NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

O huli na Duha Svetoga

 

PITANJE: Sme li sveštenik dati Pričešće teškom bolesniku koji je ispovedio da je hulio Ime Božje? Izložite opširnije o huli na Duha Svetoga.

 

ODGOVOR: Iz evanđelskog odeljka, u kome je opisan događaj povodom koga je Gospod izrekao misli o huli na Duha Svetoga (Mt. 12, 22-32), možemo sagledati okolnosti i razloge zbog kojih je On ovo proglasio najvećim grehom koji se neće oprostiti ni ovoga ni onoga sveta.

Pošto je iscelio besomučnog,[1] koji je bio nem i slep, narod, izvan sebe od divljenja zbog učinjenog čuda, priznaje Gospoda Isusa „Sinom Davidovim“, Mesijom. Fariseji pak, iz mržnje i zavisti, ne samo da Mu ne priznaju mesijanstvo nego Njegova dela pripisuju Velzevulu, knezu demonskom. Iz primera carstva koje propada kad se podeli i jedan deo digne na drugi, što satana zna, te ne dozvoljava da se zbude s njegovim carstvom, Gospod pokazuje da fariseji sami ne veruju da će demon izgoniti demona, pogotovo što za druge egzorciste to ne govore („sinovi vaši čijom pomoću teraju?“). I svedočanstva ostalih evanđelista (Mk. 3, 33; Lk. 11, 15; Jn. 7, 20; 8, 48, 32) jasno pokazuju da se u ovom stavu fariseja ne radi o nedorazumevanju, zabuni o „identitetu Sina Božjeg“, o neverovanju u Njega zbog neznanja. I apostol Pavle je bio „hulnik, i gonitelj i nasilnik“, ali je to činio iz neverovanja koje je poticalo iz neznanja, zato je – kako sam veli – bio pomilovan i dobio oproštaj (1 Tim. 1, 13).

Ovo opravdanje „iz neznanja“, koje Gospod sa krsta upućuje Ocu za svoje gonitelje (Lk. 23, 34), a apostol Petar njime objašnjava postupak Jevreja i njihovih starešina (D. ap. 3, 17), ne može se, dakle, primeniti na ove protivnike Hristove, jer oni svesno zamenjuju „istinu Božju lažju“ (Rim. 1, 25). Prema rečima Blaženog Jeronima: „Ko jasno uviđa dela Božja, pri čemu ne može odricati da su dobra, no obuzet zavišću dela Duha Svetog naziva Velzevulovim, neće mu se oprostiti“.[2] Ulogu svesnog i namernog suprotstavljalja istini, u huli na Duha Svetog podvlači i Sveti Atanasije Veliki: „Duhom Božjim… reče, ne kao da je manji od Duha, niti da ovo čini Duh dejstvujući u Njemu, nego radi objašnjenja da, budući Reč Božja, sam Duhom Božjim stvara sve. Još poučava slušaoce da kada se dela Duha pridaju Velzevulu, time se huli na Duha koji ih čini. I ovo govoreći pokazuje da, ne iz neznanja, nego namerno u ovakvu neizbežnu hulu sebe uvode i ne stide se. Iako znaju da ovakva dela pripadaju Bogu, bezakonici ih pripisuju Velzevulu i vele da ona bivaju od nečistog duha“.[3] Na pitanje kojim delima može neko da huli na Duha Svetoga (Mt. 12, 31-32; Mk. 3, 29). Sveti Vasilije Veliki daje ovaj odgovor: Iz one hule koju su proizneli tada fariseji, na koje je i izrečena ova osuda, vidi se da i sada onaj „huli na Duha Svetoga ko dejstvo i plodove Svetog Duha pripisuje đavolu (protivniku)“.[4] Slično veli i Sveti Jovan Zlatoust: „Ako velite da mene ne znate, zar i to ne znate da je izgoniti demone i vršiti isceljenje delo Duha Svetoga? Ne vređate, dakle, samo mene, nego i Duha Svetoga. Stoga vam se neće oprostiti hula“.[5] Istu misao nalazimo i kod vizantijskog pisca Jevtimija Zigabena (XI v.): „Koji vidi moja božanska dela, koja može činiti samo Bog, i njih pripisuje Velzevulu, i na taj način huli protiv Duha Svetoga… tome, jer hotimično čineći zlo, jasno i svesno ružeći Boga, neće se oprostiti“. Na drugom mestu Zigaben kaže: „Ko zgreši protiv moga čovečanstva, tj. ko kaže hulnu reč protiv njega (čovečanstva), sablaznivši se onim što kao čovek jedem, i spavam, i mučim se, i drugim što pripada čovečanskoj prirodi, takvom će se oprostiti, jer ne greši hotimično, nego huli iz neznanja istine“.[6]

I kod savremenih tumača nalazimo ista shvatanja o suštini hule na Duha Svetoga. Prof. dr Dimitrije Stefanović piše: „Svaki greh i hula, pa i hula na Sina Čovečjeg, na Mesiju, može se oprostiti čoveku, jer može neko da huli na Sina Čovečjeg zato što u njemu ne vidi onoga koga treba da vidi… No ko se protivi očiglednoj i jasnoj istini, da Hristos samo pomoću Duha Božjeg može terati iz ljudi zle duhove, i teranje istih zlobno pripisuje sotoni, taj time huli na Svetog Duha, i taj mu se greh i hula nikada, ni na ovom ni na onom svetu neće oprostiti. Takav se svesno protivi Bogu, i toga je duša tako ogrezla u zlu da više nije kadra da se popravi i spase“.[7] U svom tumačenju Evanđelja, ruski episkop Mihail veli slično: „U ovom slučaju fariseji, boreći se protiv jasnog božanskog otkrivenja Svetog Duha kako je on javljao sebe u Hristu izgnanjem besova (st. 29), stadoše u otvoreno neprijateljstvo protiv ovog Duha u tolikoj meri da Njegova jasna dejstva pripisaše zlom duhu, Velzevulu. Stoga, njihova hula na Duha označava ne samo odricanje očevidnih otkrivenja dejstava Duha Svetoga, nego zlobnu uvredu Duha, kad se Njegova dejstva pripisuju demonu, što svedoči krajnje neverovanje i surovost srca… Neće se oprostiti ovaj greh zato što je moralno stanje kakvo on (greh) pretpostavlja, i u kome može naći sebi mesto ovaj greh iznad grehova, takvo da čovek gubi moralnu sposobnost primanja dejstava Svetog Duha. To stanje je isto kao u nepokajanih demona“.[8] Kratko i jasno veli prof. dr Emilijan Čarnić: „Ako je neko saznao da u Isusu Bog prilazi ljudima, pa ipak okrivio Isusa kao đavola, hulio je na Duha Svetoga“.[9] Arhiepiskop Makarije u svojoj Dogmatici veli da se pod hulom na Duha Svetog „razumeva uporno protivljenje očevidnoj Božjoj istini, krajnje neverovanje i nepokajanost“.[10]

Hula na Duha Svetoga sastoji se, dakle, u odbacivanju očigledne istine (koja ne podleže sumnji) hotimično i svesno, i tako se suprotstavlja, iz ukorenjene zlobe, očiglednom dejstvu Svetog Duha, Koji je „Duh Istine“ (Jov. 15, 26). Kad zloba dopre do tog stepena, nemoguće je pokajanje, jer „ko hotimice greši pošto primi poznanje istine“ (Jevr. 10, 26), taj više ne želi ni pokajanje, ni oproštenje. Suština hule na Duha Svetog nije u nekoj hulnoj reči, ili psovci, rečenoj u afektu, gnevu, nego u duševnom stanju moralne okorelosti „kojom se odbacuje svako spasonosno dejstvo Duha Svetoga, i postaje potpuno nemogućim svako čišćenje i ispravka“. Ili prema Avgustinu, „svesno i uporno preziranje i odbacivanje blagodati Duha Svetog, i do kraja života nepokajanje čoveka“.[11]

Neoprostivost ovog greha potiče iz upornosti nepokajanja. U pismu Antiohu, koje se pripisuje Svetom Atanasiju Velikom, kaže se: „Treba uočiti da Hristos nije rekao: Heće se oprostiti onom koji pohuli i pokaje se, nego onom koji huli, tj. onom koji u hulenju ostaje. Jer nema greha koji Bog ne oprašta onima koji se prepodobno i valjano kaju“.[12] Neoprostivost ovog greha, kao što veli Hr. Andrucos „nije sa strane Boga ili Crkve, nego po prirodi, zbog nepokajanja i okorelosti grešnika, zbog čega ne može da deluje božanska blagodat“.[13]

Sa hulom na Duha Svetog izjednačuje se svesno i hotimično samoubistvo, jer je Duh Sveti darovatelj života i u njemu (samoubistvu) se onemogućuje pokajanje.

Ako bi težak bolesnik ispovedio pred pričešće da je hulio na Svetinju, na Boga, pa i na Duha Svetoga, a za to se kaje i od Boga moli oproštaj, treba ga svakako od greha razrešiti i pričestiti. Ako ozdravi, u dogovoru s njim, naložiti mu izvesnu epitimiju koju može da vrši, kako bi se utvrdio u ispravci, odbacio dela tamna i obukao oružje svetlosti (Rim. 13, 12), što je stvarna oznaka iskrenog pokajanja.

 

Glasnik, jul 1978.

 

NAPOMENE:


[1] Po prof. Čarniću; prema Vuku, prof. D. Stefanoviću i L. Bakotiću „besna“; grčki: demonizomenon.

[2] P. Trembelas, Ipomnima is to kata Matheon Evangelion, Atina 1951, 248.

[3] Sv. Atanasije Vel., Pismo Serapionu o Sv. Duhu, u Vivliotiki Ellinon pateron, izd. Apostolski Diakonia, Atina 1963, T. 33, 147.

[4] Tvorenija, na ruskom, S. Peterburg 1911, T. II, 467.

[5] Trembelas, isto.

[6] Isto.

[7] Jevanđelije po Mateju, Beograd 1924, 81, 82.

[8] Evangelije ot Mateja… s primječanijam, Kijev 1889, 237, 238.

[9] Novi Zavet, Beograd 1973, 555.

[10] Beograd 1898, 288.

[11] S. Lolis, u Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1960, T. X, 464.

[12] Isto izdanje, Atina 1964, T. 35, 122.

[13] Dogmatika, Atina 1956, 379.

 

Ključne reči:

8 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *