Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

ЦРКВА – БОГОЧОВЕЧАНСКО ПРЕДАЊЕ
Црква на свом Богочовечанском путу

 

Mанастир – Црква у маломе

 

Потресно је објашњење Св. Теодора Студита манастира и братије као једнога тела, тела мале Цркве, по угледу на тело Васељенске Цркве. Он благовести: Чеда моја и Оци, немојмо тежити да стекнемо на земљи удобан и безболан живот. Напротив, радујте се онда када страдате; ликујте када се трудите; трпите оскудицу, тегобе и немање разних потребних ствари: новца, смештаја, хране, вина, обуће, одеће итд. Јер у томе се састоји наше мучеништво, и на тај начин се прославља онај који се подвизава у послушању као свакодневни страдалник. Вршећи послушања искрено, ви живите славно, по анђелски, имајући ослонац на руку Господњу и подршку Светога Духа и помоћ од стране светих ангела и свих богоблажених мученика и преподобника. Уједињени међу собом чврстом љубављу, помажите један другоме. Очигледно је, сваки од вас улази у положај другога, као да раздељује себе и слива се са својим ближњим: сељак се сједињује у једну душу, у једно срце и у једно тело са грађанином, јаки са слабим, ревносни са мање усрдним, онај што послује дома са оним што ради у пољу; и ја, ваш бедни и грешни отац, делим себе међу свима и допуњујем себе помоћу свих вас.[1] Чеда моја, ја као да се разливам и раздељујем свакоме од вас понаособ, и састрадавам свакоме од вас у његовом телесном и, нарочито, у духовном труду. Један је Бог у свих нас, један и ја, ништавни, у вас отац; и ви сте, са своје стране, у свему стекли међу собом једно срце, — постаните такође за мене једно цело и истинско тело самога Христа, истинитог Бога нашег.[2] Ви сте сви као једно моје око, једно моје срце и једно тело. Но с друге стране, ви удови, ви органи, превазилазите у мене један другог, или се показујете угледнији један од другога, као што ми видимо у телу. Стојмо свакодневно у својим послушањима. Имајући то у виду, подчињавајте се сви мени, да буде у свих нас једна душа, чак и једно срце, као и једна воља, да би у нас био савршен поредак у свему.[3] Речју: имајући Господа Христа за своју главу, будите сви у Њему једна душа, једно срце и једна воља.[4] У самој ствари, ми сви сачињавамо једну душу, једну вољу.[5]

Моје тело, вели Свети Теодор Студит, сачињава онај који је окретан и вредан у своме послушању; моја сила, јунаштво и крепост је онај који је силан, смирен и богобојажљив; он је душа моја, и срце, и расудак.[6] Апостолска је заповест: бринути један ο другоме као ο органским деловима једнога тела.[7] Сви ми имамо сва преимућства, уколико сачињавамо једно тело.[8] Ми смо сви — једна целина; ви у мени и ја у вама; ваши и моји успеси су узајамни.[9] Будите у мени и ја у вама; а сви заједно, не гледајући на растојање које нас дели, — у Христу Исусу, Господу нашем.[10] Сво тело ваше нека буде свето тело и удови његови — удови Христови.[11] Нека у нас не буде личних прохтева и посебних жеља, јер је све то рђаво, него нека буде општа, уједињујућа сва нас једна воља и исто тако једна жеља, пројављиване као у једном и једним телом. Јер у томе се и састоји суштина општежића, цркве, и једино на такав начин ми можемо показати да је глава у нас — Христос.[12]

Црква је једно тело, благовести овај Свети Исповедник, иако има много душа, много срдаца, много умова. Но при свему томе, то је тело једномислено и једнодушно, не ради неког злог дела већ ради испуњења воље Божије и служења Светој Тројици. То тело не може разорити и убити не само неки необичан човек него ни световна власт — велможе и цареви, па чак ни сам старешина демона. Наш узвишени начин живота је исто тако славан као и велика чудеса. Но, осим тога, ако ми узажелимо водити строг живот, то ће се и у нас јавити дивна дела. Зар се у нас, на пример, не изгоне демони? То бива скоро сваки дан; и то не само у ретким случајевима. Το бива када сваки од нас почиње чудотворити и изгонити из себе час демона блуда, час демона мрзовоље, час демона гњева, час демона злопамћења, час демона клевете, час демона роптања, или других страсти. Тада демони плачу, дрече и ужасно кукају. Као што видите, и ви, ако хоћете, можете тако исто бити чудотворци.[13]

У огромном Богочовечанском организму Цркве сваки има своје место, своје достојанство, своју вредност. Свети Теодор Студит благовести: Свакоме треба признавати његово достојанство, пошто смо сви удови једнога тела, иако разум захтева не подједнако поштовање за све делове. Јер друкчије се цени око, које је, слично светиљки, постављено на врху тела, а друкчије — рука, као извршилац посебног посла, још друкчије — нога, као ослонац на коме лежи тежина свих делова тела. Уво чује, нос мирише, грло оцењује укус хране; и уопште, сваки посебни орган, вршећи овој сопствени посао, уноси свој удео у општу корист. И ти се органи не распадају међу собом, него сложно узајамно дејствују како је свакоме одредио Бог. То се исто може видети и посматрати и на нама: јер ми смо тело Христово и Његови органи, који се усклађују и уједињују међу собом заједничарењем Светога Духа.[14]

Свети Теодор Студит још благовести: Ми сви, сачињавајући једно тело, својом делатношћу указујемо љубав један другоме, и услуге једнога лица другоме прелазе на све, као што се то може видети на органима тела. Уста, зато што производе звук, говоре и наређују, нису због тога против ногу што ове заузимају у трупу тела најниже место и обављају посао хођења. Исто тако и око, зато што види и смештено је на врху тела, не горди се над рукама што оне служе само за работу; и уопште, виши органи не горде се над нижим органима, него дају један другоме оно што сваки заслужује и како треба, — и сво тело при томе остаје једна целина, готово на сваки потребан рад. Потпуно исто тако и ми смо дужни замишљати у односу на нас, и Цркву Божи ју. У њој не треба да буде никаквог деловања из личних рачуна и по самовољи: гле, уво и нос нису сами по својој вољи заузели своје место, исто што су тако саздани Богом Саздатељем. И као што је слава главе у исто време и слава очију, и слава руку је такође и слава ногу; и уопште, сваки орган има своју славу са другим; тако и у братству — у свих је подједнака част и слава, и сада, и у будућем веку. Стога, ако сам ја — рука, нисам због тога лишен учешћа у слави ока; исто тако, ако сам ја — нога, нисам због тога искључен из части, одређеној устима. Јер, ја сам у — свему, и имам удела у заједничкој части и сраму. Томе уче Свети Оци наши.[15]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] стр. 485, Велик. оглаш., Оглаш. 11; Твор. том пер

[2] стр. 487, Велик. оглаш., Оглаш. 12; Твор. том пер.

[3] стр. 490. 492, Велик. оглаш., Оглаш. 12. 13. 14; Твор. том. пер.

[4] стр. 516, Велик. оглаш., Оглаш. 24; Твор. том пер.

[5] стр. 590, Велик. оглаш., Оглаш. 55; Твор. том пер.

[6] стр. 614, Велик. оглаш., Оглаш. 63; Твор. том пер.

[7] стр. 603, Велик. оглаш., Оглаш. 59; Твор. том пер.

[8] стр. 608, Велик. оглаш., Оглаш. 60; Твор. том пер.

[9] стр. 689, Велик. оглаш., част втораја, Оглаш. 1; Твор. том пер.

[10] стр. 810, Велик. оглаш., част вт., Оглаш. 64; Твор. том пер.

[11] стр. 814, Велик. оглаш., част вт., Оглаш. 65; Твор. том пер

[12] стр. 827, Велик. оглаш., част вт., Оглаш. 18; Твор. том пер.

[13] стр. 505, Велик. оглаш., част вт., Оглаш. 18; Твор. том пер.

[14] стр. 883, Велик. оглаш., част вт” Оглаш. 93; Твор. том пер.

[15] стр. 951, Велик. оглаш., част вт., Оглаш. 117; Твор. том пер.

 

Comments are closed.