Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

ЦРКВА – БОГОЧОВЕЧАНСКО ПРЕДАЊЕ
Црква на свом Богочовечанском путу

 

Сваки члан Цркве – потенцијални богочовек

 

У Богочовечанском бићу Цркве све извире из Богочовека и увире у Богочовека. То важи за сваког члана Цркве, од најсветијег до најгрешнијег. Што светији човек, осећа и сазнаје то све више и више, све дубље и дубље, све свестраније и потпуније. Уживљавање у Богочовечански живот Цркве, и доживљавање њених богочовечанских светиња и истина, зависи од нашег добровољног учешћа у светим богочовечанским тајнама и светим богочовечанским врлинама. При томе све бива и све се збива богочовечански саборно, увек под вођством и руководством Богочовечанске Главе Цркве — Господа Исуса Христа Богочовека. Стога је сваки члан Цркве увек потенцијални богочовек, блатодатно-врлински богочовек, позван да у саборном телу Цркве саборно „са свима светима” расте „у човека савршена, у меру раста висине Христове”.[1] Свети Теодор Студит благовести: Ми сачињавамо тело Христово, и уди смо међу собом.[2] И још: Спаситељ је чокот, а ми лозе. Очигледно, лозе припадају чокоту и живе њиме.[3] Вазнесењем Својим на небо Господ Христос је нашу убогу и ништавну природу људску узвео на царски престо, и њој се клањају све Небеске Силе. Помишљајући на то, имајмо страха и побожно поштујмо величину дара, и водимо живот достојан Главе наше, као удови Христови, као сутелесници и саучесници и сунаследници Његови: „у чистоти, у знању, у дуготрпељивости, у доброти, у Духу Светом, у љубави истинитој”.[4] У сваком послушању и смиреноумљу, у свакој ревности и стражењу, ништа не радећи против заповести. Стога, ко оскврнављује тело већ није орган Христов, злопамтило није орган Христов, ко је подложан ма којој страсти није орган Христов, и зато је недостојан Светог Причешћа. Тога ради, освештајмо себе и очистимо себе, да бисмо се достојно називали органима, удима Христовим.[5]

Свети Теодор Студит апостолски благовести: Многи смо једно тело, а по себи смо уди један другоме:[6] један заузима место ока, други — ува, онај — носа, овај — језика; неко — руке, а неко — ноге. Но ако удови не буду обављали што им је својствено већ буду то оспоравали један другоме, те око хоће да — чује, уво да — мирише, нос да — говори, језик да — пипа, рука да — ходи; зар онда неће пропасти и разрушити се васцело тело? Пошто је то тако, онда нека сваки врши своју службу, и какав је дар примио од Бога, нека њиме и служи на општу корист, имајући у мислима то, да све што нама припада, налази се у руци Божјој.[7]

У телу Цркве, вели Свети Теодор Студит, ми смо дужни слушати један другога, помагати један другоме, да бисмо сачували између себе однос удова. Јер ако око не буде водило руку, сама рука неће подржавати другу, нога неће служити целоме телу за кретање, него ће сваки уд чинити што му се хоће; због тога и он сам неће остати здрав, и својом пропашћу повући ће и друге удове у распадање и слом. Стога онај који се мучи више од других, ко зебе, ко кисне на киши, пече се на сунцу, итд., нека се и радује више. Α кο ништа не ради, нека плаче и нека се кида, јер виси на телу као неспособни уд, и као сулуд и нерадан, те заслужује једно: да буде одсечен.[8]

Еванђелску истину казује Свети Теодор говорећи: Ко у Цркви заузима место главе, нека се брине ο целом телу, Они који обављају дужност уста, нека буду света уста; нека говоре што хоће Бог, а не лакомислено и неумесно. Који раде, то су руке моје.[9] Радите, руке моје, и не престајте напрезати се на дужности својој, јер ће вас рука Господња подржавати и у духовним и у телесним трудовима вашим. Зато што ви својим радом задовољавате потребе васцелог тела, не допуштајте себи устајати против других својих удова. Ви надзорници, ви сте очи моје; стога будно мотрите и упозоравајте на опасност оне који падају, да бисте се сами показали достојни божанског надзора. Ја имам и ноге. Ноге моје, стојте на правом путу заповести Господњих. То су они који јуначки и храбро носе бремена остале братије.[10] Ако они остану такви, биће пренесени у вечни покој. Сви до једнога, радите све благообразно, угледајући се на најбоље међу вама. Сви улазите у положај један другога, и указујте узајамну помоћ. Чеда моја, по божанској речи, ви сте тело Христово и уди међу собом.[11] И ја тако верујем, зато што је глава наша — Христос. Αпошто је Он — наша глава, кога вам се онда бојати?[12]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Еф. 3, 18; 4, 13.

[2] Ср. 1 Кор. 12, 27.

[3] Стр. 176, Творенија догматическија; Твор. Теодора Студита, том первиј; С. — Петербург, 1907.

[4] 2 Кор. 6, 6—7.

[5] Он, стр. 246, Малое оглашение, Оглаш. 8; Творении, том. перви

[6] Рм. 12, 5.

[7] тамо, стр. 439, Малое оглашен., Оглаш. 225; Твор. том перв.

[8] стр. 462, Великое оглаш., Оглашение 3; Твор. том первиј.

[9] Ово Св. Теодор говори као игуман знаменитог у Цариграду Студитског манастира. По њему, сва братија сачињавају, попут Цркве, једно тело. То је мисао и Светог Василија Великог.

[10] Ср. Гал. 6, 2.

[11] 1 Кор. 12, 27.

[12] Пс. 26, 1. — Тамо, стр. 468. 469, Велик. оглаш., Оглаш. 5; Твор., том первиј.

 

Comments are closed.