NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

BOGOČOVEK KAO SUDIJA

Eshatologija

 

Posebni sud

 

Prirodno je da Bog koji je Tvorac, Spasitelj i Posvetitelj bude u isto vreme i Sudija. Jer kao Tvorac, On nam je dao život; kao Spasitelj, On nas je spasao od greha, smrti i đavola; kao Posvetitelj, On nam je u Crkvi dao sva sredstva za osvećenje, spasenje i oboženje; kao Sudija, On ceni, sudi i prosuđuje kako smo se koristili životom koji nam je dao i sredstvima spasenja koja nam je u Crkvi ostavio.

Po učenju Svetog Otkrivenja Poslednji sud nad svetom pripada Gospodu Hristu, pošto je On Spasitelj sveta. u Svetom Pismu se veli: Bog Otac sav sud dade Sinu.[1] Ovaj sud nad svetom Gospod Hristos će obaviti pri Svom Drugom dolasku, jer će onda doći „da sudi živima i mrtvima“. I to će biti završni sud. No i pre toga Gospod vrši prethodni sud nad svakim čovekom čim umre i duša njegova otide iz ovog u onaj svet. Ovaj sud se naziva Posebni sud. Na ovom Posebnom sudu Gospod određuje duši udeo u zagrobnom životu sve do opšteg vaskrsenja tela kaje će biti pri Drugom dolasku Gospoda Hrista.

Na Posebnom sudu Gospod dodeljuje pravednim dušama privremeno i nepotpuno blaženstvo, a grešnim dušama — privremeno i nepotpuno mučenje. Pri tome Bog uzima u obzir celokupno moralno stanje duše u trenutku smrti: svu sadržinu duše sa kojom je ona ušla u zagrobni svet. No tu je od presudnog značaja odnos čovekov za života na zemlji prema Trojičnom Božanstvu, prema spasiteljskom podvigu Gospoda Hrista, i prema Bogočovečanskom telu Njegovom — Crkvi.

Spasiteljeva priča ο bogatašu i Lazaru jasno pokazuje da po smrti odmah nastaje sud nad dušom svakoga čoveka, posle koga ova odlazi ili u mesto blaženstva i radosti, ili u mesto mučenja i žalosti.[2] I jedno i drugo mesto dodeljuju se s obzirom na zemaljski život čoveka.[3]

Neizmerno hristočežnjivi nebovidac, sveti Apostol Pavle, koji je za života na zemlji bio uznesen do trećega neba, uznesen i u sami raj, i video tajne zagrobnog sveta, određeno i jasno uči ο Posebnom sudu: Ljudima je određeno jedanput umreti, a po tom sud.[4] On na to ukazuje još kada govori ο nagradama koje se odmah posle smrti dobijaju za evanđelske podvige na zemlji.[5]

Sam način na koji se obavlja Posebni sud, tajanstvenošću svojom ponire u bezobalni bezdani okean neizbrojivih nebeskih tajni Božjih. Radi spasenja našeg nama je donekle otkrivena Bogom i tajna Posebnog suda; i to otkrivena preko svetih Apostola i svetih Otaca, jer su oni svojim bogougodnim životom postali prisni Bogu, „domaći Bogu“.[6] Svojim ohristovljenim umom („mi um Hristov imamo“ — 1 Kor. 2, 16) oni su pronikli u tu nebesku tajnu, ukoliko se ona može otkriti ljudskoj prirodi a da ne naškodi opštem planu bogočovečanskog domostroja spasenja. Po svemu što oni blagoveste ο tome, vidi se jasno da dušu čovekovu, po njenom izlasku iz tela, susreću bestelesni duhovi, i sveti Anđeli i zli dusi, i prate je na putu kroz razna sudska područja, na kojima ona polaže račun ο vascelom životu svom na zemlji: ο svima svojim mislima, osećanjima, željama, rečima, postupcima, delima, na osnovu kojih se njoj dodeljuje udeo u zagrobnom životu i svetu.

Mnogo je svetopredanjskih svedočanstava ο tome. Spomenućemo samo neka od njih. Mitarstva su neka vrsta carinarnica, na koje nailaze duše umrlih ljudi ulazeći ka prestolu Nebeskog Sudije. Na mitarstvima stoje duhovi zla i traže od svake duše carinu ili otkup za grehe koje je počinila. Ta carina, taj otkup sastoji se u dobrim delima, suprotnim učinjenom grehu. Naziv: mitarstva i mitari (= carinarnice i carinici), pozajmljen je iz jevrejske istorije. Kod Jevreja mitarima su se nazivali lica, određena od Rimljana za skupljanje poreza. Pri tom poslu, mitari su upotrebljavali sva moguća sredstva, samo da bi što više skupili dažbina. Mitari su stajali kod naročitih carinarnica, ili trošarinskih stanica, i naplaćivali za prenošenu robu trošarinu. Te trošarinske stanice nazivale su se mitnice, mitarstva. Ovaj naziv hrišćanski pisci su upotrebili i nazvali mitarstvima ona mesta u vazduhu između zemlje i neba, na kojima zli dusi zadržavaju duše pokojnika pri njihovom uzlazu ka Prestolu Gospodnjem, istražuju njihove grehe, starajući se da ih okrive za sve moguće grehe, i na taj način nizvedu u ad.

Suštinu učenja ο mitarstvima bogomudro je izrazio Sveti Kiril Aleksandrijski (+444) u ovome znamenitom spisu: Reč ο ishodu duše (Λογος περι εζοδον της ψυχης). Tamo se kaže: „Pri razlučenju duše naše sa telom, staće pred nas, s jedne strane, vojska i Sile Nebeske, s druge — vlasti tame, starešine vazdušnih mitarstava, izobličitelji naših dela. Ugledavši ih, duša će zadrhtati i ustreptati; i u toj pometenosti i užasu ona će tražiti sebi zaštitu u Anđela Božjih. No i primljena od Anđela i pod njihovim okriljem prolazeći vazdušno prostranstvo i ulazeći na visinu, ona će naići na razna mitarstva koja će joj preprečavati put njen u Carstvo, zaustavljati i zadržavati njeno stremljenje ka Carstvu. Na svakom od ovih tražiće se računa za posebne grehe… Svaka strast, svaki greh imaće svoje mitare i istjazatelje. Pri tome će biti prisutne i božanske Sile i zbor nečistih duhova; i dok će božanske Sile iznositi vrline, dotle će nečisti dusi izobličavati grehe njene… I ako se duša zbog pobožnog i bogougodnog života svog pokaže dostojna nagrade, uzeće je Anđeli i ona će neustrašivo poleteti κ Carstvu . .. Ako se pak, naprotiv, pokaže da je ona provodila život u neradu i neuzdržanju, onda će ona čuti onaj strašni glas: Neka se uzme bezbožnik, neka ne vidi slave Gospodnje;[7] tada će je ostaviti Anđeli Božji i uzeće je strašni demoni; i duša, vezana nerazdrešivim uzama, strovaljuje se u tamnice pakla“.

Najpotpunije svetopredanjsko učenje ο mitarstvima nalazi se u „Žitiju prepodobnog Vasilija Novog“.[8] Blažena Teodora, učenica i dobrotvorka Svetog Vasilija Novog, po svetiteljevom blagoslovu, u viđenju posle smrti opisuje vrlinskom učeniku svetiteljevom Grigoriju svoju smrt i hodanje po mitarstvima.

Čedo Grigorije, govoraše ona, kada se moj život približi kraju, i nastade čas razlučenja od tela, ja videh gde oko odra mog stoji mnoštvo đavola. Lica im behu crna kao ugalj i katran, oči kao žeravice, a pogled tako strašan kao i sam pakao ognjeni. I oni stadoše grajati i pometnju stvarati: jedni rikahu kao marva i zverovi, drugi lajahu kao psi, treći zavijahu kao vuci, četvrti groktahu kao svinje, i ovi besno gledahu u mene, prećahu mi, navaljivahu na mene škrgućući zubima, željni da me odmah progutaju. I spremahu hartije kao očekujući dolazak nekog sudije, i otvarahu knjige u kojima behu opisana sva moja zla dela. Tada uboga duša moja beše u velikom strahu i trepetu. I malo mi behu samrtne muke, nego mi i taj grozni prizor strašnih i opakih đavola beše kao druga svestrašna smrt. Odvraćah oči tamo-amo, da ne gledam njihova odvratna lica, niti im glas čujem, ali ih ne mogoh izbeći, jer ih bezbroj njih videh svuda kako se deru i viču, i ne beše nikoga da mi pomogne. U takvoj nevolji, sva iznemogla, ja ugledah gde mi dolaze dva svetlonosna Anđela Božja u obliku divnih mladića, čiju je lepotu nemoguće iskazati. Lica im behu veoma svetla, oči — pune ljubavi, kosa na glavi kao sneg bela sa zlatastim prelivanjem, odeća im beše kao munja, zlatnim pojasima behu krstoliko opasani preko grudi. Približivši se mome odru, oni stadoše s moje desne strane, tiho razgovarajući nešto među sobom. Kad ih videh, srce mi se obradova, i ja veselo gledah u njih. Α oni crni đavoli, videvši ih uzdrhtaše, i odstupiše podalje. I jedan svetlonosni mladić s jarošću im doviknu: O bestidni, prokleti, mračni i zlobni neprijatelji roda ljudskog! Zašto svagda vi prvi dotrčite kod onih koji umiru i, nadajući dreku, plašite i smućujete svaku dušu koja se razlučuje od tela? Ali, nemojte se mnogo radovati, jer ovde nećete naći ništa, pošto je sa ovom dušom Božje milosrđe, i nema vam u njoj udela ni iseta.

Kada to Anđeo reče, odmah se demoni uskomešaše, nadajući silnu dreku i viku. I stadoše iznositi zla dela moja od mladosti učinjena, i govorahu: Ništa u njoj nemamo, je li? Α ovi gresi čiji su? Ne učini li ona te i te grehe? — Tako vičući oni očekivahu smrt. I gle, smrt naiđe ričući kao lav, veoma strašna po izgledu; nekako je ličila na čoveka, ali nije imala mesa na telu, sva je bila sastavljena od golih kostiju ljudskih. Α nosila je raznovrsna opuđa za mučenje: mačeve, strele, koplja, kose, srpove, ostane, testere, sekire, tesle, čekiće, udice, i neka druga nepoznata oruđa. Ugledavši tο, jadna duša moja uzdrhta od straha. Α sveti Anđeli rekoše smrti: Šta oklevaš? Razreši ovu dušu od tela, razreši je brzo i krotko, jer nema velike terete grehovne. — I ona mi odmah priđe: uze mali čekić i stade mi odsecati najpre noge, zatim ruke, pa onda mi drugim oruđima oduze sve ostale delove tela. I ja ne imađah ruke ni noge, i celo mi se telo umrtvi, te ne mogoh više da se pokrenem. Zatim uze teslu i odseče mi glavu, te više ne mogoh pokrenuti glavu, jer mi postade tuđa. Posle svega toga ona napravi u čaši neku tečnost, prinese mi je ustima i natera me da je popijem. No taj napitak beše tako gorak, da se duša moja sva ustrese, i iskoči iz tela kao silom istrgnuta. I odmah je svetlonosni Anđeli uzeše na svoje ruke. I osvrnuvši se nazad ja videh telo moje gde leži mrtvo, neosetljivo i nepomično. Kao kad neko svuče svoje odelo i baci ga, pa gleda na njega, tako i ja gledah na svoje telo kao na odelo koje sam svukla. I čuđah se veoma.

Dok su me sveti Anđeli držali, opkoliše nas mnogi đavoli, vičući: Ta duša ima mnoštvo grehova, ona mora da nam odgovara! — I pokazivahu moje grehe. Α sveti Anđeli stadoše tražiti moja dobra dela, i nađoše, koliko sam blagodaću Gospodnjom bila učinila. I skupiše sva dobra što sam bila učinila: milostinju što sam udelila ubogima, ili sam gladnoga nahranila, ili žednoga napojila, ili gologa odenula, ili stranca u dom primila i ugostila, ili svetima poslužila, ili bolesnika posetila, ili sužnje u tamnici obišla i pomogla im; ili kad sam s usrđem u crkvu otišla i sa umilenjem i suzama se molila, ili sam pažljivo slušala crkvene molitve i pesme, ili sam donela crkvi tamjan i sveće ili neki drugi poklon, ili sam jelej sipala u kandila pred svetim ikonama, ili sam ikone pobožno celivala; ili što sam postila sredu i petak i sve svete postove, i koliko sam metanija napravila i noćna bdenija održala, i kada sam od srca uzdahnula κ Bogu, i kada sam plakala zbog grehova svojih, i kada sam ispovedala Bogu pred duhovnim ocem grehe svoje i iskreno se za njih kajala i ispaštala; ili što sam dobro učinila bližnjem, i što se nisam naljutila na neprijatelje, i što sam otrpela neku uvredu i zlostavljanje, i što nisam zlopamtila, i što sam za zlo dobrim uzvraćala, i što sam se ponizila, i što sam nad tuđom bedom uzdahnula i sažalila se, i što sam saosetila patnicima, i što sam utešila plačnoga, i što sam kome pomogla, i što sam kome u dobrom delu pripomogla, i što sam nekog od zla odvratila, i što oči svoje okrenuh od taštine, i što jezik svoj uzdržah od zakletve, laži, klevete i praznoslovlja; i sva druga moja, čak i najmanja dobra dela, sveti Anđeli sabirahu, i spremahu se da ih stave na terazije nasuprot mojim zlim delima. Α đavoli, videći to, škrgutahu na mene zubima, jer su želeli da me odmah dograbe iz ruku anđelskih i odvuku na dno pakla.

Blažena Teodora produži kazivati: u to vreme tamo se neočekivano pojavi prepodobni otac naš Vasilije, i reče svetim Anđelima: Gospodo moja, ova mi je duša mnogo poslužila u starosti mojoj. Stoga se za nju molih Bogu, i On mi je podari. — Rekavši to, on izvuče iz svojih nedara crvenu kesu punu, i dade je svetim Anđelima govoreći: Kada budete prolazili vazdušna mitarstva, i zli dusi stanu istjazavati ovu dušu, vi je otkupljujte ovim od njenih dugova. Jer, blagodaću Božjom, ja sam bogat. Svojim znojem i trudom sabrao sam veliko blago, i ovu kesu poklanjam onoj duši koja mi je poslužila. — Pošto to reče, on ode. Α zli dusi, videvši to behu u nedoumici, i postaše nevidljivi. U tom opet dođe ugodnik Božji Vasilije, donevši sa sobom mnogo sudova punih čistoga jeleja i skupocenog mira. I otvarajući jedan za drugim on ih izlivaše na mene, i ja se ispunih duhovnog miomira, i osetih kako se promenih i postadoh veoma svetla. Tada prepodobni opet reče svetim Anđelima: Gospodo moja, kada sve što treba svršite ovoj duši, onda je odvedite u dom koji mi je od Boga ugotovljen da tamo živi. — Rekavši to, on postade nevidljiv. A sveti Anđeli me uzeše, i iđasmo po vazduhu na Istok.

Dok smo putovali sa zemlje ka nebu, sretoše nas najpre vazdušni dusi prvog mitarstva. Na prvom mitarstvu se istražuju gresi, učinjeni rečima ljudskim, rečima praznim, besmislenim, ružnim, nepromišljenim. I mi odmah zastadosmo tamo. I đavoli izneše knjige, u kojima behu zapisane sve moje reči, koje sam izgovorila od mladosti: sve što sam ma kad progovorila nepotrebno, i glupo, a naročito sve što sam ružno govorila, i šale iz mladosti, i smeške, što je uobičajeno kod mladeži. Videh tamo zapisane sve moje lude reči, nepristojne razgovore, svetovne bezobrazne pesme, neumesne usklike, smejanja i kikotanja. I đavoli me optuživahu zbog toga, ukazujući vreme i mesta i lica, kada sam, gde i sa kim tašte razgovore vodila, i rečima svojim gnevila Boga, a nisam to upisivala sebi u grehe, niti ispovedila duhovnom ocu, niti se kajala. Videći to, ja sam ćutala kao nema, nemajući šta da odgovorim zlim dusima, jer su me s pravom optuživali. Samo sam se čudila u sebi, kako to oni nisu zaboravili, a prošlo je toliko godina, i ja sam sve to davno zaboravila, da mi ni kasnije na um padalo nije. Α oni mi sve to potanko izlagahu kao da sam danas to govorila. I ja se prisećah da je sve to bilo tako. I dok sam ja postiđena ćutala, i ujedno drhtala od straha, sveti Anđeli koji su me vodili izneše nasuprot tim (mojim gresima nešto od mojih kasnijih dobrih dela, nedostatak dopuniše od dara prepodobnog Vasilija, oca mog, te me otkupiše, i mi krenusmo dalje.

I približismo se drugome mitarstvu, mitarstvu za laž. Na njemu se istražuje svaka lažna reč, a naročito krivokletstva, prazna prizivanja imena Gospodnja, lažna svedočenja, neispunjavanje zaveta datih Bogu, netačno ispovedanje svojih grehova, i druge slične lažne stvari. Duhovi ovog mitarstva su ljuti i svirepi, uporni i cepidlake. Čim nas zaustaviše, odmah me stadoše podrobno ispitivati. I optužiše me za dve stvari: prvo, ponekad sam slagala u sitnicama, a to nisam upisivala sebi u greh, i drugo. mnogo puta nisam od stida sve tačno ispovedila pred svojim duhovnim ocem. I zbog toga zli dusi likovahu, i hoćahu da me otmu iz ruku mojih vodilaca. Ali sveti Anđeli staviše protiv tih mojih grehova nešto od mojih dobrih dela, a ostalo nadoknadiše darom oca mog, i tako me otkupiše. I mi nesmetano krenusmo naviše.

Zatim stigosmo, veli blažena Teodora, do trećeg mitarstva, mitarstva za osuđivanje i klevetu. Kad nas tamo zaustaviše, ja uvideh kako je težak greh osuđivati bližnjega, i kako je veliko zlo drugoga klevetati, osuđivati, sramotiti, grditi i ismevati, i tuđem se grehu potsmevati a ovoje grehe ne videti. Jer takve opaki islednici opako ispituju kao antihriste, koji su na sebe uzeli ulogu Hristovu, i proglasili sebe sudijama svojih bližnjih, dok su sami zaslužili bezbrojne osude. No blagodaću Hristovom, u meni malo što tamo nađoše. Jer sam se celog života svog budno čuvala da nikog ne osudim, niti oklevetam, niti da se kome potsmevam, niti koga da grdim. Istina, ponekad slušajući druge gde osuđuju, ili klevetaju, ili se kome potsmevaju, ja obratih izvesnu pažnju ili iz neobazrivosti dodadoh po koju beznačajnu reč, pa se odmah trgoh u sebi. Ali, i to mi ovde od islednika bi ocenjeno kao osuđivanje i kleveta. No i tu me sveti Anđeli otkupiše darom prepodobnog Vasilija, pa krenusmo naviše.

I dođosmo do mitarstva, zvanog mitarstvo za stomakougađanje. I odmah izjuriše pred nas ti opaki dusi. Lica im behu strahovito odvratna, jer oni izražavahu sobom slastoljubive črevougodnike i grozne pijance. I jedni od njih nošahu poslužavnike s jelima, drugi čaše i bokale sa pićima. u stvari ta jela i ta pića behu smrdljiv gnoj i odvratna bljuvotina. I pravljahu se da su presiti i pijani, i igrahu uz muziku, i sve činjahu ismevajući grešne duše koje dovođahu na njihovo mitarstvo. Ovi duhovi nas opkoliše kao psi, i zaustaviše. I odmah iznesoše pred mene sva moja prejedanja, i kada tajno jedoh, i kada preko mere i potrebe jedoh, i kad kao svinja jedoh bez molitve i ne prekrstivši se, i kad za vreme svetih postova jedoh pre no što je crkvenim pravilom propisano, i kad što zbog neuzdržanja okusih pre obeda, i kad za trpezom preko mere jedoh. Isto tako oni mi pokazaše sva moja opijanja, iznoseći mi čaše i bokale iz kojih sam pila, i broj ispijenih čaša, i govorahu mi: toliko si čaša popila u to i to vreme, na toj i na toj gozbi, sa tim i tim ljudima. Α u drugo vreme i na drugom mestu toliko si čaša popila, i opila si se da nisi znala za sebe, i povraćala si. Α tamo i tamo pila si vina i druga pića, i mnogo si pirovala, i uz svirku i muziku igrala, pevala, skakala, jedva su te kući odveli, toliko si se bila napila. Usto mi pokazivahu i ono što sam nekad u nedeljne ili praznične dane slučajno popila pre svete Liturgije. Sve to i mnoga moja druga ugađanja. stomaku oni mi iznošahu, i istraživahu, i radovahu se, kao da me već imaju u svojim rukama, željni da me u pakao odvedu. Α ja drhtah, videći sebe tako okrivljenu, i nemajući čime da se branim. No sveti Anđeli, uzevši koliko treba od dara prepodobnog Vasilija, otkupiše me. Α đavoli na to povikaše, i silno se uznemiriše, grajeći: Propade nam trud, propade nam nada! i bacahu po vazduhu hartije na kojima behu ispisani moji gresi. Gledajući to, ja se radovah. I mi krenusmo odatle bezbedno.

Zatim stigosmo do petog mitarstva, mitarstva za lenjost. Na njemu se istražuju svi dani i časovi, provedeni u neradu, i zadržavaju gotovani, koji od tuđeg truda žive a sami neće da rade, i radnici koji primaju platu a ne rade koliko treba. Tamo se istjazavaju i oni koji se ne staraju oko slavljenja Boga, i lenje se u praznične i nedeljne dane da idu na jutrenje, i na svetu Liturgiju, i na druga bogosluženja. Tamo se ispituje mrzovolja i nehat, i potanko istražuje svačija lenjost i nestaranje ο duši svojoj. I mnogi se odatle nizvode u ponor. I mene tamo mnogo ispitivahu, i ne bih se mogla osloboditi duga zbog grehova te vrste, da moj nedostatak ne bi dopunjen darom prepodobnog Vasilija. Tako otkupljenu, odvedoše me odatle.

I potom naiđosmo na šesto mitarstvo, mitarstvo za krađu. Na njemu nas kratko zadržaše. I pošto nešto malo dadosmo, prođosmo. Jer mi ne nađoše nikakvu krađu, osim nekih vrlo sitnih koje sam u detinjstvu počinila iz neznanja.

Odatle dođosmo na sedmo mitarstvo, mitarstvo za srebroljublje i tvrdičluk. No i njega brzo prođosmo. Jer me je Gospod celog života štitio; nisam se patila oko mnogog sticanja, niti sam bila srebroljubiva; bila sam zadovoljna onim što mi je Gospod slao; nisam bila tvrdica, već sam rado davala nevoljnima od onoga što sam imala.

Idući naviše, naiđosmo na osmo mitarstvo, mitarstvo za kamatu. Tu istjazavaju one što daju novac pod interes, i one koji nečasnim načinom zarađuju, i zelenaše, i one koji tuđe prisvajaju. Tamošnji islednici me vrlo brižljivo ispitaše, i pošto ništa ne nađoše, škrgutahu na me zubima. Α mi krenusmo dalje, blagodareći Boga.

Onda stigosmo na deveto mitarstvo, mitarstvo za nepravdu. Na njemu se ispituju sve nepravedne sudije, podmitljive sudije, i sudije koji krive oslobađaju a nevine osuđuju. Tamo se istražuje zakidanje plate radnicima, i lažno merenje pri trgovanju. Uopšte, tamo se istražuju svakovrsne nepravde koje su učinjene. No mi, blagodaću Hristovom, prođosmo ovo mitarstvo bez muke, davši nešto malo.

Isto tako i sledeće mitarstvo, mitarstvo za zavist, prođosmo ne davši ništa, jer nikome nikada ne pozavideh. Iako se tamo istraživaše i neljubav, mržnja, nedruželjublje, nenavist, ipak se milosrđem Hristovim obretoh nevina u svima tim ispitivanjima. Istina, đavoli besno škrgutahu na me zubima, ali se ja ne bojah. I mi produžismo put radujući se.

Na sličan način prođosmo i mitarstvo za gordost, na kome nadmeni duhovi gorde istjazavahu za hvalisavost, visoko mišljenje ο sebi, oholost, veličanje. Tamo se brižljivo ispituje i to, da li je čovek ukazivao dužno poštovanje roditeljima, ocu i majci, i vlastima od Boga postavljenim; i ako se ogrešio ο njih, koliko puta i u čemu. Uopšte, ispituju se i sva ostala gorda dela i tašte reči. To mitarstvo mi prođosmo, pošto vrlo malo odgovarasmo, i ja bih slobodna.

Zatim stigosmo na dvanaesto mitarstvo, mitarstvo za gnjev i jarost. Tamo vazdušni islednici behu svirepi. Ali od nas ne dobiše mnogo, i mi odosmo dalje radujući se u Gospodu, koji štiti grešnu dušu moju molitvama prepodobnog oca mog svetog Vasilija.

Potom nas srete trinaesto mitarstvo, mitarstvo za zlopamćenje. Na njemu nemilosrdno istjazavaju one koji u srcu svom drže zlobu prema bližnjem, i one koji vraćaju zlo za zlo. Njih odatle zlobni duhovi sa velikom jarošću odvode u tartar[9] No milosrđe Gospodnje i tamo me zaštiti, jer nisam bila zlobna ni prema kome, niti sam zlopamtila učinjene mi pakosti, nego sam čak i prema neprijateljima svojim bila nezlobiva i volela ih koliko sam mogla, pobeđujući zlo dobrim. I nađe se na tom mitarstvu da ništa ne dugujem. I zbog toga tamošnji đavoli kukahu, jer odlažah slobodna iz njihovih opakih ruku.

I mi produžismo dalje, veli blažena Teodora, veseleći se u Gospodu. I ja upitah moje vodioce, svete Anđele: Molim vas, gospodo moja, recite mi , otkuda ove strašne vazdušne vlasti znaju sva zla dela ovih ljudi koji žive po celom svetu, kao i moja, ne samo ona javno već i ona tajno učinjena, tačno znaju i izobličavaju? Na to mi sveti Anđeli odgovoriše: Svakome hrišćaninu na svetom krštenju Bog dodeljuje anđela čuvara, koji nevidljivo čuvajući čoveka, upućuje ga na svako dobro delo i danju i noću u sve dane života njegova sve do samrtnog časa, i zapisuje sva dobra dela njegova što učini u ovom životu, da bi dotični čovek dobio od Gospoda milost i večnu nagradu u Carstvu nebeskom. Isto tako i knez tame, želeći da sav rod ljudski odvuče u svoju pogibao, određuje po jednog zlog duha svakome čoveku, koji stalno prati čoveka, motri na sva njegova zla dela, na koja ga lukavstvima svojim i bodri, i skuplja svo zlo što čovek učini. Zatim sve te grehe čovekove odnosi odgovarajućim mitarstvima, gde se svaki greh zapisuje, te su tako svima vazdušnim knezovima poznati svi gresi svih ljudi po celome svetu. I kada se duša razluči od tela, i hita da uziđe na nebo ka Tvorcu svom, tada je oni nečastivci sprečavaju, pokazujući zapisane grehe njene. I ako duša ima više dobrih dela nego grehova, oni je ne mogu zadržati. Pronađu li pak kod nje više grehova nego dobrih dela, oni je zadržavaju za vreme, i zatvaraju u tamnicu neviđenja Boga, i muče je, ukoliko im sila Božja dopušta da je muče sve dok ta duša molitvama Crkve i milostinjama svojih bližnjih ne bude iskupljena. Ako se pak koja duša nađe toliko grešna i odvratna Bogu, da joj nema nade na spasenje, već je večna pogibao očekuje, oni je odmah nizvode u bezdan, gde je i njima opremljeno mesto za večne muke, i tamo je drže do drugog dolaska Gospodnjeg, posle koga će se ona sa telom svojim zajedno sa njima mučiti u paklu ognjenom.

Dok mi sveti Anđeli ovo govorahu stigosmo na četrnaesto mitarstvo, mitarstvo za ubistva. Na njemu se istražuju ne samo razbojništva, nego i svaka rana, svaki udarac čim bilo i gde bilo, po leđima ili po glavi ili po vratu ili po licu; sve se to potanko ispituje, i na terazije stavlja. Ali mi, i tamo malo stavivši, prođosmo dobro.

I naiđosmo na petnaesto mitarstvo, mitarstvo za čaranja, bajanja, trovanja, i prizivanja đavola. Duhovi na ovom mitarstvu behu u obličju gmizavaca, škorpija, zmija, aspida i žaba, da ih je bilo strašno i odvratno gledati. Ali i tamo, blagodaću Gospoda mog, na meni se ništa ne nađe, i mi prođosmo odmah ne davši ništa. Α oni duhovi se srđahu na mene i vikahu: Doći ćeš na mesto gde se istražuje blud, videćemo da li ćeš se i tamo izvući!

Dok smo odatle išli naviše, kazuje dalje blažena Teodora, ja upitah svete Anđele koji me vođahu: Gospodo moja, da li svi hrišćani prolaze ova mitarstva? I nije li moguće da čovek prođe ovuda bez istjazavanja i straha koji bivaju na mitarstvima? Sveti Anđeli mi odgovoriše: Nema drugog puta za duše vernih što uzlaze na nebo; sve one prolaze ovuda, ali ne bivaju sve tako istjazavane kao ti, već samo slični tebi grešnici, koji su nepotpuno ispovedali svoje grehe, stideći se i skrivajući pred duhovnim ocem svoja sramna dela. Α oni koji istinski ispovede sva svoja zla dela, i žale i kaju se zbog učinjenih zala, njima se gresi milosrđem Božjim na nevidljiv način brišu. I kad takva duša dolazi ovamo, vazdušni islednici otvaraju svoje knjige, ali ništa ne nalaze zapisano protiv nje, i ne mogu da joj učine nikakvu pakost, niti da je uplaše, i duša radujući se uzlazi κ prestolu blagodati. I da si ti potpuno i istinski ispovedila sve svoje grehe, i dobila razrešenje, ne bi bila ovako strašno istjazavana na mitarstvima. Ali tebi pomaže to, što si davno prestala da smrtno grešiš, i što si ostale mnoge godine svoga života provela u vrlinama; no naročito ti pomogoše molitve prepodobnog oca Vasilija kome si svim srcem mnogo poslužila.

Tako razgovarajući stigosmo do šesnaestog mitarstva, mitarstva za blud. Na njemu se istražuje svako bludničenje, i maštanje umom ο bludu, i razmišljanje ο bludu, i pristajanje u mislima na blud, i naslađivanje bludnim pomislima, i pohotljiva pipanja, i strasni dodiri. Knez ovoga mitarstva seđaše na svom prestolu, obučen u gadnu i smrdljivu odeću, penom krvavom okvašenu, kojom se on gorđaše kao carskom porfirom. I mnoštvo đavola stajahu pred njim. Oni kad me ugledaše da sam stigla tamo, do njih, veoma se začudiše. I onda iznesoše zapisana bludna dela moja, i izobličavahu me, pokazujući lica sa kojima sam grešila, i vreme kad sam grešila danju i noću, i mesta na kojima sam koji greh učinila. I ja im ne mogoh ništa odgovoriti, samo drhtah od straha, i stid me pojede. Tada sveti Anđeli rekoše đavolima u odbranu moju: Ostavite ta davnašnja bludna dela; ona je ostalo vreme svoga života provela podvižnički u čistoti i uzdržanju. Đavoli odgovoriše: Znamo i mi da je ona davno prestala sa grehom, ali se nije kako valja ispovedila pred duhovnim ocem, niti je od njega dobila propisane zapovesti za otkajavanje grehova. Zato je naša. Α vi: ili nam je ostavite, ili je otkupite dobrim delima. — I položiše sveti Anđeli mnogo od mojih dela, no mnogo više od dara prepodobnog Vasilija, te se tako jedva izbavih ljute bede. I onda produžismo put.

Zatim stigosmo na sedamnaesto mitarstvo, mitarstvo za preljubu. Tu se istražuju gresi supružnika, koji nisu bili verni u braku i nisu postelju svoju bračnu očuvali neoskvrnavljenom. Isto tako se tu isleđuju otmice radi bluda, i silovanja. Tu grozno istjazavaju i ona Bogu posvećena lica, koja su svoju čistotu zavetovala Hristu, pa pala u blud. Na tom mitarstvu se i ja pokazah kao veliki dužnik, i bejah izobličena kao preljubnica, i pogani dusi i nemilosrdni islednici već behu gotovi da me otrgnu iz ruku Anđela i svedu na dno pakla. Ali se sveti Anđeli mnogo prepiraše s njima, i izneše na sredinu sve moje potonje trudove i podvige, i jedva me otkupiše, ne toliko mojim dobrim delima koliko darom oca mog Vasilija. Od njegovog dara vrlo mnogo uzeše i na terazije položiše, i tako moja bezakonja nadmeriše. Onda me uzeše, i mi nastavismo put.

I približismo se osamnaestom mitarstvu, mitarstvu za sodomiju. Na njemu se istražuju protivprirodni gresi muškaraca i ženskinja, i blud sa đavolima, i sa beslovesnim životinjama, i rodoskrvenje, i druge gadosti što se tajom vrše, koje je stidno i spomenuti. Knez ovoga mitarstva odvratniji je od svih odvratnih i gadnih demona, sav oblepljen smrdljivim gnojem; a takve su i sluge njegove. Smrad njihov beše nepodnošljiv, nakaznost njihova neopisiva, i jarost i ljutina njihova neiskazana. Oni nas brzo opkoliše. Ali milošću Gospodnjom ništa takvo u meni ne nađoše, i postiđeni pobegoše, a mi radujući se nastavismo put. I rekoše mi sveti Anđeli: Videla si, Teodoro, strašna i odvratna mitarstva za blud. Znaj dakle, da ih malo koja duša prođe bez muke, pošto sav svet leži u zlu sablazni i poganštine, i svi su ljudi slastoljubivi i bludoljubivi, i misao je čovekova od mladosti njegove naklonjena zlu, i jedva ko čuva sebe od bludnih nečistota. Malo je onih koji umrtvljuju svoje telesne požude, zato malo onih koji ova mitarstva prolaze slobodno. Velika većina koji dovde dođu, ovde propadaju. Jer opaki islednici bludnih dela dograbljuju bludne duše i odvlače u ad, mučeći ih gorko. I hvale se knezovi mitarstva za blud, govoreći: Mi više od svih drugih mitarstava ispunjujemo pakao svojom ognjenom rodbinom! No ti, Teodoro, blagodari Boga što si već, molitvama tvoga oca prepodobnog Vasilija, prošla ta mitarstva, i odsada nećeš videti zla ni straha.

Posle toga, priča dalje blažena Teodora, stigosmo na devetnaesto: mitarstvo za jeresi. Tu se istražuju nepravilna učenja ο veri, otstupanja od Pravoslavnog veroispovedanja, maloverja, sumnje u veri, hule na svetinju, i ostalo tome slično. To mitarstvo prođosmo bez ikakvog ispitivanja, i već besmo na domaku nebeskih vrata. Ali nas ovde sretoše pakosni dusi poslednjeg mitarstva, mitarstva za nemilosrđe i tvrdoću srca. Ovi islednici behu svirepi; knez njihov ljut, izgledao je mršav i mrzovoljan, no od besa disao je ognjem nemilosrđa. I ako se neko, koji je izvršio velike podvige i postove i molitve i sačuvao svoju devstvenost i iznurio telo svoje uzdržavanjem, nađe da je bio nemilosrdan i nemilostiv, njega sa ovog mitarstva odmah odvlače dole i zatvaraju u bezdanu pakla, gde nikad milost doživeti neće. No mi, blagošću Hristovom, prođosmo i to mitarstvo bez muke, uz pomoć molitava prepodobnog Vasilija, koji mi od svojih dobrih dela podari mnogo za moje otkupljenje.

Izbavivši se od gorkih mitarstava, veli blažena Teodora, mi se zatim s radošću približismo samim vratima nebeskim. Α vrata nebeska behu kao najblistaviji kristal, blistala su neiskazano, i na njima stajahu suncoliki mladići. Kad videše da me Anđeli vode, oni se silno obradovaše što sam se, štićena milosrđem Božjim izbavila od vazdušnih mitarstava, i s ljubavlju nas dočekaše i unutra uvedoše.

Α šta tamo videh, i šta čuh, ο čedo Grigorije! to se ne da opisati! Ja videh što oko ljudsko ne vide, i čuh što uvo ljudsko nikada ne ču, i što ni jednome čoveku na zemlji u srce ne dođe, — takva blaga, takve krasote! I bih privedena pred presto Božji nepristupne slave, oko koga stoje Heruvimi i Serafimi i bezbroj nebeskih Vojnika, koji neprestano slave Boga neizrecivim pesmama. I pavši, poklonih se nevidljivom i nepoznatom Božanstvu. I zapevaše Nebeske Sile preslatku pesmu, proslavljajući Božje milosrđe, koje gresi ljudski ne mogu pobediti. I dođe glas od Veleljepne Slave, koji naređivaše svetim Anđelima što me vode, da me vode da vidim sve obitelji Svetih, a takođe i sve muke grešnih, pa da me zatim upokoje u obitelji blaženog Vasilija.

I sveti Anđeli me provedoše ovuda, i ja videh mnoga prekrasna naselja i obitelji, prepunih slave i blagodati, koje je Bog ugotovio onima koji Ga ljube. I moji vodioci mi pokazivahu posebno obitelji apostolske, posebno proročke, posebno mučeničke, posebno svetiteljske, i posebno obitelji svakog čina Svetih. Α svaka obitelj beše neiskazane krasote, ogromna po širini i dužini, sa mnogim presvetlim palatama nerukotvornim. I svuda se po tim obiteljima razlegaše glas radosti i veselja duhovnog, i viđahu se lica likujućih. I videći me, svi se radovahu mome spasenju, i grljahu me, slaveći Gospoda koji me izbavi od zamki vražijih.

Pošto obiđosmo te obitelji, moji sveti vodioci svedoše me u preispodnju zemlje, i videh strašne nepodnošljive ljute muke u paklu, pripravljene za grešnike. Pokazujući mi ih, sveti Anđeli mi govorahu: Pogledaj, Teodoro, od kolikih te muka izbavi Gospod molitvama ugodnika Svog Vasilija. — I slušah tamo jaukanje, plač i gorko kukanje onih u mukama: jedni vikahu: Teško nama! Avaj, ljutih muka! treći proklinjahu dan ovoga rođenja. No ne beše nikoga da se smiluje na njih.

Zatim me izvedoše otuda i dovedoše u ovu obitelj prepodobnog oca našeg Vasilija, koju vidiš, i upokojiše me ovde, rekavši mi: Sada prepodobni Vasilije vrši pomen za tebe. — I meni bi jasno da sam u ovo mesto došla za četrdeset dana po razlučenju mom od tela.[10]

Sve to prepodobna Teodora ispriča Grigoriju u snu u viđenju, i pokaza mu svu krasotu te obitelji i duhovna bogatstva, i naslade, i slavu, i raznovrsne vrtove sa zlatolistnim i mnogorodnim voćkama, i sve veselje duhovno što sve steče blaženi otac Vasilije mnogotrudnim podvizima svojim.

Molitvena, bogoslužbena misao Crkve serafimski revnosno i vidovito prati dušu čovekovu na svima životnim putevima njenim, osobito pri rastanku njenom sa telom. Tu su od posebne važnosti: „Molepstvije Gospodu našem Isusu Hristu i Presvetoj Bogorodici pri razlučenju duše od tela svakog pravovernog“, i „Molepstvije za razlučenje duše od tela kada se čovek dugo muči“.

U ovim Molepstvijama se nadahnuto i potresno opisuje stanje duše pri razlučenju njenom od tela. Tu su sveti Anđeli, poslani Bogom da uzmu dušu; tu i mnogi zli dusi, sa spiskom grehova dušinih, koji silno graje tražeći drsko dušu preplašenu. Α ona potresno vapije ka Spasu, ka Presvetoj Bogorodici, ka svetim Anđelima, ka Svetiteljima. Jadna duša cvili: Opkoliše me misleni vuci urličući, i ištu da me ščepaju i rastrgnu besno; Ti Prečista, zube njihove i čeljusti slomi, i spasi me (Kanon, pesma 3). „Udostoji me, Bogorodice, da odlazeći sa zemlje nesmetano prođem pored vazdušnog vladara, nasilnika i mučitelja, koji stoji na strašnim putevima i iznenada istražuje svaku reč“ (pesma 4). I jadnoj duši potrebna je svrh svega spasonosna milost Prosvete Bogomajke; i ona vapije: „Ποgledaj odozgo na mene, Mati Božija, i milostivo me saslušaj sada, i poseti me, da bih, videvši Te, izišao iz tela radujući se“ (pesma 6). „Nepodnošljivu muku i tegobu pričinjava mi kidanje vena i rastavljanje celokupnog telesnog sastava, sklopljenog prirodnim zakonima“ (pesma 6). „Sveštenim i česnim rukama svetih Anđela prenesi me, Vladarko, da, pokriven njihovim krilima, ne bih video odvratni, smrdljivi i mračni lik demona“ (pesma 6). I kukavna duša budi sebe iz svega smrtnoga pokajnim vapajem: „Dušo moja, dušo moja, ustani, što spavaš? kraj se približuje, ti treba da se strašiš; preni se dakle, da bi te poštedeo Hristos Bog koji je svuda i sve ispunjava“ (Kondak).

Strahote smrti, sve slivene i zgusnute u noć smrti, čine čoveka bespomoćnim na samrtnom odru. Tu je jedina pomoć Vaskrsla Bogomajka, koja nam je Vaskrsenje i Vaskrslog Pobeditelja smrti rodila. Zato κ Njoj ovaj vapaj: „Noć smrti, mračna i bez mesečine, sustiže me nespremnog, i prepuštajući nepripremljenog tome dugom i strašnom putu, neka mi milost Tvoja, Vladičice, bude saputnik“ (pesma 7). — Tada je milosrđe Svemilostive Bogomajčice jedino utočište i pribežište preplašenoj duši grešnoj, i ona se vapajno moli: „Neka mnoštvo grehova mojih ne potisne Tvoje obilno milosrđe, Vladičice, nego neka me opkoli milost Tvoja i neka pokrije sva bezakonja moja“ (pesma 7). „Udostoj me, Presveta Bogorodice, da izbegnem pukove bestelesnih varvara, i preletim vazdušne bezdane, i na nebesa uziđem da bih Te vavek slavio“ (pesma 8). „Presveta Bogorodice, oteraj daleko od mene svetodržca — upravitelja gorkih mitarstava — kada treba da skončam, da bih Te uvek slavio“ (pesma 8).

U samrtnim mukama duša se sva pretvara u potresni vapaj, i preklinje: „Smilujte se na mene, svesveti Anđeli Boga Svedržitelza, i izbavite od svih mitarstava zlih, jer nemam dobrih dela da ih protivstavim zlim delima mojim“ (Kanon, pesma 7). „Sav u nedoumici, ja gorko uzdišući ridajno vapijem κ tebi, Čuvaru života mog kukavnog: vidi moju muku od večnih okova, i ne prestaj moliti se za mene“ (pesma 8). I očajni krik kukavne duše izmučene: „Plačite nada mnom i kukajte, dubino pakla i bezdno i crve i tartare; sve muke jecajte nada mnom, jer sam doveden ovamo, i vama predat da se gorko mučim“ (pesma 9).

U Osmoglasniku Svetog Jovana Damaskina, u Kanonu usopšima (subota, pesma 9; Glas 2) peva se: Kada se duša moja bude odvajala od tela, tada dođi k meni, Vladarko, i razori umišljaje bestelesnih neprijatelja, i čeljusti im razmrskaj, jer žele da me nemilosrdno unište. Učini to, Bogonevesto, da bih nesmetano prošao u vazduhu obitavajuhe knezove tame. — I još: Djevo, u času kraja mog otmi me iz ruku demonskih, i suda, i prepiranja, i strašnoga ispitivanja, i gorkih mitarstava, i kneza ljutoga, Bogomati, i večne osude (Glas 1).

U Kanonu Angelu Hranitelju mi se molimo: Sav život svoj provedoh u velikoj taštini, približih se kraju, molim te, Hranitelju moj, budi mi zaštitnik i nepobedivi pobornik kada budem prolazio mitarstva ljutoga svetodržca (pesma 9).

 


NAPOMENE:

[1] Jn. 5, 22.

[2] Lk. 16, 23—25.

[3] Lk. 16, 25.

[4] Jevr. 9, 27.

[5] Flb. 1, 21—24; 2 Kor. 5, 1. 2. 6. 8.

[6] Ef. 2, 19.

[7] Is. 26, 10.

[8] Vidi: moja „Žitija Svetih za mesec mart“, str. 506—520; Beograd, 1973.

[9] Tartar je neizmerna provalija, bezdan pakla; u tartar nikad sunce ne zaviri niti ogreje; u njemu besni svirepa, nepodnošljiva hladnoća.

[10] U Četrdeseti dan po razlučenju duše od tela, po učenju Crkve, završava se hođenje duše po mitarstvima, izriče joj se vremenski sud, privremena presuda, posle čega se ona nastanjuje ili u mestu veselja, ili u mestu mučenja, gde i boravi do Drugog dolaska Gospodnjeg na zemlju i konačnog Suda Božijeg nad ljudima.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *