НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (други део)
Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

ЦРКВА – БОГОЧОВЕЧАНСКО ПРЕДАЊЕ
Црква на свом Богочовечанском путу

 

Вера Истине

 

Таква је вера Православна ο Богочовеку Господу Христу и Његовој Цркви, јер таква вера Апостолска, јер таква вера Светоотачка, јер таква вера Светопредањска. То је вера Истине, вера Свеистине: обухвата васцелу Богочовечанску Истину = Богочовека Господа Христа и све што је Његово. Зато се и назива „вера истине“.[1] Нема еванђелске истине да није у њој. у њој је сва истина ο Богу, сва ο човеку, сва ο Богочовеку, сва ο Цркви, сва ο богочовечанском домостроју спасења, сва ο богочовечанском животу, сва ο свету, сва ο времену, сва ο вечности. у православној богочовечанској вери све је од чудесног Богочовека Господа Христа. Он је: „Оснивач и Завршитељ вере“.[2] Зато ce у Светом Еванђељу она и назива: „Вера Исуса Христа“.[3]Она је сва: „вера — Њиме: η πίστις βι αύτοΰ“.[4]

Богочовечанска вера има и зна Цркву као оваплоћеног Бога, као Богочовека; и Богочовека има и зна као Цркву. Због својих безбројних бесмртних драгоцености Црква је предмет вере, а не предмет површинског знања: рационалистичког, схоластичког, сензуалистичког, мистичког, дијалектичког, позитивистичког, и уопште хуманистичко-хоминистичког. у богочовечанској вери Христовој ништа није „по човеку“,[5] већ све по Богочовеку. Једино таквом вером Црква је Црква. Ту истину богонадахнуто благовести Свети Максим Исповедник: „Васељенска (καθολική = католичанска, саборна) Црква је православно и спасоносно исповедање вере“.[6] Ову истину небеском светлошћу залива Свети Дамаскин: „Онај који верује не по Предању Васељенске (της καθολικής = католичанске) Цркве… неверник је“.[7]

Сав на богочовечанском путу Цркве Васељенске Свети Иринеј изјављује: Сва Црква у целоме свету има једну и исту веру. Примивши ту веру и њено учење, иако расејана по целоме свету, ревносно их чува, као да обитава у једноме дому; подједнако верује, као да има једну душу и једно срце; и све то сагласно проповеда, учи и предаје, као да има једна уста. у свету постоје разни језици, али је сила Предања једна и иста. Јер, пошто је вера једна и иста, то ни онај који много каже ο њој, не додаје јој ништа, и онај који мало каже ο њој, не умањује је тиме.[8] Црква широм целога света, имајући чврст почетак од Апостола, остаје при једном и истом учењу.[9] Апостоли и њихови ученици учили су онако како проповеда Црква, и постали су савршени — perfecti.[10] Који су ван Цркве, ван истине су — εκτός τής αληθείας.[11]

Нико није донео човеку и земљи оно што јс донео Господ Христос: донео је и дао човеку Себе, Бога Истинитог, и сва блага која има у Себи оваплотио у Цркви. Свети Иринеј пита: Шта је ново донео Господ доласком Својим? и одговара: Донео је све саму новину — omnem novitatem — тиме што је донео Себе сама. Јер од светих Пророка је и било претсказано баш тο, да ће доћи Ново, које ће обновити и оживотворити човека. И Господ, доневши људима Себе самога, даровао им је добра — bona — у која Анђели желе завирити. Доласком Својим Господ јe испунио сва обећања, и још их испуњује у Цркви.[12] Α Црква у целости чува „небеску веру“ и истину, предате јој од Господа Христа преко светих Апостола.[13] И то Црква — „велико и славно тело Христово“.[14]

Бог Логос је свом Својом Божанском Истином постао тело, постао човек. Тако се човек по први пут обрео сједињен са васцелом Истином Божјом. Α претварањем тела Свог у тело Цркве Господ Христос је отворио пут спасења сваком бићу људском путем вере у Њега. Ту истину исповеднички благовести „Тринаести Апостол“ Цркве Православне — Свети Атанасије Велики, говорећи: Ми се спасавамо као сутелесници — тела Христова, Цркве. Јер у том телу Господ постаје наш вођ у Небеско царство и ка Оцу Своме изјављујући: Ја caм пут[15] и врата, и кроз Мене треба сви да улазе (Јн. 10, 9).[16]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] 2 Сол. 2, 12.

[2] Јевр. 12, 2.

[3] Д. Α. 3, 22; ср. 3, 26; Гал. 2, 16; 3, 22. 26; Јак. 2, 1.

[4] Д. А. 3, 16.

[5] Ср. Гал. 1, 11—12; ср. 1 Кор. 3, 21; 2 Кор. 10, 17; Кол. 2, 8—10.

[6] Ή όρθή καί σωτήριος τής πίοτεως: όμολογία.— Ρ. gr. t. 90 c. 93 D.

[7] De fide, X; P. gr. t. 94, 1128 A.

[8] Contra haers., I, 10, 3; I, 10, 2; P. gr. t. 7, col. 560 A; col. 552A—553A.

[9] тамо, III, 12, 7; col. 901 C.

[10] тамо, III, 12, 13; col. 906 C.

[11] тамо, IV, 33, 7; col. 1076 B.

[12] тамо, IV, 34, 1. 2; col. 1083 С. 1084 А. Β.

[13] тамо, V, Praclat.col. 1119 Α. 1120 Α.

[14] тамо, IV, 33, 7; col. 1076 Α—Β.

[15] Jн. 14, 6.

[16] Contra arian., II, 61; Ρ. gr. t. 26, col. 277 B.

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *