Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

ЦРКВА – БОГОЧОВЕЧАНСКО ПРЕДАЊЕ
Црква на свом Богочовечанском путу

 

Човек – бог по благодати. Бескрајно усавршавање човека кроза сву вечност

 

Човек је саздан од Бога боголиким бићем. Са једним божанским циљем: да се у васцелом животу свом уподобљава Богу, живећи Богом, мислећи Богом, хотећи Богом, радећи Богом. Α то значи: да се непрекидно и бескрајно усавршава Богом.

Зато је Бог и Господ постао човек, и јавио се и остао Црквом у свету као Богочовек. Са циљем? Да обожи човека, да га начини богом по благодати, богочовеком по благодати. Како? Учинивши човека сутелесником Својим у Своме Богочовечанском телу — Цркви: и на тај начин испуњујући га свим Својим богочовечанским силама, оживљујући га, обесмрћујући га, обогочовечујући га, дајући му васцелог Себе кроз свете тајне и свете врлине. И тиме оспособљујући човека: да у Богочовечанском телу Цркве непрекидно расте растом Божјим „у човека савршена, у меру раста висине Христове”.[1]И то непрекидно рашћење, то христолико усавршавање почиње на земљи, али се продужује у оном свету бескрајно, кроз сву вечност која није друго до Христова Богочовечност. Да, богочовечанско усавршавање човека Христом Богом нема краја. Бог је сав бескрајан на свима тачкама Свога бића. И човек је боголикошћу својом бескрајан у христоликом усавршавању свом. У Христу Богу човек се увек, и у овом и у оном свету, у васцелом бићу свом осећа боголико бескрајним. Нема сумње, у Богочовеку Христу, у Богочовечанском телу Цркве Христове човек увек доживљује све нова и нова блаженства, све нове и нове благовести, јер доживљује Бога и Господа Христа, чије су божанске бескрајности неизмерно бескрајније од наших боголиких бескрајности. И зато никада и нигде краја Божјим бескрајностима, па стога никада и нигде краја човековом христоликом усавршавању. То је животно искуство и опитна благовест свих светитеља Божјих. Нарочито Светог Симеона Новог Богослова. њиме је свеубедљиво посведочена еванђелска истина: човековом усавршавању Христом Богом нема краја у вечности. Он богомудро благовести:

Ο чудеснога дела! ο дивног дара доброте! — људи бивају у обличју Бога, и у њима се уобличује Онај који је за све несместив: Бог по природи неизменљив и непроменљив, који благоволи обитавати у свима достојнима, да би сваки имао унутра у себи Цара свега, и само Царство, и све што се односи на Царство, и блистао јаче од светлости видљивога сунца, као што је заблистао васкрсли Бог наш. И стојећи пред Оним који их је тако прославио, они ће боравити у дивљењу од преизобилне славе и непрекидног узрастања у њима Божанске светлости. Јер напредовању вавек неће бити краја — ουδε γар τελος εδεται προκοπής είς αιώνας, пошто ће заустављање у узрастању учинити крај Бескрајноме, потпуно Несхватљивог учинити схватљивим, и Несместивог свима учинити предметом засићености. Но пуноћа и слава светлости Његове биће бездан усавршавања и почетак без краја Као што светитељи, имајући Бога унутар себе уобличена, стоје пред самим Њим који блиста неприступном светлошћу; тако у њих крај означава почетак славе, или јасније: у крају они ће имати почетак и у почетку крај. Савршено Пуни нема потребе за допуном, и они који иду за Бескрајним не достижу краја — τό τέλος μή φθάνειν. Јер ако човек пређе ово видљиво небо и земљу и све што је на земљи, може ли пронаћи место где би нашао крај вештаственом свету или бар умом обухватити невештаствени свет? Но све је то бескрајни бездан, са свих страна подједнако бескрајан; и све је то испуњено Божанственим Божанством. Према томе, они који постају заједничари Његови и у Њему обитавају, како могу Њега васцелог обухватити, да би се чак заситили Њиме? Или, како они могу достићи крај Бескрајнога? — То је немогуће и потпуно неоствариво. Таква мисао апсолутно не може ни на ум пасти светима, било онима што су на земљи у телу или онима што су се преселили ка Господу. Јер поплављени светлошћу Божанске славе, сијајући и блистајући, и наслађујући се њоме, они са потпуном и савршеном убеђеношћу ваистину знају, да ће усавршавање њихово бити бескрајно и напредовање њихово у слави вечно —άτέλεστος ή τούτων τελειότης και ή της δόξης προκοπή άένναος. Ηο настаје питање: где ће стајати они што су отпали од Бога и далеко се налазе од Онога који се налази свуда? — Нема сумње, и они ће се налазити унутар „свега”, али свакако изван Божанске светлости и ван Бога. Јер као што слепци, иако са свих страна обасјавани сунцем, у ствари су изван светлости, пошто су од ње удаљени чувством и видом, — тако и божанска светлост Свете Тројице јесте у „свему”, али грешници, закључани у тами, и усред светлости не виде светлост и уопште немају божанског познања и чувства; и они, паљени и осуђивани својом савешћу, имаће неисказано мучење и неизразиву тугу вавек.[2]

Будући узрок свему, вели Свети Симеон Нови Богослов, Господ је свуда у свему, и сав испуњује ове по суштини и по природи; исто тако и по Ипостаси Бог је свуда, као живот и давалац живота. Нема сумње, Он је и усред свега и изван свега; нема сумње, пошто је Сам светлост, куда би се Он сакрио испуњавајући све? Α ако Га ти не видиш, по томе познај да си ти слеп и усред светлости сав испуњен тамом. Јер Он бива видљив за достојне, а види се не потпуно, него се види невидљиво, као један зрак сунца; зрак видљив, Сунце невидљиво.[3]

Живот у Цркви је увек живот у Богочовеку Христу, живот у Богочовечанском телу Његовом, телу коме је Он Глава. Све Његово постаје наше кроз свете тајне и свете врлине, јер се саоваплоћујемо Њему, постајемо Његови „сутелесници[4] Тиме учествујемо у Његовом оваплоћењу, у пресветој и превеликој тајни Његовог Богооваплоћења. Α оваплоћење Бога је најважнији догађај за људска бића у свима световима и у свима временима, као и у свима бесмртностима и у свима вечностима. Саоваплоћавањем оваплоћеном Богу ми стичемо богочовечанске светиње и силе: богочовечански живот и богочовечанско богопознање. По Светом Григорију Палами, нема другог средства да се позна свеистинити Бог него: накалемити себе новим рођењем — крштењем на Телу оваплоћеног Бога Логоса, у ствари, свети су „они који су рођени од Бога Логосом по благодати у Духу и који чувају боголикост и сличност Богу, чувају помоћу боготворећих сила што су у телу Цркве”.[5]То нарочито бива кроз свету Евхаристију. Призивајући светом Причешћу своју паству, свети Архиепископ Солунски подсећа их да су они дужни бити са Христом не само Један Дух него исто тако и једно Тело. Притом их упозорава да су они „тело од тела Његова и кост од костију Његових”, и да је такво сједињење које нам Господ Христос нуди преко Евхаристијског Хлеба. Узевши на Себе наше тело и нашу крв Он се изједначио с нама. Он нас је везао за Себе и прилагодио Себи постајући једно тело с нама, кроз причешће Евхаристијском Крвљу. Ходите, вели Господ Христос, једите Тело моје, пијте Крв моју, да бисте не само били слика Божија, него да бисте постали богови и цареви, вечити и небески, облачећи се у мене, Цара и Бога.[6]

По светом Григорију Палами: Црква је заједница стварна и видљива. Крштење нас обавезује не само да видимо Христа у нама самима, него исто тако и у нашој браћи. Носећи Христа у себи, сваки хришћанин носи у себи сву своју браћу: када се чини добро једном хришћанину, чини се Христу и васцелој Цркви; јер ко ће раздвојити оне који су једно, — сагласно молитви Спаситељевој,[7] сједињени са Богом јединим помоћу Логоса јединог у Духу једином. Црква = заједница је чувар откривене Истине: Бог жели да ми који смо рођени од Њега благодаћу останемо нераздвојно с Њим и једни са другима. Сваки од нас који се називамо хришћани јесте члан целе Цркве, нека казује оно што је стварност и што је истина, иначе он није друго до варалица и непријатељ, и није члан Цркве.[8]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Еф. 4, 13; Кол. 2, 19; ср. Мт. 5, 48.

[2] тамо, λόγος 27, стр. 40. 41; μέρος II, ср. тамо, λόγ. 41, стр. 63.

[3] тамо, λόγος 41, стр. 62; μέρος II.

[4] Εφ. 3, 6.

[5] Јован Мајендорф. Introd, a l’etude de Greg. Palamas, стр. 244; Editions du Seuil, Paris 1959.

[6] тамо стр. 247—248.

[7] Јн. 17, 21.

[8] тамо, стр. 249. 250.

 

Comments are closed.