НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (други део)
Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

ЦРКВА – БЛАГОДАТНА ЗАЈЕДНИЦА

 

Благодат

 

Све божанствене стварности, оваплоћене у Богочовеку Христу, непрекидно лију из себе неизбројне и неизмериве божанствене силе, енергије, неопходне људскоме бићу за спасење, за обожење, за охристовљење, за уцрковљење, за одуховљење, за отројичење, за обогочовечење, и називају се једном речју: Благодат = χάρις. Све те божанске силе свестрано су богочовечанских својстава и карактера. И тиме свим бићем у богочовечанском телу Цркве, од њега и кроз њега. У Цркви је све Богочовечанско, јер све Богочовеково. Нема ничег у Цркви што је ван категорије Богочовечјег и Богочовечанског. Наше спасење = наше обогочовечење није ништа друго до наше непрекидно облагодаћење. У Цркви и Црквом благодат је безобални океан божанских, богочовечанских обогочовечујућих, охристовљујућих, отројичујућих сила, енергија, које непрекидно делају и делују у Богочовечанском организму. Богочовеком Христом, који је Црква, нама су дароване све Божанске силе које су потребне људима за живот и побожност у обадва света.[1]

Према Богочовеку, и као Личности и као Цркви, стоји човек са својом боголиком природом. Створен Боголиким, човек поседује боголику слободу. Та слобода је огромних неизмеривих размера. По својој слободној вољи човек може чак и Бога одбацити и ђавола пригрлити. И још: човек може постати и „Бог по благодати“, али и ђаво по слободном хтењу. Нормално и богомудро употребљена, слободна воља приводи човека Богу и сједињује са Богом; злоупотребљена, она приводи човека ђаволу и сједињује са ђаволом. Историја рода људског је речити сведок тога. Бог је зато и постао човек да као Богочовек, у Богочовечанској Личности Својој, покаже човеку и научи човека како може богомудрο руководити својом слободном вољом, и из себе благодаћу изградити благодатног, христоликог човека, и до потпуности усавршити боголикост овога бића. Α да би за постигнуће тога циља дао потребне божанске силе човеку, Он је на Себи, Богочовеку, основао Цркву, са њеним светим тајнама и светим врлинама. Постајући „сутелесник“ Богочовечанског тела, Цркве,[2] помоћу светих тајни и светих врлина, човек и постиже Богом му постављени циљ: постаје „Бог по благодати“. Сва се спасоносна мудрост и богомудрост човека хришћанина састоји у томе, да он сву своју слободну вољу добровољно потчињава божанској вољи Господа Христа, по угледу на самог Господа Христа, који је у Својој Богочовечанској Личности Своју човечанску вољу добровољно потчињавао Својој Божанској вољи. Тај богочовечански однос: између воље Божанске и човечанске важи као најсавршенији закон и најнеопходније правило у Богочовечанском телу Христовом — Цркви: своју човечанску вољу добровољно потчињавати Божанској вољи Господа Христа. и тако помоћу благодати светих тајни и светих врлина осигурати себи спасење, обожење, обогочовечење и живот у Царству љубави Христове.

У Богочовечанском телу Цркве дата је сва благодат Тројичног Божанства, благодат која спасава од гpexa, смрти и ђавола, препорођујући нас, преображавајући нас, освећујући нас, охристовљујући нас, обожујући нас, отројичујући нас. Али свакоме од нас даје се та благодат „по мери дара Христова“.[3] Α Господ Христос одмерава благодат свакоме по труду његовом:[4] по труду у вери, у љубави, у милосрђу, у молитви, у посту, у бдењу, у кротости, у покајању, у смерности, у трпљењу, и у осталим светим врлинама и светим тајнама еванђелским. Предвиђајући Својим божанским свезнањем како ће се који од нас користити благодаћу Његовом, дарима Његовим, Господ Христос тако и раздељује дарове Своје: „свакоме према његовој моћи“.[5] Међутим, од нашег личног труда и умножавања божанских дарова Христових зависи наше место у животворном Богочовечанском телу Христовом — Цркви, која се као једно и недељиво небоземно Богочовечанско биће протеже од земље до уврх изнад свих небеса над небесима. Уколико човек више живи пуноћом Христове благодати, утолико је и више дарова у њему, и утолико се више разливају по њему, као по сутелеснику Христовом, богочовечанске силе Цркве Христове, тела Христова, силе које нас очишћују од свакога греха, освећују, обожују, обогочовечују. При томе сваки од нас живи у свима и ради свих, јер смо једно тело сви. Зато се и радује сваки даровима своје браће, нарочито када су већи од његових.

Сва благодат Тројичног Божанства, са свима богатствима својим, сишла је у наш земаљски свет Богочовеком Господом Христом. И то у таком изобиљу, да је свети Еванђелист објавио свестварну благовест: благодат постаде од Исуса Христа.[6] Као да до Њега није било благодати у нашем земаљском свету. Оваплоћењем Господа Христа сва се Света Тројица отворила према земаљском свету, јавила себе, дала себе роду људском. То су, по светим Оцима, божански „изласци“ — πρόοδοι, божанске енергије, које се дају свету и људима. Речју: све и сва Тројичног Божанства дато, и казано, и објављено, и оваплоћено у телу Христовом — Цркви. Зато је у њој све и сва од Свете Тројице и ο Светој Тројици. Зато је у њој: и Спаситељ и спасење, и Богочовек и обогочовечење, и Света Тројица и отројичење. Све у свему: Бог постаје човек, и човек постаје Бог по благодати. То су ова Еванђеља Свете Тројице за род људски; то сва Благовест и Свеблаговест Цркве.

Бог Логос, поставши тело, и тиме поставши човек, усели се у нас, пун благодати и истине; и од пуноће његове ми сви, као чланови тела његовог — Цркве, примисмо благодат на благодат.[7] Сав Господ Христос је благодат. Отуда је и Еванђеље његово — „Еванђеље благодати Божје“.[8] И живећи у Христу који је благодат, ми се у свему богочовечанском обогаћујемо кроза Њ.[9] Подвиг спасења у ствари је подвиг облагодаћења.[10] Све и сва Господ Христос нам дарује благодаћу; а за све то ми дајемо од себе веру: „благодаћу сте спасени кроз веру“.[11] Богочовечанским телом Цркве Господ Христос је „Бог сваке благодати“.[12] Наше је: трудити се, подвизавати се у врлинама; Спасово је: давати нам благодат спасења и обожења; јер врлинама ми упијамо у себе животворне и боготворне силе благодати; без тога благодат је узалуд у нама.[13] Очигледна је еванђелска благовест и заповест: труд умножава благодат, благодат умножава труд.[14] Богочовечанску стварност еванђелске благодати опитно сведоче и радосно благовесте како свети Апостоли тако и свети Оци. Свети Атанасије Велики благовести: Једна се благодат лије од Оца кроз Сина у Духу Светом.[15] Давана у светај Тројици, благодат се даје од Оца кроз Сина у Духу Светом.[16] Благодат дарована нам Спаситељем, јавила се и дарована нам је са доласком Спаситеља.[17] Једна и иста благодат даје се од Оца у Сину… Отац дарује благодат кроз Сина.[18] Благодат је једна: даје се од Оца у Сину.[19]

Облагодаћени ум Светог Макарија Великог благовести: Благодат постепено делује и овлађује душом, испитујући вољу човекову. И ако је душа сагласна са благодаћу, благодат продире у најдубље дубине њене, док најзад потпуно не овлада њоме.[20] Нема сумње, главна одлика човекова бића јесте човекова слободна воља, њена неприкосновеност. Ни сам ђаво не може приморати човека на зло; он му може само предлагати разна зла. Исто тако Бог не приморава на добро боголику слободну вољу човекову. Човек располаже огромном слободном вољом, и он слободно бира између Бога и ђавола, између добра и зла, измећу живота и смрти. Св. Макарије Велики учи: Људи, код којих се благодат Божја усели у саме дубине ума, Господ постане као њихова душа — Јер, по речима светог Апостола: Ко се приљуби уз Господа, пастане један дух с Господом.[21] Тада душа ваистину постаје као душа Господа — ώς ψνχή тоν Κνρίον, јер добровољно и свим хтењем својим она се предаје сили Светога Духа, да би царовала у њој; и већ не ходи по својој вољи.[22] Ко је пришао Господу Христу, дужан је у почетку на силу — προς σίαν — приводити себе добру, макар се и не хтело његовом срцу. Јер свеистинити Господ каже: Царство се небеско с напором узима — διάζεται, и подвижници га задобијају.[23] Стога макар нам се и не хтело, треба приморавати себе на врлину: приморавати себе на љубав, ако љубави немамо; приморавати себе на кротост, ако нам кротост недостаје; приморавати себе на састрадалност и човекољубље; уопште, приморавати себе на сваку врлину. И када Бог то види, даће нам то, и испуниће нас свима плодовима Духа. И тада се све врлине претварају за човека као у природу —, јер Господ долази и обитава у њему, и Сам извршује у њему Своје заповести.[24]

Сав у бескрајностима и тајнама богочовечанске благодати, живећи њима и у њима, Свети Јефрем Сирин говори ο томе са свештеним страхом и трепетом. Свим бићем он oceћa и зна: да је наше спасење и обожење од Спасове свеспасавајуће благодати и њених светотројичних сила. Бесмртним сведочанствима он сведочи да је у богочовечанској благодати наше отројичење: Од Оца кроз Сина у Духу Светом. Та благодат нам се даје не на силу, већ се она даје нашој слободној и неизнуђеној вери у чудесног Господа Христа, ваистину јединог истинитог Бога у свима световима. Свети Јефрем благовести: По мери вере и благодат обитава у души.[25] Благодат често посећује срца наша, и ако је срце чисто она улази у њега и обитава у њему; но ако је срце нечисто одмах одступа од њега. Међутим, милостивост благодати побуђује њу да опет и опет силази к нама и посећује нас грешне, јер смо сви ми променљиви по својој слободној вољи но не по природи.[26] Бог захтева од нас једино потпуну одлучност, па нам Сам даје силе, и дарује победу.[27] Ти само жели спасти се, и Господ одмах притиче у помоћ.[28] Благодат никада не одбацује ни једнога човека који жели спасења.[29] Спасење бива Божјом благодаћу по мери вере и љубави.[30] У човеку су два закона: закон греха који вуче на своју страну, и закон благодати који вуче ка небеском.[31]

Херувимски видовито пратећи човека на свима путевима Богочовечанске вере Христове, Свети Златоуст богомудро и богоречито казује вечне истине ο благодати и човеку и свеспасоносном облагодаћењу васцелог бића човековог. Свети Златоуст благовести: Бог никада не води к Себи силом и приморавањем; не, Он хоће да се сви спасу, но никога не приморава . .. Бог је готов спасти човека, не принудно, не против воље, већ по његовој доброј вољи и расположењу.[32] Благодат Светога Духа, чим угледа у човеку пламену жељу и разбуђени ум, излива даре своје изобилно.[33] Такав је Господ наш: чим угледа да душа силно и усрдно чезне за духовним стварима, Он јој даје благодат и богате даре Своје.[34] Благодат Божја је готова, и иште ко би је примио свесрдно.[35] Наше је, — усрдно чинити оно што зависи од нас, а благодат је готова, и иште ко би је примио у изобиљу.[36] Благодат Духа шаље се у изобиљу тамо где је здравоумље, честитост и друге врлине.[37] Ако желимо добити помоћ с неба, онда упражњавајмо врлине. На тај начин ми ћемо привући благодат Светога Духа, и овај живот провести без јада и наследити вечна блага.[38] Где је молитва и благодарност, тамо долази благодат Св. Духа; одатле се прогоне демони, и све вражије силе одступају и дају се у бегство.

У свету богочовечанске вере две огромне силе стоје једна према другој: благодат Божија и слобода човекова. Сједињене вером, оне дају светог човека; разједињене и посвађане, оне омогућују пад човека до рашчовека. Свети Златоуст благовести: Благодат долази само онима који желе и брину се да је стакну.[39] Богу припада — даровати благодат, а човеку — показати веру.[40] Ми постајемо свети не само уздржавањем од греха, него и стицањем виших савршевстава.[41] Нама је даровано не само отпуштење грехова, него и оправдање, и освећење, и усиновљење, и благодат Духа лучезарна и преизобилна.[42] Огањ, који смо добили по благодати Духа, ако зажелимо, можемо појачати; ако не зажелимо, одмах ћемо га угасити.[43] Привуцимо себи, кроз вршење заповести Божјих, необориву помоћ Духу — и ми ћемо бити ни по чему мањи од анђела.[44] Човек добија благодат сразмерно вери својој.[45] Благодат и на Педесетницу и сада једна је и иста.[46] Благодат, иако је уистини благодат (Χαρις = милост, дар), ипак спасава оне који желе, а не оне који не желе и одвраћају се од ње, устају на њу и противе јој се.[47] Велика благодат Духа често одлеће од човека када он пада у тешке грехе.[48] Благодат нас не спасава ако водимо нечист живот.[49]

Благодат је и по бићу и по пројавама сва светотројична, иако нам је у највећој пуноћи дата преко Сина Божјег, Господа Исуса Христа Богочовека. Та бесмртна истина и јесте једна од главних благовести чудесног благовесника Св. Јована Златоуста. Он благовести: Све што припада Светој Тројици неразделиво је — αδιαίρετα. И где је заједница духа, тамо је и заједница Сина; и где је благодат Сина, тамо је благодат Оца и Светога Духа.[50] Благодат се свакоме даје према вери.[51] Нечист живот гаси благодат Светога Духа.[52] Као што огањ захтева дрва, тако и благодат захтева нашу ревност, да би се она разбуктала.[53] Благодат Господња подвизава се заједно с тобом и сарађује теби; али и ти са великом усрдношћу и ревношћу врши своје дело.[54] Α како можемо привући себи благодат? Чинећи оно што је Богу угодно, у свему покоравајући се Њему.[55] Све је од Бога, али не на начин да се нарушава наша слобода. Све ту зависи и од нас и од Њега; треба прво да ми изаберемо оно што је добро; а када ми изаберемо, онда нам и Он указује Своју сарадњу. Наше је дело: унапред изабрати и узажелети; а дело је Божије: извршити и довршити.[56] Када благодат бива с нама? Бива с нама када је не вређамо, не занемарујемо; када је задржавамо у себи добрим делима; када нас руководи Дух Свети.[57]

Свети Симеон Нови Богослов, пун искуства ο свеспасоносној делатности Богочовечанске благодати у телу Цркве Христове, и у сваком члану њеном, објављује бесмртне благовести ο томе. Он благовести: Циљ васцелог Богочовечанског домостроја спасења, ради кога се Син Божји, Бог Логос оваплотио и постао човек јесте: да они, који верују у Њега као Богочовека, приме у душе своје благодат Светога Духа као душу — и да се на тај начин препороде, пресаздаду и обнове, освећујући се благодаћу Светога Духа у уму, у савести, и у свима осећањима.[58] Један је лек за све бољке људске душе: Дух Свети, благодат Господа нашег Исуса Христа. Сваки хришћанин треба да се подвизава покајањем, милостињом и сваком другом врлином, да стекне благодат Светога Духа, и да помоћу ње живи истинским животом по Христу.[59] Божанска светлост и јесте свеоружје Божје, помоћу којег се хришћанин може одржати у рату против лукавстава ђавољих, и сатрти сву силу ђавољу.[60] Пре сваке друге врлине благодат Божја долази преко вере. Јер вера је темељ сваке врлине. Са благодаћу долази и свака врлина, и остаје у срцу, и дела… Благодат долази од Бога за веру, и на њој се као на темељу зидају добра дела, и благодат им даје сву вредност. Јер дела која бивају без благодати Свесветога Духа Бог ни у шта не сматра. Добро које се не чини на добар начин – καλως није добро – ουκ εστι καλον. И немогуће је без благодати Христове учинити добро на добар начин. Да је то било могуће, Бог не би дошао на земљу и постао човек, и на тај начин даровао људима таку благодат, помоћу које се једино свако добро може учинити на добар начин – να γενη καλως καθε εργον καλον.[61]

Свестрано облагодаћени Свети Симеон Нови Богослов благовести: Ко љуби Бога и држи заповести Божије, облачи се у силазећу с висине силу Духа Светога, која се не јавља вештаствено, већ као умна светлост — έν εϊδει φωτόs νοητού. И чим ова светлост засија у духу, одмах ишчезава свака нечиста помисао, и свака страст душевна. Тада се очишћују очи срца: ум и разум — ο νους και η βιανοια – и виде Бога, као што је написано у Еванђељу ο блаженствима. Тада душа, као у огледалу, види чак и најмања сагрешења своја и погружава се у највеће смирење. Тако се човек постепено измењује потпуно, и зна Бога, претходно сам бивши познат од Бога. Ова благодат Светога Духа чини човека пријатељем Божјим и Богом, уколико је то могуће за човека.[62] Ко верује у Христа како треба, има живот вечни. Α живот вечни јесте благодат Господа нашег Исуса Христа. Као што се живот вечни, тојест божанска благодат познаје по вери, тако се и вера познаје по вечноме животу.[63] Без благодати Светога Духа никоме није могуће не грешити, никоме није могуће приступати вршењу светих заповести Христових, и испуњавати их, и свргнути са себе власт и насиље, које су над нама задобили демони.[64] Благодат Божја је безгранична — άπειρος, увек се преизобилно излива, и нигде јој краја. У ономе који се подвизава, она се умножава; а у лењога она се смањује. Потраје ли лењост, она таквога сасвим напусти.[65]

Из своје пребогате ризнице Св. Симеон износи и ово богочовечанско бисерје: Заповести Христове су као лековито биље. Када благодат Свесветога Духа дође у човека, она искорењује и уништава страсти једну за другом, док не ослободи сву душу од њих. На тај начин благодат обнавља човека и по души и по телу. И човек, напредујући у врлинама, расте, „у меру раста висине Христове“.[66] И уколико више успева у вршењу заповести Божјих, он се утолико више очишћује, просветљује, просвећује, и удостојава видети откривења великих тајни. Просвећиван Духом Светим, такав човек стиче нове очи, и нове уши, и на све гледа духовно. Такав човек види Бога, уколико је то могуће за људску природу, и уколико је то благоугодно Богу.[67] Благодат Светога Духа чини човека пријатељем Божјим и Богом по благодати — Οεόν κατά хάριν.[68] Ми гοворимо не оно што не знамо него оно што знамо, и то сведочимо. Светлост већ светли у тами, и у ноћи, и у дану, и у срцима нашим, и у уму нашем и обасјава нас, говори, дела, живи, оживотворава, и чини светлошћу оне који се њоме просветљују. Бог је светлост, и они који су Га примили, примили су Га као светлост. Јер светлост славе Његове иде испред лица Његова, и без светлости Њему је немогуће јавити Себе. Они који нису видели светлост Његову, нису видели ни Њега, јер је Бог светлост; и они који нису примили светлост Његову, нису још примили благодат, јер који примају благодат, примају светлост Божију и Бога. Као што рече сама Светлост — Господ Христос: уселићу се у њих, и живећу у њима (2 Кор. 6, 16).[69]

Благодат је обожујућа, боготворећа сила Тројичног Божанства; њоме се остварује крајњи циљ, свециљ Богочовечанског домостроја спасења: обожење, обогочовечење, охристовљење, отројичење; њоме човек постаје Бог по благодати.

Сав зрачећи том истином, Свети Симеон Ниви Богослов благовести: У истинским слугама Својим Бог обитава у душама њиховим помоћу енергија (= сила, делотворности, делатности) и обасјања Пресветога Духа . .. Очигледно је: као што је у Оцу, Сину и Светоме Духу један Бог, без сливања трију Лица и без раздељивања једне суштине и природе, тако и човек постаје и душом и телом по благодати Бог у Богу — ката χάριν Λεός έν Θεφ, без сливања и раздељивања, те се ни тело не претвара у душу, ни душа измењује у тело; притом се ни Бог не слива са душом, нити душа претвара у Божанство, него Бог остаје као што јесте Бог, и душа такође остаје као што јесте природа њена, и тело како је саздано — прах. И сам Бог који је дивно спојио ово двоје: душу и тело, сједињује се са ово двоје без сливања, — и ја човек по стајем по слици и прилици Божјој… Отац, Син и Дух Свети — један Бог, коме ми служимо и поклањамо се. Бог, душа и тело — човек, створен по слици и прилици Божјој, и који се удостојио постати Бог по благодати… Човек постаје Бог по благодати што се њему дарује Дух Свети.[70] Уколико се очишћује срце, утолико оно прима божанску благодат; и опет, уколико оно прима благодат утолико се и очишћује. И када се то обави, тада човек сав постане Бог по благодати. Благодат пак чува се у души држањем заповести Господњих.[71]

Ову нестворену и вечну благодат Божју бранио је целим својим животом и делом, заједно са свима Оцима Цркве пре и после њега, и богомудри Григорије Палама, с правом опевани као „проповедник благодати“. Следујући Оцима пре њега Солунски светитељ благовести: Створена енергија најављује и открива створену природу, а нестворена је својство и откривење нестворене природе. Јер, каже он: „оно што је природно, треба да буде сагласно са природом“.[72] Човек упознаје Бога преко Божје творевине, преко створене природе као Божјег дара, као што упознаје уметника преко његовог дела, али се лично сусреће са Богом кроз заједеничарење у Његовом нествореном дару, тј. кроз задобијање вечне светотројичне благодати. Та нестворена благодат је светлост Свете Тројице, која обасјава душе људске и настањује се у њима; она је Христос који „стоји на дверима и куца“; то је Дух Сина Божјег који виче у срцима нашим: Ава, Оче![73] Вечна благодат Божја је истоветна са славом Преображења и светлошћу која је обасјала Апостоле на Гори Тавору, она је сила Духа Божјега која се у виду огњених језика излила на Апостоле на дан Педесетнице.

Шта нам је, пита Светитељ, даровао Бог и шта је излио на нас кроз Сина свог Јединородног? — Суштину или благодатну енергију Светога Духа? И одговара: Свакако боготворну благодат, као што и Златоусти богослов Јован каже да се на Апостоле „излио не Бог (по суштини) него благодат. Преко ње се и нестворена природа Духа Светога упознаје и показује као апсолутно необјављива сама по себи“.[74] И док човек постаје нестворен не по својој природи, него по нествореној благодати коју прима и која обожује његову природу, што значи да му је нествореност дар, дотле је та благодат коју добија — суштинска енергија вечнога Бога, и као таква нестворена и вечна. Примајући њу у себе, ο чуда неизрецивог! — пролазни и трулежни човек, и сам постаје благодатно нестворен; тако тај дар „чини оне који по природи имају почетак — беспочетним но благодати и бескрајним“.[75] Човек, по природи прах и пепео, стицањем благодати задобија достојанство Бога, остајући човек: заиста постаје Бог, иако не по суштини већ по благодати. Тиме се и граница усавршавања човековог по природи органиченог бића помера у безграничје; ограничени човек се помоћу вечне благодати продужује у Божју бесконачност.[76]

Богомудри Григорије, да би, с једне стране, одбранио људско достојанство и обрадовао човека његовом „једином надом“, тј. могућношћу задобијања вечне силе Божје, а с друге стране, да би сачувао неприступном непојамну светињу суштине и бића Божјег, богодолично разликује суштину Тројичног Божанства од светотројичне енергије, разнолико дариване и доступне створеним бићима. Молитвено погружен у дубине божанског Откровења, он у њему cуcpeћe две на изглед противуречне тврдње: По једној, „Бога нико није видео никада“,[77] а по другој — „блажени су чисти срцем, јер ће Бога видети“.[78] На основу искуства и опита Пророка, Αпостола и свих светих Боговидаца, а и сам озарен благодатном светлошћу Духа Светога, Свети Григорије благовести да су обе тврдње истините: једна се односи на неприступну суштину Божју а друга на благодатну силу и енергију Божју. Надимена и безимена и неизрецива суштина Божја, то остаje једном за свагда у односу на сва створена бића; оно што je доступно створењима, то је њој својствена вечна енергија, која се излива на ове постојеће, дарујући биће ономе што бићује, и живот ономе што је живо, и разум разумнима и мудрост мудрима. Свудаприсутни, по суштини неприступни Бог, постаје доступан достојнима на тајанствен начин, благодатно им се дарујући и у њима се настањујући![79] Зато је и дошао Господ Христос на земљу да оне који се тога удостоје, учини заједничарима свога Божанства и своје божанске благодати. Ако би та благодат била творевина, онда би и само Божанство из кога се она излива било тварно, онда би и човек био немоћан да се сједини са Богом и да дође са Њим у општење.[80] Онда би узалудна била и вера наша и нада наша, а ми вечито робље оковано неразрешивим оковима трулежности и распадљивости.

Овај дивни боговидац и тајновидац даље благовести: преко те вечне благодати своје Бог се настањује у нама по обећању, јавља нам се и открива; она, а не непричасна суштина Божја, наслеђе је праведника. Та природна енергија Божја и благодат исто је што и обећано Царство Божје: иако није сама природа Божја, она природно принадлежи Богу у Тројици, и нераздељиво од Њега, вечно се око Њега созерцава, даривана у времену за наслеђе вернима.[81] Боготворна благодат је неодељива енергија триипостасног Божанства које је дарује; она је нека неизрецива свеза и натприродно сједињење с Богом оних који су се удостојили да постану један Дух са Њим. Она се дарује души, а преко душе и телу: благодатна светлост прво просветљује ум, а преко њега постаје божанственије и тело присаједињено души.[82] Тако цео човек постаје заједничар божанског дара и просветљења. Јер као што је божанство оваплоћеног Логоса Божјег заједничко и души и телу Христовом, обоживши тело посредством душе, тако се и благодат Божја дарује целом човеку, предавана преко душе телу.[83]

И молитвена мисао Цркве препуна је бесмртних истина ο благодати, ο њеној животворности, спасоносности, боготворности. Молитвена мисао Цркве на безброј начина свеубедљиво сведочи: свете тајне су тајне — благодаћу; свете врлине су врлине — благодаћу; свети Апостоли су Апостоли — благодаћу: свети Оци су Оци — благодаћу; свети Πророци су Пророци — благодаћу; свети Мученици су Мученици — благодаћу; свети Исповедници су Исповедници— благодаћу; свети Испосници су Испосници — благодаћу; уопште: сваки хришћанин је хришћанин — благодаћу. Нема сумње: ове у Богочовечанском телу Цркве бива благодаћу; све се у њој стиче благодаћу: и освећење, и преображење, и охристовљење, и обогочовечење, и отројичење. Једном речју: њоме се стиче спасење = обожење; њоме хришћанин постиже свој врховни циљ, свој свециљ: постаје „Бог по благодати“. Α то значи: благодаћу се постиже циљ Богочовечанског домостроја спасења, извршеног и извршаваног чудесним Господом и Богом Исусом Христом. И то најпотпуније и најсавршеније: Светом Евхаристијом, Светим Причешћем, светим благодатно-врлинским живљењем у Господу Христу.[84]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. 2 Петр. 1, 3—4; 1 Кор. 1, 24; 2, 4—5.

[2] Еф. 3, 6.

[3] Еф. 4, 7.

[4] 1 Кор. 3, 8. 15, 10; 2 Кор. 6, 1; 11, 23.

[5] Мт. 25, 15.

[6] Јн. 1, 17.

[7] Јн. 1, 14—16.

[8] Д. А. 20, 24.

[9] Ср. 1 Кор. 1, 4—5; 8, 9; 2 Кор. 13, 13.

[10] Ср. Еф. 1, 6; 2, 5.

[11] Еф. 2, 8.

[12] Петр. 5, 10.

[13] Ср. 1 Кор. 6, 1—10; Јевр. 20, 29.

[14] Ср. 1 Кор. 15, 10; 2 Кор. 11, 23—30.

[15] Ad Serap. Ι. 14; Ρ. gr. t. 26, col. 565 Β.

[16] тамо, I, 30, col. 600 C.

[17] Cоntra arian. II, 75; P. gr. t. 26, col. 305 B.

[18] Сontra arian. III, 11; col. 345 A.

[19] Contra arian. II. 42; P. gr. t. 26, col. 236 B.

[20] Homil. XLI. 2; P. gr. t. 34, col. 768 D. — 769 A.

[21] 1 Kop. 6, 17.

[22] De libert. mentis, 12; Ρ. gr. t. 34, col. C. D.

[23] Mт. 11, 12.

[24] тамо, 18. 19; col. 249 C. 252 B; cp. Homil. XIX, 3—9; P. gr. t. 34, col. 645 C — 649 B.

[25] стр. 172. Β подраженије Притчам; Творенија Св. Јефрема Сирина; Москва, 1848.

[26] тамо, Слово умилитељноје, 1; стр .279.

[27] тамо, Увјешчаније К Богочестију, стр. 193; част II; Москва, 1849.

[28] тамо, Поученије 10, стр. 206; част втор.

[29] тамо, Ο жење грјешницје, стр. 111; част III; Москва, 1849.

[30] тамо, Настављеније монахам; стр. 29; част V; Москва, 1850.

[31] тамо, Слово душеполезноје, стр. 95.

[32] De ferend reprehension, 6; Ρ. gr. t. 51, 144.

[33] Homil. Genes. III, 1; P. gr. t. 53, col. 33.

[34] тамо, Homil. IV, 1; col. 39.

[35] тамо, Homil. IX, 1; col. 76.

[36] тамо, Homil. XVI, 1; col. 126.

[37] тамо, Homil. XLIV, 6;) P. gr.t. 54, col. 413.

[38] тамо, Homil. LXVIII, 5; col. 579.

[39] Homil. in Joan., Homil. X, 2; Ρ. gr. t. 61, col. 76

[40] тамо, Homil. Χ, 3; col. 76.

[41] тамо, Homil. XIV, 2; col. 93.

[42] тамо, Homil. XIV, 2; col. 94.

[43] тамо, Homil. L, 3; col. 282.

[44] тамо, Homil. LXXVI, 5; col. 409.

[45] Св. Златоуст, Беседа о слепом; Р. gr. t. 59, col. 757.

[46] Св. Златоуст, In Acta Apostol. Homil. I, 6; Ρ .gr. t. 60, col. 22.

[47] Св. Златоуст, In Epist. ad Rom., Homil. XVIIT, 5; P. gr. t. 60, col. 579

[48] Cв. Златоуст, In Epist. I ad Cor. Homil. XVI. 3; P. gr. t. 61,col. 359.

[49] Св. Златоуст, In Epist. II ad Cor. Homil. XII 1; P. gr. t. 61 col. 482.

[50] тамо, Homil. XXX, 2; col. 608.

[51] Св. Златоуст, Беседа ο презвитеру; Р. gr. t. 61, col. 783.

[52] Св. Златоуст, In Epist. 2 ad Thessal. Homil. XI, 1; P. gr. t. 62, col. 461.

[53] Св. Златоуст, In Epist. 2 ad Timoth., Homil. I, 2; P. gr. t. 62. col. 603.

[54] тамо, Homil. IV, 1; col. 619.

[55] тамо, Homil. X, 3; col. 660.

[56] Св. Златоуст, In Epist ad Hebr., Homil. XII, 3; P. gr. t. 63, col. 99

[57] тамо, Homil. XXXIV, 2; col. 234, 235.

[58] Св. Симеон Нови Богослов, Λόуος 8, 3; стр. 60. Издање Дионисија Загореоса, έν Σύρω 1886.

[59] тамо, Λόγος 13, 1; стр. 84.

[60] тамо, Λόγος 14, 5; стр. 89.

[61] тамо, Λόγος 18, 2; стр. 105.

[62] тамо, Λόγος 19, 2; стр. 108

[63] тамо, Λόγος 23; стр. 129.

[64] тамо, Λόγος 30; стр. 151.

[65] тамо, Λόγος 51; стр. 258.

[66] Еф. 4, 13.

[67] тамо, Логос 65; стр. 339. 340. 341,

[68] тамо, Логос 72; стр. 386.

[69] тамо, Логос 79, 2; стр. 431.

[70] тамо, Логос 83, 4; стр. 465. 466.

[71] Св. Симеон Нови Богослов, Κεφάλαια 94; тамо, стр. 540

[72] Свети Григорије Палама, Сабрана дела, том 2, изд. П. Христу, Солун, 1966 г. стр. 115.

[73] Исто, Ο обожујућем општењу, 19, стр. 153—154. Ср. Јн. 14, 23; Откр. 3, 20, Гал. 4, 6.

[74] Св. Григорије Палама, Сабрана дела, том I, Солун 1962, Tpећe писмо Акиндину, 16, стр. 308.

[75] Исто, 16—17, стр. 308—308. Ср. исто, Списак погрешних закључака философа Варлама, 8, стр. 686.

[76] Исто. Ср. Преп. Максим Исповедпик. Р. gr. t. 91, 1144 С.

[77] Јн. 1, 18; 1 Јн. 4, 11; 1 Тим. 6, 16.

[78] Мт,. 5, 6.

[79] Св. Григорије Палама, исто, Ο Божјим енергијама, 49. стр. 134.

[80] Исто, Разговор православног с варламитом, 9. стр. 171.

[81] Исто, О Божанским енергијама, 28, стр. 116.

[82] Исто, писмо Арсенију, 1, стр. 316. Ср. том Ι, Ο свештеним тиховатељима. 1, 3, 33, стр. 444.

[83] Исто, том, Ι, Ο свештеним тиховатељима, 2, 2, 12, стр. 518.

[84] Кол. 3, 1-4; Флб. 3, 20; 4, 7; 1 Сол. 5, 9—10; Рм. 14, 7—9.

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *