НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (други део)
Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

ЦРКВА – БОГОЧОВЕЧАНСКО ПРЕДАЊЕ
Црква на свом Богочовечанском путу

 

Свето Причешће нас обоготворава

 

Новозаветни савез Бога са људима остварен је на овај начин: Бог Логос узео је на Себе тело и подарио Божанство.[1] И то само свечисто тело које је Он примио од Пречисте Марије Богородице, и у коме се од Ње родио, Он нам даје у Светој тајни Евхаристије, и једући га ми имамо унутра у себи, сразмерно достојности свакога од нас причасника васцелог оваплоћеног Бога — όλον τόν σαρκοθέντα Θεόν — и Господа нашег Исуса Христа. По речи Његовој: Који једе моје тело и пије моју крв, борави у мени и ја у њему.[2] Усељујући се у нас, Он се на неисказан начин сједињује са нашим бићем и природом, и обоготворава нас — μας θεοποιεί —, пошто ми постајемо сутелесници Његови, и јесмо тело од тела Његова и кости од костију Његових.[3]

Највише што је Бог могао даровати свету, даровао је: Себе — Богочовека, Себе — Цркву, Себе — Спаситеља, Себе — Обожитеља, Себе — Васкрситеља, Себе — Вечно Добро, Себе — Вечну Истину, Себе — Вечну Љубав, Себе — Вечну Правду, Себе — Вечни Живот. Све бесмртне животворне силе лију се непрекидно из Њега, и дају нам Њега васцелог. Дају нам Га у свему и кроза све што припада Цркви. И у најмањем делићу Богочовечанског тела Цркве, гле — васцели Господ Христос са свима Својим безбројним и бескрајним Божанским истинама. И најмањи проблем Цркве решава се увек, посредно и непосредно, васцелим Богочовечанским Господом Христом. Јер и сама Црква, и само Свето Откривење, и само Свето Писмо, и само Свето Предање није друго до — Богочовек Христос, који у Себи носи сва решења свих људских проблема у свима световима, решења — Богом и у Богу, очовеченим Богом и у очовеченом Богу. Увек — решења Цркве, у свему и по свему Богочовечанске, Главе њене чудесне и свечудотворне: свесладчајшег Господа Исуса Христа, Богочовека, коме се с правом клањају сва бића у свима световима небеским, земаљским и преисподњим.[4] Свети Симеон Нови Богослов, сав у том Богочовечанском осећању и сазнању Цркве, благовести Вечну Истину Цркве Христове говорећи:

Господ наш и Бог, желећи научити нас да се Богу треба приближавати помоћу неког посредника и јемца, сам нам је показао пример и образац тиме што je сам постао први посредник и заступник људске природе, и принео то у Себи Оцу Своме и Богу. Затим је за слуге овога посредништва и заступништва поставио Своје свете Апостоле који су и приводили Господу Христу све поверовавше у Њега. Апостоли су опет из средине ових избирали најдостојније и њих рукополагали за наследнике себи, да буду служитељи тог посредништва. Ови су опет избирали и рукополагали друге, а ови оне који су им следовали. И на тај начин ово се чува до сада путем наслеђа —кατα διαδοχήν. И Бог неће да ми преступамо и газимо такву Његову заповест и предање, већ жели да живимо по закону и предању које нам је Он прописао. Стога Господ говори: Нико не може доћи к мени ако га не привуче Отац који ме посла;[5] и опет: Нико неће доћи к Оцу до кроза ме.[6] Исто тако, нико не долази к вери у свету и једносушну Тројицу, ако не буде неким учитељем научен догматима вере; такође, нико не бива крштен, и нико се не причешћује Божанским Тајнама сам без свештеника. Α кο се не крсти и не причешћује Пречистим Тајнама, тај, по речи Господњој, неће добити живот вечни.[7] Тако дакле, без светог крштења и без причешћивања Божанским Тајнама ниједан се хришћанин не може удостојити вечнога живота. Ове пак тајне предају се нама не преко светих Апостола и не преко светих Отаца што су били после Апостола, него се предају преко освећених лица која постоје и живе међу нама. Стога је очигледно да ми не можемо и не треба да се туђимо њиховог посредништва у делу нашега спасења. Оно што су Оци који су живели у ранија времена предавали верницима, то исто предају и нама наши духовни оци: свети Оци су крстили водом и Духом, то исто чине и ови оци сада; они су предавали тело и крв Христову, то исто предају нама и ови. Оно што су Апостоли у своје време чинили за верне и чему су их учили, то исто чине и за нас сада оци наши духовни — архијереји и јереји: учећи нас потпуно свему ономе чему су и свети Апостоли учили. И пошто се они у овом погледу ничим не разликују од Апостола, то су они несумњиво синови Апостола и Апостоли за нас. И они који њих не примају, и речи њихове не слушају, нека чују шта таквим лицима говори Господ наш Исус Христос: Заиста вам кажем: лакше ће бити земљи Содомској и Гоморској у дан Страшнога суда неголи вама.[8] Господ је рекао Својим Апостолима: Који вас прима, мене прима;[9] ко вас слуша, мене слуша; и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се Онога који је мене послао.[10] Ове се Спасове речи односе и на сличне њима, наследнике њихове, и на оне који сада живе, и на оне, сличне њима, који ће живети касније. Разуме се, они који њих не примају и не слушају их, него их одбацују — не примају и не слушају самога Христа Господа него Га одбацују. Α одбацујући Њега, они одбацују Бога Оца који Га је послао. Црква Божја, каква је била у древна времена, таква је и сада. И као што је онда Бог одредио за њу најпре Апостоле, друго Пророке, треће Учитеље, и остале набројане светим Павлом,[11] тако и сада они бораве у лицу наследника својих, старешина црквених, да би сваки примао неке као Апостоле, неке као Пророке, неке као Учитеље.[12]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] λόγος 45, 9; стр. 221.

[2] Јн. 6, 56.

[3] тамо, λόγος 45, 9; стр. 222.

[4] Ср. Флб. 2, 10.

[5] Јн. 6, 44.

[6] Јн. 14, 6.

[7] Мк. 16, 16; Јн. 6, 53.

[8] Мт. 10, 15; 11, 22.

[9] Мт. 10, 40.

[10] Лк. 10, 16.

[11] Еф. 4, 11; 1 Кор. 12, 28.

[12] тамо, λόγος 11; стр. 77. 78.

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *