Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

ЦРКВА – БОГОЧОВЕЧАНСКО ПРЕДАЊЕ
Црква на свом Богочовечанском путу

 

Човек – Божанско величанство

 

У Цркви, једино у Цркви, човек је вистину Божанско величанство. Јер се удостојио, чега? Да му чудесни, и сведивни, и свемоћни, и свемилостиви Бог и Господ Исус Христос буде вечна Глава и управља њиме кроз сав живот на земљи и кроза сву вечност на небу. Та мисао блиста у души Светог Григорија Богослова, и он благовести: Као што у телу једно старешинује и као председава, а друго стоји под старешинством и управом; тако и у Цркви Бог је установио како је за кога корисније: да једни буду паства и подчињени, а други, према својим врлинама и близости к Богу, да буду Пастири и Учитељи на сазидање Цркве. Пастири и Учитељи имају се односити према пастви као душа према телу и ум према души, и да сједињени Духом Светим сачињавају једно тело, савршено и истински достојно самога Христа — Главе наше.[1]

Свети Григорије, Богослов Истине, казује нам истину ο поретку у Цркви: Од самог Господа Христа поредак је у Цркви овакав: једни су паства, а други су пастири; једни управљају, а друга су под управом; неко сачињава као главу, неко — ноге, неко руке, неко очи, неко — неки други од делова тела — ради устројства и користи целине. И у телу делови нису одвојени један од другога, него цело тело је једно, сложено из разних делова; и у свих делова није један начин делања, иако су сви подједнако потребни један другоме ради сложеног и узајамног делања. Тако, око не ходи него указује пут; нога не гледа него корача и преноси с једнога места на друго; језик не прима звуке, јер је то посао слуха; уво не говори, јер је то посао језика; нос oceћa мирисе; рука је орган који даје и прима; а ум је вођ свега: од њега је способност осећања, и к њему се враћа свако осећање. То исто је и у нас — у заједничком телу Христовом, Цркви. Јер сви смо једно тело у Христу, а по себи смо уди Христу и један другоме.[2] Један старешинује и председава, а други се води и управља; оба делају не подједнако, него оба постају једно у једном Христу, састављани и слагани истим Духом Светим. Иако је Дух један, дарови нису подједнаки, јер нису подједнаки примаоци дарова.[3] Дарови су различни, раздељују се по мери вере. — Овај се поредак има поштовати и држати. Нека један буде слух, други — језик, неко — рука или што друго; нека један учи, друга нека се учи; нека неко ради својим рукама, да би могао дати потребитоме и невољноме.[4]

Свака помесна Црква има свог посебног Анђела Чувара, као што ο томе сведочи свети тајновидац Јован Богослов (ср. Откр. 2, 1.8. 12. 19; 3, 1. 7. 14).[5] Природно да тело Бога Логоса — Цркву, напада свако зло, сваки грех, сваки ђаво. Њу брани сам Господ Христос, и ту преко Својих небеских и земаљских верника: Анђела и људи. — Неустрашиви борац и бранитељ Цркве, Св. Григорије Богослов изјављује: Не бојим се ја никаквих напада на Цркву, макар претили огњем, мачем, зверињем, урвинама, провалијама, и свим другим најстрашнијим мучитељским оружјима и казнама.

За све то ја имам један лек, један пут у победу: смрт за Христа.[6] Ништа страшније него бојати се ма чега више неголи Бога, и из тог страха постати издајица вере и истине.[7]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Orat. Apulog. P. gr. t. 35, col. 409 B.

[2] Рм. 12, 5.

[3] 1 Кор. 12, 8—12. 28.

[4] Orat. XXXII, 11. 12; Ρ. gr. t. 36, col 185 D — 188 B.

[5] Oн, Orat. XLII, 9, P. gr. t. 36, col. 469 A.

[6] ] Он, Orat. II, 87; Ρ. gr. t. 35, col. 492 Α.

[7] Он, Orat. VI, 20; Ρ. gr. 1. 35, col. 748 Β.

 

Comments are closed.