НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (други део)
Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

ЦРКВА СВИХ СВЕТИХ

Светитељи Божији

 

Самом природом Цркве одређен је однос мећу члановима Цркве, па били они на земљи или у загробном свету. Пошто сви чланови Цркве сачињавају једну тајанствену недељиву органску целину — Богочовечанско тело Господа Христа, коме је сам Он бесмртна Глава, пуноћа која све испуњава у свему;[1] и пошто као таква Црква никада не умире нити подлеже смрти, то телесна смрт земаљских чланова Цркве не прекида везу која постоји између земаљских и преминулих чланова њених, већ је она увек жива и непрекидна. Чудом благодатне вере и христолике љубави сједињени и сљубљени у једно Богочовечанско тело Христово, сви небески и земаљски чланови Цркве су сутелесници Христови:[2] њих оживљава један бесмртни живот, једна благодат Светога Духа, домаћи су Богу и сажитељи светима,[3] и опште међу собом као делови једнога тела, као житељи једнога града Божјега — Јерусалима Небеског,[4] који је мати свима.[5] Но однос земаљских чланова Цркве није подједнак према свој усопшој браћи нашој по вери: друкчији је према светитељима, то јест према оним преминулим члановима Цркве који су својим благодатно-врлинским животом на земљи постигли еванђелско савршенство душе, због чега их је Бог прославио; друкчији пак према осталим несавршеним члановима.

Побожно поштовање Светитеља састоји се у молитве ом односу према њиховим христоликим личностима, у прослављању њихових богочежњивих врлина, у смиреном подражавању светог живота њиховог, и у молитвеном призивању њихове благодатне помоћи. Прослављајући свете подвижнике вере, Црква их прославља као прославитеље Бога, као богоносце, као оне у којима је Бог неисказано диван: „диван је Бог у Светима Својим“.[6] Величајући њихове благодатне подвиге на земљи, Црква их велича као неуморне трудбенике и испунитеље Еванђеља Христова, као Христоносце, као оне у којима Христос живи и обитава.[7] У самој ствари, указујући побожно поштовање Светитељима, ми га указујемо Богу у њима, Богу „који у Светима обитава“; указујемо га Христу у њима, Христу који живи у светим душама. Поштујући Светитеље побожно и молитвено, ми их ни у ком случају не боготворимо, не поштујемо као богове, већ као угоднике Божје, као пријатеље Божје, као пријатеље Христове, као домаће Богу, као сажитеље Богу, као сунаследнике Христове, као посреднике и заступнике наше пред Богом. То своје побожно поштовање ми им указујемо на разне начине: празновањем њихових празника, подизањем храмова у њихово име, угледањем на њихове врлине и подвиге, молитвеним призивањем.

Божанска светост је циљ људског живота на земљи. Ради тога је Бог и постао човек, да нам као Богочовек покаже како се може постати божански свет. Помоћу чега? помоћу светих тајни и светих врлина. Ради тога је Бог и створио човека боголиким: да би за њега било природно живети у Богочовеку Господу Христу, у Богочовечанском телу Цркве, и тако постати божански свет. Та благовест бруји кроз свето Еванђеље. Свети апостол Петар, позивајући хришћане да буду свети као што је и сам Бог и Господ Христос свет, благовести: По Свецу (то јест по Господу Христу) који вас је позвао, и ви будите свети у свему живљењу. Јер је писано: будите свети, јер сам ја свет.[8] Сам Спаситељ наређује Својим следбеницима: Будите савршени, као што је caвршен Отац ваш небески.[9] Сав у срцу богочовечанских благовести Спасових свети апостол Павле благовести хришћанима: Сам Бог мира нека вас потпуно освети.[10] Јер шта Бог хоће од вас? — Светост. Воља Божја је светост ваша.[11]

Светитељ је у ствари једини прави човек. Господ Христос је зато и постао човек, да као Богочовек развије човека у благодатног богочовека. Богочовечанско тело Христово, Црква и јесте божанска радионица која помоћу светих тајни и светих врлина преображава људе у свете људе, у благодатне богољуде. У њој се сваки освећује по мери свога живљења у светим тајнама и светим врлинама. У томе су најревноснији Светитељи, који подвизима својим постају чудотворни христоносци, богоносци. И ми, побожно поштујући њих, и угледајући се на њих, величамо у њима јединог истинитог Бога и Господа рода људског Исуса Христа, који је једини извор божанске светости за бескрајно загонетно биће што се човек зове.

Колико је светост Светитеља драгоцена и важна у очима самога Бога, показује то што сам Бог велича и слави праведнике који су својим богоугодним животом постигли светост.[12] Њих божанско Откривење назива пријатељима Божјим, јер су свеврлинском вером постали блиски и домаћи Богу.[13] Сам Бог толико воли праведнике, толико их цени, да због њих спасава читаве безаконе градове и снисходи њиховим молитвама.[14] Када свесавршени и свемоћни Господ тако уважава праведнике, онда је природно што им Црква указује побожно и молитвено поштовање. Јер поштујући Светитеље, ми у ствари поштујемо Онога у њима који је једини свет, и који једини има љубави и моћи да Светитеље чини светима. Следећи заповестима Божјим, побожни људи Старога Завета побожно су поштовали праведнике не само за њихова живота за земљи,[15] већ и после њихове смрти. Вечна је старозаветна благовест: Праведник ће се спомињати вечно.[16] Под укор и осуду падали су они који нису одавали дужно поштовање праведницима и после њихове смрти.[17] Сећање на њих треба да је бесмртно, јер је врлина бесмртна, и њу признају и Бог и људи.[18]

У Новом Завету сам Творац Богочовечанског домостроја спасења даје нову заповест ο побожном поштовању Христоносних Апостола и Подвижника вере. Он говори Својим Ученицима: Ви сте пријатељи моји… Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него вас назвах пријатељима, јер вам све казах што чух од Оца свога.[19] Који вас прима, мене прима, а који прима мене, прима онога који је мене послао.[20] Ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се Онога који је мене послао.[21]

Нема сумње, ове божанске речи Спасове траже указивање побожног поштовања Христоносцима и Богоносцима. Указивано њима, оно се указује Њему у њима, а преко Њега — Његовом Небеском Оцу. Такав смисао имају и друге Спасове речи, упућене Апостолима: Ви сте светлост света; не може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже свећа и меће под суд него на светњак, те светли свима који су у кући. Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашега који је на небесима.[22] — Ове Спасове речи значе: Апостоли Светитељи нису по себи светлост већ преноситељи истините Светлости — Христа, који вели за себе: Ја сам светлост света.[23] — Међутим, Апостоли су помоћу вере и љубави упалили душе своје том Светлошћу, и они светле њоме. Отуда се прослављањем њих, слави Господ Христос у њима, јер је Он њихова слава и светлост. Такав смисао имају и Спаситељеве речи ο поштовању које људи указују пророцима и праведницима: Који прима пророка у име пророчко, награду пророчку примиће; и који прима праведнике у име праведничко, награду праведничку примиће.[24]

Христоумни апостол Павле, који је рекао: „јединоме Богу част и слава кроза све векове“,[25] поставља као правило вере: „слава, част и мир свакоме који чини добро“,[26] тојест свакоме верноме слузи Божјем који веру своју пројављује у богоугодним делима светих богочовечанских врлина, и тиме прославља Бога у себи и у онима око себе. Христоносни апостол не кори Галаћане већ им одобрава што су њега, проповедника Еванђеља, примили „као ангела Божја, као Христа Исуса.“[27] Исто тако он богонадахнуто велича, поштује и слави све свете подвижнике вере, стављајући њих изнад свега и ценећи њих више него сав свет, њих — „којих не беше достојан сав свет.“[28] Горећи побожним поштовањем према светим подвижницима вере, он даје јасну заповест како се хришћани имају односити према њима: Сећајте се наставника ваших који вам казиваше реч Божју; гледајте на свршетак њихова живота, и угледајте се на веру њихову.[29] Свети апостол Јаков благовести: Молитва праведнога може много помоћи.[30]

У Богочовечанском телу Цркве сваки живи у свима и и сви у свакоме. Све им је саборно, богочовечански саборно: сви су сутелесници један другоме, под једном Главом — Господом Христом, Богочовеком.[31] Сваки саосећа свима, и сви свакоме, и то по мери благодатно-врлинске развијености своје душе. Светитељи саосећају неисказано шире и дубље и осетљивије него обични чланови. Они далеко саосећајније осећају муку грешника од њихове грешности него сами грешници. Зато је природна и спасоносна нада и уздање грешника у спасоносну силу молитава Божјих Светитеља. И непрекидна у Цркви Спасовој. Очигледна је чињеница: сва богослужеља у Цркви препуна су молитава, упућених Светитељима: да се моле за спасење наше, за обожење наше, за охристовљење наше, за отројичење наше. Το непобитно сведоче: и Октоих, и Минеји, са свакодневним службама разним Светитељима. Но најречитије и најубедљивије то сведочи света Литургија. Разуме се, то сведоче све молитве, и оне личне и оне саборне, даноноћно упућиване од стране Цркве светим Угодницима Божјим.

Из тог безобалног мора црквене молитвености да наведемо само једну, са Литијског вечерња, молитву: Спаси Боже људе Своје и благослови наслеђе Своје, посети свет Твој милошћу и добротом, прослави православне хришћане, и ниспошљи нам милост Своју обилату: молитвама свепречисте Владарке наше Богородице и Приснодјеве Марије; силом часног и животворног Крста; молитвеним посредовањем чесних Небеских Сила Бестелесних; чесног славног пророка, претече и крститеља Јована; светих славних и свехвалних Апостола; светих Отаца наших и великих васељенских учитеља и светитеља: Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста; светог оца нашег Николаја, архиепископа Мирликиског, Чудотворца; светих равноапостолних Кирила и Методија, учитеља словенских; светог равноапостолног великог књаза Владимира; светих Отаца наших целе Русије чудотвораца: Михаила, Петра, Алексија, Јоне и Филипа; светих српских просветитеља и учитеља: Симеона Мироточивог, светитеља Саве, Арсенија, Максима, Василија и Петра; светих славних и добропобедних Мученика; преподобних и богоносних Отаца наших; светих и праведних богородитеља Јоакима и Ане (и име светога чији је храм, и име светога чији је дан), и свих Светих, — молимо Те, многомилостиви Господе, услиши нас грешне који Ти се молимо, и помилуј нас.

Да, чудесна богочовечанска света саборност, увек: сви Свети; увек: на челу свих Светих Пресвета Богомајка; увек: сав живот и свака молитва у Цркви „са свима Светима“.[32] То сведочи и Еванђеље Спасово преведено у живот људски: „Житија Светих“. Та саборност и држи и подржава код хришћана свете врлине, нарочито храбру врлину наду: „јер се надом спасосмо“.[33] Због грешности наше спасавамо се надом, у којој је наша молитва, маша љубав, наша милостивост, и свака наша богочовечанска врлина. Када у пас грешних малаксава у нама нада или због слабе вере наше, или због грехова наших, онда нас од дављења у мору грехољубиве немоћи наше спасава једино нада у свете молитве самилостивих и жалостивих Светитеља Божјих којих је пуна и препуна Црква Божија. Свакога дана имамо безброј помоћника наших у Светитељима Божјим које празнујемо.

При томе је потребно: да вера наша, и свака врлина наша расте њиховом вером, њиховом врлином. Спасење верних, нарочито оних грешних, у многоме се састоји у молитвеном призивању Светитеља Божјих, увек неизмерено самилостивих и бесмртно човекољубивих самилошћу и човекољубљем Јединога Човекољубца. Α кроз све то, и у свему томе, наше ревносно благодатно-врлинско живљење „са свима светима“. То је нада наша, то љубав наша, то спасење наше, то охристовљење наше, то обожење наше, то отројичење наше, то све наше у свима световима Божјим. Под молитвеним условом Помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владарку нашу Богородицу и Приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајемо.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Еф. 1, 10. 22

[2] Еф. 3, 6.

[3] Еф. 2, 19.

[4] ср. Јевр. 12, 22—23.

[5] Гал. 4, 26.

[6] Пс. 67, 36.

[7] Ср. Гал. 2, 20; Јн. 14, 23; 1 Кор. 11, 1; 4, 16.

[8] 1 Петр. 1, 15—16; ср. 3. Мојс. 11, 45; 19, 2.

[9] Мт. 5, 48.

[10] 1 Сол. 5, 22.

[11] 1 Сол. 3, 3.

[12] Прич. Сол. 11, 20; Пс. 5, 12—13; Јов. 1, 8; 2, 3; 42, 7—8.

[13] Ср. 2 Днев. 20, 7; Ис. 41, 8; Јак. 2, 23; Јн. 15, 15; Лк. 12, 4.

[14] 1 Мојс. 18, 23—32; Пс. 145, 8; 6, 9—11; 138, 17; 33, 16, 18—19.

[15] Цар. 1, 23; 2 Цар. 24, 30; 3 Цар. 18, 7; 4 Цар. 1, 13.

[16] Пс. 111, 6; ср. Прич. Сол. 10, 7; Прем. Сир. 44, 1—50.

[17] Прем. Сол. 2, 16. 21. 22.

[18] Прем. Сол. 4, 1.

[19] Јн. 15, 14—15.

[20] Мт. 10, 40.

[21] Лк. 10, 16.

[22] Мт. 5, 14—16.

[23] Јн. 8, 12; ср. 1, 9; 9, 5; 12, 35.

[24] Мт. 10, 41.

[25] 1 Тм. 1, 17.

[26] Рм. 2, 10.

[27] Гал. 4, 13—14.

[28] Јевр. 11, 4—12, 1.

[29] Јевр. 13, 7; ср. 1 Сол. 5, 12—13.

[30] Јак. 5, 16.

[31] Ср. Еф. 3, 6. 17—19.

[32] Еф. 3, 18.

[33] Рм. 8, 24

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *