Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

ЦРКВА – БОГОЧОВЕЧАНСКО ПРЕДАЊЕ
Црква на свом Богочовечанском путу

 

Црква – обличје и слика света

 

Света Божја Црква је обличје и слика — τύπος και εϊκων — васцелог света који постоји од видљивих и невидљивих суштина, јер се на њу може применити исто сједињење и разликовање. Као што је Црква по грађевини један дом, она по форми и облику овог положаја и својства показује и разлику, делећи се на место које припада једино свештеницима и осталим црквеним служитељима, које место називамо светилиште, и на место приступачно свима верним људима, које место називамо храмом. Но при свему томе Црква је по бићу ипак једна, не делећи се заједно са својим деловима, који су различити међусобно, него она и те своје делове њиховим односом према њој као једној целини ослобађа и саме те разлике по називу, и показује их као истоветне међу собом. Она показује да свако од ово двоје, тојест и светилиште и храм, може бити оно друго: храм може бити, по сили, светилиште, посвећиван својим односом ка крајњем циљу мистагогије (тј. литургије); и обратно: светилиште може бити храм по дејству, имајући храм за почетак своје мистагогије. Тако Црква кроз обоје једна иста остаје. На исти начин и васцели свет бића који је од Бога постао, делећи се на свет духовни који сачињавају духовне и бестелесне суштине, и на овај вештаствени и телесни свет, који је савршено мудро састављен од многих врста и природа, јесте на неки начин друга нерукотворена Црква.

Тако се кроз рукотворени храм постепено обелодањује свет, имајући за светилиште горњи свет, који је додељен Вишњим Силама, а за храм — доњи свет који је дат вештаственим живим бићима. Но при свем том свет је један, не раздељујући се заједно са својим деловима. Напротив, он обухвата и природну разлику тих својих делова кроз њихов однос према себи једноме као нераздељивој целини. Те своје делове, тојест духовни и материјални свет, овај целосни свет показује да су узајамно несливено истоветни сваки са собом и са оним другим, и да сваки од њих васцело наскроз прожима онај други део, и да оба та дела сачињавају један целостан свет као делови Његови, а и он њих као целина своје делове једнообразно и свецело испуњава. Јер сав духовни свет мистички се показује онима који могу да виде да је утиснут символичким облицима у васцелом материјалном свету. И с друге стране, сав материјални свет, показује се сазнајно по уму, да простирући се логосима својим улази у васцели духовни свет. Јер у оном, тојест у духовном свету, овај свет присутан је преко својих логоса — λόγοις —; а онај у овоме — отисцима, одразима. Α дело им је једно: као точак у точку, у визији чудесног видиоца узвишених ствари, пророка Језекиља, што се односи на обадва света. Α то исто говори и божанствени Апостол када каже: Јер што се на њему не може видети, од постања света могло се познати и видети на створењима.[1]

Света Црква Божја је слика — εΐκών — и самог видљивог света, узетог посебно, његов символ: божанско светилиште јој је небо, а красота храма је земља. Исто тако, и свет је Црква: небо личи на светилиште, а красота земље на храм.[2]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Гал. 3, 28; Кол. 3, 11

[2] Мистагогија, I; Р. gr. t. 91, col. 664 D — 668 B

 

Comments are closed.