НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Непромењивост канона и живот савременог човека у Цркви

 

ПИТАЊЕ: На крају опширног одговора на питање о акривији и икономији, став који сте изнели о безусловној важности канонских прописа по моме мишљењу је сувише конзервативан и значи спутавање, кочење савременог живота Цркве и њених чланова везама које је створио живот у првих седам векова. Расудите и сами: Зар се у Цркви није ништа изменило и не може изменити у двадесетом од оног што је настало до осмог века!

 

ОДГОВОР: Расудио сам и схватам, не само да може, него се и изменило у Цркви Христовој много тога, и добро је што се изменило оно што може и треба да се измени. Али има и оног што се није изменило и што је добро да се није изменило, јер и не треба да се измени. Има, дакле, ствари где је добро и потребно да будемо конзервативни, а има и таквих где то не треба да будемо. Као што у погледу акривије и икономије бива несрећно да онде где треба да се држимо акривије ми будемо икономисти, и обратно, где треба да применимо икономију ми будемо акривисти, тако је и овде. Бити на православном становишту значи: Имати поверење да Црква зна шта је неизмењиво и држи га неизмењивим, и зна шта је доступно измени и измењује га кад је потребно.

Изнели смо да су свештени канони воља Духа Светог, а Дух Свети је Бог који је увек исти и не мења се (Малах. 3, 6). Он је Истина која је увек доследна себи. Као што су истине вере, догмати, од Бога и зато неизмењиви, тако је и са канонским прописима и етичким правилима, који у ствари нису ништа друго него догмати вере примењени на живот верних. Они се могу само поступно налагати, према духовном узрасту верних и приликама времена, могу се изнети и образложити савременим језиком, али се њихова суштина не може мењати.

Слично бива и у животу. Жива клица развија се у земљи, па у ваздуху, све док не донесе плод, никако не прекидајући везу са својим корењем. Ако влат прекине везу са кореном, он се суши и плода не може донети. Тако бива и у животу Цркве израженом у њеним канонским прописима. Она не прекида везу с њима, јер су израз Духа Светога, Животворног, у руковођењу Црквом њеном циљу, од Његовог силаска на Свете апостоле до краја света.

Али Црква не остаје на њиховом слову, него на духу, „јер слово убија, а дух оживљује“ (2 Кор. 3, 6), нити на оним црквено-правним одредбама које је она доносила у појединим крајевима и временима у циљу спровођења духа канона у живот. Сматрати да су ови прописи, који су одговарали тадашњем времену и приликама, али дело нас људи као сарадника Божјих, исте важности са суштином, духом канона, било би свакако погрешно и довело до сасвим погрешних закључака. Значило би изједначавати божанско и људско, задржавати развој Цркве на нечем небитном, начину примене, који је у новим условима превазиђен, и тако кочити даљи ход њеног развоја. То би исто било као кад би влат зауставио своје рашћење на неком достигнутом ступњу, ма колико он био важан, али би се тиме онемогућавало доношење плода, што у ствари значи промашај постојања и развића уопште.

Тако, дакле, прописи донети да корисно послуже за дато време и прилике, који у друго време не би одговарали својој намени, могу и треба да се промене и замене ефикаснијим. Задржавати се пошто-пото на њима као непромењивим, рекосмо, било би штетно за живот Цркве, доводило би до размирица, цепања, раскола.

Не само то, него ако нове прилике у којима се Црква нађе буду захтевале, Црква ће знати и моћи донети одговарајуће канонске прописе. Није она исцрпела своје руковођење животом верних и њиховим спасењем канонским прописима донетим у првих осам векова, нити се зауставила на њима. Није Дух Свети руководио Црквом само током тог времена. Он делује у њој и данас и деловаће до краја времена, те ћe она, под Његовим руководством, дочекивати и одговарати на прилике и околности живота као и до сада.

I. Шта треба разумети под „духом“ канона, а шта под „словом“, размотрићемо на примеру 11. канона Шестог Васељенског сабора. У том канону се наређује да ниједан клирик ни лаик не може јести јудејска азима (пресне хлебове, јевр. масот), нити са Јудејцима имати општење, нити их у болести призивати и примати од њих лечење, нити се с њима купати у купатилима, а који се усуди да то чини, ако је клирик да се свргне, а лаик одлучи.[1] И више других канона налажу сличне одредбе. Забрањују празновање новозаветне Пасхе (Васкрса) заједно са јудејском Пасхом;[2] пошћење са Јудејцима, празновање њихових празника и примање празничних дарова;[3] не примати од њих пресне хлебове, нити имати заједницу у њиховом нечестију (асевиес);[4] да хришћани не смеју јудејски светковати суботу, него особито поштовати недељу;[5] нити ићи у синагогу да се моле, нити односити уља и тамо свеће палити.[6]

У овим се прописима, под изразом Јудејци, не мисли на њих као народ, него на њихову веру, те нам мора бити јасно да се ту не ради о неком расизму, ни антисемитизму, потпуно страном хришћанству и Православљу. То одређено потврђује и чињеница да често исти канони што забрањују вернима у односу на Јудејце, исто то забрањују и у односу на незнабошце, без обзира коме народу припадају, као и на хришћанске јеретике и шизматике.[7]

Очигледно да је дух ових прописа у томе да се православни верници сачувају од опасности по своју веру од „нечестија“ (асевиас) не само јудејског и незнабожачког, него и од вере хришћанских јереси и раскола.[8] По томе свакако ови прописи важе и данас и важиће до краја света. Ако дође у питање опасност за душу од насртљивости пропаганде јеретика, или незнабожаца и атеиста, без обзира које су нације, хришћанин је дужан избегавати општење са њима. Јер трудити се око користи за тело, око његовог лечења, чистоће и других потреба овог света, а при томе изгубити душу и Царство Небеско, за хришћане би био рђав труд, не добитак, него губитак оног најдрагоценијег, живота вечнога.

Али извршавање захтева да избегавамо општење у верским стварима, због опасности за своју веру, никако не може значити нетрпељивост и непријатељство према другим људима других вера, са којима нас везује општа људска природа, порекло од истих прародитеља и од Бога дарована нам свима морална и духовна слобода. Зато приговор што се данас сви, и православно свештенство и верни, лечимо у болницама где су лекари и особље и јеврејске и других националности, разних вера и безверници, износити као доказ да је 11. Трулски канон преживео, „јер га се нико не држи“, ако га узмемо у буквалном смислу, можемо разумети. Но да дух овог канона за хришћанина остаје у важности свагда, треба да нам је јасно и данас, као што је било онда када је канон настао. Онај православни хришћанин који би и сада одступио од духа канона, изгубио душу због тела, понављамо, ма колико то проглашавано конзервативним, нити је хришћанин, нити би, не покаје ли се и свој став не измени, то могао бити.

II. Шта је пак у прописима Цркве оно што је измењиво, што је удео нас људи као сарадника Божјих (1 Кор. 3, 9), донето ради тога да се у датом времену дух канона уведе у живот, покушаћемо да разјаснимо на следећем примеру. По речима апостола Павла, васкрсење Христово је суштина вере хришћанске (1 Кор. 15, 14), па је стога од почетка Васкрс највећи хришћански празник, Празник над празницима. Празнован је у целој Цркви у пролеће, у време јудеског празника Пасхе, у годишње доба кад се и десио, али га сви хришћани нису празновали у исти дан. Малоазијски верни празновали су га 14. дана јеврејског месеца нисана, у који било седмичан дан да тај датум падне. Хришћани пак у Египту, Грчкој и Риму празновали су га у то време, али свагда у недељни дан. Тако је бивало да су једни хришћани бивали у празничној радости, док су други још држали предпразнички пост.

Да би у том погледу цела Црква била јединствена, Први Васељенски сабор у Никеји, 325. г., донео је одлуку да сви хришћани славе Васкрс у недељни дан, после пролетње равнодневнице и пуног месеца. Постојала је, рекосмо, такође одлука да се новозаветна Пасха, Васкрс, не сме празновати у исти дан са јудејском Пасхом.[9] Истовремено је Сабор поверио Александријској Цркви да она израчунава, према изнетим прописима, у који ћe месечни дан пасти Васкрс, и с тим у вези почети пост, припремне недеље за пост итд., и о томе благовремено извештава све Цркве. Александријска црква чинила је то за дужи низ година.

Но дешавало се, међутим, да обавештења на овај начин не стигну на време у поједине удаљеније крајеве, па је већ 388. г. Теофил, александријски епископ, саставио једну прегледну таблицу из које су се потребни подаци могли видети за 40 година унапред. Свети Кирило Александријски је ову таблицу допунио за 95 година. Нешто доцније, учени египатски монах Анијан израдио је „Велики пасхални индиктион“ за 532 године, који je, по истеку тог низа година, поново отпочињао, тако да су почетна година тог индиктиона и остале за њом поново текле равномерно, те у исте дане падају како фаза пуног месеца, тако и месечни датуми у које Васкрс треба да падне. У VI веку допунио је овај индиктион римски монах Дионисије Мали. Тако је настала „Неисходимаја пасхалија“, тј. Стална пасхалија, која се по истеку 532 године понавља и која је у употреби још и данас.

При томе треба обратити пажњу на то да све наведене саборске одлуке, о празновању Васкрса, не наводе нити помињу ни календарске месеце, ни месечне дане, него догађаје у природи: пролетњу равнодневницу, пун месец и недељни дан. У Пасхалним пак таблицама ти прописи су изражени у датумима тада постојећег јулијанског календара, а то никако није исто. Свети Оци, наиме, просветљени Духом Светим, нису Цркву везивали ни за шта људско, релативно, него за одређено, за козмичке догађаје, дате од Бога. Знали су да ниједан календар не може бити апсолутно, него само приближно тачан, јер дужина године ни по једном од њих никад не може потпуно, него само приближно одговарати стварној дужини тропске године у природи. Један календар од другог може бити тачнији, дужина године по рачунању једног може бити ближа стварности у току векова, од рачунања другог, али је апсолутна тачност недостижна.

Пролетња пак равнодневица је један одређени момент у природи, кад због нагиба земљине осовине и њеног обиласка око сунца она доспе у положај да сунце тога дана буде у зениту изнад северног повратника. У доба Првог Васељенског сабора, по јулијанском календару, који је тада важио у целом Римском царству, пролетња равнодневница је била 21. марта. Но како тај календар задоцњева сваких 128 година за један дан, то је од Првог Васељенског сабора до сада задоцнио за 13 дана.[10]

Слично стоји ствар са фазама месеца, које настају због обртања месеца око земље и заједно с њом око сунца. Подаци Пасхалних таблица о тим фазама, у доба Првог Васељенског сабора и дуго после њега, одговарали су стварности. Иако израчунате у то давно време, у погледу средње тачности месечних фаза, ове таблице изазивају признање, али су за тако дуго време, од онда до данас, задоцниле за неколико дана. Данас смо у могућности да их израчунавамо несравњиво тачније.

Став да погрешке Пасхалних таблица, израђених на основу недостатака јулијанског календара и тадашњих достигнућа у израчунавању месечевих фаза, нису од значаја да их се Црква не би могла држати и надаље, односно да није од значаја да се Васкрс празнује како је одредио Први Васељенски сабор, у прву недељу по стварној пролетњој равнодневници и пуном месецу у стварности, несумњиво да се не би могао оправдати. Још мање би било оправдано схватање да је Пасхалне таблице и јулијански календар, са њиховим нетачностима, усвојио Први Васељенски сабор, те да као такви имају остати непромењиво у Цркви и надаље. Као што изложисмо, Сабор је заузео одређени став како у погледу прописа о празновању Васкрса, везавши их за одређена козмичка збивања, тако и у погледу њиховог што тачнијег израчунавања, поверивши га Александријској Цркви, у којој је знање за то било на највишем нивоу, а не везујући Цркву за релативне могућности кога било календара, нити за ниже могућности израчунавања месечевих фаза, кад смо у могућности да их израчунавамо тачније. Насупрот оваквом јасном ставу Првог Васељенског сабора, инсистирати на мишљењу да чување наведених нетачности значи чување Православља куда би нас одвело?

Кад је у Грчкој, 1923. г., држава прешла на нови григоријански календар, а неприпремљено одмах за тим нови календар увела и Грчка Црква, један број свештеника, монаха и народа, чак и три епископа, одвојила су се у старокалендарски раскол, који у Грчкој Цркви постоји до данас. Поред других разлога, старокалендарци свој став оправдавају и овима за које малопре рекосмо да се не могу одржати. Тако они пишу: „Свети Први Васељенски сабор… покренут Св. Духом, увео је јулијански календар у употребу у Цркви и установио на њему Вечну пасхалију преко Александријске цркве…“;[11] „Свети Први Васељенски сабор… знајући његове (јулијанског календара) недостатке у погледу времена, ставио је, по одлуци, пролетњу равнодневницу на 21. март, према јулијанском календару, и на његовом основу саставио Вечни пасхални канон“.[12] С јулијанским календаром спојена је Пасхалија Првог Васељенског сабора, који је установио Пасхални канон.[13]

Очигледно да се овде не разликује божанско од људског, прописи који потичу од Духа Светог, који је руководио Првим Васељенским сабором, од Пасхалних таблица, установљених доцније од људи, ради практичних циљева, примене у живот прописа о празновању Васкрса.[14]

Сматрам да је из овога јасно каква је разлика у значају непромењивих канонских прописа од промењивих људских, издатих у датом времену да би се ови увели у живот. Отуда да је за православно схватање неприхватљив сваки покушај да се под непромењиво, божанско, подвуче и оно што је људско и као такво промењиво. А то смо и хтели да прикажемо.

 

Гласник, јун 1990.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Пидалион, изд. Астир 1970, 227; Н. Милаш, Правила Прав. цркве с тумачењима, Нови Сад 1895. Т. I, 456.

[2] Кан. 7. Св. апостола; 1. кан. Антиохијског сабора.

[3] Кан 70. Св. апостола; 37. кан. Лаодикијског сабора.

[4] Кан. 38. Лаодикијског сабора.

[5] Кан. 29. Лаодикијског сабора.

[6] Кан. 64. Св. апостола.

[7] И у јудејској зборници јеретичкој хришћанин се не сме молити – кан. 64. Св. апостола; не сме однети уља у синагогу јудејску и светилиште незнабожачко – кан. 7. 1 Св. апостола; не смеју се примати празнични дарови ни од Јудејаца, ни од јеретика – кан. 37. Лаодикијског сабора; не сме се хришћанин молити заједно са јеретицима – кан. 45. Св. апостола; нити празновати заједно са незнабошцима – кан. 39. Лаодикијског сабора; ни Јелинима – 60. Картагинског сабора. Разуме се, и ту се под Јелинима не схватају они у етничком смислу, него у верском, као незнабошци.

[8] Валсамон, тумачећи 112. Трулски канон, вели да избегавање заједнице са Јудејцима значи чување од слабљења своје вере, узвишеније од јудаизма. Наша Пасха је виша од њине, јер се ту приноси бескрвна жртва „коју нам је Господ наш Исус Христос предао у време своје смрти и празника Пасхе“, док је јудејска „са јагњетом, пресним хлебом и горким зељем“. Наређење да се не једу њихова азима не значи неједење пресног хлеба као таквог, „јер и ми слободно једемо азима, тзв. анавата…, него да преко азима не празнујемо са Јудејцима (њихову Пасху)“ (Атин. синтагма, Атина 1852, Т. II, 337).

[9] Уп. Патријаршијски Гласник 1982, стр. 273, 274.

[10] Године 2117. та разлика ће бити 14 дана.

[11] И петра тис амомиту ортходоксу христианикис имон пистеос, Атина 1953, 27.

[12] Исто.

[13] Акривис тхесис.

[14] У суштини овакав став има и проф. Бранко Цисарж који пише: „Канони су непроменљиви уколико су једини могући и апсолутни израз обавезних истина вере и морала – али су променљиви уколико су они израз привремених средстава за спровођење ових истина у животу“ (Црквено право I, Београд 1970, стр. 11). Он, дакле, разликује каноне који излажу „истине вере и морала“ од оних који изражавају „правничко-практичне одредбе Цркве“, „привремена средства за спровођење ових истина (вере и морала) у живот, не дајући притом примере и објашњења, који су то једни, а које други. По нашем схватању, сви канони имају апсолутно значење, по духу, не по слову, како смо у изнетим примерима покушали да објаснимо и једне и друге.

 

Кључне речи:

5 коментар(а)

  1. Али овде у тексту свети Оци кратко и јасно кажу да ван Цркве нема спасења и у томе се слажу. Док новији „богослови“ нешто филозофирају и више збуњују него што излажу истину. Ја не читам дела људи који Црква није канонизовала и испред чијег имена не стоји „свети“.

  2. Јелена

    Где могу да купим прво издање ове књиге из 1998.?! То оргинално издање настало је у времену живота и рада Патријарха Павла, који сигурно не би благословио нешто што није светоотачко учење. Остала издања су како и сами кажу „измењена и допуњена“.

    • Библиотекар

      Драга сестро, патријарх Павле није састављао ове књиге, него је благословио да чланке које је годинама објављивао неко други распореди и сложи у 3 књиге. Измењена и допуњена издања су обично прештампана оригинална издања са минималним техничким изменама. Сигурно се нико не би усудио да у новом издању мења патријархове оригиналне текстове.

      • Па ето, ми обичан народ скоро ништа о својој вери не знамо. Кад тражимо да сазнамо истину – примамо учење од рашчињених, од расколника, заједно са њиховим отровом против врха СПЦ и тај њихов отров је ушао у све нас, чак и нас који нисмо отишли за њима, који смо остали у Цркви. Авај, докле је то дошло да ми немамо више поверења у своју Цркву, у јерахију СПЦ. Бог нека нас спаси и од нас самих, а и од њих.

  3. Ја имам ту књигу из 1998. Не разликује се много од овог издања из 2007. ако ми верујете на реч. Шта ћемо јадни, не знамо коме да верујемо. У све сумњамо, наслушали смо се свега, начитали по интернету од оговарача, осуђивача, који бране тобоже сркву, а подривају веру у њу и извлаче слабе из ње, а себе не могу да одбране од гордости, од ревности не по резуму итд. Изопштили их из цркве, а они бране тобоже цркву. Какву цркву они бране, Апостолску-једину праву чији чланови нису, или Артемијеву?!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *