НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (други део)
Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

БОГОЧОВЕК КАО СУДИЈА

Други Долазак Христов и Царство будућег века

 

Свеопшти и Последњи Суд

 

При Свом другом доласку Господ Христос ће, пошто васкрсне све мртве, обавити Општи и последњи суд. Овај ће суд обухватити све људе свих времена: нико га од људи неће моћи да избегне. Ο томе свети Апостол Павле пише: Свима нама се ваља јавити на суду Христову, да примимо сваки шта је који у телу учинио, добро или зло.[1] — Сви људи, хтели или не, хитају кроз капију смрти ка Свеопштем суду и Вечном Судији — Христу. Зашто Он Вечни Судија? Зато што је Он у васцелом роду људском и у свима човечанским световима Једини Безгрешан, и стога Једини Непогрешан. На Суду Свом Он неће погрешити нити се ο икога огрешити, или икоме неправду нанети. Јер је свезнајући и свевидећи. Све, од најкрупнијег до најситнијег у нашем људском животу, у нашој људској души, у нашем људском свету, Њему је до најтананијих танчина познато. Α Његова јединствена свеправедност и свемилостивост јемство је да ће Његов суд ο свакоме од нас бити и свеправедан и свемилостиван, и безгрешан и непогрешан. Срећа је рода људског, и то изузетна срећа, што управо Господу Христу, Богочовеку, припада суд над нама, а не неком нижем бићу, које би самим тим што није Богочовек, морало бити погрешиво, или у сваком случају несвезнаjућe и несвевидеће, у својим судовима ο тако неисказано сложеном и загонетном бићу као што је човек.

Као Сведржитељ, Господ Христос држи све светове под Својом влашћу, па и свет зла: пакао и ђаволе. Зло се не може излити ван граница које му је Он поставио. у тим границама зло слободно дела; и сва се разумна бића опредељују слободно, по својој вољи, за зло и добро. Тако и људи: у телу, у првом и пробном животу свом, на земљи, опредељују се по својој вољи за добро и за зло. Α Бог никога не приморава ни на добро ни на зло. Исто тако ни ђаво не може никога приморати на зло. Човеку се предлажу и добро и зло. И он бира и чини једно или друго за живота у телу. Зато ће се и Суд вршити над свима без изузетка: „да сваки прими што је у телу учинио, или добро или зло“. Наш људски живот, то је живот у свету Божјем, на имању Божјем. Α и сами смо дело руку Божјих, творевина Божја: јер су нам и душа и тело од Њега. И стога је природно да Он на крају свих крајева прегледа и види, оцени и процени, и пресуди како смо живели на Његовом имању Његовом творевином, тојест душом и телом. И тако нам одреди свеправедно и свемилостиво судбину надаље кроз сву вечност. Јер ће и то Он учинити безгрешно и непогрешиво: сваки ће добити оно што заслужује и оно што највише воли. Ко се за живота на земљи опредељивао за зло, и душом и телом га чинио, томе ће Он дати да му и душа и тело иду за својим злом. Нема сумње на том Суду свезнајућег и непогрешивог Судије, неће се ничије ни добро ни зло нити увећати нити умањити, него ће сваки примити „што је у телу учинио, или добро или зло“. И то ће бити очигледно за сваког: сваки ће видети у целокупности и у појединостима и своје добро и своје зло; и ништа му се неће ни подметнути ни наметнути. И сваки ће се уверити да је Христов Суд и свеправедан и свемилостив, и безгрешан и непогрешан. Онда ће сваки сагледати сву тајну и добра и зла; и свакоме ће бити јасно све што је и у њему самом добро а шта зло. Сваки ће увидети да се свакоме суди по ономе „што је у телу учинио“, па „било добро или зло“. То ће бити најочигледнија стварност: све саме голе чињенице, све сама дела — духовно-телесна и телесно-духовна. Јер је у Божјој Књизи речено: „Тада ће вратити свакоме по делима његовим“.[2]

Зато што је такав Судија, и такав Суд, сва људска бића скупа, и свако посебно, доживеће своју најпунију правду. И са тог Суда нико неће моћи изостати и не јавити се: „јер ћемо сви изаћи на суд пред Христа“.[3] Сви народи, и они најмногобројнији и они најмалобројнији, даће тада завршне рачуне ο својој историји, јер је речено: „И сабраће се пред Њим сви народи, и разлучиће их између себе као пастир што разлучује овце од јараца“.[4] „Зато се и старамо, изјављује свети Апостол у име свих хришћана, били у телу или изван тела, да будемо Њему угодни“.[5] Сва вечност наша зависи од Њега, или боље: од нас, од дела наших. Он има само да их оцени завршном оценом, да да Свој завршни суд ο њима.

Као свезнајући, свемилостиви и свеправедни Бог, Господ Христос ће свима и свакоме судити по божанској правди и милости. Тада ће се обелоданити не само наша дела него и све наше мисли, осећања, жеље и речи. И ми ћемо морати пред свевидећим и свеправедним Судијом дати одговор за све. И Он ће нас осудити не само за рђава дела, него и за рђаве мисли, и за нечиста осећања, и за ружне жеље, и за рђаве речи. Јер је Он рекао: Кажем вам, да ће за сваку празну реч коју рекну људи, дати одговор на дан Суда.[6]

Последњи свеопшти суд биће суд апсолутне правде и апсолутне милости Божје, јер ће Господ свима и свакоме судити по Својој бескрајној правди и бесконачној милости, тако да нико неће моћи кривити Бога за неправду или за немилост. Свезнајући и свемоћни Господ ће учинити очигледним све што је ко урадио у телу са боголиком душом својом, са божанским талентима својим.[7] Сва дела свих људи, како добра тако и зла, и све мисли, жеље, осећања и речи, биће потпуно обелодањени и непогрешно измерени на теразијама вечне правде и вечне милости Божје.[8] Свемилостиви Господ Исус изнеће на видело све што је сакривено у тами, објавиће савете срдачне, откриће савест свакога човека и што је у њој, душу и што је у њој, срце и што је у њему, и изрећи ће Свој свеправедни суд ο свему томе.[9]

Пошто на Страшном суду ништа неће бити изостављено, заборављено и превиђено, то ће сваки човек посебно и сви људи скупа осетити и увидети сву праведност и сву милост Божју и према праведницима и према грешницима.[10] И при непоречној очигледности доказа грешници се неће изговарати и правдати.[11] При томе ништа неће бити ни преувеличано, ни умањено, већ све непристрасно утврђено и непогрешно измерено, јер Бог не гледа ко је ко.[12] И свима ће људима, како праведницима тако и грешницима, бити сасвим очигледна савршена праведност суда Божјег; и сви ће јасно увидети, да би свеправедни Господ престао бити Бог када би другачије судио[13].

Страхота и ужас Страшнога суда за грешнике састојаће се нарочито у томе што ће сви они у том тренутку јасно сазнати и очигледно увидети: да се Исус Христос заиста оваплотио ради спасења свих, пострадао за све, дао свима у Цркви благодатна средства спасења — свете тајне и свете врлине, да је заиста Он једини Спаситељ људи, да је Његово Свето Еванђеље заиста једини прави смисао и циљ човекова живота на земљи, да је Његово име заиста једино име којим се људи могу спасти грозне бесмислице греха и смрти, и избећи вечне муке у вечном царству греха и зла — паклу.[14] Тада ће сваки, који за живота на земљи није поверовао у Христа као Бога и Спаситеља, неодољиво осетити свим својим бићем, да је тим самим још на земљи осудио себе на вечне муке.[15]

На Страшном суду, пошто одвоји праведнике од неправедника, Господ ће праведницима доделити вечно блаженство у Царству Божјем, а неправедницима — вечне муке у царству ђавољем. Он ће праведницима рећи: Ходите, благословени Оца мога, примите царство које вам је приправљено од постања света.[16] Α неправедницима ће рећи: Идите од мене, проклети, у огањ вечни, приправљен ђаволу и слугама његовим.[17] И отићи ће ови у муку вечну, а праведници у живот вечни.[18]

Последњим, свеопштим судом казана је завршна благовест Еванђеља Спасовог. При свеопштем васкрсењу мртвих, пошто се обави Страшни суд, престаће стара земља и што је на њој радило, било, власти и силе имало. Сва ће се драма земљина завршити. Не само на земљи, него и на небу, укинуће се потпуно и завршно свака власт и сила смрти, греха и ђавола. Све што је противбожје и небожје, антихристовско и нехристовско, биће сатерано у своје вечно царство: пакао. Тамо ће бити сва њихова власт и сила. Α свуда другде, по свима бескрајностима и безграничностима Божјих светова, биће вечно царство и власт и сила Тросунчаног Бога и Господа, Господ Христос, који као Богочовек, од оваплоћења Свог, врши сву власт и силу у нашем свету, после Страшнога суда предаће то све, то царство Своје Богу и Оцу.[19] Предаће као човек, јер Њему као Богу припада сва власт, и сила, и слава, која и Богу Оцу и Богу Духу Светом. Смирени Богочовек предаће се Богу Оцу добровољно, не принудно: Он ће сам укинути „свако поглаварство, и сваку власт и силу“, који су по попуштењу Божјем радили у свету. Но док траје света, све до Страшнога суда, над свим тим ипак царује Богочовек Христос. И Њему се као човеку „даде сав суд“ над светом.[20] „Јер Њему ваља царовати док не положи све непријатеље под ноге своје“.[21] Α то ће коначно и завршно учинити на дан Страшнога суда: сатрће све непријатеље Своје, положиће их све под ноге Своје. Непријатељи Његови, ко су? — Грех, смрт и ђаво. И сви добровољни и непокајани грехољупци, смртољупци. Тако ће се уништити све што је у нашем свету ратовало против Богочовека Христа. Α највећи непријатељ човеков у свету, и Христов зато што је Богочовек и Спаситељ, јесте смрт. Јер је смрт главна сила која непријатељствује против Христа Бога и свега Божјег. На дан Суда: „Последњи непријатељ ће се укинути, смрт“.[22] Пре ње ће бити уништени сви мањи непријатељи, њени сарадници. Смрт је већ уништена у васкрслом Богочовеку; она је уништена и у душама светих. Али на дан Суда она ће бити уништена потпуно у свету божанских бића и преображене твари, и сва сатерана у своје бедно царство — царство смрти: да тамо вечито постоји једући себе саму и да вечито умире не могући умрети. Само је Богочовек на земљи уништио смрт, не човек, не људи. И то уништење Он ће потпуно довршити на дан Страшнога суда.

Као Богочовеку, Бог Отац је покорио Господу Христу сва бића због Његове безграничне љубави и човекољубља.

Ништа није оставио ван круга те љубави, те моћи: „јер све покори под ноге његове“.[23] За живота Свог на земљи, и за деловања Свог у свету кроз Цркву, Богочовек је покоравао људска бића љубављу, не силом ни насиљем. у томе је битна одлика Његова од свих земаљских и адских завојевача света. И још: као Богу Логосу, Створитељу свега постојећег и живог,[24] Христу је подложно, покорно и покорено све. То ће се у најпунијој мери показати, и постати очевидно за све и сва, тек на Страшном суду, и после њега. Да, Њему је све у створеним световима покорено. „А кад вели да је све њему покорено, јасно је да се изузима онај који му покори све“.[25]тојест Бог Отац, и са Њим Свети Дух, јер су они равнославни и равномоћни.

„А кад му све покори, онда ће се и сам Син покорити ономе који му све покори“ да буде Бог све у свему — ό θεός τά πάvτα εv παοιν“.[26] Син Божји, Господ Христос, покориће се добровољно Богу Оцу као Син Човечији. Α и као Син Божји, у бескрајној љубави синовској, Он се смирава пред Богом Оцем, који је опет због Своје безграничне љубави очинске у свему једнак са Сином и Светим Духом. Јер све што има Отац, припада Сину; и све што има Син припада Оцу. По Божанству све Им је заједничко и опште: ту нема ни већег ни мањег, ни првог ни другог, већ у свему потпуна једнакост, и сила, и власт. И као троједна суштина, као Пресвета Тројица, Бог ће бити „све у свему“: све у свима световима, све у свима боголиким и богочежњивим бићима. Тада ће се коначно обелоданити сва тајна свих бића, и видети да је једина и свеобухватна стварност, бескрајна и безгранична, вечна и свеблажена: „Бог — све у свему“.

Јасно је: иза свих наших земаљских тама, и помрачина, и драма, и трагедија, и грехољубља, и грехопада, стоји као завршетак свега: „Бог — све у свему“. То што ће на дан Страшнога суда постати очигледно за сва бића, очигледно је и сада, у земаљском свету и животу, светим људима. Што светији човек, све јаче и неодољивије осећа свестварност ове благовести: Бог је све у свему. Људи мање светости, мање вере, то мање осећају. Α рђави људи, људи грехољубиви, и људи без вере, то и не осећају. Па чак то и поричу, и одричу. Не само Бог није све у свему, него и — нема Бога. Ακο је он да у свету — све у свему? Сигурно Његов противник, ђаво. И заиста, греху је ђаво све и сва, тако и упорном грехољупцу. Упорно грехољубив човек не воли да постоји Бог, зато што Бог не воли грех, неће грех, ocуђуje грех. Често пута грех толико сузи и смањи умне видике човеку, да он не види у свету ни Бога ни ћавола, већ само себе: човека. То је нова врстa демонизма, ђаволизма, који је човек измислио. у ствари, то је нова врста идолопоклонства; најбестиднијег идолопоклонства: човекопоклонства. Τу човек осионо замењује собом и Бога и ђавола, одричући и једног и другог. Да на Страшном суду тек угледа сву, страшну по њега истину: да је за њега у ствари ђаво био све и сва, а за људе Христове и христољубиве: Бог је био и остао све и сва у свима живо тима и у свима световима.

„Бог — све у свему“: све у нашим мислима, у нашим душама, у нашим осећањима, у нашим савестима, у нашим васкрслим телима; Бог — све и сва у свима бићима и у свима световима око нас. Шта је то? Рај, блаженство, царство Божије, Богочовечанско тело Цркве Христове, неисказана радост, вечна и безгранична. Једном речју: то је оно „што око не виде, и ухо не чу, и усрце човеку не дође“, а исто уготови Бог онима који Га љубе.[27]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] 2 Кор. 5, 10.

[2] Мт. 16, 27.

[3] Рм. 14, 10

[4] Мт. 25, 32.

[5] 2 Кор. 5, 10.

[6] Мт. 12, 36.

[7] Мт. 25, 15—30.

[8] Ср. Мт. 25, 31—46; 2 Кор. 5, 10; Рм. 2, 6. 7.

[9] Ср. Јевр. 4, 12. 13; 1 Кор. 4, 5; Мт. 12, 36; Јуд. 15.

[10] Ср. Рм. 2, 5—8; Јевр. 10, 27; Откр. 2, 23.

[11] Ср. Мт. 25, 41—47.

[12] Ср. Кол. 3, 25; Рм. 2, 11; Еф. 6, 9; Д. А. 10, 34; 1 Петр. 1, 17; 5 Мојс. 10, 17; Јов. 34, 19.

[13] Ср. Мт. 25, 37—39. 44—45; 1 Кор. 3, 13.

[14] Ср. 1 Сол. 1, 6—10

[15] Јн. 3, 18; 5, 24.

[16] Мт. 25, 34.

[17] Мт. 25, 41

[18] Мт. 25, 46.

[19] 1 Кор. 15, 24.

[20] Јн. 5, 22. 27.

[21] 1 Кор. 15, 25

[22] 1 Кор. 15, 26.

[23] 1 Кор. 15, 27

[24] Јн. 1, 3—4.

[25] 1 Кор. 15, 27.

[26] 1 Кор. 15, 28

[27] 1 Кор. 2, 9.

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *