НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (други део)
Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

ЦРКВА – БЛАГОДАТНА ЗАЈЕДНИЦА

Јерархија

 

У суштини, и у свима својим богочовечанским вредностимa и димензијама, јерархија је од „Вечног Архијереја“, Богочовека Господа Христа, Другог Лица Пресвете Тројице. Зато је Богочовечност и суштина и мерило Јерархије, Јерархичности. Она је од Њега, и Он у њој.[1] Зато Он и поистовећује Себе с њом, благовестећи светим Апостолима: „Ко вас слуша мене слуша; и ко се вас одриче мене се одриче… И ево ја сам с вама у све дане до свршетка света“.[2]Отуда: где је Богочовек Господ Христос — Вечни Архијереј, тамо је и јерархија и вечно свештенство.[3] Црква као Богочовек Христос и јесте једини истински поседник и чувар вечног, богочовечанског свештенства и јерархије која богочовечанском светошћу својом непрестано излива и разлива кроз свете тајне све божанствене силе, потребне људскоме бићу за побожност = за богочовечански живот и у овом и у оном свету, за обожење, за обогочовечење.[4] Природно и логично, све се то збива, и бива, као у Богочовечанском телу, организму, у коме непрекидно владају богочовечански закони Богочовечанске Главе — Господа Исуса Христа. Отуда у светом апостолско-светоотачком Предању царује истина: „Епископ је у Цркви, и Црква у епископу“.[5] И још: „Где је Христос, онде је и католичанска, саборна, васељенска, Црква“.[6] Свети Игњатије Богоносац, апостолски ученик, наређује хришћанима: „Сви поштујте ђаконе, као заповест Исуса Христа; епископа као Исуса Христа, Сина Бога Оца; а презвитере као скуп Божји, као сабор апостола. Без њих нема Цркве“.[7] И као организам, и као организација, Црква је по свему јединствено биће у нашем земаљском свету. Као организам, она је Богочовечански организам, сам Господ Исус Христос, продужен кроза све векове и кроза све вечности. И као организација, она је такође Богочовечанска организација: клира и лаика и осталих уз њих земаљских особина. У свему томе, и при свему томе, Богочовек и Богочовечност је увек и врховна свевредност и врховно свемерило. И као организацији, Богочовек је Цркви свагда једина Глава. Α где Њега, Богочовека, замењују човеком, макар по стопут непогрешивим, ту се одсеца глава Богочовеку и — нестаје Цркве. Нестаје богочовечанске, апостолске јерархије, и самим тим нестаје и апостолског прејемства, апостолске наследности.

У васцелости својој свето Предање Цркве Православне јесте сам Богочовек Господ Христос. И шта је то што би људи могли дати и додати светом Предању = Свесавршеном Богочовеку Христу? Према свебогатом Богочовеку сви људи свих времена на овој звезди Божјој и сваки човек посебно, нису друго до пуки просјаци. Пуки просјаци који су себе кроз грех потпуно осиромашили смрћу која им одузима све божанско, све небеско, све бесмртно, све вечно. Α свебогати и свемилостиви Господ Христос за апостолску веру у Њега дарује свакоме човеку сва вечна и непропадљива богатства божанска: Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечни Живот, и све остало што само Бог љубави — једини прави Човекољубац може дати једноме човеку. Зато за људско биће у свима световима постоји само једна истинска благовест и само једна бесмртна радост: Богочовек Господ Христос Исус. У Њему је сва тајна и Бога и човека. Велика је и слатка тајна наше вере, наше побожности: Бог се јави у телу, у човеку. То је прва половина вечне Свеистине. Α друга је: човек се јави у Богу.[8] Са свих тих разлога чудесни Господ Христос Богочовек и јесте „једино на потребу“ бићу људском и роду људском у свима световима видљивим и невидљивим.[9]

Као видљива богочовечанска заједница Црква се састоји из клира и пастве. Они чине једну целину — тело Христово. Спаситељ је установио јерархију и предао јој богочовечанску власт: да свештенодејствује, учи и управља. Јерархија продужава дело Спаситеља и светих Апостола. Пошто је човек подложан смрти, те стога не може бити постојана глава Цркве, то Господ Христос, као глава Цркве, управља Црквом преко светих Отаца.

Црквена јерархија води порекло од самога Господа Христа и од Светога Духа који је сишао на Апостоле. И отада се црквена јерархија непрестано продужава у Православној Цркви кроз рукоположење у светој тајни свештенства.[10] Спаситељ је сам изабрао Апостоле и дао им право и власт да проповедају Еванђеље, свештенодејствују и управљају. Њима је, по васкрсењу Свом, рекао: Као што Отац посла мене, и ја шаљем вас. И кад ово рече, дуну и рече им: Примите Духа Светога! Којима опростите грехе, опростиће им се; којима задржите, задржаће се.[11] Њима, Својим изабраницима, Он је дао неограничену, божанску власт, рекавши им: Што год свежете на земљи, биће свезано на небу, и што год раздрешите на земљи, биће раздрешено на небу.[12] Пошто је обећао Апостолима да ће бити с њима „у све дане до свршетка“,[13] Спаситељ је тиме објавио да ће се служба Апостола продужити и после њих, путем наслеђа, све до свршетка света.

Опуномоћени од самог Спаситеља да јерархијску власт преносе на своје наследнике путем рукоположења, Апостоли су постављали своје наследнике — епископе, да врше њихову службу. При таме су им давали нарочиту благодат кроз рукоположење,[14] објављујући да их у Цркви поставља за епископе сам Дух Свети.[15] Ови наследници светих Апостола предавали су своја права и дужности својим наследницима, а ови опет својим, и тако се, кроз непрекидно наслеђе, апостолско рукоположење непрекидно продужава до данас, и продужаваће се до свршетка века. Да би се очувалa пуноћа и чистота ове богодане власти и права, Апостоли су давали својим наследницима најподробнија упутства ο томе „како треба живети у дому Божјем — Цркви Бога живога, која је „стуб и тврђава истине“.[16]

Учење Светог Откривења јасно показује да се циљ Цркве постиже помоћу јерархије. То значи да је јерархија неопходна у Цркви и да без ње не може бити Цркве, јер без ње не би могла Црква обављати своју спасоносну службу. Стога је еванђелска дужност пастве да се повињава јерархији. Апостолски ученик, Свети Игњатије Богоносац, пише хришћанима: „Старајте се да се повињавате епископу, презвитерима и ђаконима, јер ко се њима повињава, повињава се Христу, који их је установио; а ко им се противи, противи се Христу Исусу“.[17]

Црквом невидљиво управља сам Спаситељ, као глава Цркве, и Дух Свети. Апостоли нису глава Цркве, већ слуге Христове и служитељи Цркве. Црквом Христовом на земљи видљиво управља црквена јерархија. Највећу и највишу власт у Цркви претстављају Васељенски сабори. Одлуке Васељенских сабора су обавезне за све хришћане свих времена. У управљању помесним црквама старешине црквене се имају у свему држати учења и правила светих Апостола, одредаба Светих Васељенских сабора, и пропиca светих Отаца.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Еф. 4, 11—13.

[2] Лк. 10, 16; Мт. 28, 20.

[3] Јевр. 7, 21—27.

[4] Ср. 2 Петр. 1, 2—4.

[5] Св. Кипријан: „Episcopus est in Ecclesia, et Ecclesia in episcopo“. Epist. 66 (al. 69).

[6] Св. Игњатије Богоносац: „Οπου αν ή Ίηόοΰς Χριστός, ί’κεϊ ήκαθολική Έκκληόία. — Послан. Смирњанима, VIII, 2.

[7] Посланица Тралијан., III.

[8] Ср. 1 Тим. 3, 16.

[9] Ср. Лк. 10, 42.

[10] Еф. 4, 11—12; Д. А. 20, 28; 1 Петр. 5,2—3; 2Тм.4,2.5; Тит.1,5.

[11] Ср.Јн 20, 21—23

[12] Мт. 18, 18

[13] Мт. 28, 20.

[14] Д. Α. 14, 23.

[15] Д. А. 20, 28; ср. 1 Петр. 5, 2—3; 2 Тм. 4, 2. 5; Тит. 1. 5.

[16] 1 Тм. 3. 15.

[17] Ad Philad. c. 52.

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *