NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

CRKVA – BOGOČOVEČANSKO PREDANJE
Crkva na svom Bogočovečanskom putu

 

Moje i tvoje

 

Jedino u Bogočovečanskom organizmu Crkve čovek saznaje svu tajnu svoga bića, i svu tajnu svoje sabraće — ljudi, i svu tajnu svega što čovek ima, i svu tajnu svih tvari, i svu tajnu Bogočoveka Hrista, Njegovog mesta u zemaljskom svetu, i u svima svetovima. I tajna Boga i tajna čoveka doživljuju se u Crkvi na najsavršeniji i najživotvorniji način; a kroz to i tajna svekolike tvorevine. Sveti Zlatoust, molitveno sav pogružen u te svete tajne, blagovesti: Sve smo dobili od Hrista; od Njega imamo i samo biće, i život, i disanje, i svetlost, i vazduh i zemlju. Ako bi nas On lišio ma čega od toga, mi bismo propali i istruleli, pošto smo došljaci i stranci. Izrazi: moje i tvoje — camo su prazne reči, a u stvari nije tako. Na primer: ako ti nazoveš kuću svojom, — to je prazna reč, ne odgovara stvarnosti, pošto Tvorcu pripada i vazduh, i zemlja, i materijal, i ti sam koji si sazidao kuću, i sve ostalo. Ako je kuća u tvome posedu, — no i to nije tačno, ne samo zbog smrti koja ti pretstoji već i pre smrti — zbog prolaznosti stvari. Svesni toga, budimo mudri i steknimo dve važne odlike: budimo blagodarni i kada dobijamo i kada gubimo, i nemojmo robovati stvarima prolaznim i koje ne pripadaju nama. Lišava li nas Bog imovine, On uzima Svoje; lišava li te časti, slave, tela, duše, ili sina, On uzima ne tvoga sina već Svoga slugu, jer ga ti nisi stvorio već On. I kada mi sami nismo svoji, kako onda ostalo može biti naše? u stvari, sve je Božje. Duša tvoja — nije tvoja; kako je onda imovina — tvoja? I kako ti ono što nije tvoje traćiš na ono što ne treba? Zar ne znaš da ćemo mi biti osuđeni što rđavo upotrebljavamo ono što nam je dano? Što nije naše već Gospodnje treba da upotrebljavamo na slične nama sluge. Zato je i bogataš bio osuđen što nije tako postupao, i oni koji nisu nahranili Gospoda. Nemoj govoriti: ja trošim svoje i uživam svoje. Ali to nije tvoje već tuđe. Bog želi da ono što je uručeno tebi za braću, postane tvoje; tuđe postaje tvojim kada ga ti upotrebiš na druge; a kada neumereno upotrebljavaš za sebe, onda tvoje postaje tuđim. Sve tvoje jeste zajedničko — za tebe i za tvog bližnjeg, kao što je zajedničko — sunce, i vazduh, i zemlja, i sve ostalo.[1] U nas je sve — Božje: i telo, i duša, i duh. Božje, ne camo zato što ih je Bog stvorio, već i zato što ih je Bog, kada su postali tuđi Njemu, ponovo vratio Sebi skupocenom krvlju Sina Svoga. Gospod Hristos je telo naše učinio Svojim, i mi nemamo pravo da sramotimo telo drugoga, naročito kada ono pripada Gospodu.[2] Telo je naše član, organski deo Hristov, a Hristos je vaskrsao; znači: telo će naše nesumnjivo sledovati za Glavom. Ti si se sjedinio sa Hristom, — kakav je kraj tome? Veliki i divan: buduće vaskrsenje, slavno i neopisivo.[3] Ako smo mi „telo Hristovo i udi među sobom“,[4] a On naša Glava, onda On ne može biti Glava onih koji ne sačinjavaju telo Njegovo i nisu postali organski delovi Njegovi.[5] Mi sačinjavamo samo telo Hristovo. u Evharistiji šta je hleb? Telo Hristovo. Šta postaju pričasnici? Postaju telo Hristovo, ne mnoga tela nego jedno telo. Kao što hleb, sastojeći se iz mnogo zrnevlja postaje jedan, i zrna, iako su u njemu, ne vide se, i razlika se njihova ne primećuje zbog njihovog sjedinjenja, tako se i mi sjedinjujemo jedan sa drugim i sa Hristom. Mi se hranimo ne jedan jednim a druga drugim, već svi jednim i istim hlebom.[6]

Sveti Zlatoust apostolski bogonadahnuto blagovesti: Crkva je telo Hristovo. Kao što telo i glava sačinjavaju jednoga čoveka, tako su Crkva i Hristos jedno. Kao što je naše telo nešto jedno — εντι mada se sastoji iz mnogih sastojaka, tako i u Crkvi svi mi sačinjavamo nešto jedno — εν τι. Jer iako se Crkva sastoji iz mnogih članova, no svi su oni jedno telo. To je delo Duha Svetoga. Blagovest je evanđelska: Jer jednim Duhom mi se svi krstismo u jedno telo, bilo Jevreji, ili neznabošci, ili robovi, ili slobodni.[7] To znači: jedan Duh načinio je od nas jedno telo i preporodio nas; jer nije kršten jednim Duhom jedan, a drugim drugi. I nije samo Duh koji nas je krstio jedan, već je jedno i ono u šta nas je On krstio, tojest radi čega nas je krstio. Jer mi smo se krstili ne da postanemo razna tela, nego da bismo svi mi na najsavršeniji način sačinjavali jedno telo među sobom; tojest: krstili smo se radi toga, da bismo svi bili jedno telo. Rekavši: mi se svi krstismo u jedno telo[8] sveti Apostol je uključio i sebe sama. I on kao da veli: i ja, apostol nemam nikakvog preimućstva u tom pogledu; i ti si telo onako kao ja, i ja onako kao ti, i svi mi imamo jednu istu Glavu i rodili smo se podjednakim krštenjem, stoga i sačinjavamo jedno i isto telo. No ne samo Jevreje već i neznabošce, koji su bili tako daleko od nas, Bog je uveo u sastav jednog istog tela.[9] Telo čovečije je najčudesnija laboratorija za koju zna ljudska svest; a to još više važi za Bogočovečansko telo Crkve Hristove. u tom Bogočovečanskom telu je sve božanski uzvišeno i tajanstveno, ali i čovečanski pristupačno i stvarno. Kroz te zagonetne tajne bogomudro hodi i prohodi hristočežnjiva duša prevelikog Zlatousta sa neugasivim heruvimskim buktinjama božanske svetlosti. Hristomudri Apostol blagovesti hrišćanima: „Vi ste telo Hristovo, i udi među sobom'“.[10] Telo čovečije po prirodi je onakvo kakvo je, a naša usavršavanja u telu Crkve zavise od naše slobodne volje. I mi smo po slobodnoj volji svojoj dužni biti složni onako kako su to sastojci tela ljudskog složni među sobom po prirodi. I ako u telu našem ne treba da bude nesloge, onda daleko više ne treba da je bude u telu Hristovom, naročito stoga što je blagodat jača od prirode. Pošto smo „udi među sobom“, to smo mi ne samo telo nego i organski delovi među sobom. Svi mi sačinjavamo nešto jedno — εν τι, po primeru tela, i to jedno sastoji se iz mnogoga i nalazi se u mnogome, a mnogo se sadrži u njemu i dobija mogućnost da bude mnogo. Apostol je rekao: „telo“; ali pošto svo telo sačinjava ne Korintska Crkva nego vaseljenska, on je i dodao: „Među sobom“; tojest: vaša Crkva je deo Crkve vaseljenske, telo koje sačinjavaju sve Crkve, stoga ste dužni biti u miru ne samo jedan sa drugim, već i sa celom vaseljenskom Crkvom, ako ste istinski udovi, organski delovi celoga tela.[11]

U Bogočovečanskom sabornom životu Crkve svi članovi Crkve učestvuju kroz svete tajne i svete vrline. u tome je i bogočovečanska sila njihova. Sveti Zlatoust blagovesti: Velika je sila Crkve, naročito molitvenog sabora Crkve. Gle, molitva Crkve oslobodila je apostola Petra okova i tamnice. Sveštenoslužitelji i narod, svi se podjednako udostojavamo svetih tajni. Svima se predlaže jedno Telo i jedna Čaša. I u molitvama sudeluje narod. Pri samom vršenju svetih Tajni sveštenik se moli za narod, a narod se moli za sveštenika, jer reči: „i sa duhom tvojim“ označavaju upravo to. I šta je neobično, ako se zajedno sa sveštenikom moli i narod, kada on uznosi sveštene pesme zajedno sa samim Heruvimima i Nebeskim silama. To svedoči: svi smo mi jedno telo, i razlikujemo se jedan od drugoga koliko se jedan organski deo razlikuje od drugog. I još ovo: ne treba sve prenositi na sveštenika, nego smo dužni i sami brinuti se za svu Crkvu kao za zajedničko nam svima telo — κοινού όώμ,ατος. Atο će nas učvrstiti, i pobuditi na veće revnovanje u vrlinama… U Crkvi nema ni naduvenosti pretpostavljenih, ni robovske pokornosti potčinjenih; u njoj postoji vlast duhovna, koja smatra za svoju najveću dobit: truditi se i brinuti ο vernicima, a ne — tražiti velike počasti. u Crkvi treba živeti kao u jednom domu; kao oni koji sačinjavaju jedno telo: svi su dužni biti raspoloženi jedan prema drugome. ukoliko je i krštenje jedno, i trpeza jedna, i izvor jedan, i biće jedno, i Otac jedan.[12]U

Bogočovekom Gospodom Hristom Crkva je uvek nova, i zato je u njoj sve novo; i zato je svaki član njen — novi čovek, bogočovečanski čovek, jer živi Večnom Istinom, koja je večnošću svojom uvek mlada; jer živi Večnim Dobrom, Večnom Ljubavlju, i ostalim večnim vrlinama božanskim, koje cu večnošću svojom uvek mlade, i stoga uvek nove. „Novi čovek“ je sav od Hristove Istine, od Hristove Pravde, od Hristovih bogočovečanskih vrlina.[13] Pomoću njih on je sav urastao u Hrista, u Njegovo Bogočovečansko telo, uhristovio se i ohristovio se; i pomoću njih živi i u sebi i sa ljudima oko sebe. Jer u telu Istine Hristove — Crkvi, mi smo „udi jedan drugome“.[14] Sačinjavajući jedno telo, mi i živimo jednim duhom, jednim srcem, jednom istinom, jednim životom. Sve nam je saborno i zajedničko: i bol i radost, i tuga i žalost, i vera i ljubav, i molitva i nada. Svaki živi u svima i radi svih; ali i svi u svakome i radi svakoga. Pripadajući Crkvi, svaki pripada svima i svi svakome, jer smo svi jedno telo, jedna duša, jedno srce. Zato je svaki dužan paziti na sebe i na svaku svoju misao i reč i delo, i sav život svoj voditi i rukovoditi sabornim duhom Crkve i sabornom savešću Crkve.[15]

Sveta i bogovođena misao Svetog Zlatousta ovako ο tοme rasuđuje: Kazavši Efescima ukratko šta je stari čovek, sveti Apostol ga zatim opisuje podrobno. I šta kaže? „Zato odbacite svaku laž“. Kakvu laž? Ne podrazumeva li on tu idole? Ne. Jer mada su i idoli laž, no ovde nije reč ο njima, pošto Efesci nisu imali nikakve veze sa idolima. On im govori ο laži jednog prema drugom, tojest ο lukavstvu i obmanama: „govorite istinu svaki sa svojim bližnjim“,[16] — i navodi potresni razlog za to: „jer smo udi jedan drugome“.[17] Stoga neka niko ne obmanjuje bližnjeg svog. Ništa, zaista ništa toliko ne stvara neprijateljstvo kao laž i obmana! Obrati pažnju kako ih sveti Apostol svuda postiđuje ukazujući im na uzajamnu vernost udova u telu. Oko, veli on, ne obmanjuje noge, niti noga oko. Ako oko ugleda zmiju ili zvera, da li će obmanuti nogu? Neće li je odmah obavestiti ο tome, da bi ona, doznavši to od njega, stupala oprezno? Isto tako, kada ni oko ni noga nemaju sredstva da raspoznadu smrtonosni otrov, već sve bude zavisilo od čula mirisa, zar će ono slagati usta? Nipošto. Α zašto? Zato što bi ono u takom slučaju pogubilo i sebe. Naprotiv, kako se čulu mirisa bude pokazalo, tako će i saopštiti. Α jezik, zar će obmanuti stomak? Ne izbacuje li on ono što mu je odvratno, i ne guta li ono što mu je prijatno? Eto kakva je uzajamna razmena usluga među udovima tela. Pritom obrati pažnju kako se verno i svesrdno obavlja ta uzajamna predostrožnost. Tako i mi, nemojmo lagati ako smo udovi jednoga tela. To će biti dokaz našeg prijateljstva, a suprotno tome — neprijateljstva.[18] U Crkvi svak duguje Gospodu Hristu = Glavi Crkve ne samo život već i samu vezu sa njom. Sva Crkva, dok ima Glavu, raste, i to „raste rastom Božjim“.[19] I to nije pronalazak ljudskog razuma već delo Boga.[20] Ako je brat tvoj stekao sebi dobar ugled ili rečitošću svojom, ili mudrim ponašanjem, ili postupcima svojim, ti uzmi udela u tom njegovom dobrom ugledu, pokaži da je on organski deo tvoga bića. I reci: on je organski deo bića mog, ugled njegov prenosi se i na celo telo Crkve. No dopustiš li sebi zavist prema bratu, ti ideš protiv Crkve, ustaješ protiv Boga, jer sa dobrim ugledom brata tvoga povezana je korist same Crkve, i ti nipodaštavajući njegov ugled u stvari razaraš i Crkvu; i tako radeći na štetu tela Hristova, ti vršiš satansko delo.[21]

Nema sumnje, Crkva je stub i tvrđava Istine[22] no isto tako, blagovesti Sveti Zlatoust: Istina je stub i tvrđava Crkve. I mi ispovedamo: „Velika je tajna pobožnosti: Bog se javi u telu, opravda se u duhu“.[23] Tojest: domostroj našega spasenja — ή οικονομία η ύπρρ ημών. — Crkva je stub vaseljene. Razmišljaj ο tajni, i zahvatiće te jeza: tajna pobožnosti je velika i neoporeciva, nije podložna istraživanju —ού ϊητογμένwς, jer je iznad svake sumnje. Blagovest je: ovaploćeni Bog „pokaza se anđelima“.[24] To znači: i anđeli zajedno s nama ugledaše Sina Božjeg, a pre toga Ga ne behu videli. Vaistinu — velika tajna. Dostojno je pažnje: domostroj našega spasenja Apostol svuda naziva tajnom. I s pravom, jer ona nije bila poznata svima ljudima; ili tačnije reći: čak ni anđelima nije bila otkrivena. Da nije tako, zar bi se reklo da je ona otkrivena anđelima preko Crkve?[25] I zaista je ona velika, jer Bog postade čovek i čovek Bog; javi se čovek bezgrešni, čovek se uznese, bi propovedan u svetu; i s nama Ga videše anđeli. Sledstveno, to je tajna. Stoga, nemojmo otkrivati tajnu, nemojmo trubiti ο njoj svuda; živimo dostojno — άξίώς; — ove tajne.[26]

U telu Crkve, blagovesti Sveti Zlatoust, mi smo organski delovi jedan drugoga; spasenje bližnjega tiče se ne samo njega nego celoga tela; i nesreća bližnjega ne ograničava se samo na njega nego se mukom svojom proteže na celo telo.

Ako smo građevina Božja,[27] onda, kada šteta snađe jedan deo, oštećuje se i sva građevina; a kada je on čvrst, onda se može držati i sve ostalo. Tako i u Crkvi. Pokazao si prezrenje prema bratu? Time si sebe sama oštetio. Kako? Tako, jer je tvoj organski deo pretrpeo ne malu štetu. Jer kada se onaj koji ne udeljuje bližnjemu od svoga imetka baca u pakao, onda se utoliko više podvrgava kazni onaj koji vidi bližnjega u velikoj opasnosti i ne pruža mu po moć. Samoljubiv čovek u stvari i ne ljubi sebe; ko je pak bratoljubiv, taj i ljubi sebe daleko više.[28] Crkva ne zna za razliku između gospodara i roba; ona razlikuje i jednog i drugog po vrlinama i porocima: u Hristu Isusu nema roba ni gospodara, već su svi jedno.[29] I time iznad greha i smrti, i jači od greha i smrti. Verom u Jedinog Istinitog Boga — Gospoda Hrista mi postajemo „zajedničari Hristu — κοινωνοί“.[30] Sva je satkana od besmrtne istine Zlatoustovska misao: Verom smo postali zajedničari Hristu; mi i On postali smo jedno; On — Glava, a mi telo Njegovo, sunaslednici i sutelesnici; mi — jedno telo s Njim, od mesa Njegova i od kostiju Njegovih. Verom mi postojimo, i rođeni smo, i postali smo, tako reći, jedno biće sa Njim.[31] Jer Gospod Hristos, koji nas je toliko zavoleo, udostojio nas je takih blaga, da nas je učinio Svojim telom. Pomislite samo, čega smo se udostojili: mi i Hristos smo jedno. Mi smo „zajedničari Hristu“, jer imamo udela u onome što pripada Hristu.[32] I mi sada idemo onim putem kojim je Gospod Hristos prošao,[33] tojest doživljujemo sve što je Spasiteljevo kao svoje spasenje.

Crkva je nebozemno biće zbog svoje bogočovečanske stvarnosti: u njoj Bog postaje čovek i čovek Bog, nebo postaje zemlja i zemlja nebo. Doživljujući to, Sveti Zlatoust blagovesti: Crkva je nebeska, i nije drugo do nebo.[34] U svetoj Evharistiji Bogočovekova krv se meša sa samim bićem duše naše, čineći je krepkom i čistom i dovodeći je do neopisive krasote. Naša su sveštenodejstva nebeska i na nebesima, iako se izvršuju na zemlji. Tako i anđeli bivaju na zemlji, ali se nazivaju nebeskim; i heruvimi su se javljali na zemlji, ali su nebeski. I — „naše življenje je na nebesima“,[35] iako mi živimo ovde, na zemlji. Mi smo nebeski; to smo dostojanstvo dobili. Bojmo se ostati na zemlji. No i sada ko hoće, može ne biti na zemlji. Jer biti ili ne biti na zemlji zavisi od naše volje i načina života. Na primer, ο Bogu govore da obitava na nebu. To govore ne zato što je On ograničen nekim mestom, i ne zato što je zemlja lišena Njegovog prisustva, već zbog bliskosti anđelima. Stoga, ako smo i mi bliski Bogu, onda smo i mi na nebu. No, šta je meni do neba kada ja sozercavam Gospodara neba, kada sam postajem nebo. „K njemu ćemo doći, govori Gospod, i u njemu ćemo se nastaniti“.[36] Stoga, načinimo dušu svoju nebom. Nebo ima sunce; i mi imamo Sunce pravde. Rekoh: moguće je načiniti sebe nebom. Tome dodajem: moguće je načiniti sebe boljim od neba. Na koji način? Ako budemo imali Gospodara neba. Nebo je svuda čisto i svetlo i ne menja se ni u vreme bure ni u vreme noći; tako i mi ne treba da se podvrgavamo tome ni u vreme nevolja ni u vreme iskušenja đavoljih, nego da ostanemo čisti i svetli. Nebo je visoko i daleko od zemlje; budimo i mi takvi: odrešimo se od zemlje i uznesimo se na tu visinu. Α kako se možemo odrešiti od zemlje? Ako budemo razmišljali ο nebeskom. Budimo nebo; uziđimo na nebesku visinu. Α na tu visinu se najlakše ulazi pomoću vrlina. Treba samo hteti, pa ćemo sve postignuti. Tu se ne može reći: ne mogu. To bi značilo okrivljavati Tvorca: jer ako nas je On stvorio nemoćnima, a zahteva da tvorimo vrline, onda krivica pada na Njega. Reći ćeš: zašto onda mnogi ne mogu? Zato što ne žele. Α zbog čega ne žele? Zbog lenjosti; a ako zažele, razume se, moći će. Jer nama sarađuje i pomaže Bog; naše je samo da se odlučimo, samo da pristupimo delu, samo da uložimo trud, samo da imamo duševno raspoloženje, — i sve će se uspeti.[37]

Na čemu je sazidana Crkva Hristova? Na Ličnosti Bogočoveka Hrista: sva u njoj, sva na njoj, sva radi nje. Samo kao takva, ona je božanski i čovečanski sveistinita, božanski i čovečanski svepravedna, božanski i čovečanski svebezgrešna, božanski i čovečanski sveobuhvatna, božanski i čovečanski svemoćna, božanski i čovečanski svepobedna. To je Bogočovekova blagovest ο Crkvi. To i Njegov odgovor na pitanje: Ko je Sin Čovečiji? Ko? — On je: Sin Boga živoga, Isus Hristos = Bogočovek, Bogočovek = Crkva. Na toj Istini, i na veri u tu Istinu, osnovana je i sazidana Crkva: ,„i vrata paklena neće je nadvladati — ού κατιόχύσούσιν αύτης.[38] Samo kao takva, Crkva Hristova je jača od svih bogoprotivnih sila u svima svetovima i u svima vremenima. I od samih „vrata paklenih“, koja čuvaju najstrašniji i najbogoborniji demoni. I oni takvi, ne mogu je nadvladati ni sami, ni preko svojih neizbrojnih crkvobornih saradnika kroz vekove i vekove. To namnajubedljivijesvedočinajrečitijiispovednikiblagovestnikistineSpasove ο Crkvi, i same Crkve, Sveti Zlatoust. Navodeći Spasiteljeve reči: „na ovome kamenu sazidaću Crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati“,[39] Sveti Zlatoust blagovesti: Eto stene, eto ograde, eto utvrđenja, eto pristaništa i pribežišta! Nerazbivljivost ove stene vidi se iz sledećeg. Gospod Hristos nije rekao da stenu (= Crkvu) samo napadi ljudi neće nadvladati nego i same zloćudnosti pakla — „vrata paklena“. Nije Gospod rekao: neće napadati na nju, nego: „neće je nadvladati“, — napadaće, ali je neće pobediti. Α šta znače reči: „vrata paklena“? Da bi nam to bilo jasno, uporedimo „vrata paklena“ sa vratima grada. Vratima grada, kapijom grada se naziva ulazak u grad; prema tome i „vrata paklena“ označavaju opasnost koja vodi u pakao. Tako je smisao ovih Spasiteljevih reči ovaj: makar jurišale i napale takve opasnosti koje su u stanju da nas odvuku u sami pakao, Crkva će ostati nepokolebljiva. Gospod je mogao ne dopustiti da se Crkva podvrgava opasnostima. Α zašto je dopustio? Zato što je daleko važnije dopustiti iskušenja, pa učiniti da ona ne nanesu nikakvo zlo, nego li ne dopustiti ih. Α Gospod je dopustio sva iskušenja, da bi Crkvu učinio iskusnijom, jer „nevolja trpljenje gradi, a trpljenje iskustvo“.[40] Da bi pak očiglednije pokazao Svoju silu, On Crkvu otima od samih vrata smrti. Radi toga je On i dopustio da biva bura, ali nije dopustio da lađa potone. Dopustivši da Crkva brodi po vaseljeni kao lađa po moru, Gospod nije uništio oluje i bure nego je Crkvu izbavljao usred njih, nije utišao more nego je obezbedio lađu; i to onda kada su na sve strane ustajali narodi kao pomamni valovi, i zli dusi napadali na Crkvu kao siloviti vetrovi, i odasvud urlala bura — Gospod je snabdevao Crkvu velikom tišinom; i što je vaistinu čudesno, bura ne samo što nije potopila lađu nego je lađa ukrotila buru; neprestana gonjenja ne samo nisu potopila Crkvu nego su se sama slomila ο Crkvu. Kako? na koji način? zbog čega? — Zbog samih reči izgovorenih Gospodom: „vrata paklena neće je nadvladati“. Neznabošci su se silno patili da obezsile ove reči i oduzmu im moć, ali nisu uspeli. Zašto? Zato što su to — reči Božje. Kakve sve zloumišljaje i grozote nisu činili neznabošci protiv ovih reči Božjih! Navaljivale su vojske, upotrebljavana svakovrsna oružja, naoružavali se carevi, bunili se narodi, ustajali gradovi, ljutile se sudije, izmišljale se svakojake smrtne kazne, nije propuštena nijedna vrsta mučenja; i oganj, i gvožđe, i zubi zverova, i bacanje sa stena, i potopljenje, i pučina, i drvlje, i kamenje, i krst, i peć, i ostalo što se zamisliti može kao sredstvo mučenja. Upotrebljavano je neizrazivo mnoštvo pretnji, bezbrojna obećanja počasti, da bi pomoću prvih zaplašili, a pomoću drugih raslabili i sablaznili. Nije propuštena nijedna vpsta prevare i nasilja. Očevi su izdavali decu, i narušavali su se zakoni prirode. No temelji Crkve nisu se ni tada pokolebali; iako se rat vodio od strane najbližih, ipak se nije kosnuo temelja Crkve, blagodareći rečima Gospodnjim: „vrata paklena neće je nadvladati“. Bog je rečju Svojom utvrdio nebesa i rečju osnovao zemlju na vodama,[41] uredivši tako, da se veštastvo tvrdo i teško drži na lakom i žitkom; i more, nezadrživo u jarosti i burama, On je rečju ogradio sa svih strana slabim zidom — peskom. Zašto se onda čuditi što je Onaj koji je rečju utvrdio nebo, osnovao zemlju i postavio granicu moru, tom istom rečju ogradio Crkvu, koja je dragocenija i od neba, i od zemlje, i od mora.[42]

Bogočovečanski je istinita i besmrtna blagovest Svetog Zlatousta: Crkva ne prestaje trpeti napade i pobeđivati, podvrgavati se spletkama i nadvlađivati. Što je više napadaju, ona se sve više množi; valovi se razbijaju, a kamen stoji nepokretno. Velika je korist od iskušenja. Kao što kiša, padajući na zemlju, probuđuje semenje; tako i iskušenja, ulazeći u dušu, pobuđuju usrđe. Po reči Božjoj — Crkva je nepokolebiva: „vrata paklena neće je nadvladati.[43] Ko napada na nju, taj ubija samoga sebe, a Crkva se pokazuje svemoćna; ko napada na nju, taj razara svoje vlastite sile, a naš ratni plen čini najsjajnijim. Slavan je bio Jov i ranije, ali je posle stradanja postao još slavniji; nije tako on bio slavan kada je imao telo zdravo, kao što je postao slavan kada je bio okićen gnojem rana. Nikada se ne treba bojati iskušenja, ako je duša pripremljena za njih. Nevolja ne škodi već „gradi trpljenje“.[44] Kao što oganj ne kvari zlato, tako i nevolja ne škodi vrlini. Šta čini oganj sa zlatom? Očišćava ga. Šta proizvodi nevolja u onome koji je podnosi? Trpljenje. Ona ga uzvišuje, odgoni lenjost, usredsređuje dušu, čini um obazrivijim. Neprijatelji su podigli gonjenje da bi razjurili ovce, a desilo se suprotno: ono je dovelo pastira. Ne treba se nikada bojati iskušenja. Ti si — kamen? Onda se ne boj valova, pošto ću na ovo me kamenu, rekao je Gospod, sazidati Crkvu Svoju, i vrata paklena neće je nadvladati.[45] Bivaju ratovi nekada spolja nekada unutra; no ništa neće potopiti ovu lađu.[46]

Crkva je cilj i smisao svake tvari i celokupne tvorevine. Sveti Zlatoust blagovesti: Bog je postao čovek i primio telo, da bi vaseljenu načinio Crkvom. Bogu je veoma mila Crkva, ograđivana verom. Radi Crkve utvrđeno je nebo, razliveno more, rasprostrt vazduh, osnovana zemlja, zasađen raj, dat zakon, slati proroci, vršena čudesa, rastavljalo se i sjedinjavalo more, padala s neba mana i iznenada postavljana trpeza. Radi Crkve su se javljali proroci, radi nje i apostoli. I našto mnogo govoriti ο tome? Radi Crkve je Jedinorodni Sin Božji postao čovek, kao što ο tome govori apostol Pavle: Bog „ne poštede Sina Svoga“.[47]Bog ne poštede Sina Svog, da bi poštedio Crkvu. Radi nje On je prolio krv Sina Svog. Ta krv orošava Crkvu, stoga sadnice njene ne mogu uvenuti i ne gube svoje lišće. Blagodat Svetoga Duha obrađuje Crkvu, stoga je ona nerazrušiva. No nije čudo što je ona nerazrušiva, nego je čudo što je ona nerazrušiva iako mnoštvo neprijatelja napada na nju. Od iskoni silno je mnoštvo neprijatelja koji napadaju na nju. Ko to gaji nadu da će nadvladati Crkvu? Jasno je da to nije u stanju učiniti niko. Gospod Hristos je objavio: „vrata paklena neće je nadvladati“.[48] Lakše je uništiti nebo i pogubiti zemlju nego li učiniti da nastrada Crkva. Sam Gospod Hristos kaže: nebo i zemlja proći će, ali reči moje neće proći.[49] I prirodno, jer je reč Božija moćnija od samoga neba. Gle, nebo je delo — reči. Bog reče: neka postane nebo, — i Njegova reč postade delo. Život prirode je potekao i ništa joj nije smetalo, pošto je Gospod prirode Bog, koji je mogao i da je stvori takvu, i da je stvorenu izmeni. Bog koji je utvrdio nebesa, stvorio je prirodu. Ali Bog Logos nije radi nebesa primio telo, da bi ljudi shvatili, da je Crkva — dragocenija i od neba, i on anđela, i od svake tvari. Stoga: „nebo i zemlja proći će, ali reči moje neće proći“. Koje reči? Ove: „Ti si Petar, i na ovome kamenu sazidaću crkvu svoju“.[50] Nije Gospod rekao: na Petru, jer je On sazdao Crkvu Svoju ne na čoveku, nego na veri. Kakvoj veri? — „Ti si Hristos, Sin Boga živoga“.[51] Crkvu je Gospod nazvao stenom; nju zapljuskuju valovi, ali se ona ne koleba. Crkva doživljuje iskušenja, ali je ona ne pobeđuju. Šta, dakle, znači: „na kamenu“? Znači: ispovedanje vere sastoji se u rečima. To ispovedanje ne mogu da nadvladaju ni demoni. Ο tome svedoče Mučenici, koji nisu izgubili svoju veru, iako su im rebra strugali noževima. O, neviđenih i čudesnih dela! Telo se ruši, pa ipak se vera ne umrtvljuje. Usred najsvirepijih neprijateljskih napada Crkva pobeđuje. Ona će i nadalje pobeđivati, i nikada neće biti pobeđena.[52]

 


NAPOMENE:

[1] tamo, Beseda X, 3; col. 85. 86.

[2] tamo, Beseda 18, 2; col. 147.

[3] tamo, Beseda 12, 2; col. 144.

[4] 1 Kor. 12, 27.

[5] tamo, Beseda 26, 2; col. 214.

[6] tamo, Beseda 24, 2; col. 200.

[7] 1 Kor. 12, 13.

[8] 1 Kor. 12, 13.

[9] tamo, Beseda 30, 1. 2; col. 250. 251.

[10] 1 Kor. 12, 27.

[11] tamo, Beseda 32, 1; col. 263. 264.

[12] tamo, Besede na 2 Kor., Beseda 18, 3; R. gr. t. 61, col. 527. 528.

[13] Sr. Εf. 22—24; Kol. 3, 9—12.

[14] Εf. 4, 25.

[15] Sr. Ef. 4, 22—25; Rim. 12, 5; 1 Kor. 12, 27.

[16] Ef. 4, 25

[17] Ef. 4, 25

[18] Besede na Efescima, Beseda XIV, 1; R. gr. t. 62, col. 99. 100.

[19] Kol. 2, 19.

[20] Besede na Kološanima, Beseda UII, 1; R. gr. t. 62, col. 344.

[21] tamo,Beseda XI, 3. 4.; col. 378. 379. 380.

[22] 1 Tim. 3, 15.

[23] 1 Tim. 3, 16.

[24] 1 Tim. 3, 16.

[25] Sr. Ef. 3, 10. 15; Kol. 3. 16; 1 Petr. 1, 12.

[26] Besede na 1 Tim., Beseda XI, 1; R. gr. t. 62, col. 554. 555.

[27] Sr. 1 Kor. 3, 9; Ef. 2, 21.

[28] Besede na 2 Tim., Beseda VII, 1; R. gr. t. 62, col. 637.

[29] Gal. 3, 28. — Tumačenje Poslan. Filimonu, Beseda I, 1; R. gr. t.62,col. 705.

[30] Jevr. 3, 14; sr. 2 Petr. 1, 4.

[31] Sv. Zlatoust, Tumač. Poslanice Jevrejima, Beseda VI, 2; R. gr. t.63. col. 56.

[32] tamo,Beseda VI, 3; col. 58.

[33] tamo,Beseda VII, 2; col. 63.

[34] tamo,Beseda XIV, 2; col. 112.

[35] Flb. 3, 20.

[36] Jn. 14, 23.

[37] tamo,Beseda XUI, 2. 3. 4; col. 125. 126. 127.

[38] Mt. 16, 18.

[39] Mt. 16, 18.

[40] Rim. 5, 3. 4.

[41] Ps. 37, 6; 103, 5.

[42] Ο nadpisu Dela Apostolskih, Beseda, 1; R. gr. t. 51, col. 77. 78. 79.

[43] Mt. 16, 18.

[44] Rm. 5, 3.

[45] Mt. 16, 18.

[46] Ο ženi Hananejki, Beseda, 1; R. gr. t. 52, col. 449. 450.

[47] Rm. 8, 32.

[48] Mt. 16, 18.

[49] Mt. 24, 35

[50] Mt. 16, 18.

[51] Mt. 16, 16.

[52] Na Pedesetnicu, I; R. gr. t. 52, col. 806. 807.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *