NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

BOGOČOVEK KAO SUDIJA

Drugi Dolazak Hristov i Carstvo budućeg veka

 

Preobražaj prirode

 

Poslednji dan za čovečanstvo biće u isto vreme poslednji dan i za svu prirodu; svršetak vremena biće u isti mah svršetak prostora, u ovakvoj kategoriji u kakvoj nam se sada javlja. Pošto je sudba vidljive prirode od početka svog postojanja pod vlastnim uticajem čovekovim, to je i njen završetak u samom završetku čovekove istorije u ovom svetu. Tajanstveno organski vezana sa čovekom kao bogolikim stvorom Božjim, priroda je suštinom svoga života zavisna od čoveka, i uvek se kreće u pravoj srazmeri prema čoveku. Kada je čovek izabrao put greha i smrti za svoj put kroz istoriju, za njim je, po neodoljivoj unutrašnjoj zavisnosti od čoveka, pošla i sva priroda.[1] Pad čovekov bio je u isto vreme pad prirode; prokletstvo čovekovo postalo je prokletstvom prirode.[2] I od tada čovek i priroda kao dva nerazdvojna blizanca, oslepljeni istim mrakom, osmrćeni istom smrću, natovareni istim prokletstvom, ruka pod ruku idu kroz istoriju po ponornim bespućima greha i zla; zajedno se spotiču, zajedno padaju, zajedno i dižu, neprestano stremeći ka dalekom kraju svoje tužne istorije.

Pošto će se u poslednji dan, dolaskom Gospoda Hrista, uprazniti greh i smrt, to će se i sva priroda osloboditi robovanja grehu i smrti, preobraziti se i zablistati svojom prvobitnom, dopadnom, bezgrešnom i besmrtnom krasotom. Vaskrsenje mrtvih biće kraj smrti ne samo u ljudima nego i u vidljivoj prirodi, koja se podvrgla smrti i raspadljivosti po greholjubivoj volji svoga osionog gospodara — čoveka.[3] Greh, zlo, bolest, smrt, sve su to zlosmradni nanosi čovekovi, kojima je on premazao i unakazio bezgrešno lice prirode. Ali će Gospod Isus svetlošću dolaska Svog

Sve to sprati sa prekrasnog lica bogozdane i bogotkane prirode, i ona će ponovo zablistati u svojoj bezgrešnoj dobroti i neiskazanoj lepoti.[4] Vaspostavljanjem čoveka u prvobitno stanje, Gospod će vaspostaviti i prirodu u njeno prvobitno, bezgrešno stanje.[5] Tada će ne samo hristočežnjivi ljudi „drevneju dobrotoju vozobrazitisja = drevnom lepotom obnoviti se“,[6] nego i sva priroda, pošto će dejstvom blagodati Božije izbaciti iz sebe, i zbaciti sa sebe sve grehe ,svo zlo, sve posledice greha i zla, i sa njima i samu smrt. Tako će nastati novo nebo i nova zemlja gde pravda živi.[7]

Sveti Kiril Jerusalimski blagovesti: Gospod naš Isus Hristos doći će s neba pri završetku ovoga sveta u poslednji dan. Jer nastaće svršetak ovoga sveta, i ovaj stvoreni svet opet će se obnoviti. Pošto je ovaj svet prepun raznovrsnih grehova, to da ne bi zanavek ostao pun bezakonja proći se ovaj svet, da bi se ponovo javio boljim. Nemojmo tugovati što umiremo; i zvezde će prestati postojati, pa će se opet javiti. Gospod će saviti nebesa, ali ne da ih uništi već da ih ponovo javi u boljem vidu. Kao što očekujemo vaskrsenje umrlih ljudi, isto tako očekujemo i neku vrstu vaskrsenja nebesa.[8] Sveti Amvrosije veli: u Hristu je vaskrsao svet; u Njemu je vaskrslo i nebo; u Njemu je vaskrsla i zemlja.[9] Blaženi Avgustin piše: Ovaj svet proći će ne u smislu potpunog uništenja već u smislu promene stvari; stoga i Apostol govori: Prolazi obličje ovoga sveta.[10] Uništiće se obličje sveta, ali ne priroda.[11]

Čudesnim ovaploćenjem Svojim Gospod Hristos je doneo Evanđelje, doneo Blagu vest, ne samo ljudima već i svoj tvari.[12] Evanđelsko previranje i evanđelski kraj čovečanstva je u isto vreme evanđelsko previranje i evanđelski kraj celokupne tvari. Novi Zavet nam potresno opisuje kraj sveta koji u zlu leži, ali i njegovo preobraženje u samom tom završetku. Sam Spasitelj mnogo govori ο kraju sveta.[13] Ali govori ο kraju sveta kao žetvi; a žetva ne znači uništenje već sabiranje zrelog klasja, vršenje i vejanje, pri čemu se odvaja pšenica od kukolja.[14] Kraj sveta, koji Spasitelj naziva i krajem veka,[15] označava kraj zla i greha i smrti u bogozdanoj prirodi, kraj sveta u svakom obliku, po bogonadahnutoj reči svog Apostola: prolazi obličje ovoga sveta,[16] tojest prolazi obličje sveta u kome je pomešano zlo i dobro, smrt i besmrtnost, no ne prolazi bogozdana suština njegova, za koju je Bog, stvorivši je, rekao da je veoma dobra.[17]

Kraj sveta biće praćen strašnim potresima, zemljotresima, grčevima prirode, jer će se zlo pomamno boriti da zanavek ostane na njoj i u njoj. Nevolje će nagrnuti sa svih strana; smrt će mahnito jurišati na sve živo; zlo će zaigrati svoju pustošnu završnu igru na srcu prirode, i sva će se priroda uzbuditi i uzbuniti: sunce će pomračiti, mesec svoju svetlost izgubiti, zvezde s neba popadati, sile se nebeske pokrenuti, more će se uznemiriti, svaka gora i ostrvo s mesta svojih pokrenuti se, nebo će se izmaći kao knjiga kad se savije, i ljudi će umirati od straha i od čekanja onoga što ide na zemlju.[18] — No sve će to biti znak da su zlo i smrt na izdisaju, da je sazrelo žito zemaljsko, da je stiglo vreme žetve,[19] i da nastupa preobražaj prirode kroz oslobođenje od zla, greha i smrti dolaskom bezgrešnog i besmrtnog Gospoda i nastupanjem carstva Božijeg u vasceloj prirodi: Gledajte na smokvu i na sva drveta, poučava Spasitelj; kada vidite da već poteraju, sami znate da je blizu leto. Tako i vi kad vidite da se ovo zbiva, znajte da je blizu Carstvo Božije.[20]

Pogružen u tajnu preobražaja celokupne prirode slavnim dolaskom Gospoda Hrista, Sveti apostol Petar blagovesti: Sadašnja nebesa i zemlja čuvaju se za dan Suda i pogibli bezbožnih ljudi . .. Doći će dan Gospodnji kao lupež noću, u koji će nebesa s hukom proći, stihije se od vatre raspasti, a zemlja i dela što su na njoj izgoreti … Nebesa će se spaliti i raskopati, i stihije od vatre rastopiti.[21] — Iz ovog vaseljenskog požara, u kome će sagoreti sva zla, izaći će novo nebo i nova zemlja, gde pravda živi.[22] To znači: na novom nebu i novoj zemlji neće biti nepravde, ni zla, ni greha, ni bolesti, ni smrti, jer će se sve to ognjem spaliti, i bogozdano biće prirode, prekaljeno božanskim ognjem, zablistaće u novoj, neizrazivoj krasoti. Da će se ova kozmička katastrofa završiti preobraženjem a ne uništenjem sveta, pokazuje još i to što sveti Apostol sravnjuje kraj sveta sa potopom. Α potop nije uništio svet. već ga je samo umio od prljavštine greha i zla, i obnovio ga.[23]

Osećajući tragizam sveta kao niko od ljudi, jer je, uznesen u raj, video krasotu bezgrešnog sveta, Sveti apostol Pavle sa velikim pouzdanjem objavljuje blagu vest ο oslobođenju tvari od greha i smrti, ο njenom obnovljenju i preobraženju dejstvom blagodati Božje na nju kroz blagodatno-vrlinske sinove Božije — svetu i svetlu braću Hristovu. Sveti Apostol blagovesti: Čekanje tvari čeka da se jave sinovi Božiji, jer se tvar pokori taštini – τη ματαιοτητι ne po svojoj volji nego po volji onoga koji je pokori, u nadi da će se i sama tvar osloboditi ropstva raspadljivosti na slobodu slave dece Božije. Jer znamo da sva tvar – πασα η κτισις – uzdiše i tuži s nama do sad.[24] — Svojim grehopadom čovek je svu prirodu povukao za sobom i predao je u ropstvo grehu i smrti; i sva bogozdana tvar neprestano uzdiše i tuži zbog toga, čekajući svoje oslobođenje iz ropstva grehu i smrti, koje će joj Gospod Isus podariti u poslednji dan, preobrazivši je Bogočovečanskim domostrojem spasenja u novo nebo i novu zemlju, gde pravda živi.[25] — Hristočežnjivi tajnovidac, Apostol Apokaliptičkog kraja sveta i preobraženja tvari, Sveti Jovan Bogoslov, udostojen je bio, u naročitom Božjem otkrivenju, da vidi to buduće novo nebo i novu zemlju, gde pravda živi. I videh, objavljuje on, nebo novo i zemlju novu; jer prvo nebo i prva zemlja prođoše.[26]

Bogočovečanska istina ο preobražaju prirode neprekidno živi u Bogočovečanskom telu Pravoslavne Crkve Hristove, i živeće vavek. Ona je uvek nova, jer je večna; a večnost ne stari. Sveti Irinej blagovesti: Pošto su ljudi istinski ljudi, to i mesto njihovog boravka mora biti istinsko, i ne pretvarati se u ništavilo, već napredovati u svom postojanju. Jer se ni bitnost ni suština tvari ne uništavaju, pošto je istinit i veran Onaj što ju je ustrojio. Ali, prolazi obličje sveta, tojest ono u čemu je izvršen prestup, jer je čovek oveštao u tome. Kada pak bude prošlo ovo obličje sveta, i čovek se bude obnovio i ustao za neraspadljivost tako da već neće moći oveštati, onda će se javiti novo nebo i nova zemlja, na kojoj će boraviti novi čovek.[27]

Tumačeći blagovest svetog apostola Pavla ο zavisnosti tvari od čoveka,[28] Sveti Zlatoust navodi Apostolove reči: „da će se i sama tvar osloboditi ropstva raspadljivosti“![29] pa veli: Šta znači to: sama? Znači: ne ti samo nego i ono što je daleko niže od tebe, i nema ni razuma, ni čuvstva, i to će s tobom učestvovati u blagu. Tvar će se osloboditi od robovanja raspadljivosti, i prestaće biti raspadljiva, i postaće saobrazna lepoti čovekova tela. Jer kao što je tvar postala raspadljiva kada je telo čovekovo postalo raspadljivo, tako će i onda, kada telo čovekovo bude postalo neraspadljivo, tvar posledovati za njim i postati saobrazna njemu.[30]

Sveti Epifanije blagovesti: Pri kraju sveta sva tvar će se podvrgnuti svoje vrste teškoj smrti. Ali samo zato da bi ustala obnovljena, i da bi zajedno sa sinovima Božjim služila vavek ne raspadljivosti i grehu već jedino pravdi. Nebo i zemlja se, u vreme poslednjeg požara, neće pretvoriti u prvobitni haos, ili potpuno uništiti, nego će se samo obnoviti, usled čega će zemlja nastaviti da bude obitalište, ali obitalište mnogo savršenije, i za žitelje najsavršenije.[31]

Ovo bogootkriveno učenje ο preobražaju prirode Crkva je zapečatila saborski jedanaestom odlukom Petog Vaseljenskog Sabora. Ona glasi: Ako ko govori da Poslednji sud znači potpuno uništenje tela, i da će kraj svega biti neveštastvena priroda — άϋλος φύσις, i da u budućem veku neće biti ničeg materijalnog nego sami goli um , neka bude anatema.[32]

Što se tiče onih ljudi koji se pri drugom dolasku Gospoda Hrista budu zatekli živi na zemlji, njihova će se tela u tren oka izmeniti u duhovna i besmrtna. Ο tome sveti Apostol Pavle, blagovesti: „Evo vam kazujem tajnu: nećemo svi usnuti — κοιμηθησόμεθα (= umreti), ali svi ćemo se izmeniti — άλλαuησόμεθα — u jedanput, u tren oka, pri poslednjoj trubi; jer će zatrubiti, i mrtvi će ustati neraspadljivi, i mi ćemo se izmeniti“.[33] — Ovim je kazana vascela tajna ljudskog bića; svako ljudsko biće putuje kroz smrt u vaskrsenje mrtvih. Α od Gospoda Hrista smrt je postala usnuće tela, spavanje tela, i sveopšte vaskrsenje mrtvih probudiće naša mrtva tela iz smrti kao iz sna. „Nećemo svi usnuti“ tojest umreti, jer će sveopšte vaskrsenje mrtvih zateći mnoge ljude žive na zemlji. Šta će se onda desiti sa njima? Oni će se „svi izmeniti“, tojest tela njihova dobiće osobine duhovnog tela, kakve će imati i tela vaskrslih iz mrtvih. Tako će se svi ljudi izjednačiti: svi će dobiti duhovna tela, pošto će se tela telesna preobraziti u tela duhovna. I to preobraženje, ta promena tela izvršiće se „u jedanput, u tren oka, pri poslednjoj trubi“. Kako? Silom vaskrslog Gospoda Hrista, jer će On Svojom svemoćnom božanskom silom izvesti iz mrtvih sva tela svih umrlih i — „mrtvi će ustati neraspadljivi“: ono što je umrlo, — a to je telo —, ustaće neraspadljivo. Tojest ustaće neraspadljivim ono što sačinjava suštinu tela, ono što će telo moje činiti mojim, i tvoje tvojim, i njegovo njegovim, i svačije svačijim. Iako će to biti „duhovna tela“, ipak će to biti ona ista tela koja su bila umrla, i sad vaskrsla. Tako isto u onih koji su pri sveopštem vaskrsenju mrtvih zateknu živi na zemlji, ostaće ista tela, samo će se iz telesnih promeniti u duhovna. Sve će se to tako obaviti, da će Petar ostati Petar u svome telu, i Pavle — Pavle takođe u svome telu, i Marko — Marko opet u svome telu.

„Mrtvi će ustati neraspadljivi“: tela će postati neraspadljiva; u njima neće biti ničeg što podleži smrti, stoga neraspadljivost postaje besmrtno svojstvo tela ljudskog. Vaskrsna sila vaskrslog Bogočoveka prostrujaće kroz sva ljudska tela obesmrćujom silom. Sveopšte vaskrsenje će se i sastojati u tome da ono što je mrtvo ne samo oživi nego se i obesmrti, te da nikad više ne umre. To će biti najsudbonosniji doživljaj ljudskog tela, koje je u ovom zemaljskom svetu, blagodareći grehu, naviklo na smrt kao na nešto prirodno i logično. Na Strašnom sudu telo će ljudsko ući u život kome nema kraja. Iako u ovom svetu raspadljivo, ono će postati neraspadljivo, i pri svem tom neće prestati biti telo, jer će zadržati one bitne osobine koje ga čine telom. Pri sveopštem vaskrsenju Bog će zadržati u telu ono što telo suštinski čini telom, iako će se ono obući u neraspadljivost. „Jer ovo raspadljivo — treba da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost“.[34]

Ova bogočovečanska blagovest dokazuje da će pri sveopštem vaskrsenju vaskrsna tela biti ona koja su umrla, koja su zbog greha bila smrtna. To neće biti neka potpuno nova tela već ova naša zemaljska tela, samo sveživotvornom silom vaskrsloga Bogočoveka preobražena u duhovna: „raspadljivo“ će se obući u „neraspadljivost“, truležno telo postaće netruležno. I tako će se desiti nešto nebivalo, nešto što mi na zemlji naziremo u svetim moštima svetitelja. Jer svetitelji još na zemlji oblače „ovo raspadljivo“, tojest telo, „u neraspadljivost“. I time nam ovde na zemlji sada posvedočavaju osnovnu blagovest Bogočovekovu ο telu: da je i oni za netruležnost, za besmrtnost, za Gospoda.[35] u tome je tajna tela, i sa njim tajna materije uopšte: da se „ovo smrtno“ — „obuče u besmrtnost“. To je dar vaskrslog Bogočoveka prirodi ljudskoj kao Prvenca iz mrtvih, — „pervenec mertvih bist“,[36] kao prvog Čoveka koji je vaskrsao da zatim nikad više ne umre.

„Α kada se ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost, i ovo se smrtno obuče u besmrtnost onda će se zbiti reč što je napisana: Pobeda proždre smrt. Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, pakle, pobeda?“[37] Zbilo se proroštvo svetog proroka Osije;[38] pobeda je proždrla smrt. Koja pobeda? Vaskrsenje Hristovo. To je jedina pobeda koja je pobedila nepobedivog pobedioca: smrt. Jer do vaskrsenja Hristovog ništa se ljudsko nije moglo oteti smrti: svako ljudsko biće bilo je pod neumitnim zakonom smrti. Svaki čovek, pa bio pobedilac na svima bojnim poljima: vojnim, naučnim, filosofskim, religioznim, umetničkim, kulturnim, uvek je naposletku bivao pobeđen od nepobedivog pobedioca: smrti. u samoj stvari, vaskrsenje Hristovo je jedina stvarna pobeda na našoj planeti. Sve druge ljudske pobede, u strogom smislu reči, i ne zaslužuju taj naziv. „Vsejadica smert (sveproždrljivko smrt)“ — doživela je svoju smrt, svoj poraz, svoju propast: proždrla ju je sila vaskrsenja Hristovog. Očigledno, sva istorija roda ljudskog svedoči: nema pobede mimo pobede nad smrću, i nema pobednika mimo pobeditelja smrti — Bogočoveka Hrista, vaistinu jedinog Spasitelja kukavnog roda ljudskog.

„Gde ti je, smrti, žalac?“ — žalac koji se zarivao u svako ljudsko biće, i izlivao otrov od koga nije bilo leka. I ko se od ljudi mogao odbraniti od zolje smrti, koja je svojim žalcem nesmetano razlivala otrov smrti po svekolikoj prirodi ljudskoj? Niko. Α šta je žalac smrti? Greh. Čim se žalac greha zario u dušu Adama i Eve, odmah se u prirodu ljudsku izlio otrov smrti, i namah razlio po vascelom biću ljudskom, te nije bilo leka od smrti ni za ljude, ni za prirodu ljudsku. I sve tako od Adama do Hrista Bogočoveka. Sa Gospodom Hristom nastaje u tome potpun prevrat: vaskrsenjem Svojim bogočovečanskim On je „otupio žalac smrti“ — greh. I smrt je postala mrtva. Otuda pri sveopštem vaskrsenju dar vaskrslog Hrista celokupnoj prirodi ljudskoj biće ovo: smrtno se oblači u besmrtnost. Ono što je za svetog proroka bilo proroštvo, za nas je postalo stvarnost. I to osnovna stvarnost. Da, ta stvarnost je temelj celokupne stvarnosti hrišćanske. Da, i temelj bića ljudskog. Bez pobede nad smrću, bez vaskrsenja Hristovog, zar biće ljudsko nije bilo bez temelja? Ta, gde smrt može biti temelj? Kao temelj ona je nesigurnija od živog peska, nesigurnija od senke. Vaskrsenjem Hristovim je obnovljen raj na zemlji i vraćena besmrtnost rodu ljudskom, jer je biću ljudskom završno i večno dat sam Bog u ličnosti vaskrslog Bogočoveka Hrista, u telu Njegovom sveživotvornom — Crkvi, koja ohristovljuje, obogočovečuje sve kroz svete tajne i svete vrline. Zato sveti Apostol i pita:

„Gde ti je, pakle, pobeda?“. Jer, pobeda pakla, šta je? — Smrt i greh. Grehom pakao pobeđuje ljude, uvlači ih u smrt, porobljava smrti. Jer gde je smrt, gde je greh, tamo je i pakao. Nema sumnje: pakao je carstvo večne smrti i večnog greha, večnog zla. To znači: carstvo đavola. Pakao smrću guta, proždire ljude. Smrt, to je njegova čeljust, njegovo ždrelo. Α u tu čeljust, u to ždrelo ljude ubacuje greh. Pošto je vaskrsenjem Svojim čudesni Gospod Hristos pobedio i smrt i greh, to je time i pakao obezoružan i pobeđen. Svepobedni pobednici u našem čovečanskom svetu, smrt i greh, pretrpeli su u vaskrsenju Bogočoveka večni poraz, od koga se nikad više ne mogu oporaviti. Da, smrt i greh ne mogu nikada više ustati iz mrtvih. Njihov poraz je vaistinu večiti poraz, i njihova smrt — vaistinu večita smrt.

Sveradosna je blagovest bogočovečanska: „Bogu hvala koji nam dade pobedu kroz Gospoda — διά τοΰ Κuρίοu (= Gospodom) našeg Isusa Hrista“.[39] Dade nam pobedu nad paklom, te pobednički smelo možemo pitati: „Gde ti je, pakle, pobeda?“ Dade nam pobedu nad smrću, te i nju možemo neustrašivo pitati: „Gde ti je, smrti, žalac?“ Dade nam pobedu nad grehom, te smo u stanju savladati, pobediti i umrtviti svaki greh, i onaj najveći i onaj najmanji. Razume se, samo — „kroz Gospoda našeg Isusa Hrista“. Jesmo li sa Gospodom Hristom u Bogočovečanskom telu Crkve Njegove, onda pomoću svetih tajni i svetih vrlina pobeđujemo i smrt, i greh, i pakao. Α kada nam se Gospodom Hristom daje pobeda nad paklom, smrću i grehom, tim našim najljućim i najvećim neprijateljima, onda nam se utoliko pre daje pobeda i nad svim što služi grehu, smrti i paklu, i što vodi u greh, u smrt, u pakao. u svima nevoljama, u svima tugama, u gonjenjima, u gladi, u golotinji, u opasnostima: „u svemu tome pobeđujemo Onim koji nas je ljubio“, tojest Gospodom Hristom.[40] Uistini On nas jedini stvarno i ljubi, jer je za nas i mesto nas pobedio nepobedive neprijatelje naše: greh, smrt i đavola. I uvek nam daje božanske sile i moći da ih i mi pobeđujemo.

 


NAPOMENE:

[1] Rm. 8, 19—23.

[2] Sr. 1 Mojs. 3, 17—18.

[3] Sr. Rm. 8, 20.

[4] Sr. 1 Mojs. 1, 31.

[5] Rm. 8, 21.

[6] Posljedovanie pogrebenija.

[7] Sr. 2 Petr. 3, 13; Otkr. 21, 1.

[8] Catech. XV, 3.

[9] De fid. resurr. 11, 102

[10] 1 Kop. 7, 31.

[11] De civit. Dei, XX, 14.

[12] Cp. MK. 16, 15; Kol. 1, 23; Rm. 8, 19. 21.

[13] Mt. 24, 3—25. 46; 13, 4043. 49—50; Mk. 13, 4—37; Lk. 21, 7—36.

[14] Sr. Mt. 13, 39—42; sr. Otkr. 14, 15.

[15] Mt. 13, 39; 24, 3; 28, 20.

[16] 1 Kor. 7, 31.

[17] Sr. 1 Mojs. 1, 31.

[18] Sr. Mt. 24, 29; Mk. 13, 25; Lk. 21, 25. 26; Otkr. 6, 12—14.

[19] Sr. Otkr. 14, 15.

[20] Lk. 21, 29—31; sr. Mt. 24, 32—33.

[21] 2 Petr. 3, 7. 10. 12.

[22] 2 Petr. 3, 13.

[23] 2 Petr. 3, 6. 7.

[24] Rm. 8, 19—22.

[25] Sr. Jn. 8, 34—36.

[26] Otkr. 21, 1.

[27] Contra haeres. V, 36, 1.

[28] Rm. 8, 20—21.

[29] Rm. 8, 22.

[30] In Ep. ad Rom„ Homil. 14, 5.

[31] Haeres. 64, s. 38. 39.

[32] Mansi IX 396-400.

[33] 1 Kor. 15, 51—52.

[34] 1 Kor. 15, 53.

[35] Sr. 1 Kor. 6, 12—20.

[36] tropar trećega Glasa; — Osmoglasnik.

[37] 1 Kor. 15, 54—55; sr. 2 Kor. 5, 4.

[38] Os. 13, 14.

[39] 1 Kor. 15, 57.

[40] Rm. 8, 35. 36.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *