NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

CRKVA SVIH SVETIH

Svete Ikone

 

Rod ljudski na zemlji nije drugo do najraskošniji ikonostas Božji. Ovaj svet, ovi svetovi, ova vasiona, ove bezbrojne vasione i jesu veličanstveni hram Božji, a ljudi — ikonostas toga hrama. Jer svaki je čovek posebna ikona Božja, slika Božja, obličje Božje. u toj bogolikosti je božansko veličanstvo čoveka, svevrednost čoveka, neuništiva besmrtnost čoveka, i ničim nezamenljivost čovekova bića. Otuda je božanski smisao i cilj čovekova bića: tu bogolikost razviti i usavršiti do najvećeg savršenstva. Očigledno: čovek je stvoren kao potencijalni bogočovek, da bi iz sebe i sobom usavršio čoveka u blagodatnog bogočoveka.

Tajna života je božanska i sveta: čoveku je dat život da potpuno obogoliči sebe, izmala sebe u savršenu svetu ikonu Božju, da postane potpuno bogolik, potpuno hristolik, da potpuno ohristoliči sebe. Zato je Bog i postao čovek da nam kao Bogočovek, kao Crkva da sva sredstva da u njoj i njome postignemo taj bogopostavljeni uzvišeni cilj. Jer je Bogočovekova blagovest nad blagovestima i zapovest nad zapovestima: Budite savršeni kao što je savršen Otac naš nebeski.[1] Α to postići, kako? Pomoću svetih tajni i svetih vrlina. Jer se pomoću njih raste „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“.[2]

No ta bogolikost, ta prvozdana hristolikost postala je unakažena u čoveku. Čime? — Grehom, smrću, đavolom. Α greh, svaki greh liči na đavola, i ođavoljuje čoveka. Svetootačka je, zlatoustovska je misao: „greh je đavo“. Da, svaki greh je đavo: mali greh — mali đavo, veliki greh — veliki đavo. Nema sumnje, đavo je glavni pronalazač i tvorac i začetnik greha. I on se svim silama trudi da ođavoliči čoveka, da u duši njegovoj potisne bogolikost i izmala đavolikost. I tako čoveka načini ikonom đavola, slikom đavola. I umesto slike Božje u duši se greholjubljem namala slika đavola. I čovek živi vodeći sebe između bogolikosti i đavolikosti. Bogolikost — obogoličenje; đavolikost — ođavoličenje. Svakim. svojim grehom čovek ođavoličuje sebe; a svakom vrlinom i svakom svetom tajnom obogoličuje. I tako nepokajno greholjubivi ljudi postaju — „deca đavola“,[3] a hristoljubivi — deca Božija.[4] Ođavoličenje biva kroz grehe i strasti; obogoličenje — kroz svete tajne i svete vrline: dok se Hristos ne uobliči u nama.[5]

Svaki čovek je ikonopisac, jer dušu svoju ikonopiše, bogopiše ili đavopiše. Da, čovek je ili bogopisac ili đavopisac: kroz bogoljublje — bogopisac, kroz greholjublje — đavopisac. Jer svaki greh nosi na sebi sliku đavola,i neminovno odslikava u duši čovekovoj svoju sliku, te se tako duša pretvara u đavolji ikonostas. Obogoličiti vascelog čoveka pomoću Bogočoveka, — to je besmrtna misija Crkve. I Crkva neprekidno to radi, i na tome radi: da se vasceli rod ljudski usavršava u bogoživljenju, u obogoličenju: da sve ljude preobrazi u divne ikone Božje, čiste od greha i strasti, i da ove u njima bude večno i bogočovečno. Otuda u Crkvi kroz svu istoriju njenu stalna borba za molitveno i pobožno poštovanje svetih ikona. Ne treba zaboravljati: đavolu je glavno: lišiti čoveka bogolikosti, bogosličnosti, unakaziti u njemu ikonu Božju, lik Božiji, sliku Božiju. Nasuprot tome svo Apostolsko-svetootačko Predanje jasno i ispovednički odlučno propoveda i ispoveda: pobožno poštovanje svetih ikona. I kroz to ukazuje vascelu tajnu Bogočovečanskog domostroja spasenja: Gospod Hristos je došao u svet, postao čovek — da u čoveku vaspostavi i obnovi pali lik Božji, ikonu Božju, obraz Božji.[6]

Srcem svoga bića pobožno poštovanje Svetitelja Božjih izvija se u molitveno poštovanje njihovih svetih ikona. Prestavljajući obličje svetog tela Svetiteljskog, tog sveštenog sasuda blagodati Božje, tog hrama Duha Svetoga, tog hrama Boga živoga, svete ikone izazivaju molitveno raspoloženje u nama i pojačavaju poštovanje prema samim Svetiteljima. To se poštovanje izražava: molitvenim sozercanjem svetih ikona, pobožnim klanjanjem, celivanjem, kađenjem svetih ikona, i paljenjem sveća pred njima. No kao što pobožnim poštovanjem Svetitelja — ne bogotvorimo Svetitelje, i pobožnim poštovanjem svetih moštiju — ne bogotvorimo mošti, tako i molitvenim poštovanjem svetih ikona — mi ne bogotvorimo ikone, jer poštovanje ukazujemo ne veštastvu od koga su napravljene, već sveštenom liku kao potsetniku na prvolik, na original.[7] Drugim rečima, pobožnim poštovanjem svetih ikona mi odajemo molitveno poštovanje živim ličnostima Svetitelja koje one izobražavaju, a koji stvarno žive na nebesima kao molitvenici i zastupnici naši pred Bogom. u takvom smislu poštujemo i ikone samog Gospoda Hrista i svetih Nebeskih Sila Bestelesnih. Mada po Božanskoj prirodi Svojoj neopisan i neopisljiv, i iznad svake ljudske pretstave, i reči, i slike, Gospod Hristos je Svojim ovaploćenjem, Svojim učovečenjem blagovoleo opisati Sebe, uobličiti Sebe u ljudsko obličje,[8] uramiti Sebe u telo ljudsko, i na taj način postati vidljivo obličje, vidljivi lik, vidljiva ikona Boga nevidljivoga.[9] Crkva tu blagovest bogonadahnuto kazuje u blagodatnim molitvama svojim: „Ti, Gospode, koji si Božanskom prirodom Svojom neopisan, ovaplotivši se u poslednje vreme, izvoleo si opisati Sebe; a primanjem tela — uzeo si na Sebe sva svojstva njegova.[10] „Presveta Bogorodice, neopisani Logos Očev opisa Sebe ovaploćenjem iz Tebe“.[11]

Sve to daje nam mogućnosti i prava da Gospoda Hrista, koji je vidljivo obličje Boga nevidljivoga, izobražavamo na svetim ikonama, klanjajući im se s molitvenim umilenjem i ushićenjem. Javljanja pak svetih Anđela u ljudskom obliku dala su Crkvi i razloga i prava da i njih izobražava na svetim ikonama.

Molitveno poštovanje svetih ikona je ne samo u saglasnosti sa Božanskim Otkrivenjem nego i proističe iz njega kao svog prvobitnog izvora. — u Starom Zavetu Gospod Bog naređuje proroku Mojseju da načini kovčeg zaveta, optoči ga zlatom, i postavi u najvažnijem delu starozavetnog hrama — u Svetinji nad Svetinjama, da bi on bio vidljivi znak nevidljivog prisustva Božjeg.[12] Uz to Gospod naređuje da se na zaklopcu kovčega zaveta načine dva heruvima zlatna, i postave na dva kraja zaklopcu, obećavajući Mojsiju da će se sastajati sa njim i govoriti „sa zaklopca između dva heruvima“.[13] I još Bog naređuje da se na zavesi, koja odvaja Svetinju nad Svetinjama od svetilišta, izvezu heruvimi, kao i na svih deset drugih zavesa koje su se nalazile u skiniji.[14]

Tako napravljen kovčeg, i tako ukrašen heruvimima, svedočio je ο prisustvu nevidljivoga Boga, pobuđivao verne na pobožno strahopoštovanje pred Bogom i revnosno ispunjavanje Njegovih zapovesti, okriljavao im duše na molitveno uzletanje k Bogu, na danonoćno heruvimsko služenje Gospodu. To utoliko pre što su Jevreji pobožno poštovali svete Anđele kao blažene sluge Božije, i svoje zastupnike, posrednike, pomoćnike.[15] Kada je kovčeg polazio na put, Mojsije govoraše: ustani, Gospode, i neka se razaspu neprijatelji tvoji, i neka beže ispred tebe koji mrze na tebe. Α kad se kovčeg zaustavljao, govoraše: uvrati se, Gospode, κ mnoštvu tisuća Izrailjevih.[16] Kada pak Izrailjci, predvođeni Isusom Nevinom, pretrpeše poraz od Gajana, — „Isus razdrije haljine svoje i pade licem na zemlju pred kovčegom Gospodnjim, i leža do večera, on i starešine Izrailjeve“, na što mu se Gospod javi i reče šta treba da radi, da bi se održao pred neprijateljima svojim.[17] Α kada se za carovanje Davidova kovčeg zaveta prenošaše iz doma Avedarava u grad Davidov, i „David iz sve snage igraše pred Gospodom“, podrugnu mu se Mihala, kći Saulova, na što joj David reče: „Igrao sam, i igraću pred Gospodom; i još ću se većma poniziti, još ću manji sebi biti“.[18] Podrazumevajući pod podnožjem Božjim kovčeg zaveta, David priziva i druge da mu se klanjaju: Uzvišujte Gospoda Boga našega, i klanjajte se podnožju njegovu, jer je sveto.[19] — Α kada Solomon sagradi veleljepni hram Bogu, on „načini dva heruvima u Svetinji nad Svetinjama; deset lakata beše visok svaki; a sve zidove hramu unaokolo iskiti rezanim heruvimima“.[20] I takav hram Gospod Bog osveti i blagoslovi, ο čemu je u Svetoj Knjizi napisano: I javi se Gospod Solomonu, i reče mu: uslišio sam molbu tvoju i molitvu tvoju, kojom si me molio: osvetio sam hram ovaj koji si sazidao da tu namestim ime svoje do veka; i oči će moje i srce moje biti onde vazda.[21] I Jevreji su se klanjali Gospodu i hramu, i ukazivali dužno poštovanje kako likovima heruvima tako i ostalim sveštenim prinadležnostima hrama kao obličju i senci nebeskih stvari.[22]

Pobožno kađenje pred svetim ikonama zasnovano je na neposrednoj zapovesti Božjoj Aaronu, da namesti zlatni oltar kadioni pred kovčegom zaveta i da svako jutro kadom miomirisnim kadi kovčeg zaveta i heruvime na njemu, kao i zavesu pred kovčegom zaveta na kojoj su bili izvezeni heruvimi.[23] Ujedno sa zapovešću ο kađenju Gospod je dao zapovest i ο paljenju sveća pred svetim ikonama.[24]

No za neke nastaje pitanje, da li takvi likovi heruvima, i pobožno poštovanje koje im je ukazivano, ne protivreči drugoj zapovesti Božjoj u Dekalogu: Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti.[25] — Ni u kom slučaju, jer su i likovi heruvima izrađeni po zapovesti Božjoj, a i pobožno poštovanje im je ukazivano po zapovesti Božjoj. Oni nisu prestavljali sobom nikakva božanstva, niti su ih Jevreji smatrali božanstvima. Oni su pretstavljali sobom bića koja služe jedinom istinitom Bogu, bića koja se javljaju kao najbliže sluge Božije, kao najrevnosniji vršioci volje Božije. I samo kao takvima ukazivano im je pobožno poštovanje. Α pod likovima rezanim (= kumirima) u drugoj zapovesti Dekaloga razumeli su se idoli, kojima bi ljudi hteli da potisnu istinitog Boga, da ga zamene njima, i stave njih na mesto Božje.[26]

Nema sumnje da su se likovi heruvima nalazili i u obnovljenom hramu jerusalimskom, koji je Gospod Isus taκο revnosno posećivao radi molitve, i nikada nijednom rečju nije osudio sveštene prinadležnosti njegove. Naprotiv, On ih je sa isključivom revnošću štitio, tako štitio da je u Svom zemaljskom životu samo dva puta po digao bič na ljude, i oba puta u zaštitu čistote i svetosti hrama kao doma molitve i doma Oca Svog nebeskog, i to podigao na oskvrnitelje hrama.[27] Po ugledu na ovoga Gospoda i Učitelja, Apostoli su, po silasku Svetoga Duha na njih, mnogokratno odlazili u isti hram na molitvu[28] i propoved Evanđelja,[29] što ukazuje da i oni nisu videli ničeg idolopokloničkog u likovima heruvima. Govoreći ο starozavetnoj skiniji i njenim bogosluženjima kao obličju i senci nebeskih stvari, Apostol Pavle podržava misao da novozavetni hrišćanski hram svojim ustrojstvom mopa još više ličiti na nebesku nerukotvorenu skiniju.[30]

Ovo učenje Svetoga Pisma ο svetim ikonama postaje očiglednije i besmrtnije i pri letimičnom osvrtu na učenje Svetog Predanja ο tome. Sveto Predanje svedoči: sam Gospod Hristos blagovoleo je na čudesan način izobraziti lik svoj na ubrusu i poslati ga caru edeskom Avgaru. Ο to me Sveti Damaskin piše: Avgar je poslao živopisca da izradi lik Gospoda. No kada živopisac nije mogao to učiniti zbog silnog sjaja lica Njegovog, tada je sam Gospod, prinevši ubrus na Svoje Božansko i životvorno lice, izobrazio na njemu lik Svoj, i poslao ga Avgaru.[31] Ovo predanje potvrdili su kao istinito sveti Oci Sedmog Vaseljenskog Sabora.[32] — Isto tako, po svedočanstvu Svetog Predanja, sveti Evanđelist Luka, koji je bio lekar i živopisac, radio je i ostavio posle sebe ikone Presvete Bogorodice, koje su se s pobožnošću predavale u Crkvi iz veka u vek.

Iako gonjeni u prvo vreme, hrišćani su ipak po tajnim molitvenim domovima i katakombama upotrebljavali izvesna izobraženja, simvole, ikone, kao: pastira, ribu, krst, i ukazivali im molitveno poštovanje. Da ne bi na to okretali pažnju neznabožaca koji su ih svirepo gonili, oni su izbegavali da pišu ο tome. Samo u izuzetnim prilikama, prinuđeni potrebama, oni su po nešto pisali ο tome.[33] Tertulijan jasno svedoči da su neznabošci, potcenjujući hrišćane, nazivali ih poklonicima krsta (religiosi crucis),[34] služiteljima krsta (antistites crucis).[35] Α to pοkazuje da su hrišćani odavali pobožno poštovanje krstu Spasiteljevom i klanjali mu se. Jevsevije piše da su hrišćani imali pri sebi ne samo izobraženja svetih Apostola već i samoga Gospoda Hrista, koja su oni poštovali ne po neznabožački već po hrišćanski.[36]

Α kada je početkom četvrtoga veka hrišćanstvo dobilo slobodu veroispovesti, ikone su se počele slobodno i javno umnožavati, upotrebljavati i pobožno poštovati na sve strane, po hramovima i domovima. Time je produžena sveštena praksa Crkve iz najranijeg doba. Jer da do Milanskog edikta nisu bile u upotrebi svete ikone, Crkva ih sigurno ne bi mogla niti smela početi upotrebljavati tek od četvrtog veka. Takva novina bi bila nemoguća kada se ima u vidu sa koliko se obazrivosti, strogosti i revnosti pazilo da se bogootkriveno učenje Svetoga Pisma i Svetoga Predanja očuva u svojoj apostolskoj čistoti i neprikosnovenosti.

Svetootačka svedočanstva ο pobožnom poštovanju svetih ikona mnogobrojna su od četvrtog veka pa nadalje. Evo nekoliko od njih. Sveti Atanasije Veliki piše: Mi verni klanjamo se ikonama ne kao bogovima već samo pokazujemo svoje raspoloženje i ljubav prema licu koje je izobraženo na ikoni. Stoga mi često puta, kada se lik na njoj izgladi, spaljujemo je kao nepotrebno drvo… Mi se klanjamo i celivamo decu i roditelje svoje, tojest da im izrazimo ljubav duše svoje. Tako su se i Judejci klanjali tablicama Zakona i dvama zlatnim heruvimima, poštujući time ne kamen i zlato već Gospoda koji je naredio da se to načini.[37] — Pobožno poštujući svete ikone, Sveti Vasilije Veliki veli da su one „predane od svetih Apostola i izobražavaju se u svima crkvama“.[38] „Poštovanje lika (— ikone) prelazi na prvolik (= prvoikonu)“.[39] Sveti Grigorije Bogoslov piše da su svodovi veličanstvenog hrama u Nazijanzu bili pokriveni ikonama, i da su ikone upotrebljavane po domovima.[40] — Blaženi Teodorit i istoričar Filostorg svedoče ο tome kako hrišćani pobožno poštuju svete ikone, pred kojima se klanjaju, pale sveće i kade.[41]— Ο sveopštoj rasprostranjenosti na Zapadu ikona Spasiteljevih, Apostolskih, Proročkih i ostalih svedoči Blaženi Avgustin.[42] — Iz šestoga veka imamo svedočanstvo Svetog Anastasija Sinajita koji piše ο čudu ikone Svetog Teodora: Saraceni su je oskrnavili, i odmah ih je snašla smrt.[43]

Za vreme ikonoborstva dogmat ο pobožnom poštovanju svetih ikona zapečaćen je krvlju mnogih svetih Mučenika i apostolskom neustrašivošću mnogih svetih Ispovednika. Α pisanom rečju branili su ga naročito German, patrijarh carigradski, Grigorije papa rimski, a iznad svega Sveti Jovan Damaskin. Sakupivši drevno bogootkriveno učenje Svetog Pisma i Svetog Predanja ο pobožnom poštovanju svetih ikona, Sveti Damaskin je napisao tri znamenite Reči ο svetim ikonama. u njima on bogonadahnuto blagovesti: „Pošto nas neki ukoravaju što se klanjamo i ukazujemo poštovanje ikoni Spasitelja i Vladičice naše Bogorodice, a i ostalih Svetitelja i Ugodnika Hristovih, to neka oni čuju da je Bog u početku stvorio čoveka po liku Svome (— κατ’ εικόνα = po obrazu, po slici). Otuda se mi, ne radi toga li, klanjamo jedan drugome što smo stvoreni po obrazu Božjemu? Jer poštovanje, ukazivano obrazu, prelazi na prvoobraz. Prvoobraz je ono što se izobražava, sa čega se vrši snimanje. Sam je Bog prvi načinio ikonu, jer je prvoga čoveka stvorio po obrazu Božjemu“.

Duhonosni Oci Sedmog Vaseljenskog Sabora, potvrdivši pečatom saglasnosti bogootkriveno učenje Svetoga Pisma i Svetoga Predanja ο pobožnom poštovanju svetih ikona, osudili su ikoioborce svih vremena i doneli bogonadahnutu odluku: „Mi neprikosnoveno čuvamo sva crkvena predanja, potvrđena pismeno ili ne pismeno. Jedno od njih zapoveda da pravimo živopisana ikonska izobraženja. Pošto je ovo saglasno sa istorijom evanđelske propovedi, služi za potvrdu toga da se Bog Logos istinski i ne prividno ovaplotio, i služi nam na korist; jer takve stvari, koje uzajamno objašnjavaju jedna drugu, bez sumnje i dokazuju uzajamno jedna drugu. Na tom osnovu, mi koji gredimo carskim putem i sledimo božanstvenom učenju svetih Otaca naših i predanju katoličanske (= vaseljenske, saborne) Crkve, — jer znamo da u njoj obitava Duh Sveti —, sa svakom brižljivošću i obazrivošću određujemo da se česne ikone predlažu za poklonjenje njima onako isto kao i izobraženje česnog i životvornog krsta, pa bile one napravljene od boja ili mozaičkih pločica ili od nekog drugog veštastva, samo da su napravljene na doličan način, i nahodile se one u svetim crkvama Božjim, na svetim sasudima i odeždama, na zidovima i na daščicama, ili u domovima i pored puteva; a isto tako bile to ikone Gospoda i Boga Spasitelja našeg Isusa Hrista, ili besprekorne naše Presvete Bogorodice, ili česnih Angela i svih Svetih i Pravednih muževa. — Ukoliko češće pomoću ikona oni budu bili predmet našeg sazercanja, utoliko se više oni koji gledaju na ove ikone potstiču na sećanje ο samim prvoobrazima, stiču više ljubavi k njima i bivaju većma pobuđivani da im ukazuju poštovanje, celivanje i poklonjenje, ali nikako ne ono istinsko služenje koje, po veri našoj, dolikuje jedino Božanskoj prirodi. Oni bivaju pobuđeni da prinose ikonama tamjan u čast njihovu i da pale sveće pred njima, kao što to čine u čast izobraženja časnoga i životvornoga krsta, svetih Angela i drugih sveštenih prinosa, kako se to, iz blagočestivih pobuda, činilo i u starini; jer se poštovanje, ukazivano ikoni (= obrazu, liku) odnosi na njenu prvoikonu (= prvoobraz, prvolik), i oni koji se klanjaju ikoni, klanjaju se ipostasi na njoj izobraženoga. Takvo se učenje nalazi u svetih Otaca naših, tojest u Predanju katoličanske (= vaseljenske, saborne) Crkve, u kojoj je Evanđelje nasleđem prelazilo od jednoga Oca drugome“.[44]

Svaka sveta ikona je žarište i obitalište čudotvorne blagodati Božje koja očišćuje čoveka, osvećuje, obogočovečuje, ohristovljuje, obožuje, otrojičuje. Sveta dogmatska istina ο pobožnom i molitvenom poštovanju ikona nalazi svoje blagodatno-opitno opravdanje i svedočanstvo u bezbrojnim čudesima koja se odvajkada događaju u Crkvi od čudotvornih, i uopšte svetih ikona širom pravoslavnoga sveta. Naročito od čudotvornih ikona Presvete Bogorodice. Među njima ima i mirotočivih. Kao, na primer: sveta ikona Uspenija Bogomatere u Malevitskom manastiru u Grčkoj, u središnom Peloponezu, koja i danas toči iz sebe miro divnog nebeskog mirisa.

Svoju veru, i dogmu, i blagovest ο pobožnom poštovanju svetih ikona Crkva je zanavek zapečatila u pet činova osvećenja i blagosiljanja ikona. I to: 1) Čin blagosiljanja i osvećenja ikone Presvete Trojice; 2) Čin blagosiljanja i osvećenja ikone Hristove; 3) Čin blagosiljanja i osvećenja ikone Presvete Bogorodice; 4) Čin blagosiljanja i osvećenja ikone Svetitelja; 5) Čin blagosiljanja i osvećenja raznih ikona. Postoji i posebni: Čin blagosiljanja i osvećenja krsta za nošenje na grudima.

U Činu osvećenja ikone Presvete Trojice sveštenik se moli Presvetoj Trojici: Stavivši ovu ikonu sa pobožnom namerom pred Tvoje veličanstvo, mi prosimo, molimo i preklinjemo Tvoje milosrđe: pogledaj milostivo na nju, i pošlji joj Svoj nebeski blagoslov, i blagoslovi je i osveti je u Svoje trisveto ime, da bi oni, koji je pobožno budu poštovali i pred njom se Tebi smireno klanjali i sa verom molili, obretali milost i dobijali blagodat, i oslobađali se svih nevolja i teškoća, i dobijali oproštaj grehova, i udostojavali se carstva nebeskog, blagodaću i dobrotom i čovekoljubljem Tebe, jednog u Trojici slavljenog Boga, Oca i Sina i Svetoga Duha. — I tri puta kropeći unakrst ikonu osvećenom vodom sveštenik govori: Osvećuje se ikona ova blagodaću Presvetoga Duha kropljenjem vode ove osvećene, u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, amin.

U Činu osvećenja ikone Hristove sveštenik se moli Trosunčanom Gospodu: Znajući da poštovanje lika prelazi na prvolik, mi pripadamo Tebi i usrdno se molimo: pogledaj milostivo na nas i na ikonu ovu, i radi ovaploćenja i javljenja Jedinorodnog Sina Tvog, u čiji spomen ovu ikonu načinismo, pošlji joj Tvoj nebeski blagoslov i blagodat Presvetoga Duha, i blagoslovi je i osveti, podaj joj isceljujuću silu i odbojnu za sve đavolske zamke, i ispuni je blagoslova i moći onog svetog nerukotvornog lika, koju on izobilno dobi od dodira svetog i prečistog lica ljubljenog Sina Tvog, da bi i ona činila sile i čudesa na utvrđenje pravoslavne vere i spasenje vernih ljudi tvojih, i da bi svi koji se budu Tebi, i Jedinorodnom Sinu Tvom, i presvetom i životvornom Duhu Tvom, pred ovom ikonom klanjali, i sa verom prizivali, i usrdno se molili, bili uslišeni i milost čovekoljublja Tvog izdejstvovali i blagodat dobili. — I još se sveštenik moli: Čuj, Gospode Bože moj, iz svetog obitališta i sa prestola slave carstva Tvoga, i milostivo pošlji sveti blagoslov Svoj na ovu ikonu, i kroz kropljenje ovom osvećenom vodom blagoslovi je i osveti, i daj joj isceliteljnu silu od svake bolesti i nemoći, i odbrambenu od svih đavolskih zamki, za one koji joj pribegavaju, i pred njom Tebi se klanjaju, mole i pribegavaju; i da Ti njihova molba uvek bude prijatna i uslišena.

U Činu osvećenja ikone Presvete Bogorodice sveštenik se moli Trisvetom Bogu i Gospodu: Gospode Bože naš, Ti si našao za dobro da se Tvoj saprevečni i jedno sušni Sin i Logos ovaploti od Prečiste Prisnodjeve Marije, i načinivši je Bogorodicom pomoću Njegovog prečistog rođenja od Nje, Ti si je učinio zaštitnicom, pomoćnicom i molitvenicom za ove verne, — pogledaj sada na nas koji Ti se smireno molimo, i nju istinski Bogorodicom nazivamo, i verujemo da ona to jeste, i nju prizivamo sa verom na molitvu Tebi, i učini da naša iskanja i molbe molitvama njenim budu uslišeni, i pošlji blagodat Presvetoga Duha Tvog na ikonu ovu, koju sluge Tvoje načiniše u čast i spomen njen, i blagoslovi je i osveti nebeskim blagoslovom Tvojim, i daj joj silu i moć da čini čudesa, učini da bude lečiteljka i izvor isceljenja svima koji joj u bolestima pribegavaju i ištu pomoć od Tebe Bogorodice radi; i sve one koji pred ovom ikonom budu dostojno poštovali preblagoslovenu Djevu i Mater Gospoda našega Isusa Hrista, ljubljenog Sina Tvog, i kao zaštitnicu roda hrišćanskoga budu u nevoljama i nesrećama svojim prizivali na molitvu κ Tebi i u pomoć, udostoji da dobiju zaštitu i brzu pomoć, i milostivo im podaj oproštaj grehova, i učini da iskanu od Tebe blagodat brzo dobiju i obretu željenu od Tvoga čovekoljublja milost, — milosrđem rodivšeg se od Nje telom Jedinorodnog Sina Tvog, ovaploćenog Boga i Spasitelja našega Isusa Hrista, sa kojim Tebi priliči svaka slava, čast i poklonjenje, sa presvetim, blagim i živototvornim Tvojim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. — I još ova molitva: Čista Djevo, onima što s ljubavlju poštuju tvoju svetu ikonu, i složno Te kao istinitu Majku Božiju ispovedaju, i sa verom Ti se klanjaju, budi čuvarka i moćna zaštitnica, otkloneći od njih svako zlo kao Ona koja može sve.

U Činu osvećenja ikone Svetitelja sveštenik se moli: Gospode Bože Svedržitelju, Bože otaca naših, Ti si davno u Starom Zavetu naredio da se u Skiniji svedočanstva načine likovi heruvima od drveta, zlata, i vezeni, i sada ne odbacuješ likove i ikone svetih Ugodnika Tvojih nego ih primaš, da bi verne sluge Tvoje, gledajući na njih, proslavljali Tebe koji si njih proslavio, i starali se podražavati život i dela njihova, pomoću kojih se oni udostojiše blagodati Tvoje i carstva, — Tebi se molimo, pogledaj sada na ikonu ovu, izrađenu u čast i spomen Tvoga svetog (ime), i blagoslovi je i osveti, i svima koji je poštuju, i pred njom Tebi se klanjaju i mole i svetog (ime) na molitvu Tebi prizivaju kao slugu i prijatelja Tvoga, budi milostiv slušalac i dobar i darežljiv darodavac, izbavljajući ih od svake nevolje i bede, i od svake nemoći duševne i telesne, udostojavajući ih Tvoje željene blagodati i milosrđa, molitvama Tvog svetog (ime). Jer si Ti izvor osvećenja i davalac dobara, i Tebi slavu uznosimo, sa Jedinorodnim Tvojim Sinom, i s presvetim i blagim i životvornim Tvojim Duhom, sada i uvek i kroza ove vekove. — I još se sveštenik moli: Gospode Bože naš, Ti si sazdao čoveka po liku i po prilici Svojoj, a pošto je neposlušnošću prvozdanoga bio unakažen, Ti si, očovečenjem Hrista Tvoga koji uzevši obličje sluge na oči nađe se kao čovek, obnovivši lik, priveo ga u Svetima Tvojim u prvobitno dostojanstvo, čije mi ikone pobožno poštujući, Svetitelje koji su Tvoj lik i prilika čestvujemo. Α poštujući njih, mi poštujemo i slavimo Tebe kao prvolik. Stoga Te molimo: pošlji blagodat Tvoju, i kropljenjem vode ove osvećene blagoslovi i osveti ikonu ovu u slavu Tvoju, a u čast i spomen Tvoga Svetitelja (ime), i sve koji ikonu ovu poštuju, i pred njom Ti molbe svoje upućuju, blagoslovi i milostivo udostoj da obretu pred Tobom blagodat.

U Činu osvećenja raznih ikona sveštenik se moli: Gospode Svedržitelju, Bože otaca naših, u Trojici Svetoj slavljen i obožavan, Tebe niti um može postignuti, niti reč može iskazati; Tebe nikada niko od ljudi video nije; no kao što od Svetoga Pisma naučismo, tako verujemo i tako ispovedamo Tebe, Boga Oca bespočetnog, i Sina Tvog jednosušnog, i Duha Tvog saprestolnog. Ti si se u Starom Zavetu u javljenju Tvom patrijarhu Avramu u vidu Tri Anđela, a u poslednje dane po ovaploćenju Jedinorodnog Sina Božjeg, Gospoda našega Isusa Hrista od Prisnodjeve Marije, u krštenju od Jovana na Jordanu, u presvetlom Preobraženju na Tavoru, i u preslavnom Vaznesenju na Eleonu, javio, i obličje nam Presvete Trojice pokazao; a još si nas naučio da poštujemo i nerukotvorni lik Gospoda našega Isusa Hrista, koji je On na čudesan način izobrazio na ubrusu i Edeskom knjazu Avgaru poslao i njime njega i mnoge druge razne bolesnike iscelno; isto tako ikone i likove Tvojih Svetih Ugodnika ne odbacuješ nego primaš. — Ti sam i sada pogledaj na ikone ove koje sluge Tvoje načiniše u čast i slavu Tebe jednog u Trojici Svetoj slavljenog Boga, i Jedinorodnog Sina Tvog Gospoda našeg Isusa Hrista, i prečiste i preblagoslovene Matere Njegove, Vladarke naše Presvete Bogorodice i Prisnodjeve Marije i u spomen Tvojih Svetih (imena), blagoslovi ih i osveti, i podaj im silu isceliteljnu, odbrambenu od svih đavolskih zamki, i učini da svi koji se pred njima budu molili, budu uslišeni, i milost čovekoljublja Tvog privuku, i blagodat dobiju. Jer si Ti osvećenje naše, i Tebi slavu uznosimo, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i kroza sve vekove.

U Činu osvećenja krsta za nošenje na grudima sveštenik se moli: Gospode Isuse Hriste Bože naš, Ti si dobrovoljno zaželeo da radi spasenja našega budeš prikovan na krsno drvo, i izvoleo da ovo osvetiš prečasnom krvlju Svojom; Ti si krstom Svojim iskupio svet od robovanja đavolu, i drevnu obveznicu neprijatelja našeg đavola krstom pocepao, i rod ljudski od nasilja njegovog krstom oslobodio, — Tebe smireno molimo: pogledaj milostivo na ovo krsno znamenje, i pošlji Svoj božanski blagoslov i blagodat, i daj mu silu i krepost, da se svaki koji ga bude na sebi nosio u spomen Tvojih spasonosnih stradanja i Tvoje životvorne smrti, i radi čuvanja i zaštite duše i tela, udostoji dobiti nebeski blagoslov i pomoć. I kao što si žezal Aronov blagoslovio da odbija protivnička neverja i uništava vradžbinska maštanja, tako blagoslovi i ovo krsno znamenje, i ulij u njega pomoć Tvoje zaštite protiv svih đavolskih spletki, da svakome koji ga na sebi nosi blagodaću Tvojom bude spasonosna zaštita i odbrana od svakoga zla duše i tela i na umnoženje u njemu Tvojih darova i hrišćanskih vrlina. Jer Ti blagosiljaš i osvećuješ sve, Hriste Bože naš… I još se sveštenik moli: Gospode Isuse Hriste, Bože naš, Ti na visinama živiš i na smirene gledaš, mi nedostojne sluge Tvoje priklonismo Tebi vratove srca svog i tela, i smireno Te molimo: pošlji Svoj nebeski blagoslov na ovo krsno znamenje, i u kropljenju osvećenom vodom ispuni ga sile Tvoje i kreposti radi progonjenja i uništenja svake đavolske zamke, a svakome vernome sluzi Tvome koji ga bude nosio na sebi daj da bude zaštita duše i tela od vidljivih i nevidljivih neprijatelja i od svakoga zla, i na umnoženje blagodati Tvoje. Jer si Ti osvećenje naše, Hriste Bože naš, i Tebi slavu uznosimo sa bespočetnim Tvojim Ocem, i presvetim i blagim i životvornim Tvojim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. — I tri puta kropeći unakrst krst osvećenom vodom sveštenik govori: Blagosilja se i osvećuje ovo krsno znamenje kropljenjem vode ove osvećene, u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, amin.

Bogolikost čovekova bića i jeste prvoevanđelje, praevanđelje, besmrtno evanđelje, neuništivo evanđelje, prirodno evanđelje svaakoga čoveka koji dolazi na svet.[45] U toj bogolikosti je: i čovekovo osećanje Boga, i čovekova svest ο Bogu, i čovekova čežnja za Bogom, i čovekova ogromna sloboda, i čovekov večni život, i čovekovo otimanje od smrti, i čovekovo neumorno hrljenje ka svemu što je večno. U bogolikosti je suština čovekova bića, suština neuništiva i besmrtna. Ona i sačinjava jezgro čovekove ličnosti, čovekove ipostasi. Ona i čini njega izuzetnim bićem, onim čime čovek i jeste čovek. Njome je čovek svestan sebe kao sebe. I on njome oseća sebe kao sebe i u raju, i u paklu, i u vascelom životu svom. Otuda pakao i njegova zla muče čoveka, muče bogoliku suštinu njegove ličnosti. To je za nju neprirodno, suprotno njenoj prirodi. Naprotiv, za nju bogoliku prirodno je biti u onom što je Božje, što je od Boga i u Bogu. Jer da je čovek po prirodi đavolik, gresi i njihova zla ne bi mučila čoveka: bili bi mu prirodni i logični. No pošto je čovek po prirodi bogolik, njemu su prirodni i poželjni: raj i sve neiskazane hristolike krasote i divote u Carstvu Trosunčanog Božanstva.

Nema sumnje, bogolikost čovekova bića je najsavršenija u Bogočoveku Gospodu Hristu, u Bogočovečanskom telu Crkve Njegove. Otuda blagovest nad blagovestima: ohristoličiti sebe do krajnjih granica svoga bogolikog bića rastući pomoću svetih tajni i svetih vrlina: „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“.[46] Α to biva, i to se zbiva življenjem u Crkvi Hristovoj „sa svima svetima“.[47] Jer život u Crkvi nije drugo do saborno rašćenje „rastom Božjim“[48] pomoću svetih tajni i svetih vrlina — „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“.[49]

 


NAPOMENE:

[1] Mt. 5, 48; Lk. 6, 36.

[2] Ef. 4, 11—13.

[3] 1 Jn. 3, 10. 8—9.

[4] Jn. 1, 12.

[5] Gl. 4, 19; sr. Rm. 8, 29.

[6] U troparu Božićnjeg predprazništva veli se: Hristos se rađa da vaspostavi pali obraz Božji. — Τu istu blagovest nalazimo u Dogmatiku 4. glasa.

[7] Po molitvenoj reči Crkve: Poštovanje ukazivano liku prelazi na prvolik (Čin osvećenja ikone Hristove). Ova blagovest uzeta iz Sv. Vasilija Velikog.

[8] Sveti apostol Pavle blagovesti: Gospod Hristos, iako obličje Boga — , ponizi sebe uzevši obličje sluge postavši kao i drugi ljudi, i na oči nađe se kao čovek (Fdb. 2, 6—7). kao čovek (Flb. 2, 6—7).

[9] u poslanici Kološanima sveti Apostol veli da je Gospod Hristos: είκί’ον τοϋ θεοϋ τοϋ αοράτοu (1, 15).

[10] Nedelja prva Sv. Četrdesetnice, na Gosp. vozvah, stihira.

[11] tamo.

[12] 2 Mojs. 25, 10. 22; 26, 33; 5 Mojs. 10, 1—5.

[13] 2 Mojs. 25, 18—22.

[14] 2 Mojs. 26, 31. 1.

[15] Sr. 1 Mojs. 3, 24; 24, 7; 28, 12; Is. Nav. 5, 13—15; 2 Car. 24, 16; 4 Car. 19, 35; Jova 33, 23; Ps. 17, 11; 33, 8; 90, 11; Is. 37, 36; Jez. 10, 2—22; Dan. 3, 54; 6, 22; 7, 10; 8, 11; 10, 13; 12, 1; Prem. Sir. 48, 24; 1 Mak. 7, 41; 2 Mak. 15, 22

[16] 4 Mojs. 10, 35—36.

[17] Is. Nav. 7, 6—15.

[18] 2 Car. 6, 12. 14. 16. 21. 22.

[19] Ps. 98, 5; 1 Dn. 28, 2.

[20] 3 Car. 6, 23. 29; sr. Dn. 3, 7. 10—13.

[21] 3 Car. 9, 23.

[22] 2 Mojs. 33, 10; Jevr. 8, 5.

[23] 2 Mojs. 40, 5; 30, 7—8; 40, 26—27; sr. 2 Dn. 26, 16—19; 1 Car. 3, 14; Ps. 140, 2; Lk. 1, 9.

[24] 2 Mojs. 30, 7—8; 27, 20; 31, 8; 39, 27; 3 Mojs. 24, 2—4; 1 Car. 3, 3.

[25] 2 Mojs. 20, 405

[26] Sr. 5 Mojs. 4, 15—19.

[27] Sr. Mt. 21. 12—13; Mk. 11, 15—17; Lk. 19, 45—46; Jn. 2, 13—17.

[28] D. A. 2, 46; 3, 1. 8; 21, 26.

[29] D. A. 5, 20; 2, 11—26.

[30] Sr. Jevr. 8, 5; 9, 23; 12, 22; 9, 11; 10, 1.

[31] De fide, IV, 16. — sr. Evagr. Hist. eccles. IV, 17.

[32] Act. IV, apud Sabb., t. VII.

[33] Cp. Minucije Feliks, Octav. c. 10.

[34] Apolog. c. 16.

[35] Ad nation I, 12.

[36] Hist. eccles., lib. VII, c. 18.

[37] Quest. ad Antioch. 39; Ρ. gr. t. 28, col. 621.

[38] Epist. 360, ad Julian Apostat.

[39] On, De Sanct Spiriti, 18.

[40] u Sv. Damaskina, Orat. III de Imagin.

[41] Teodorit, Hist. eccl. I, 34; Filostorg, Hist. eccles. II, 17.

[42] De consens. Evangel. I, 10; Contre Faust. XXII, 73.

[43] u Sv. Damaskina, Orat. III de Imagin.

[44] Opredjel. VII Vselen. Sobora; — Djejanija Vsel. Sobor., tom VII, str. 522—4; Kazanj, 1873 god.

[45] Sr. Jn. 1, 9.

[46] Ef. 4, 13.

[47] Ef. 3, 18.

[48] Kol. 2, 19.

[49] Εf. 4, 13.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *