смо ми — по обличју Божјем, по образу Божјем. Бог је праведан; ако ми поступамо по правди, онда смо ми — образ Божји. Ако смо ми човекољубиви, милостиви, онда смо ми — образ Божји. „Будите милостиви, вели Спаситељ, као што је ваш Отац милостив“.[99] Јасно је: речи „по образу нашем“ односе се на врлине.[100] Свето Писмо назива праведником човека који има све врлине; а праведношћу — укупност врлина.[101] Спас благовести: Све што хоћете да чине вама људи, чините и ви њима; јер је то закон и пророци.[102] Из овога се јасно види да нам је врлина природна и ми сви сами по себи знамо шта нам ваља чинити, те се стога никада не можемо извињавати незнањем.[103] Подвизима и благодаћу сви су апостоли постали савршени у свима врлинама.[104] Наду спасења, после благодати Божје, треба полагати не на што друго, већ само на сопствена савршенства. Нама је нужна вера и чист живот. Само нас то може спасти.[105]

Без богочовечанске сарадње слободне воље човекове са благодаћу Божјом нема човеку ни преображења, ни охристовљења, ни обожења, ни отројичења. Охристовљени ум Светог Златоуста благовести: Бог никада не чини људе добрима путем насиља и принуде; и Он изабира призване не насилно већ привољевањем. Очигледно је: у нашој вољи је и спасење и погибао.[106] Нама је само једно потребно: врлина душе. Она ће бити у стању спасти нас и избавити од вечногa огња. Она нас води у царство небеско.[107] Душа, обузета многим страстима, постаје мртва за врлине.[108] Свети апостол Павле призива исцељењу од страсти кроз охристовљење: Угледајте се на мене, као и ја на Христа.[109] Господ Христос је ради тога и примио тело једнако с нашим, да би нас преко њега научио врлини.[110] Господ Христос је дошао не само ради тога да јави Себе, него и ради тога да нас научи неисказаној врлини.[111] Бог је створио човека по слици и прилици Својој; дао му је Свој лик: не телесни изглед већ особито достојанство; способност мислити и помоћу својих врлина уподобити се Створитељу. И тако се јавио човек као слика и прилика Божја; при томе прилика, подобије Божје са могућношћу да се развија до бесконачности.[112]

Свете врлине, свесавршено оличене у Господу Христу, самим тим су свим бићем својим од Пресвете Тројице, особито од Духа Светога. Свети Златоуст благовести: Апостоли, бојажљиви и немудри, силаском Светога Духа одједном су постали други људи, у њима се зацарила васцела врлина, и нарочито стала сијати љубав.[113] Таква је врлина: добивши почетак она иде напред и нигде се не зауставља.[114]

Савршена је врлина: не давати људима повода за грех, и старати се бити беспрекоран пред Богом.[115] Бог је створио човека снабдевши га силама да избира врлину и да избегава зло.[116] Ко живи за Бога постиже сваку врлину, јер има за помоћника самог Господа Христа.[117] Почетак и крај врлине јесте љубав; она је и корен и неопходни услов, и врхунац врлине.[118] Бог је и створио човека са слободном вољом, да он не би кривио Бога како га је оковао неопходношћу.[119]

Треба знати: зла воља јесте корен зала.[120] За нас је важно он што је врлинско; а без тога све остало је бескорисно.[121] Свака врлина има такву силу — да ствара другу врлину, и сама се изграђује од ње, подржава другу и сама бива подржавана од ње.[122] Благодат нас не спасава при нечистом животу.[123] Никакво зло не може никада бити узрок добра.[124] У ствари, нема ни једнога греха који би проистицао из неопходности; сви греси зависе од искварене воље.[125] Речи св. Апостола: „да се испуните сваком пуноћом Божијом“,[126] по Светом Златоусту значе: да се испуните таквим врлинама каквима је испуњен Бог,[127] Смиреноумље је темељ сваке врлине.[128]

У спасењу и обожењу све је од Спаситеља Господа Христа, и то кроз Цркву и у Цркви. Све Његово постаје наше, али само под једним условом: да добровољно и по слободној вољи својој изаберемо првоврлину и свеврлину: веру у чудесног Господа Христа, нашег Јединог Васкрситеља, нашег Јединог Вазноситеља, нашег Јединог Обожитеља, нашег Јединог Спаситеља, ваистину Јединог у свима световима у којима се људско биће креће и постоји. Имајући све то у виду, богомудри познавалац људског бића Свети Златоуст благовести: Врлина је од љубави, а љубав од врлине. Јер ко љуби има сва својства врлине. На то указује Господ када вели: кад се умноже безакоња, охладнеће љубав многих.[129] Α да је врлина од љубави, ο томе говори свети Апостол: који љуби другога закон испуни.[130] Да би се добило Царство небеско, није доста ослободити се од греха, него је нужно много се упражњавати и у врлинама. Од порочних дела нужно је уздржавати се, да би се ослободили пакла; а да би наследили Царство небеско, неопходно је стећи врлину.[131]

Врлина садржи у себи две стране: уклањање од зла и чињење добра.[132] Једино је врлина у стању да нас прати у онај свет; једино врлина прелази у будући живот.[133] У поређењу са врлином сво богатство васељене је ништавније од блата, мање од сламчице. Врлина је руководитељка по путу који води небу, велика и дивна школа, безопасно пристаниште.[134] Свети Златоуст саветује: Почнимо упражњавати се у врлинама док има времена, и то с разделом: једног месеца савладајмо у себи наклоност ка оговарању, дрскост, неправичан гнев; другог месеца — поучимо себе трпљењу; трећег месеца — навикнимо себе на неку нову врлину. После тога — чинимо милостињу. Затим: прелазимо од врлине ка врлини. Довољно је само хтети, па ће се све постићи.[135] Путеви врлине су многи, приводе к једноме путу, ο коме је речено: Ја сам пут.[136]

Свете мисли су род на дрвету душе људске који се храни светим врлинама. Срце христоликог живота су христолике врлине које охристовљују душу људску чинећи је божански лепом и бесмртном. Богомисли су природни израз обитавајућег у човеку кроз свете тајне и свете врлине Богочовека Господа Христа. Свети сведок тога је Свети Григорије Богослов. Он благовести: Благородство душе је у њеној боголикости, у њеном образу Божјем, а уподобљење Првообразу—ή προς τό άρχέτvπον έξομοίωσις—бива врлином.[137] Немогуће је достићи мудрост не живећи мудро.[138] Такав мудрац је Свети Атанасије Велики. У похвалу њему Свети Григорије вели: Хвалећи Атанасија ја хвалим врлину; јер једно је и исто — рећи Атанасије и хвалити врлину, зато што је он имао у себи све врлине скупа. Хвалећи пак врлину, ја ћу хвалити самога Бога, од кога у људима јесте врлина.[139] Зближење с Богом и савршенство постиже се помоћу врлина.[140] Свети Василије Велики био је за све закон врлине.[141] Врлина није само дар великога Бога којим је Он почаствовао свој образ у човеку, него је нужан и човеков труд.[142] Врлина — то једино и сачињава живот.[143] Ништа одвратније од порока; а врлина је једино савршенство.[144] Награда је врлине — постати бог, обасјати се најчистијом светлошћу, постојећом у Тројичној Јединици, од које сада имамо једва неколико зракова. Зато к томе греди, у томе напредуј, окриљуј се мишљу, хватај се за живот вечни. Ни на чему не заустављај своје наде, док не достигнеш жуђени и блажени врх.[145]

Тајна светих врлина може се сазнати једино искуством. Такво искуство имају свети Апостоли и свети Оци, и сви њихови светопредањски следбеници. Тог светог искуства је пун и препун Свети Григорије Ниски. Његова христочежњива душа сва је изаткана од светих врлина. Из таквог искуства он благовести истину ο светим врлинама. По њему: врлина расте вером и добром савешћу.[146] Господ Христос је свесавршена врлина — ή παντελής αρετή.[147] У Молитви Господњој „Оче наш“, „да буде воља Твоја“, реч „воља“ обухвата собом све уопште врлине.[148] Крај врлинског живота јесте блаженство.[149] Човеково блаженство јесте уподобљење Божанству — ή προς το θείον όμοιωοις.[150] Крај врлинског живота јесте уподобљење Божанству.[151] Врлине су грађа од које се у душама нашим зида храм Божји.[152] Створивши човека по образу Своме, Бог је ставио у нашу природу семе ових добара, те добро не улази у нас споља већ је у нашој вољи; и ми узимамо из наше природе као из ризнице свако добро. Стога Спаситељ и вели: Царство је Божије унутра у вама.[153] Сваки грех смрди, а врлина је Христов миомирис.[154]

Истинска врлина, добро без трунке зла, јесте само Бог Логос, — врлина која је, по речима пророка Авакума покрила небеса.[155] Врлина је миро, јер је она удаљена од злосмрадија греха.[156]

Савршена боголикост човекове природе дата је у Богочовеку Господу Христу. Све човечије у Богочовеку бесмртно је и вечно кроз Богочовечност. Сви проблеми човека нашли су своје савршено решење у Богочовеку. Сваки човек то може осетити и сазнати ако упражњава богочовечанске врлине. Свети Григорије Ниски благовести: Где нема места зло, тамо нема никакве границе добру.[157] Душа, узрастајући у добру, не зауставља се у узрастању.[158] Врлина не зна над собом властелина, добровољна је и слободна од сваке неопходности.[159] Нема врлине изван Божанства.[160] Бог је истинска врлина.[161] Божја природа је извор сваке врлине.[162] Чистота и слобода од сваке страсти и од свакога зла називају се врлинама. Због заједничарења са Христом хришћани су и добили назив: хришћани.[163] Хришћанство је подражавање Божанске природе,[164] хришћанство је подражавање Бога. Господ Христос је зато и рекао: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески.[165] Ове речи Спасове значе: не изравњивати човечанску природу са Божанском природом него добрим делима подражавати, уколико је могуће, Бога у животу. Пита се: која су то наша добра дела подобна делима Божјим? То су: удаљавати се од свакога зла, уколико је могуће, делом речју и помишљу, старајући се бити чистим од скрнављења себе њима. У томе се састоји истинско подражавање божанског и својственог небескоме Богу савршенства.[166] Својства правог хришћанина су сва она која налазимо у Христу; она од њих која су доступна за нас, ми подражавамо; а она чије подражавање није доступно нашој природи, ми поштујемо и клањамо им се.[167] Господ Христос је „обличје Бога невидљивога“;[168] из човекољубља Свог Он је постао човек, узео обличје слуге, да би Собом поново обукао тебе у красоту Прволика, коју си имао у почетку. На тај начин, сваки је живописац свога живота; слободна воља је уметник дела живота, а врлине су боје за израду обличја.[169] Истинско савршенство састоји се у овоме: никада се не заустављати у узрастању ка бољем и не ограничавати усавршавање никаквим границама.[170] Немогуће је рећи која је врлина најсавршенија, јер оне подједнако зависе једна од друге, и једна помоћу друге воде висини савршенства. Тако, простота одводи послушности, послушност вери, вера нади, нада правди, правда смирености, смиреност кротости, кротост радости, радост љубави, љубав молитви. Но више свега ваља нам ревновати у молитви, јер је она хоровођа у хору врлина. Приљежност у молитви уводи нас у сједињење са Богом.[171] Врлине су нераздвојне међу собом, и немогуће је стећи тачан појам ο ма којој врлини не додирнувши и остале. Тако, у коме се paђa једна врлина, за њом неминовно следе и остале.[172] Нека нико не лечи зло злом.[173] Човјек је створен боголиким и блаженим, јер је удостојен слободне вољe. Α слобода воље и јесте подобије Богу, сличност Богу, једначење с Богом.[174] Свете врлине су златне неуништиве лествице од земље до неба. Побеђујући у души човековој свако зло, оне осигуравају блаженство и срцу, и уму, и савести, и васцелом бићу човековом. Нема зла изван греха. Свеколико искуство рода људског сведочи: сваки грех је мали пакао; свака врлина је мали рај. Свете врлине упражњавати, — ето бесмртног раја за бесмртно биће људско. Јер живљење у богочовечанским врлинама јесте живљење у Господу Христу, доживљавање Његовог небоземног живота, по увек свеистинитој благовести Светог Бванђеља: „наше је живљење на небесима“.[175] Рајска Лествица светих врлина протеже се од земље до небеског раја. Узлажење људског бића у рај помоћу светих врлина богонадахнуто описује Свети Јован Лествичник у својој светој књизи: „Рајска Лествица“.

Свети Лествичник благовести: Свете врлине личе на Јаковљеву лествицу, а грешне страсти на окове. Јер свете врлине, повезане једна с другом, узносе до неба онога који жели да доспе на небо, а страсти, потискујући једна другу, све заједно вуку у пропаст.[176] Страшћу називамо порок који се током дужег времена страсно угнездио у души, и који је кроз навику постао као њено природно својство, тако да душа већ сама, хотимично, хрли к њему.[177] Све што је видљиво, осветљено је сунцем. Све што се чини по духовном разуму, утврђује смиреност. Нема светлости — све је у мраку! Нема смиреноумља — све наше увене!… Смиреност је једина врлина коју демони не могу подражавати.[178] Ако је гордост неке анђеле претворила у демоне, без сумње и смиреност може од демона начинити анђеле.[179] Све страсти уклања смиреноумље. Они који су стекли ту врлину, победили су све страсти.[180] У човеку нема зла или страсти по природи. Бог није творац страсти. Насупрот томе, Бог је нашој природи даровао многе врлине, од којих су нарочито јасне: милосрђе — јер и паганци имају самилости; љубав — јер и животиње често засузе када их раздвајају; вера — јер њу сами од себе рађамо; нада — зато што ми и узајмљујемо, и тргујемо, и сејемо — надајући се да ћемо се обогатити… Врлине уопште нису далеко од наше природе. Зато, нека се застиде они који се позивају на своју тобожњу неспособност да чине добро.[181] Врлина има безграничну границу — άπέραντον τό πέρας.[182] По својој каквоћи молитва је сапостојање и сједињење човека са Богом. Молитва је грудобран који штити од сваке муке. Молитва је — бесконачни подвиг, извор врлина, узрочник благодатних дарова, невидљиво напредовање, храна за душу, озарење ума, секира за очајање, потврда наде, ослобођење од туге, смањивање гнева, огледало духовног напретка, показатељ духовних мера, откривач духовног стања… Молитва је света царица врлина.[183] Αkο без прекида дозиваш у помоћ Бога кад год ти се непријатељи твоји приближе, буди спокојан, нећеш се много намучити: они ће сами од себе сместа одступити од тебе. Јер нечисти дуси не желе да виде како путем молитве добијаш победнички венац за борбу с њима. Уз то, они ће морати да побегну и зато што их молитва пече као огањ. Буди увек храбар, и сам ће те Бог учити како да се молиш. Немогуће је путем речи научити се гледању, јер вид је природан дар. Тако се ни лепота молитве не може схватити само на основу онога што нам други говоре ο њој. Јер она у себи самој има учитеља — Бога који учи човека знању[184] и даје молитву ономе који се моли — εύχήν тω εύχομένω, и који благосиља године праведника.[185]

Дијамантски стуб, саграђен од светих врлина, — то је неизмерно христочежњиви подвижник Свети Исак Сирин. Сав свет за њега је мајушно зрно песка, а Господ Христос једина свевредност људског бића у свима видљивим и невидљивим световима, у световима вештаственим и духовним. Јер Он — Богочовек једини има и даје човеку Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечни Живот, Вечну Радост. Α тиме човек побеђује у себи све грехе, све страсти, све смрти, и осигурава себи најдрагоценију бесмртност и вечност кроз благодатно—врлинску богочовечност. Из те своје еванђелске вечности Свети Исак благовести:

Страсти делају у свакоме који носи на себи тело, хтео то он или не хтео. Страсти се побеђују врлинама. Божанско просветлење ума, чистота ума стиче се живљењем у врлинама. Врлине су здравље душе, јер су природне души; а страсти су болест душе, јер су неприродне души.[186] Удостоји ли се човек непрестано се молити, значи: узишао је на висину свих врлина, и већ постао обиталиште Светога Духа.[187]

Добро је да човек приморава себе на све што је корисно за њега.[188] Сви смо ми грешници, те ни једна врлина није виша од покајања, јер дело покајања никада не може бити завршено. Покајање доликује свима грешницима и праведницима који желе добити спасење. И нема граница усавршавању јер је савршенство и најсавршенијих бескрајно. То је разлог што се покајање до саме смрти не ограничава ни временом ни делима.[189] Једино се врлинама могу победити страсти.[190] Свака врлина је мајка друге врлине.[191]

Вера у јединог истинитог Бога — Господа Исуса Христа Богочовека, и јесте свеврлина свих правих хришћана, првенствено свих светих Исповедника. У тој врлини су клицно све остале врлине. Стога је она међу свима светим врлинама — свеврлина. Таква, она води и руководи хришћанина кроз све подвиге свих светих врлина. То се веома силно осећа у животу и учењу Светог Максима Исповедника. Он благовести: Код људи вера је почетак добара; ништа није испред ње, ништа равно њој.[192] Господ нам је подарио начин спасења, и дао нам вечну силу да постанемо деца Божија;[193] у нашој вољи је спасење наше. Дајмо васцело биће своје Господу, да Њега васцелог добијемо. Постанимо Богови ради Њега; јер Он, по природи Бог и Господ, ради тога постаде човек.[194] Бог је узрок врлина.[195] Врлина је вечна; време није старије од ње; Бог је једини њен Творац.[196] Никада није било када није било врлине и доброте и светости и бесмртности… Сваког живота и бесмртности и светости и врлине створитељ јесте Бог.[197] Као што је грех властито дело непослушности, тако је врлина властито дело послушности.[198] У Христу, који је Бог и Логос Очев, обитава сва пуноћа Божанства телесно; у нама пак обитава пуноћа Божанства по благодати, — τό πλήρωμα της Θεότητας κατά χάριν, када гомиламо у себи врлине и мудрост.[199] Господ преко врлина обитава у човеку — ενδημεί διύ των αρετών; но не обитава у ономе који не упражњава врлине.[200] Истинско је и Богу пријатно богослужење: брижљиво ревновање душе у врлинама.[201] Без врлине нико не може постићи спасење.[202] Човек не може служити Богу, не очистивши душу врлинама.[203]

Хранећи своје биће светим врлинама, човек долази и до правилног богопознања и до правилног човекопознања. Гносеолошки значај светих врлина неизмеран је. Свети Максим благовести: Упражњавањем врлина стиче се разумевање божанских догмата.[204] Помоћу врлина стиче се уподобљење Богу и истинско знање, и то боготворећом благодаћу — της Οεοποιοϋ χάριτος.[205] Сви свеци су помоћу светих врлина сјајно и славно украсили себе лепотом божанске доброте.[206] Ми смо створени да постанемо заједничари Божје природе, и учесници Божје вечности, и тако се обожењем по благодати покажемо слични Богу — κατά την έк χάριτος θέαισιν.[207] Циљ свих мука око врлине јесте: заувек и вечно бити са Богом.[208] Ко има врлину — има све; зло пак — нема ни себе.[209] Вера је мајка и круна и савршенство врлина.[210] Бог није узрок зала у паклу већ ми сами. Јер почетак и корен греха је од нас: наша слободна воља.[211] Без врлине и богопознања нико не може никада ни на који начин добити спасење.[212] Када се у души налазе врлине, вели ученик Светог Максима, преподобни Ава Таласије, душа обрађује добре мисли.[213] Врлине су узроци добрих мисли.[214] Као што душа оживљава тело, тако и врлина оживљава душу.[215]

Богочовечанске врлине еванђелске препуне су васкрсне силе богочовечанске: васкрсавају нас из свих смрти, спасавају од свих грехова, и узносе у рајске радости и милине, у небеске анђелске миомирисне висине. Живећи у њима, човек још на земљи постаје свети сабрат анђелима и бесмртни брат свима Светитељима. И његовој радости нема краја ни на земљи ни на небу. Јер у Богочовечанском телу Христовом све Богочовеково постаје наше, на сву вечност наше. Сав у светим врлинама, Свети Теодор Студит Исповедник благовести:

Ваистину је Христов мирис онај који врлину учини својом. Ο томе сведочи свети Апостол: ми смо Христов мирис Богу.[216] И Адам, до преступања заповести Божје, био је мирис Богу, дишући врлинама.[217] Врлински човек мирише на Бога.[218] Свака је врлина велика; и стећи је — ствар је превелике жеље.[219] По природи својој врлина је нешто свагда покретно, и никада не застаје у кретању напред већ оне који је упражњавају стално води ка бољему.[220] У животу треба бити храбар, свакодневно трезнећи себе од греха, стражећи, устремљујући своје жеље једино к Богу, бавећи се созерцањем Њега, проливајући сузе и скрушавајући себе, просвећујући себе молитвама и мољењима, и тиме привлачећи благодат Светога Духа. Јер ништа тако не радује Бога као душа чиста од страсти; и никаква башта, покривена мноштвом цвећа, не може тако мирисати као што мирише душа врлинама. Ако се пак деси да некад задремамо, треба се што пре пробудити. Ако се деси и седам пута на дан сагрешити, то се треба и седам пута покајати, — и бићемо примљени. И ако седамдесет седам пута на дан то доживимо, и онда нам се ваља толико пута покајати, — и нећемо бити лишени наде на помиловање, по обећању Божјем.[221] Ка врху врлине може се пети само постепено.[222] На гору врлина ми узлазимо просвећујући се, освећујући се и обожујући се.[223] И добро постаје не добро, ако се на доличан начин не казује и не чини; — добро постаје и остаје добро када и начин његовог остварења, и време, и исказивање одговарају њему.[224]

Сваки грех бежи од Христа Бога који је у Христовим следбеницима. Свака врлина вером се усељује у њих; очишћује их, обраћује их, преображава их, освећује их, оврлињује их, охристовљује их, јер је свака врлина — врлина Христом и у Христу. Кроз сваку врлину Господ Христос живи у души хришћаниновој, и пастепено човек постаје сав Христов, живи Њиме и ради Њега, бесмртује и вечнује Њиме. И тако постиже богочовечански циљ свога боголиког бића. Свети Теодор Студит благовести: Где је вера — тамо је и љубав која привлачи Духа Светог и која се привлачи Духом Светим.[225] Врлина је од Бога, и божанствена, а порок од Сатане и Сатана. Они који су изабрали врлину јесу богови и Божји, а који су изабрали порок јесу беси и припадају Сатани.[226] Наше се спасење састоји у овоме: правилно веровати у Свету Тројицу и творити свете заповести Божје. Апостол вели: У Христу Исусу нити што помаже обрезање нити необрезање, него вера која кроз љубав дела.[227] Овде се појам ο вери односи на учење ο православљу, а појам ο љубави — на учење ο добром делању.[228] Нема сумње, ко свом душом љуби Бога, тај излази из себе, у љубљеном живећи и крећући се и постојећи.[229] Свет је сновиђење, а врлина траје вечно. Хитајмо к њој, да би се Бог прославио у нама и ми се спасли.[230] Ко иде путем врлине, не застаје.[231]

Нема сумње, раскошни иконостас светих врлина у души својој има богоносни отац наш Свети Јован Дамаскин. Иконостас — иконописан светим живљењем његовим у богочовечанским врлинама, предвођеним христоликом молитвом. Α усред иконостаса богокрасна икона Свеврлине — Господа Христа Сведржитеља. Сав у Цркви Својој, Господ Христос нам даје силе и моћи да попут светих Отаца и ми иконопишемо у души својој иконе светих врлина нашим светим живљењем у њима. Очигледна је многовековна света истина: у Цркви је све од Богочовека Господа Исуса, све од Њега, све у Њему, ради нашег охристовљења, обогочовечења, обожења, отројичења. Свети Дамаскин апостолски богомудро благовести:

Бог створи човека „по образу своме и по подобију“. „По образу“ означава разум и слободну вољу; а „по подобију“ означава уподобљење Богу помоћу врлине — τήν τής αρετής όμοίwoiν, уколико је то могуће за човека. Дакле: Бог је створио човека украшеним сваком врлином… Створио га је по природи безгрешним, и по вољи слободним. Али не у смислу да је био неспособан за грех већ да је чињење греха условљено не његовом природом него слободном вољом. Јер врлина није нешто што се врши приморавањем.[232] Треба знати: врлина је дата нашој природи од Бога, и Он сам је почетак и узрок сваког добра, и без Његове сарадње и помоћи нама је немогуће пожелети или учинити ишта добро. Међутим, у нашој је власти: или боравити у врлини и ићи за Богом који нас призива к њој, или напустити врлину и обрести се у греху и ићи за ђаволом који нас без присиљавања призива томе. Јер порок није ништа друго него удаљење од добра, као што и тама није ништа друго него удаљење од светлости. Тако дакле, остајући у ономе што је сагласно са природом, ми боравимо у врлини; а уклањајући се од онога што је сагласно са природом, тојест од врлине, ми идемо к ономе што је противно природи и бивамо у греху.[233] У Светом Писму ми налазимо позивање ка свакој врлини и одвраћање од свакога зла.[234] Зло није нека суштина и није својство суштине него нешто случајно, тојест зло је добровољно одступање од онога што је сагласно са природом у оно што је противприродно; а то и јесте грех. Откуда дакле грех? Он је проналазак слободне воље ђаволове. Следствено; ђаво је зао? Разуме се, уколико је створен, он није зао него добар, јер га је Творац створио Анђелом светлим и веома блиставим, и разумним и слободним. И он се добровољно удаљио од сагласне с природом врлине, и обрео се у тами зла, удаљивши се од Бога, који је једини савршено добар и животворац, и Саздатељ светлости; јер свако добро добија своју доброту од Њега, и уколико се добровољно удаљује од Њега — обреће се у злу. Бог све што ствара, без изузетка ствара добрим. Но сваки по својој солственој слободнај вољи постаје или прекрасан или зао.[235] На радост рода људског: Пресвета Богородица је постала обиталиште сваке врлине.[236]

Несумњиво „земаљски анђео“ и „небески човек“ Свети Симеон Нови Богослов својом обогочовеченом личношћу казује нам сву тајну човекова бића: како човек помоћу светих богочовечанских тајни и светих богочовечанских врлина постаје „сутелесник и сродник по крви оваплотившем се Богу“,[237] како расте и порасте „у човека саврше на, у меру раста висине Христове“,[238] како расте и порасте до Бога, како од човека постаје „бог по благодати“, богочовек по благодати. Из свог свеспасоносног благодатно-врлинског искуства Свети Симеон благовести:

Крстом се добија благослов и благодат Божја за вршење сваке врлине. Крст је за хришћане похвала, слава и сила.[239] Бог је препун свих блага и савршенстава. И Њему није ништа потребно од нас осим нашег спасења. Α спасење наше бива, ако се под дејством силе Божије измени ум наш, те постане обожен — ένθεος, тојест бестрасан и свет. Α обожен постаје онај ум који имa у себи Бога. Α такав постаје само онај ум који се сједињује са Богом помоћу вере и познaje Га кроз вршење Његових заповести, тојест светих врлина.[240] Када душа оболи грехом, само један лек има за њу. То је Дух Свети, благодат Господа нашег Исуса Христа. Сваки такав хришћанин треба да се подвизава покајањем, милостињом и сваком другом врлином, да би добио Светога Духа, и тако живео животом у Христу.[241] Сваки врлински хришћанин, скрушен и смирен, верује да благодат Пресветога Духа живи у њему и твори све врлине.[242] Пре сваке друге врлине, преко вере долази благодат Божија, као темељ сваке врлине, и остаје у срцу и дела. Треба нам знати: благодат долази од Бога за нашу веру у Христу, долази пре свих добрих дела; и на вери, као на тврдом темељу зидају се добра дела, која једино помоћу благодати и постају савршена. Дела пак која бивају без благодати Пресветога Духа Бог ниушта не сматра, као да их уопште није ни било. Добро није добро када не бива на добар начин — καλώς. Α добро је немогуће учинити на добар начин без благодати Христове. Да је то било могуће, Бог не би дошао на земљу и постао човек, и на тај начин даровао људима благодат помоћу које једино овако добро може бити учињено на добар начин — καλώς. И благо човеку који је сазнао да помоћу благодати Христове свако добро може бити учињено на добар начин — καλώς; тешко пак ономе који није сазнао то; узалуд је таквоме вера Христова.[243] Спасење људи се састоји у удаљењу од свакога греха. Α то удаљење. бива кроз творење врлина и вршење заповести Господњих.[244] Нека нико не мисли и не говори, саветује Свети Симеон, да ми немамо у себи ђавола када чинимо зло. По мери зла које чини, човек има у себи и демона, или малог, или великог, или многе. Насупрот томе, духовни човек, по мери врлине своје, има и благодат Божију, или велику или малу, или је препун благодати Христове. Врлине чине човека Богом по благодати.[245] Хришћанин треба да постане христолик помоћу врлина Светога Духа.[246] Боголик се постаје вршењем заповести Божјих.[247] У заповестима Божјим је живот вечни и врлине. Јер од заповести Божјих постају врлине, а из врлина истичу тајне, сакривене у речима Светога Писма. У врлинама се успева када се држе заповести; и опет: заповести се држе када се ревнује у врлинама.[248] Благодат Божја je безгранична — άπειρος, и свагда преизобилна, и никада не осиромашује.[249] Плод вршења заповести Божјих јесте скрушено умилење; а оно доноси родове врлина, тојест твори све врлине.[250] Свето и блажено умилење је господарица и творитељка свих врлина.[251] Пост је лекар наших душа. Без поста нико никада не може успевати у некој другој врлини; jep пост је почетак и темељ сваког духовног делања.[252] Царство Божије јесте благодат Светога Духа, а она се добија подвизима. Јер без трудова, зноја и паћеничких подвига у врлинама никоме се не даје овај небески дар.[253] Господ је одредио да врлине следују једна за другом у своме реду, и постепено. То је Господ изложио у Своме учењу ο блаженствима. Прва је врлина блажена смиреност, и остале за њом. Упражњавањем врлина душа се сједињује са Богом, и Бог је сву претвара у божанску светлост и у Бога кроз сједињење са Собом и благодаћу Својом. И једино идући овим указаним путем врлина, човек стиче ово богодолично стање. То је пут који је Господ Христос одредио за улазак у Царство небеско.[254] Притом, трпљење је темељ свих врлина. Нема сумње, помоћу свих врлина ми растемо у Христу: „у човека савршена, у меру раста висине Христове“.[255] Свако добро дело, које бива по заповести Божјој, зове се врлина.[256] Говори Бог: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.[257] Срце пак чине чистим не једна, не две, не десет врлина, него све заједно, сливши се, тако рећи у једну врлинскост, која достиже последње степене савршенства. Но и у таком случају врлине — саме не могу учинити срце чистим без дејства (χιορίς την ένέρуειαν) и помоћи Духа Светога. Јер као што ковач, ма како умео вешто радити алаткама, не може ништа урадити без помоћи огња, тако и човек, макар са своје стране учинио све за очишћење срца, користећи за тај циљ врлине као алат, но без силаска огња Духа Светога, све што он ради остаје без дејства и некорисно је за постигнуће циља, пошто сам његов рад нема моћи очистити нечистоту и прљавштину душе.[258] Примање пак огња Духа Светога иде трагом очишћења срца; и опет: очишћење срца иде трагом примања огња; тојест, у колико се очишћује срце, у толико прима божанске благодати; и опет: у колико оно прима благодати, у толико се и очишћује. Α када се то уради онда човек постаје потпуно сав Бог по благодати — όλας δϊ’ όλοv Θεός κατά χάριν.[259] Све је остављено људима, њиховој власти и слободној вољи, — изабрати смрт или живот. Јер нико никада није постао добар не хотећи; нити неверник постао верник не хотећи. Тако, нико није постао зао по природи ,него по слободној вољи и намери сваки може постати, ако жели, како зао тако и добар; ако пак не жели, то неће ни бити. Нико у свету није упражњавао врлине не хотећи; нико се не спасава не хотећи.[260]

Тек у Богочовеку Господу Христу човек пронађе и истинитог Бога и истинитог себе. Дотле, као да је био ван себе, лутао по беспућима, ломио се по урвинама, гладовао по пустињама, хранио се сенкама, друговао с привидима. И свуда га залуђивали и стално обмањивали лажни богови, лажни учитељи, лажни мудраци, самозвани вођи. Од тога се савест распадала и душа пропадала, ум црнио, и сав поцрнио. Но вером у Христа, том светом првоврлином, савест се обрела у Христу. Каква ли треба да буде? Сва светла, сва света, сва богочежњива. Α душа? Она тек у Њему нађе све своје миле бесмртности, испуњене божанским савршенствима и блаженствима. И зна пут и зна смисао и себи и свему своме. Онда се постепено све мисли њене и сва осећања освећују, охристовљују, обожују, обесмрћују, овечнују. Свака мисао — христолика, свако осећање — христоосећање. Онда Христова мисао постаје њена савест. Све Христово постаје њено: и Истина, и Правда, и Љубав, и Живот, и Вечност. И она, христочежњива, постаје христолика. Све се њено у Христу постепено преображава, и Христу Господу саображава и усличава, док се Христос не уобличи у њој.[261] Онда је, само онда радост и блаженство и благослов и благовест — бити човек, и то радост непролазна, блаженство непролазно, благослов непролазни, благовест непролазна.

Обрете ли се човек у Христу, обрео се у једном сасвим новом свету, у коме се живи једним са овим новим животом: животом светих тајни и светих врлина, тојест светих богочовечанских сила. Од њих је прва — вера. Α са њом, и за њом, све остале свете тајне и свете врлине: крштење, миропомазање, причешће, љубав, нада, молитва, пост, кротост, милостивост, жалостивост, смиреност, доброта, правда, истина, покајање, исповест, и друге. У свима њима човек истовремено живи; све их упражњава; по свима њиховим путевима ходи, при чему вера увек претходи и својом божанском светлошћу води. То живљење у светим тајнама и светим врлинама сачињава нову правду, нову праведност, богочовечанску и еванђелску, за коју свет ван Христа не зна, нити може знати, јер не располаже светим силама које ту правду, ту праведност изграђују. Еванђелска правда је правда „кроз веру Христову, правда која је од Бога вером“.[262]Вера овде означава све свете тајне и свете врлине, јер она уводи у све еванђелске, богочовечанске светиње и силе. Растави ли се праведност Христових праведника на основне састојке који је сачињавају, увек се пронађе да су ти састојци: молитва, љубав, нада, кротост, смиреност, пост, трпљење, милостивост, и остале свете еванђелске силе. Недостаје ли једна од њих, — нема еванђелске праведности. Свакој врлини је корен у Христу Богу, зато је и права праведност сва „од Бога“. Α човек, шта даје од себе? Веру, која је тиме вера што живи свим осталим богочовечанским светим тајнама и светим врлинама.

Познати Христа, то је на првом месту познати силу васкрсења Његова и смрти Његове.[263] Како? Доживљујући их као своје. Јер човек постаје хришћанин доживљавајући Христа. Другог пута нема. Све што је Христово доживљавањем претворити у своје, — тако се хришћанин постаје, тако се и Христос упознаје. Једино се доживљавањем Христа може истински познати Христос. Христопознање је увек од христодоживљавања. Христову љубав познаћемо, ако је доживљујемо; Христову истину познаћемо, ако је доживљујемо; тако и Христову правду, и Христову смиреност, и Христово страдање, и Христову смрт, и Христово васкрсење познаћемо, само ако их доживљујемо. То важи за све што је Христово, од најмањег до највећег. „Силу васкрсења његова“[264] познаћеш, ако васкрснеш себе из гроба грехољубља, и будеш ходио у новом животу, као онај који је још у овом свету васкрсао са Христом, и живи Њиме васкрслим.[265] Он, Васкрсли и Вечноживи и Свемоћни, даје силе људима, те на земљи живе у новом животу, животу светом и боголиком, јер су људи само „у Христу Исусу Господу нашем — мртви греху а живи Богу“.[266]

Молитвено богословље Цркве описује богочовечанске заповести и богочовечанске врлине као градилачке силе Спасове које изграђују Цркву у њеној богочовечанској свеобухватности, и у њој: наше освећење, наше преображење, наше спасење, наше охристовљење, наше обогочовечење, наше обожење, наше отројичење. И најлетимичније загледање у молитвени живот Цркве то нам показује и сведочи.

Хришћанин се моли Спасу: мене нага у врлинама, Спасе, украси ризом врлина.[267] Мене осиротелог гресима обогати, Христе, врлинама.[268] Сва украшена врлинама Пресвета Дјева родила је Бога Логоса, који врлинама Својим покрива небеса.[269] Ако Господ не сазида дом врлина, узалуд се трудимо.[270] Претеча је сваку врлину испунио, сваки грех од срца омрзнуо, и стазу покајања људима показао.[271] Срамним делима постадох пећина разбојничка, но Ти ме, Човекољупче, врлинама претвори у храм Твој.[272] Авај мени, душо моја свестрасна, похитај, покај се, рађајући плодове врлина.[273] Мудри, украсивши жишке своје јелејем врлина, улазе радосно у Царство небеско.[274] Свештени јерарси, ред божанствених пророка, хорови преподобних, и скуп светих жена, прославише се угодивши Богу врлинским делима.[275] Јерарси Христови, и збор преподобних, пророка и свих праведника скуп, блистајући красотама врлина, стигоше у небеска насеља.[276]

Многа су обиталишта у Тебе, Спасе, додељивана по заслузи, по мери врлина — κατά το μ,έτρον της άpέτης.[277] Господ Христос је живот светих Анђела на небу украсио божанским врлинама.[278] Молитвама Светога Претече врлине ничу у душама.[279] Пречиста, мене стравично осиромашеног, Ти обогати потпуно божанским врлинама, да спасаван певам Тебе.[280] Свети Никола је престо свој украсио врлинама, и постао украс светитеља.[281] Света мученица Агрипина је миомирисна ружа која мирисима врлина умирисује верне и благодаћу одгони злосмрадије страсти. Она је украс Мученика, тврђава Цркве, пучина чудеса.[282] Свети Златоуст је „ризница врлина“.[283] Страх Божји рађа обилне плодове врлина.[284] Анђео који мироносицама објављује Васкрсење Спасово — „блиста врлинама“.[285] Врлине што су у Светом Великомученику Димитрију јесу „боготворне врлине“, врлине које нас обожују.[286] Свети пророк Илија: Колесничар Илија колесницом врлина ношаше се изнад свега земаљског, као кад узиђе на небо.[287] Света Мученица Харитина облагодатила је душу своју богоданим врлинама и просветила се мучеништвом својим.[288] Свети краљ Милутин врлинама је просветио душу и ум.[289] У манастиру Раваници, код Ћуприје, Свети Максим Исповедник саветује нам са своје фреске: „Упражњавајмо, браћо, врлине, па ћемо унутра у себи наћи Христа“. — Чудесна Свеврлина у роду људском Богочовек Господ Христос: врлином Својом покрива Анђеле и испуњује сву земљу.[290] У оваплоћеном Богу Господу Христу видимо Божију неисказану красоту врлина.[291]

И још неколико мирисавих капљица из огромног миомирисног мора молитвеног богословља о врлинама. Пресвета Дјева је: храм Свевишњега, украшен разним врлинама и обасјан. — Светим Апостолима, добротворима рода људског завапимо: молимо се, обогатите врлинским делима и нас сада осиротеле. — Сабори блажених просветише се разноврсним врлинама. — Врлина Твоја, Човекољупче, закриљује Анђеле и испуњује сва пространства земље. — Очигледно, прошавши сваку врлину, Апостоли покидаше разноврсне замке демонске злоће. — У Општаку, у општој служби једном светитељу, вели се: Просвети се живљење твоје врлинским светлостима, верне си просветио, и растурио си таму обмане. — Преподобни су „опште познато правило врлине“. У Општем минеју пева се Преподобнима: Као Илија на колесницама, оче, ти си врлинама својим узишао на небо, Духом олакшаван. — Преподобни оче, од младости ревносно обучивши се врлинама, био си орган Светога Духа. — У служби Преподобнима вели се: Пресветлим блистањем озаривши своје душе, ви врлинама украсисте земљу, имајући Христа у срцима својим. — У Служби Преподобној вели се: Стекавши позлаћена крила врлине, узлетела си на небеску висину, блажена, као чиста голубица. — У општој служби Преподобномученици пева се: С десне стране Спаса стала си, дјево, страдалнице и мученице, обучена у врлине непобедива, украшена јелејем чистоте. — У служби општој Христа ради Јуродивих вели се: Свима врлинама украсио си себе, блажени; стога те и очекује неисказана радост и Царство небеско. — Човече Божји, ти си лествицом врлина узишао у небески Јерусалим, и тамо си угледао жуђеног Христа. — У подвижника врлина усељује се Дух Свети. Сваки преподобни је „правило врлине општепознато“. Преподобни се од младости приближавају Богу помоћу врлина. — Светом Великомученику Димитрију се молимо: Вршењем врлина покажи ме миомиром Христовим, ум мој облагодати. Богородица је „красота врлина“. — Светог Василија Великог величамо: Сабрао си врлине свих светих, оче наш Василије. — Светом Николају се молимо: Узишавши на небо превисоких врлина, показао си се чудотворац, славни. — Пресветој, Пречистој, Преблагославеној, Преславној Богородици, која нам је Свеврлину = Господа Христа родила, и сама Свеврлина постала, ми молитвену благодарност узносимо: Украшена красотом врлина, Богомати чиста, зачела си истинитог Бога, који нас је просветио божанским врлинама. — Свети Онуфрије Велики је: „познато правило врлина“, и њиме се сваки може научити свакој врлини. — Свети престо, на коме свештенодејствује Архиепископ Српски Сава Други, назива се у хвалитним стихирама „жертвеник врлина“. — У тропару Светом Јевтимију Великом певамо: постом и уздржањем постигао си „савршенство врлина“. У Житију Преп. Серапиона Синодита читамо: „Он имађаше у себи све врлине и беше савршен — τέλειος“. У Житију Богоносног Максима Паликолибе вели се: стекао је „божанствено смирење“, које је почетак и корен свих врлина“.

— Своме ученику Светом Макарију Александријском Св. Антоније Велики каже: „Ти ћеш после мене бити наследник мојих врлина“. Значи: врлине су духовно наслеђе, свето предање. — Спремајући се за свето Причешће ми се молимо: Нека ми свето Причешће буде „на пораст врлине и савршенства“.

Нема сумње, свете врлине су срце свих „Житија Светих“. Јер Светитељи су тиме свети што су Христоносци, што живе Господом Христом. Отуда су они и обрасци, најсавршенији обрасци и свих светих врлина. Они, по речима Светог Апостола Петра: објављују врлине Онога који нас дозва к чудноме виделу своме.[292] Јер: Светитељи су свети у свему живљењу свом, и то по Свецу који их је позвао, тојест по Господу Христу.[293] Доживљујући Господа Христа помоћу светих тајни и светих врлина, они сами постају обрасци светости, обрасци врлина.

Тако, ако је до ма које врлине, ено их све оличене у Светитељима. Ако је до савршене смирености, ено је у Светом Павлу Препростом; ако је до послушности, ено је у блаженом Акакију и преподобном Доситеју; ако је до љубави, ено је у светом апостолу љубави: Јовану Богослову; ако је до вере, ено је у светом апостолу Павлу; ако је до наде, ено je у светом многострадалном свештеномученику Клименту Анкирском; ако је до кротости, колико образаца међу светитељима! ако је до трпљења, сваки свети Мученик је образац трпљења; ако је до милостивости, ено Светог Јована Милостивог, Светог Филарета Милостивог, Светог Павлина Милостивог, и свих светих Бесребреника; ако је уопште до ма које свете еванђелске врлине, ено их оличених у безброј Светитеља.

Нема сумње, сваки је Светитељ образац свих врлина. Само је код неких Светитеља извесна врлина нарочито обрађена и изражена. Главно је: не може се бити светитељ немајући све врлине: „Јер који сав закон одржи а сагреши у једноме, крив је за све“.[294] Сваки Светитељ на свој начин доживљује и преживљује све врлине, зато што су људи, као посебне личности, различити, и сваки на овој лични начин доживљује и Бога и живот и свет. Сваки је Светитељ на свој лични начин свет, али је сваки свет Христом и у Христу, тојест Црквом и у Цркви. Отуда: у Цркви сви обрасци врлина, јер су њоме сви они свети. Сваки је Светитељ огледало свих врлина, јер су свакоме оне све присутне, нека у већој нека у мањој мери. Али, главно је: ниједна не одсуствује ни у једном Светитељу. Зато се само у Цркви, само „са свима светима“ може бити свет.[295] Отуда: Црква представља и јесте најраскошнији живи иконостас свих светих богочовечанских врлина, доживљаваних на безброј начина.

Еванђелска је бесмртна благовест свемудрог и свепобедног благовесника — Светог апостола Павла: „Браћо моја, јачајте у Господу и у сили јачине његове. Обуците се у свеоружје Божје, да бисте се могли одржати против лукавства ђавола: — јер наш рат није с крвљу и телом, него с поглаварствима, с властима, с управитељима таме овога света, с духовима зла испод неба. Тога ради узмите свеоружје Божје, да бисте се могли бранити у зли дан и, свршивши све, одржати се. Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином, и обукавши се у оклоп правде, и обувши ноге у приправност еванђеља мира; сврх свега узмите штит вере, ο који ћете моћи погасити све распаљене стреле нечастивога; и кацигу спасења узмите, и мач Духа који је реч Божја; сваком молитвом и мољењем Богу се у свако доба молећи у Духу, и ради тога стражећи са сваком истрајношћу и молитвом за све свете“.[296]

Срце ове благовести јесте: свете врлине су „свеоружје Божје“; једино наоружан њиме, хришћанин побеђује све грехе, све страсти, све смрти. И тиме сва поглаварства, све власти, све управитеље таме овога света, све духовне зла испод неба. Богочовек Господ Христос је оличење свих светих врлина. И човек, живећи у њима, јача у Господу, јача у сили јачине Његове. И Господом побеђује сва зла која Јуришају на њега. Сетимо се свемоћи апостола Павла; откуда му она? Од Господа Христа. Он изјављује: Све могу у Христу Исусу који ми моћи даје“.[297] Хришћанинова је дужност над дужностима: обући се у Господа Христа.[298] Α ми се облачимо у Господа Христа најпре светим крштењем.[299] Облачећи се у Њега, ми се облачимо у све свете тајне и све свете врлине. Нема сумње, главно је за нас, и најглавније у свима нашим световима и животима: „да се обучени, не голи нађемо“,[300] — обучени у Господа Христа. Јер, нисмо ли обучени у Господа, ми смо свим бићем голи, ненаоружани пред гресима, пред страстима, пред ђаволима, и они нам могу покрасти, заробити, умртвити ове што је наше: и душу, и савест, и ум, и тело. Несумњиво, сваки делић нашег голог и незаштићеног бића јесте мета за њихово паклено оружје,

Наша је даноноћна дужност: да смо увек помоћу све тих тајни и светих врлина обучени у Господа Христа. Зашто? — Да бисмо се могли одржати против лукавства ђаволових.[301] Јер против свега Христовог у нама и око нас, ђаво ратује највише и најрадије лукавствима својим. То је његово свеоружје и сва његова стратегија. Јер како би ратовао са Истином Христовом, и дизао људе против ње, ако не лукавством, обманом, преваром? Α он има безброј лукавих, наркотичних, залуђујућих средстава, помоћу којих успављује савест човеку, залуђује ум, вољу, душу, срце, те људи извршују његову вољу, па чак при томе често сматрају да су великани у своме христоборству. Ђаво је тиме ђаво што неће Бога ни по коју цену. У нашем земаљском свету њему је једини циљ: да што више људи отуђи од Бога, дигне против Бога, огорчи против Бога, избезуми против Бога. Ради тога он употребљава сва лукавства која његов ђаволски ум може да измисли и његова обезбожена уобразиља да скује. Само, та лукавства су увек врло вешто и заводнички маскирана: он их облачи и пресвлачи у разне философије и религије и уметности и науке и идеје и сласти и страсти и грехе и тобож-врлине и тобож-истине и тобож-правде и тобож-бесмртности и тобож-вечности и тобож-човечности. Једно је од његових омиљених лукавстава: свести све на хлеб, на питање хлеба; друго — свести све на власт, на царства овога света, проглашујући себе господарем овога света; треће — помоћу лажних чудеса заводити људе.[302] Α то није ништа друго до ратовање против Бога и Божјег плана и смисла и логике и природе овога света и човека у свету: све Божје изврнути, извитоперити, обезлогосити, обезвреднити = ођаволити. Лукавство је ђавоље: начинити од људи слепе кртице које рију земљу, да не би гледале ка небу. Лукавство је ђавоље: човек је пролазно биће, смртно и ништавно, нашто му небо, бесмртност, Бог? Лукавство је ђавоље: у овом свету је толико зла и смрти и страхота, да изнад сваког света не може постојати Бог. Лукавство је ђавоље: човек је велики, ако је независан, од неба, од Бога, од сваке надземаљске силе или бића. Лукавство је ђавоље: човек може овај свет уредити сам, без мешања неких виших, небеских сила, и то уредити савршено; зато је основна потреба: ослободити човека и род људски од сваке вере у Бога, и од сваког наслона на неки виши, небески свет. Лукавство је ђавоље: сва питања у човечанском свету треба решавати човеком, по човеку, на чисто човечански начин, да би се осигурала правилност и правичност свакога решења. Лукавство је ђавоље: човек је врховни законодавац; човек је мера свих бића и ствари; човек је једино самосвесно биће, врхунац еволуције, најсавршенији домет развоја. Лукавство је ђавоље: човек је бог, и не треба му других богова осим њега: човек је себи све и сва. Лукавство је ђавоље: уживање је једини природни смисао човекова живота на земљи; зато бити човек значи — што више уживати. Лукавство је ђавоље: човек је извор и истине и правде и добра и љубави и лепоте и свести и савести и знања и мудрости и стваралаштва. Лукавство је ђавоље: нема ђавола, нема Бога. Α кад њих нема, онда ђаво несметано ради невидљиво у душама људским и у световима људским, и људи се не бране; јер зашто би се бранили од онога који не постоји? Лукавство је ђавоље: l’art pour l’art = уметност ради уметности, философија ради философије, наука ради науке, човек ради човека, а не ради Онога и у славу Онога који све саздаде и ради кога се све саздаде. Лукавство је ђавоље: твар стављати на место Творца, и претпостављати је Творцу; више поштовати твар него Творца. Το су ствари и јесте идолопоклонство. Α свако идолопоклонство у сржи својој није друго до ђавопоклонство. Лукавство је ђавоље: измишљати лажне богове, лажне христосе, лажне месије, лажне пророке, лажне учитеље, лажне спасиоце, лажна еванђеља, лажне идеје, лажне науке, лажне силе, лажне моћи, лажне уметности, лажне лепоте, лажне теорије, лажне вере, лажне хероје, лажне светове, лажне рајеве, лажне светлости, лажне просвете, лажне културе, лажне цивилизације, — и све то вешто, а каткад и генијално маскирати истинитошћу; у ствари, унутар свега тога он — главна стваралачка сила, он који је сав — тама, сав лаж, сав — пакао, сав — антибог. Лукавство је ђавоље: сам се Сатана претвара у анђела светла;[303] увек са једним циљем: да што више душа саблазни, придобије, заведе, погуби. У самој ствари сваки грех је лукавство: обећава рај а даје пакао, обећава живот а даје смрт, обећава Бога а даје ђавола. У том је први грех првих људи, у томе сваки грех свих људи свих времена. Попут првог греха у рају, сваки грех је у суштини својој обмана, лаж, превара, само маскирана маском истинитости. Како сваки грех, тако и свака страст је лукавство, и лаж, и обмана: нуди сласт, а у ствари даје отров. Но, неоспорива је истина: у свима тим лукавствима, и кроза све њих, и у свима њима је увек. он, само он — свелукави ђаво. Зато је свети апостол и рекао: да бисте се могли одржати против лукавстава ђавола — προς τΰς μεθοδίας τοv διαβόλοv,[304] а не против лукавства ђавола.

„Наш рат“ је са свима силама зла, на чијем челу стоји сам Сатана. Против нас су мобилисани сви духови зла, од највећег до најмањег. „Наш рат није с крвљу и телом“,[305]тојест с људима, јер ми знамо да људи нису ни првоузрочници ни првотворци греха и зла, већ нечисти духови — ђаволи. Они су измислили и грех и зло, и помоћу њих сузбијају Божје добро. Сузбијају га у нама. Зато је наш рат чисто духовни рат: ми ратујемо са самим творцима греха и зла, не са људима, који су, у ствари, лакомислени подражаваоци и преносиоци њиховог греха и зла. Сва тама у овом нашем земаљском свету дошла је, и непрестано надолази од њих — духова зла. Они су и поглавари, и владари, и управитељи „таме овога света“.[306] Α људи су по својој слободној вољи њихово добровољно, послушно робље. Сила духова зла је огромна: рат за своје зло, а против Божјег добра, они су почели још на небу, и водили га са свима небеским Анђелима.[307] И побеђени на небу, они су свој рат пренели на земљу, и ту свим силама ратују против добра Божјег, нарочито против сведобра Божјег, оличеног у Господу Христу, и присутног у Христовим следбеницима, хришћанима.[308]

Ето ко је наш противник и непријатељ: сви духови зла са неба. И ми хришћани како бисмо се одржали у тој борби да нисмо наоружани свеоружјем Божјим, и да нисмо јаки и непобедиви Христом Богом, који је у нама, и међу нама, ту, у Цркви, са свима Својим божанским силама? „Јер иако живимо у телу, не боримо се по телу. Јер оружје нашег војевања није телесно, него силно Богом на рушење тврђава: да рушимо помисли, и сваку висину која се подиже на познање Божје, и робимо сваки разум на послушност Христу“.[309] Но у свему томе побеђујемо Господом Христом, по свеистинитој благовести свепобедног апостола: Насигурно знам да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раздвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем. У свему овоме ми побеђујемо Господом Христом који нас љуби.[310]

Само пред живим Богом и Господом Исусом Христом, Сатана и сви анђели његови су немоћни и беспомоћни.[311] Наш је даноноћни подвиг и стражење: не давати места ђаволу.[312] Α ми дајемо места ђаволу када дајемо места греху, јер кроз грех ђаво се и увлачи у нашу душу. Ако пак из нехата и нерађења над собом или из грехољубља дајемо места многим гресима и страстима, они ће постепено на престо срца нашег зацарити Сатану.[313] Једино од Бога који живи у нама кроз свете тајне и свете врлине бежи ђаво. Зато се стално морамо борити против све војске ђаволове, тојест против свих грехова и страсти, и он ће побећи од нас, од нашег свеоружја Божјег. Увек је, и дању и ноћу, свакоме хришћанину неопходно држати и извршивати еванђелску заповест: „Покорите се Богу, а противите се ђаволу, и побећи ће од вас“.[314] Α уз њу, још и ове божанске заповести: „Будите трезни и стражите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Браните се од њега чврстом вером“:[315] вером која предводи све свете тајне и свете врлине, која васцелог Господа усељују у душу нашу и облачи нас у свеоружје Божје.[316]

Само наоружан свеоружјем Божјим, човек постаје довољно јак, те се може „одржати против лукавстава ђавола“. Ако се хоће победа над ђаволом, мора се свеоружјем Божјим иступити против свеоружја ђавољег. Свеоружје ђавола, то су — сви греси, све страсти, све саблазни, сва искушења, сва зла, све смрти. Α свеоружје Божје? То су — сва добра Христова, сва савршенства Његова, сва богатства Његова, све светиње, све божанске силе, све свете тајне, све свете врлине, сва благодат. Речју: Црква Христова. Јер само њој силе ада не могу одолети, само њу не могу надвладати.[317] Ма колико зла ђаво извео против Христовог човека, он му увек може противставити несравњено више Христовог добра. Α Христово је добро веће и јаче од ђавољег зла, колико је Бог већи и јачи од ђавола.

Наш рат није са људима, него са злом у њима, са гресима у њима, са лажима у њима, са неправдама у њима, са управитељима зла у њима и таме у њима, са духовима зла. Не са телом и крвљу људском: јер, уколико су од Бога, људи су свети и благословени и чисти, а уколико добровољно по својој слободној вољи постају оруђе и обиталиште греха и зла и поглавара и управитеља таме, они су утолико огреховљени, оскврњени, ођавољени; па су у тој мери и за осуду. Али се покајањем и вером могу очистити, осветити, преобразити, спасти. Главни непријатељ наш јесте ђаво, и у људима око нас, и у души нашој, и у телу нашем, и у крви нашој. Наше је ратовање, „са духовима зла испод неба“, па били они у телу и крви наших ближњих, наших земнородних саљуди, или у нашем сопственом телу и крви. Ми ратујемо против главног творца зла Сатане, који је у исто време бог греха, смрти и свакога зла, и свакога ђавола. Људи из нехата, или из сластољубља, или из самољубља дају себе за оруђе неправде и зла: дају себе за оружје неправде, и неправда употребљава њих као оружје неправде, и неправда употребљава њих као оружје против Бога и Господа Христа, који је и дошао у наш свет да нас спасе греха, смрти и ђавола.[318] Духови зла испод неба воде рат против нашег вечног живота, који ми добијамо вером у Господа Христа, оваплоћеног Бога и Господа, и намећу нам смрт кроз грехољубље, сластољубље и самољубље; а Господ Христос вером Својом нуди нам живот вечни: наше је да себе дамо за слуге правди кроз веру у Господа Христа, и онда смо осигурали себи живот вечни; јер је плата за грех — смрт, а дар Божји је живот вечни у Христу Исусу Господу нашем.[319]

Ко су „поглавари таме овог света“? ко — „власти овога света“? ко — „управитељи таме овога света“? — Нико други до „духови зла испод неба“. Свака тама у нашем земаљском, човечанском свету пореклом је од њих; и сва уопште тама је од њих. Само се она кроз нас људе прелама на безброј начина. Α преко ње се и шири власт Сатане у роду људском. Зато се вера у Господу Христу и састоји у обраћању од таме к светлости, и од власти Сатанине к Богу.[320] По самој суштини и природи својој грех је тама: Господ избавивши нас од греха — „избави нас од власти таме“.[321]Својим богочовечанским домостројем спасења Господ Христос нас „дозва из таме к чудној светлости својој“.[322] Кроз грехове духови зла луче своју таму у душе људске, и човек творећи грехе — „у тами је и у тами ходи, и не зна куда иде, јер му тама заслепи очи“.[323] Помоћу грехова и страсти духови зла владају над људима у овоме свету, који је творевина Божја, али нису управитељи самога света, који је сав од Бога сем греха и зла што је у њему.

Упорним грехољубљем човек и сам постаје тама. Тада? Излаз из отровне таме је само један: поверовати у Христа Господа, који је једина и „истинита светлост“ у нашем човечанском свету, и једина „светлост света“, и једина „светлост живота“. Јер тада вера у Христа значи земљотрес, и буру, и олују, и прелом и пролаз из таме у светлост. И не само то, него кроз свете тајне и свете врлине сва се Христова светлост усељује у нас, разлива по васцелом бићу нашем, и животворном силом својом постаје не само наша, него нас и саме претвара у светлост, те и ми постајемо светлост. По речи, свеистинитог Еванђеља Божјег, упућеној некадашњим незнабошцима, а сада хришћанима: „бејасте негда тама, а сада сте светлост у Господу“.[324]

Зато што имамо такве противнике и што водимо тако страшан рат, треба узети „све оружје Божје, да бисмо се .могли „бранити у зли дан и, свршивши све, одржати се“.[325] Α зли дан је за нас сваки дан, јер „сав свет у злу лежи“,[326] и сваки дан нападају на нас духови зла. Као и материја, вре ме је творевина Божја, зато је оно по себи добро и богочежњиво, и уводи у вечност. Али време постаје зло када се у њега унесе грех. Тако су наши прародитељи у рају, сагрешивши, грехом својим увели зло у време; то и ми чинимо грешећи: од грехова наших дани наши постају зли. Све што се унесе у време, а није од Бога, и јесте зло; и тако време постаје зло. Ушавши у време кроз оваплоћење, Бог Логос је осветио време, и Својим животом на земљи показао како дани и ноћи постају свети и добри. Како постају? Када се испуни Богом и Божјим. Α то и јесте био сав живот Спасов на земљи. То био и то занавек остао кроз Цркву која је тело Христово. Црква и јесте Божја радионица, у којој се дани наши из злих претварају у добре, из несветих у свете. Освећујући себе у Цркви помоћу светих тајни и светих врлина, ми изгонимо грехе и зло из дана својих, а испуњујемо их Христовим добром и истином и правдом и вечношћу. На тај начин откупљујемо време, које су нам заробила разна наша зла, и преображавамо га у вечност: у вечни живот свој. Вршећи еванђелске заповести, ми дане своје испуњујемо божанским силама, које прогоне из нас све што је греховно, зло, демонско, и претварамо их у бројанице вечности. Отуда нам и заповест Еванђеља Спасова: „Откупљујте време“.[327] Зло које чинимо и чини да су дани наши зли; но када чинимо добро, онда ми дане своје претварамо у добре; и они постају као неки лаки, крилати чунови који нас бујицом времена хитро носе у Христову вечност. Много је зла у свету, јер је много духова зла у свету и око света; али је несравњено више Христовог божанског добра у свету, и у Цркви Христовој; само се треба ослободити зла, одробити себе; а то можемо учинити једино и само, ако вером и осталим светим врлинама усвојимо Христово добро, ако њиме испунимо све биће своје, непрестано се борећи против зла у себи и у свету око себе.

Узети треба „све оружје Божје“, а не нешто од њега, ово или оно. Јер ко узме веру, а не узме са њом и љубав и наду и молитву и пост и остале свете врлине и силе, неће се моћи одржати у борби са духовима зла, и изгубиће рат. Све врлине треба узети, у све обући се, све их упражњавати, јер то и значи: обући се у свеоружје Божје. И још је речено: „свршивши све“. То значи: свршивши све наоружање и обуку. Само се тако можемо одржати у судбоносној борби за душу, за бесмртност, за живот вечни. Иначе, силовити и моћни духови зла лако ће нас и потући, и заробити, и уништити. Не треба заборављати ни ово: духови зла су стари, искусни ратници, вешти и лукави; ратовали су са светим Анђелима још на небу, и са толиким људима на земљи, људима разноврсним: и светим и грешним, и рђавим и добрим, и ученим и неученим, и богатим и сиромашним, и моћним и немоћним. Знају они како се треба борити са човеком, да би га победили. Зато је „свеоружје Божје“ — сам Господ Христос свемоћни и свепобедни, и наша одбрана од њих и наша победа над њима. Јер се једини Он у нашем човечанском свету показао јачи од Сатане и свих осталих духова зла.

У нашем рату са духовима зла све зависи од нас: од нашег наоружања, од наше извежбаности у врлинама, од наше храбрости и одлучности. Од чега почети при наоружању? Од Истине. Њоме се треба најпре наоружати: „Стојте опасавши бедра своја Истином“.[328] Јер ако бедра нашега духа нису заштићена, непријатељ ће нам лако задати смртоносни ударац у слабине. Α Истина, шта је Истина? Сам Господ Христос, који је изрекао нечувену и непознату до Њега благовест: „Ја сам Истина“.[329] Он је тај којим треба опасати најосетљивије органе наше душе, нашег срца, нашег духа. Опасани Њиме, ми ћемо све легије духова зла одбити силом Његовом, разбити их Истином Његовом, и одбранити душу од сваке обмане, саблазни и лажи.

Друго наше оружје јесте Правда: „Стојте .., обукавши се у оклоп Правде“.[330] Α облачимо се у оклоп Правде, ка да сву душу испунимо Правдом, и живимо њоме и ради ње. Правда, а шта је Правда? Опет Господ Христос. Јер је у Богом даној Књизи речено за Њега: Он је „Правда Божја“.[331]Обуче ли се човек у Њега, обукао се у оклоп Правде. Α ми се сви у Њега облачимо крштењем.[332] Овом нас благовешћу свети апостол позива да свакодневно живимо Христом, Његовом Правдом; да Правду која нам је дата крштењем, својим трудом претворимо у нашу личну праведност. Претворимо ли Христову Правду у своју праведност; живимо ли њоме непрестано, ми постајемо непобедиви, и лако одбијамо све свирепе нападе духова неправде. Α шта је неправда? Све што је од духова зла, и све што није од Христа Бога. Јер „неправде у Њему нема“.[333] Α „свака је неправда грех.[334]

Треће оружје наше јесте Еванђеље мира: „обувши ноге у приправност Еванђеља мира.[335] Нашем рату са духовима зла неопходно је Еванђеље мира. Зато што нас је Својим Светим Еванђељем помирио с Богом опростивши нам грехе, Господ Христос нас је научио правом миру. Прави мир је живот у правди и светости Истине. То је прави мир ваш и са Богом и са људима. Α свет и праведан живот проходи у сталном ратовању са гресима. Зато је наш рат — рат са духовима зла испод неба. Није доста опасати бедра Истином и обући се у оклоп Правде; потребно је и обући ноге у приправност Еванђеља мира. Α то значи: бити спреман да све еванђелске подвиге, и неуморно ићи свима еванђелским путевима; свом душом својом, свим срцем својим стајати у Еванђељу Спасовом; чврсто стајати у њему, да нас никаква сила зла не може поколебати, а камоли оборити. Савест, душу, вољу, тело, ум, све то спремити за сваки еванђелски подвиг у рату са духовима зла. Α то се постиже очишћењем и освећењем савести и душе и воље и тела и ума: очишћењем од свакога греха и зла, и освећењем кроз свете тајне и свете врлине. Само тако опремљени ми можемо однети победу у нашем рату са управитељимa таме и духовима зла. По богомудром савету божанског Еванђеља: „да одбацимо сваки грех који је за нас прионуо, и с трпљењем да трчимо у битку која нам је одређена, гледајући на Оснивача и Свршитеља Вере, Исуса, који место одређене себи радости претрпе крст, не марећи за срамоту, и ceдe c десне стране престола Божјег“.[336] Еванђеље је сила Божја на спасење свакоме који верује.[337] Обуче ли се у Еванђеље, човек се обукао у силу Божју, којој све мрачне силе свих духова зла не могу учинити ништа. Христољубива душа благовести: Еванђеље је названо „Еванђеље мира“, јер оно ствара мир са Богом а рат са демонима.[338]

Свеистинита је благовест над благовестима: „Сврх свега узмите штит вере, ο који ћете моћи погасити све распаљене стреле нечастивога“.[339] — Ето најнеопходнијег оружја, оружја над оружјима. Ако је Истина Христова оружје, онда је то вера која нам казује ту Истину и даје силу њену; ако је Правда Христова оружје, и Еванђеље — оружје, и молитва — оружје, и пост — оружје, и све што је Христово — оружје, онда нам све то даје, и свим тим наоружава вера. Вера је штит којим хришћанин са сигурношћу брани, и увек одбрани и Истину Христову у себи, и Правду Христову, и Еванђеље Христово; и тако увек одбрани од свих зала и душу своју. Ο штит вере се погасе и поломе „све стреле нечастивога“, ма како биле распаљене огњем искушења, греха, зла, демонизма. Вера је оружје којим се човек може одбранити од свакога искушења, од свакога греха, од свакога зла. Вера је оружје којим хришћанин постаје свемоћан у paту са духовима зла испод неба. Пред вером немоћан је, слаб је, нејак је и сам врховни дух зла и уништења — Сатана. Вера? Каква моћ! каква сила! какво јунаштво! каква јачина! Њоме човек заиста потпуно ојача у Господу, „у сили јачине његовe“, те сва сила и самога Сатане за њега не претставља ништа. Отуда кликтање светог орла богословља: „Вера је — наша победа“;[340] њоме побеђујемо свет, и све саблазни света, па и самог Сатану;[341] Њоме су младићи јаки и савлађују нечастивога.[342] Њоме, јер је у њој не само хришћанинова моћ, већ и његова божанска свемоћ. По речима самог Свемоћног: ,„Све је могуће ономе који верује“.[343] Вера је свемоћ, не ученост, не богатство, не слава, не ни све силе овога света. Заиста, како је лако са Христом, а како тешко без Њега!

Херувимски витез свете вере, апостол Павле благовести: „Сврх свега узмите штит вере, ο који ћете моћи погасити све распаљене стреле нечастивога“.[344] Α пети Еванђелист, Свети Златоуст, богонадахнуто проширује ту апостолову благовест благовестећи: Апостол говори овде ο вери, не ο знању. И с правом он назива веру штитом. Као што штит заклања цело тело, тако и вера: јер све узмиче пред њом. И ништа није у стању да расече тај штит. Чуј шта Христос говори ученицима Својим: Ако имате веру колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће.[345] Α како ми можемо стећи такву веру? Ако будемо то извршивали: гасили стреле нечастивога. Α стрелама нечастивога апостол назива искушења и непристојне жеље. Апостол је притом врло умесно додао: „распаљене“, јер је таква природа страсти. Но ако вера заповеда демонима, утолико лакше заповеда страстима душе . .. Вера је штит, а штит први прима ударце од непријатеља, и чува оружје неоштећеним. Ако дакле вера буде права и живот врлински, онда ће и оружје остати нетакнуто. Вера је штит који заклања оне који верују не испитујући. Α кад се неко стане упуштати у мудровања и почне ο свему умовати и судити на свој начин, за таквога вера не сачињава штит; напротив, онда нам она смета. Вера нека буде таква: да покрива и заклања све. Стога, нека не буде кратка, да ноге или неки други део тела не би остали голи. Да, штит вере мора бити сразмеран величини. „Распаљене“: јер многе мисли, многе сумње, многа нерешива питања запаљују душу, али истинска вера све успокоји. Много шта нашаптава ђаво, запаљујући нашу душу и бацајући је у разне сумње, као кад неки говоре: Постоје ли васкрсење? Постоји ли Суд? Постоји ли награда? — Но ако имаш штит вере, угасићеш њиме стреле ђаволове. Појави ли се у теби нека непристојна жеља, запалио се унутар тебе огањ рђавих помисли? Противстави му веру у будућа блага, и он се више неће појавити, штавише — биће уништен. „Све стреле“ а не — ове ће угасити, а оне неће… Ако ратују на нас помисли, изведимо против њих веру; ако нам досађују непристојне жеље, призовимо у помоћ веру; ако се налазимо у мукама и тешкоћама, искајмо утеху у вери. Вера је оно чиме се чувају сва оружја; немамо ли њу, и оружја брзо пропадају. „Сврх света узмите штит вере“. Шта значи — „сврх свега“? Значи: и сврх истине, и сврх правде, и сврх Еванђеља мира. Другим речима — свему је томе нужна вера.[346]

Шта је „кацига спасења“, шлем спасења?[347] Сам Господ Христос. Јер је Он и Спаситељ и спасење: Он даје спасење; но исто тако Он га чува и брани. Узевши у руке Богомладенца, Спаситеља, праведни Симеон захваљујући Господу вели: „Видеше очи моје спасење твоје“.[348] У Спаситељу је спасење, и све силе и сва средства спасења. Спасење је спасење од греха, смрти и ђавола. Оно се стиче Христом, само Христом; али исто тако и брани Христом, само Христом. Има ли Христа, човек има спасење и шлем спасења, јер ће га Он увек чувати од свакога греха, од свакога зла, од свакога ђавола. Свети апостол вели: „узмите кацигу спасења“, узмите је сами, јер се спасење ником не намеће силом. Оно се предложи: „узмите“.

Свети апостол саветује: „узмите мач Духа“, који је реч Духа.[349] — Реч Божја, ето мача којим Дух Свети војује, а са Њим и за Њим и сви духоносци, сви хришћани. У нашем духовном рату и мач нам је духован. Шта њиме радити? Сећи сваку неистину, сваку лаж, свако искушење, сваки грех, свако зло, сваког духа зла. Такав мач духовни јесте свака реч Спаситељева. Јер Он за Своје речи вели: Речи моје дух су и живот су.[350] Њих никаква смрт не може умртвити, нити икаква сила зла уништити. „Реч Божја жива је, и јака, и оштрија од свакога мача оштра с обе стране, и пролази тја до растављања душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срца“.[351] То значи: реч Божја својом силом одваја, разлучује од душе, од духа, од срца, од мисли, од помисли свако зло, па и оно најтананије и најнеприметније, и уништава га до краја, потпуно, неповратно. Α христољубљени тајновидац, свети Воанергес, види Господа Христа на небеском божанском престолу и — „и из уста његових излажаше мач оштар с обе стране“.[352] Тим мачем Господ ће посећи самог Антихриста, јер свети апостол благовести да ће Антихриста „Господ убити дахом уста својих“.[353]

Свеоружје Божје хришћанин ће богомудро употребити, и однети победу над свима духовима зла, само ако се буде непрестано молио Господу и стражио: „сваком молитвом и мољењем Богу се у свако доба молећи у Духу, и ради тога стражећи са сваком истрајношћу и молитвом за све свете“.[354] У духовном рату борбени и победнички дух се одржава — непрестаном молитвом, непрестаним призивањем Божје помоћи. Јер се тај рат од почетка до краја води Богом. Молитва држи у будном стању све врлине душе; не да им да малакшу, да клону, да задремају. Она је и стражар, и будитељ, и чувар сваке врлине. Она их и води и руководи у рату са свима гресима, пороцима, искушењима. Свети Оци уче да је молитва — хоровођа у хору врлина. Она их разврстава, распоређује, усклађује; она и управља. Има ли непрекидну молитву у срцу, хришћанин никад неће у борби са гресима и искушењима пасти, никад пропасти. Α за то је потребно: бити одлучан и приморавати себе на молитву. Јер ономе који приморава себе на молитву, Бог и даје молитву. Даје све дотле док се молитва не претвори у непрекидну молитву. Α непрекидна молитва наша, то је једино божанско еванђелско јемство да ћемо непрекидно побеђивати у нашем ратовању са духовима зла и греха. Молитва хришћанинова увек се грана и у молитве „за све свете“, тојест за све хришћане, јер су и они у непрекидном рату са духовима зла испод неба. Α као такви, они су наши саборци и савезници. Јеси ли хришћанин, знај: сваки је ђаво стално у рату са тобом. Сваки изводи ову силу своју против тебе: демон гњева — гњев, демон блуда — блуд, демон гордости — гордост, демон пакости — пакост, демон зависти — завист, демон очајања — очајање, и тако редом, име им је легион, а њиховим саблазнима и страстима — ни броја се не зна.

Но ма колико их било, увек је наше „свеоружје Божје“ јаче од њих, способно да их разјури и победи на свима бојиштима у свима биткама. Нарочито када нас у том ратовању воде и предводе челници светих богочовечанских врлина: молитва и пост. Пред њима се не може одржати ни један зли дух; од њиховог богозрачног огња они се дају у безобзирно бекство. Ма колико се духови зла окомили на тебе из спољног света, или чак продрли у тебе, и укопали се, и ушанчили се у твојој души, и настанили се, и претворили срце твоје у дом свој, ипак се не бој! само изведи против њих молитву и пост, а у резерви држи љубав, милостивост, кротост, смерност, веру, истину, правду, трпљење, и ступи у борбу, и ратуј истрајно и неустрашиво, и са безмерном надом, па ћеш несумњиво победити све духове зла и оне у теби и оне око тебе; и још ћеш их потпуно истерати из себе и далеко прогнати од себе. У то непоколебљиво и чврсто веруј, јер су уста Свеистинитога и Свепобеднога изрекла ову благовест: „Овај се род изгони само молитвом и постом“:[355] тојест род свих нечестивих духова, и оних најгорих и најопакијих.[356] Ето божанског свелека од свакога зла, од свакога ђавола. Молећи се и постећи се, хришћанин постаје непобедиви победник: непобедив не само од људи, него и од саме смрти, и од грехова, и од ђавола. Јер и греси и смрти и ђаволи сачињавају један „род“. Α свемилосрдни Господ је зато и дошао у наш свет, да нам да победу над њима, и лек од њих. Да, лек од греха, лек од смрти, лек од ђавола.

Та молитва је увек „у Духу“: Он јој даје силе да траје, да непрестано траје и гори и пламти у нашем срцу. У питању је све наше: сва вечност наша, јер ђаволи то и раде што нам гресима и страстима краду вечност, и рај и небо, и царство небеско, па и самог нам Бога и Господа краду. Стога се „треба свагда молити Богу, и не дати да дотужи“.[357]Разуме се, молитва извире из наше вере у Господа свеблагог, који је због тога са благовешћу ο молитви и посту сјединио благовест ο вери, објавивши: „Све што узиштете у молитви верујући, добићете“.[358]

Еванђеље Спасово увек гледа човека из његове вечности, из његове небеске постојбине, гледа га у свима његовим мукама и подвизима и борбама за спасење душе и за осигурање вечнога живота и неба и раја, зато апостолска труба непрестано труби ову бојну лозинку, овај ратни поклич: „У молитви будите једнако“![359] Α када се у тим страшним окршајима и ужасним биткама, где се толика крв душе пролива, малакше или посрне или падне или рана задобије, макар и смртоносна, хришћанин и онда надом ратује ослушкујући животворну благовест „вечнога Еванђеља“: „Господ је близу. Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем нека се јављају Богу искања ваша“.[360]

Као у сваком рату, тако и у овом духовном рату, вео ма је важно, и увек важно — стражити. Стражити: да непријатељ не нападне изненада, или навали великим снагама на слабије стране наше душе, или изведе безброј лукавстава у бој против нас. Онда: стражити! постаје наше бојно правило, али стално правило. У овом нашем поднебесном свету ми смо увек са свих страна опкољени легијама нечистих духова, зато и стално ходи кроз нас и између нас Спасова заповест: „Пазите, стражите и молите се Богу да не паднете у напаст“.[361] Духовођени ратници, духоносци и христоносци — то су наше војсковође, то наши свепобедни победници у свима ратовима за душу људску. Α они громогласе ову благовест: „Стражите! стојте у вери! мушки се држите, утврђујте се!“. Α првоврховни архистратиг хришћански, свети апостол Петар свезаповедно благовести: „Будите трезни и стражите, јер супарник ваш ђаво, као лав ричући хода и тражи кога да прождере. Браните се од њега чврстом вером“.[362] На земљи сте, на војни сте, где се непрекидно води на живот и смрт борба за душу, зато — „у молитви будите једнако, и стражите у њој“.[363]

 

Све у свему: очигледна је богочовечанска истина: врлине се хране светим тајнама; тајне се хране светим врлинама. То је основни животни закон у телу Цркве Христове. Вера претходи и све врлине за собом води. По Светом Максиму Исповеднику, том богонадахнутом аретологу Цркве Христове: Вера је темељ наде и љубави и осталих светих врлина. Оне су од ње, и после ње, и она им даје сигурну истинитост — βεβαίως το αληθές.[364] Првоврлина, вера претходи и све врлине за собом води. Она је све и сва у свима Христовим световима и благовестима. Њоме познајемо јединог истинитог Бога и Господа; Њоме Га стичемо, њоме Га верујемо, њоме Га љубимо, њоме живимо у Њему, њоме врлинујемо, бесмртујемо у Њему, њоме вечнујемо у Њему, њоме блаженствујемо у Њему, њоме узрастамо у Њему — у човека савршена, у меру раста висине Његове.[365] Та богочовечанска, та „праведна вера је једанпут дана светима“.[366] У тој вери је сва богочовечанска, еванђелска, православна гносеологија. Свети Максим апостолски богомудро благовести: Вера је недоказиво знање — άναπόδεικτος γνωσις. Α пошто је она недоказиво знање, то је она однос који превазилази природу; помоћу ње се на непознат начин — άγνώστως, али не доказив начин — ούκ άποδεικτικίος, —, сједињујемо са Богом надразумним сједињењем.[367]

Oтуда апостолски категорички императив православне гносеологије: „Све што није од вере — грех је“.[368]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] (Ambig. lib.; P. gr. t. 91, col. 1981 D). — Блажени Теофилакт благовести: Христос је као Бог самоврлина —αύτοαοετή(= свеврлина, сушта врлина) (In Matth. с. 9, vers. 14; Ρ. gr. t. 123, col. 229 Α).

[2] 2 Петр. 1, 5.

[3] 1 Петр. 2, 9.

[4] Јевр. 11, 6.

[5] Προέκθεσις όμολογίας και πίστεως; Opuscules et lettres, — Sources Chret., № 81, стр. 460.

[6] Св. Григорије Ниски, De vita Moуsis; P. gr. t. 44, col. 301 A

[7] Oн, De anima et resurectione; P. gr. t. 46, col. 104 A.

[8] Oн, De beatitud.; P. gr. t. 44, col. 1200 C.

[9] Oн, De vita Moуsis; P. gr. t. 44, col. 300 D.

[10] Гал. 5, 6.

[11] Флб. 4, 13.

[12] 1 Кор. 3, 9.

[13] 2 Сол. 3, 2.

[14] Contra haer., cap. XXXVI, 1. 4.

[15] De Incarn. Verbi, 57; Ρ. gr. t. 25, col. 196.

[16] Он, Vita St. Anton. 20; Ρ. gr. t. 26, col. 872 C — 873 B.

[17] Oн, Epist. heort. I, 5; P. gr. t. 26; col. 1364 Α. Β.

[18] Oн, Epist. heort. III, 3; col. 1373 B.

[19] Oн, Epist. heort. IV, 3; col. 1378 B.

[20] Кол. 3, 5.

[21] Он, Epist. heort. VII, 3; coL 1391 B.

[22] Oн, Epist. heort. VII, 8; col. 1395 A

[23] Oн, Epist. heort. X, 8; col. 1401 C.

[24] Oн, Epist. heort. XI, 7; col. 1408 B.

[25] Он, Посланије к Маркеллину, 13; стр. 14—5. Творенија. Св. Троицкаја Лавра, 1903.

[26] Он, Толкованије на Псалми, 66; тамо, стр. 217.

[27] Еф. 4, 13.

[28] стр. 99; Творенија Св. Јефрема Сирина, част перваја; Москва, 1848.

[29] тамо, стр. 177.

[30] тамо, стр. 172.

[31] тамо, стр. 202.

[32] тамо, стр. 174; част втораја.

[33] тамо, стр. 193.

[34] тамо, стр. 206.

[35] тамо, стр. 225.

[36] тамо, стр. 255.

[37] тамо, стр. 164; част третја.

[38] тамо, стр. 34; част четвертаја.

[39] тамо, стр. 57. 58; част пјатаја.

[40] тамо, стр. 62.

[41] тамо, стр. 59

[42] тамо, стр. 66.

[43] тамо, стр. 77—79

[44] тамо, стр. 90. 91.

[45] тамо, стр. 128.

[46] тамо, стр. 173.

[47] тамо, стр. 185.

[48] тамо, стр. 190.

[49] тамо, стр. 395.

[50] Homil. XXVII, 22; Ρ. gr. t. 34, col. Α. Β.

[51] Homil. XXIX, 1. 2. 3; col. 716 Α — 717 Β.

[52] Homil. XXXVII, 10; col. 757 Α. Β.

[53] Homil. XLIV, 9; col. 785 A.

[54] Homil. XLVI, 5. 6; col. 796 C.

[55] Он, Посланије, стр. 451; Москва, 1852.

[56] Јов. 22, 2.

[57] тамо, стр. 453. 454. 455.

[58] Он, De custod. cоrdis, 8; col. 825 D.

[59] тамо, 12. 13. 14; col. 833 С„ 840 В. С.

[60] Он, Dе perfect. in Spir. 1; col. 841 C.

[61] Cp. Гал. 5, 22—25.

[62] Он, De Charit. 7; col. 931 C.

[63] тамо, 17; col. 921.

[64] Oн, De libert. ment. 3; col. 937 B.

[65] тамо, 18; col. 949 С, 952 В.

[66] Он, Homil. XL, 2; col. 764 Β.

[67] Он, De orat. 8; col. 860 Α.

[68] Adv. oppugnat. vitae monast. III, 13; P. gr. t. 47, col. 371.

[69] Јн. 13, 35.

[70] Oн, De incompr., Contra anom. I, 1; P. gr. t. 48, col. 702.

[71] тамо, X, 7; col. 759.

[72] Oн, In Calendas, 2; P. gr. t. 48, col. 955.

[73] Oн, In Lazar. IV, 1; P. gr. t. 48, col. 1007.

[74] Oн, In Lazar VI, 9; P. gr. t. 48, col. 1041.

[75] Он, De stat. IV, 6; Ρ. gr. t. 49, col. 67. 68.

[76] тамо, XIII, 3; col. 140.

[77] Oн, De paeniten. II, 5; P. gr. t. 49, col. 291.

[78] Oн, De laud. Paul. Apost. V, 1; P. gr. t. 50, col. 497.

[79] Oн, De orat. I; P. gr. t. 50, col. 777.

[80] тамо; col. 778.

[81] тамо, II; col. 780.

[82] In illud „Pater si possibile“, 4; P. gr. t. 51, col. 38.

[83] In illud „Sive per occasionem“, 2; P. gr. t. 52, col. 463.

[84] Quod nemo leadatur. 3; P. gr. t. 52, col. 463.

[85] тамо, 5; col. 465.

[86] Epistolas, 112; P. gr. t. 52, col. 682.

[87] Homil. in Genes. VIII, 6; Ρ. gr. t. 53, col. 75.

[88] тамо, Homil. XXI, 4; col. 179.

[89] тамо, Homil. XLII, 3; P. gr. t. 54, col. 388.

[90] тамо, Homil, LXI, 4; col. 531.

[91] тамо, Homil. LXVI, 3; col. 571.

[92] Homil. in Psal. IV; P. gr. t. 55, col. 53.

[93] тамо, Psal. 7; col. 82.

[94] тамо, Psal. 9; col. 128.

[95] тамо, Psal. 44; col. 199.

[96] тамо, Psal. 135; col. 398.

[97] Св. Златоуст. De continent; P. gr. t. 56, col. 292.

[98] 1 Mojc. 1, 26.

[99] Лк. 6, 36.

[100] On, Oration. in mundi creat., Orat. V, 4; P. gr. t. 56, col. 475.

[101] Oн, Homil. in Matth., IV, 3; P. gr. t. 57, col. 43.

[102] Mт. 7, 12.

[103] тамо, Homil. XXIII, 5; col. 314.

[104] тамо, Homil. LXV, 4; col. 622.

[105] Oн, Homil. in Joan. XXI, 3; P. gr. t. 59, col. 131.

[106] тамо, Homil. XLVII, 4; col. 268.

[107] тамо, Hom. XLIX, 3; col. 273.

[108] тамо, Homil. IV, 2; col. 304.

[109] 1 Кор. 11, 1.

[110] тамо, Homil. LXX, 1; col. 381.

[111] тамо, Homil. LXXX, 1; col. 433.

[112] Oн, De incamat. 1; P. gr. t. 59, col. 690.

[113] Oн, Homil. in Acta Apostol. I, 1; P. gr. t. 60, сol. 15.

[114] тамо, Homil. VIII, 2; сol. 72.

[115] тамо, Hornil. L, 3; col. 347.

[116] Oн, Homil. in Epist. ad Rom. V, 5; P. gr. t. 60, col. 429.

[117] тамо, Homil. XI, 2; col. 486.

[118] тамо, Homil. XXIII, 3; col. 619.

[119] Oн. Homil. in Epist. 1 ad Corinth. XIV. 3; P. gr. t. 61, col. 117.

[120] тамо, Homil. XVIII, 4; col. 144.

[121] тамо, Homil. XXIX, 6; col. 248.

[122] Он, Homil. in 2 Epist. ad Corinth. II, 7; P. gr. t. 61, col. 401.

[123] тамо, Homil. XII, 1; col. 482.

[124] Oн, Homil. in Epist. an Galat. I, 4; P. gr. t. 61, col. 618.

[125] Oн, Homil. in Epist. Ephes. II, 3; P. gr. t. 62, col. 20.

[126] Εφ. 3, 18—19.

[127] тамо, Homil. VII; col. 52.

[128] тамо, Homil. IX, 2; col. 71.

[129] Mт, 24, 12.

[130] Pм. 13, 8. — Тамо, Homil. IX, 4; col. 74.

[131] тамо, Homil. XVI, 1; col. 111.

[132] Он, Homil. in 1 Thess. V, 1; Ρ. gr. t. 62, col. 423.

[133] Он, Hom. in 1 Timoth. XI, 3; P. gr. t. 62, col. 556.

[134] Oн, In Epist. ad Hebr. XXIII, 3; P. gr. t. 63, col. 137.

[135] тамо, Homil. XXIV, 3; col. 171.

[136] Jн. 14, 6.— Oн, In Salom. Proverbia, cop. 4; P. gr. t. 64, col. 668.

[137] Orat, VIII, 6. in laud Gorgon.; P. gr. t. 35, col. 796 B.

[138] Orat. IV, Contra Julian. I; P. gr. t. 35, col. 652 A.

[139] Orat. XXI, In laud. Magni Athanas.; P. gr. t. 35, col. 1081 A.

[140] Orat. XXX, 20; Theologika IV; P. gr. t. 36, col. 128 C.

[141] Orat. XLIII, 2; In laud. Basil. Magni; Ρ. gr. t. 36, col. 496 C.

[142] Oн, Ο врлини; стр. 209; Творенија Св. Григор. Богослова, част четвертаја Москва, 1889.

[143] тамо, Мисли, стр. 297.

[144] тамо, Писмо Немесију; стр. 222; част пјатаја.

[145] тамо, Писмо Евдоксију ритору, стр. 201; част шестаја.

[146] Он, De vita Moуsis; P. gr. t. 44, col. 392 Β.

[147] тамо, сol. 405.

[148] Он, De Orat. Dominica, IV —; P. gr. t. 44, col. 1165.

[149] Oн, In Psalm., cap. 1; P. gr. t. 44, col. 433 A

[150] тамо, cap. I; col. 433 C.

[151] Он, De Beatitud. Orat. I; P. gr. t. 44, col. 1200 C.

[152] Oн, In Ecclisiast, Homil. VI; P. gr. t. 44, col. 708 A.

[153] Лк. 17, 21. — Он, De Beatitud, Orat. V; P. gr. t. 44, col. 1253 D.

[154] Oн, In Ecclisiast, Homil. VIII; P. gr. t. 44, col. 757 D.

[155] Авакум 3, 3. — Он, In Beatitud. Orat. IV, 4; Ρ. gr. t. 44, col.1247 D.

[156] Oн, In Cantica Cantic. IV, 4; P. gr. t. 44, col. 848 C.

[157] тамо, Homil. V; col. 873 D.

[158] тамо; col 876 A.

[159] тамо; col. 877 A.

[160] тамо, Homil. IX; col. 972 C.

[161] Oн, Orat. cathech. magna, cap. 15; P. gr. t. 45, col. 49 A.

[162] Oн, De anima et resurect; P. gr. t. 46, col. 104 A.

[163] Oн, De profess. christiana; P. gr. t. 46; col. 241 D, 244 A.

[164] тамо, col. 244 C.

[165] Мт. 5, 48. — Тамо, col. 245 B. C.

[166] тамо; col. 245 D.

[167] Он, Dе perfectione; Ρ. gr. t. 46, col. 256 C.

[168] тамо; col. 272 Α. Β.

[169] Кол. 1, 15.

[170] тамо, col. 285 CD.

[171] Он, De propos. secund Deum; P. gr. t. 46, col. 301 CD.

[172] Oн, De virginit., cap. XV; P. gr. t. 46, col. 384 A.

[173] On, De pauber amand; P. gr. t. 46, col. 485 C.

[174] Oн, De mortuis; P. gr. t. 46, col. 524 A.

[175] Флб. 3, 20; ср. Кол. 3, 3.

[176] Scala paradisi, Grad. 9; Ρ. gr. t. 88, col. 840 D.

[177] тамо, grad. 15; col. 897 A.

[178] тамо, grad. 25; col. 993 A.

[179] тамо; col. 1001 B.

[180] тамо, grad. 26; col. 1024 B.

[181] тамо; col. 1028 A.

[182] тамо; col. 1068 A.

[183] тамо, grad. 28; col. 1129 Α. Β.

[184] Пс. 93, 10.

[185] 1 Цар. 2, 9. — Тамо; col. 1140 Β. С.

[186] Слово 4; стр. 30, 31; Творенија Авви Исака Сирина; Сергијев Посад, 1893.

[187] Слово 21; стр. 110.

[188] тамо, Слово 70; стр. 355.

[189] тамо, Слово 71; стр. 360.

[190] тамо, Слово 72; стр. 362.

[191] тамо; стр. 363.

[192] Quest ad Thalass.; P. gr. t. 90, col. 488 Β.

[193] Јн. 1, 12.

[194] Он, Liber Asceticus, 42. 43; Ρ. gr. t. 90, col. 953 Β.

[195] Он, De charit., Centur. IV; P. gr. t. 90, col. 1073 D.

[196] Oн, Capit. theol. et oecon., Centur I, 48; P. gr. t. 90, col. 1101 A.

[197] тамо, col. 1101 B.

[198] тамо, Centur. II, 7; col. 1128 B.

[199] тамо, Centur. II, 21; col. 1133.

[200] тамо, Centur. II, 58; col. 1149 Β.

[201] Он, Capit, Quinquies centur., Centur I, 50; col. 1197 B.

[202] тамо, Centur. V, 62; col. 1373 C.

[203] Oн, Quest. ad Thalass.; P. gr. t. 90, col. 257 B.

[204] Oн, Opusc. theolog.et polemica; P. gr. t. 91, col. 12 A.

[205] On, Epist.; 91, col. 280 A.

[206] Oн, Mуstagogia, cap. 20; P. gr. t. 91, col. 696 D.

[207] Oн, Epist.; P. gr. t. 91; col. 609 C.

[208] тамо, col. 629 B.

[209] Oн, Loci communes; P. gr. t. 91, col. 728 C.

[210] тамо; col. 952 A.

[211] тамо; col. 964 A.

[212] Oн, Ambig., liber; P. gr. t. 91, col. 1065.

[213] Ава Таласије, Centur. III, 76; Ρ. gr. t. 91, col. 1456 A.

[214] тамо, col. 1456 B.

[215] тамо, Centur. IV, 25; col. 1461 A.

[216] 2 Кор. 2, 15—16.

[217] Малоје оглашеније, Оглаш. 6, стр. 249; Творенија Св. Теодора Студита, том первиј. С. Петербург, 1907.

[218] тамо, Оглаш. 42, стр. 306.

[219] тамо, Оглаш. 46, стр. 111

[220] тамо, Оглаш. 108, стр. 408.

[221] тамо, Оглаш. 111, стр. 414.

[222] Он, Великоје оглашеније, 20, стр. 715; том вториј.

[223] тамо. Вел. Оглаш. 23, стр. 720.

[224] тамо, Вел. Оглаш. 120, стр. 959.

[225] Он, Писма, Писмо 104, стр. 467.

[226] тамо.

[227] Гал. 5, 6.

[228] тамо, Писмо 156, стр. 535.

[229] тамо, Писмо 177, стр. 570.

[230] тамо, Писмо 245, стр. 792.

[231] тамо, Писмо 275, стр. 806.

[232] De fide, lib. II, 12; Ρ. gr. t. 94; col. 920 Β, 924 Α.

[233] тамо, lib. II, 30; col. 972 Α — 976 Α.

[234] тамо, lib. IV, 17; col. 1174 Β.

[235] тамо, lib. IV, 20; col. 1196 B.C.D.

[236] тамо, lib. IV, 14; col. 1160 Α.

[237] Свети Симеон Нови Богослов, Λογος, 1, 4; стр. 31; изд. Д. Загореоса, Сирос 1886.

[238] Еф. 4, 13.

[239] тамо, стр. 31.

[240] тамо, Λογος 3, стр. 37

[241] тамо, Λογος, 13, 1; стр. 84.

[242] тамо, Λογος, 14, 6; стр. 90.

[243] тамо, Λογος, 18, 2; стр. 105.

[244] тамо, Λογος, 21, 1; стр. 115.

[245] тамо, Λογος, 22, 4. 5; стр. 125.

[246] тамо, Λογος, 29, 4; стр. 146.

[247] тамо, Λογος, 30, 4; стр. 153.

[248] тамо, Λογος, 40; стр. 246.

[249] тамо, Λογος, 51; стр. 258.

[250] тамо, Λογος, 75, 4; стр. 407.

[251] тамо, стр. 408.

[252] тамо,Λογος, 76; стр. 413, 414.

[253] тамо, Λογος, 81, 3; стр. 447.

[254] тамо, Λογος, 82, 3; стр. 453.

[255] Еф. 4, 13. — Тамо, Λογος 82, 8; стр. 462.

[256] тамо, Λογος, 88; стр. 504.

[257] Мт. 5, 8.

[258] Он, Κεφαλ 82; стр. 538.

[259] тамо, Κεφαλ, 94; стр. 540.

[260] Он, Химне, Химна 26; стр. 38; Μέρος δεύτερον.

[261] Гал. 4, 19.

[262] Флб. 3, 9.

[263] Флб. 3, 8—11.

[264] Флб. 3, 10.

[265] ср. Флб. 3. 10; Кол. 3. 1.

[266] Рм. 6, 11.

[267] Β вторник утра, Канон Претечи, пјесн 8; Глас 1, Осмогласник.

[268] тамо, Β понедељник вечера, стихире на Господ. возвах.

[269] Β среду, на Повечер., Канон Пресв. Богород., пјесн 7; Глас 1, Осмогласник.

[270] Β недељу утра Антифон 1; Глас 3, Осмогл.

[271] Β вторник утра, Канон Претечи, пјесн 3; Глас 4, Осмогл.

[272] тамо.

[273] Β четверток утра, Канон апостолима, пјесн 5; Глас 3, Осмогл.

[274] Β вторник утра, Канон Г. Христу, 9; Глас 4, Осмогл.

[275] Β суботу утра, Блажени; Глас 4, Осмогл.

[276] тамо.

[277] Β суботу утра, Канон усопших, пјесн 4; Глас 8, Осмогл.

[278] Β понедељ. утра, Канон Бесплотним Ангелом, пјесн 8; Глас 2, Осмогласник.

[279] Во вторник утра, Канон Св. Претечи, пјесн 3; Глас 2, Осмогл.

[280] тамо, пјес. 8.

[281] Β четверток утра, Канон Св. Николи, пјесн 4; Глас 2. Осмогл.

[282] 23 јуни, Св. Муч. Агрипина, стихира на Госп. воззв.; Минеј.

[283] 13 нов., на Госп. воззв. стихире.

[284] 26 септ., Св. Јован Богослов, 2 Канон, пјесн. 6.

[285] Ексапостилар, глас 4; Осмогл.

[286] 26 нов., Св. Вмч. Димитрије, Канон на утрени.

[287] Велики Канон Св. Андреја Критског, песма 8.

[288] 5 окт. Св. Муч. Харитина, на утрени. сједален.

[289] 30 Окт. Св. краљ. Милутин, на Госп. воззв. стихире; Србљак.

[290] 8 Новем. Св. Арх. Михаил, Канон, песма 4.

[291] Ирмос 5 песме, Глас 1; Осмогласник.

[292] 1 Петр. 2, 9.

[293] 1 Петр. 1, 15

[294] Јак. 2, 10.

[295] Еф. 3, 18

[296] Еф. 6, 10—18.

[297] Флб. 4, 13.

[298] Рм. 13, 14.

[299] Гал. 3, 27.

[300] 2 Кор. 5, 3.

[301] Еф. 6, 11.

[302] Ср. Мт. 4, 1—11.

[303] 2 Кор. 11, 24

[304] Еф. 6, 11

[305] Еф. 6, 12.

[306] Еф. 6, 12.

[307] Откр. 12, 7.

[308] Откр. 12, 8. 9. 12

[309] 2 Кор. 10, 3—5.

[310] Рм. 8, 38—39. 37.

[311] Ср. Мт. 8, 29—32; Мк. 5, 12—13; 1, 27; Лк. 4, 36.

[312] Ср. Еф. 3, 27.

[313] Откр. 2, 13.

[314] Јак. 4, 7.

[315] 1 Петр. 5, 8—9.

[316] Ср. Еф. 3, 17.

[317] Мт. 16, 18.

[318] Ср. Рм. 6, 13. 19.

[319] Ср. Рм. 6, 21—23.

[320] Ср. Д. А. 26, 18.

[321] Кол. 1, 13.

[322] 1 Петр. 2, 9.

[323] 1 Јн. 2, 11.

[324] Еф. 5, 8.

[325] Εф. 6, 13.

[326] 1 Јн. 5, 19.

[327] Еф. 5, 16.

[328] Еф. 6, 14.

[329] Јн. 14, 6.

[330] Еф. 6, 14.

[331] Рм. 1, 17; 1 Кор. 1, 30,

[332] Гал. 3, 27

[333] Јн. 7, 18.

[334] 1 Јн. 5, 17.

[335] Еф. 6, 15.

[336] Јевр. 12, 1—2.

[337] Рм. 1, 16.

[338] Икуменије, Comment. in Ephes. ad loc.; Ρ. gr. t. 118, col. 1188 D,

[339] Еф. 6, 16.

[340] 1 Јн. 5, 4.

[341] 1 Јн. 2, 16—17; 5, 4; Мт. 10, 1. 8.

[342] 1 Јн. 2, 13. 14.

[343] Мк. 9, 23.

[344] Еф. 6, 16.

[345] Мт. 17, 20.

[346] In Ephes. Homil. XXIV, 1. 2; col. 169. 170. 171.

[347] Еф. 6, 17.

[348] Лк. 2, 30.

[349] Еф. 6, 17.

[350] Јн. 6, 63.

[351] Јевр. 4, 12.

[352] Откр. 1, 16; ср. 2, 12.

[353] 2 Сол. 2, 8.

[354] Еф. 6, 18.

[355] Мт. 17, 21.

[356] Мт. 17, 15—17.

[357] Лк. 18, 1.

[358] Мт. 21, 22.

[359] Рм. 12, 12.

[360] Флб. 4, 6.

[361] Мт. 26, 41.

[362] 1 Петр. 5, 8—9.

[363] Кол. 4, 2.

[364] Capit. centenorum, Centur. I; Ρ. gr. t. 90, col. 1189 Α.

[365] Еф. 4, 13.

[366] Јуд. 3.

[367] тамо, Centur. II, col. 1225 Β.

[368] Рм. 14, 25.

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *