НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Зашто су потребни кумови за крштавање одраслих лица?

 

ПИТАЊЕ: Да ли су неопходни кумови и при крштавању одраслих лица, која могу сама одговарати на питања која се постављају при том чину?

Ако je кум потребан да одговара на питања свештеника, личност крштаваног остаје некако по страни, потиснута. Ако је непотребан – ниподаштава се традиција и установа кумства.

 

ОДГОВОР: Да кажемо одмах: И при крштавању одраслих, неопходно је да крштавани има кума, јер је тако било не само од времена кад је углавном вршено крштавање деце (педобаптизам), од VI века, него и раније кад су, поред деце, крштавани масовно одрасли. Постојање кумова можемо пратити већ од II века. Најраније сведочанство о њима даје стари хришћански писац Тертулијан (160-220. г.).[1]

Но поред тога што кумство има тако дуг период свог постојања, код Отаца и старих хришћанских писаца не налази се директно објашњење зашто је оно уведено. У новије време јавило се више теорија о његовом постанку. Проф. др Лазар Мирковић наводи их неколико: 1. Да потиче из јудејства, у коме су, при обрезању, морали бити присутни сведоци; 2. Да је примљено из римског права, где су при уговору, или савезу (како се гледало и на крштење) били потребни сведоци; 3. Потреба сведока крштења јавила се у време гоњења кад су поједини пристајали да принесу жртве, изјављујући да нису хришћани итд.; 4. Неки сматрају да је кумство уведено у време кад је престало масовно крштавање одраслих, те остало крштавање деце која нису могла одговарати на питања при крштењу, те су, уместо њих, то морала чинити друга лица; затим, требало је гарантовати за њихов даљи хришћански одгој итд.[2] Проф. Мирковић сматра да ово последње мишљење „изгледа највероватније и највише задовољава“, иако увиђа да се тиме питање не решава у потпуности, „јер су и одрасли, који су могли сами исповедати своју веру, имали кумове“.

Ако не непосредно, сматрам да од старих писаца и канонских одлука Цркве могу се, ипак, посредно дознати разлози за установу кумства, тј. из њиховог излагања о дужностима и обавезама које кумови имају. Тако нпр. из 45. канона Картагинског сабора (419. г.) сазнајемо да се они који су тешко оболели, те им је и говор одузет, могу крстити ако други људи одговорно потврде да су ови пре, док су могли говорити, јасно исказали жељу да буду крштени.[3] У тумачењу овог правила, познати канонисти: Зонара, Валсамон и Аристин дају више детаља како треба поступити у таквом случају. Валсамон нпр. вели да Оци сматрају да болесник који не може да говори, може се крстити ако знацима покаже да жели крштење. „А ако тада не може ништа тако рећи, због особине болести, ако неки посведоче да су они и пре лудила које их је снашло, или неке друге опасне болести, из целе душе волели да се крсте, питам: Да ли да се крсте, или не? Решење: Ја сматрам да се без сметње требају крстити због добре жеље њихове док су били здрави“.[4]

Етерија у свом путопису (с краја IV в.), описујући припреме за крштење катихумена у Јерусалиму, вели да је њихово владање епископ пажљиво испитивао од суседа и познаника: „Да ли је овај добра живота, да ли слуша родитеље, да није пијаница и бадаваџија“? Ако се нашло да нису у свему беспрекорни, крштење је одлагано док се не исправе и утврде у добру.[5] По канонима Светог Иполита Римског, сведоци су питани: да ли је дотични катихумен „за време поучавања посећивао болесне, помагао немоћне и чувао себе од сваке покварене речи, певао химне, није никад окушао од празне славе, презрео охолост и изабрао себи смиреност“.[6]

Према овоме се јасно види од коликог су значаја и од какве потребе, за крштење појединца, или целе породице, били сведоци њиховог живота и владања. Али поред сведочења суседа и других верних који су се сами јављали при испитивању подобности кандидата за крштење, мора бити да се у Цркви рано уочила потреба у одговорном сведочењу једног озбиљног верника, познаника дотичног катихумена, или целе породице пријављене за крштење, о њиховој озбиљности, моралној чистоти и чврстини, као и праћења њиховог даљег духовног развоја. Стога сматрам да је ово био главни разлог настанка кумства. На овом становишту, мислим, стоји и проф. Трембелас, казујући да је грчки назив за кума „анадохос“ (воспријемник) „произашао најпре из одговорности коју су пред Црквом примали они који су доводили кандидата за катихумена у цркву и јамчили о искрености и доброј намери његовој, и узимали дужност старатеља и руководиоца и свештеног вође, не само за време трајања катихизације, исто и после крштења, и уопште који су примали заступништво целокупног будућег живота његовог“.[7] Такво тумачење речи „анадохос“ даје и Свети Симеон Солунски казујући да крштавани, ако је одрастао, долази сам за то у цркву са својим воспријемником, који му је „јемственик у Христу да ће држати што припада вери, и хришћански живети, а што означава и име, јер анадохос (значи) да сам на себе прима“.[8] Слично мишљење о дужности кума има и проф. Д. Мораитис: „Њихова је дужност углавном била да гарантују пред Црквом о моралним особинама кандидата за крштење, да на њега пази, и буде с њим за време вршења крштења“. Ту основну дужност кума потврђивала би и чињеница што су у старо време, при крштавању одраслих, кумови редовно „бирани из истог племена оног који се крштавао“.[9]

Овај разлог, као што напоменусмо, био би најглавнији, али не и једини за постанак кумства. Поред њега, неоспорно, било је и других, што показује и мноштво назива за кума код Грка у старини, као: „духовни очеви и мајке“, „одричући се“ (апотатомени), „саодричући се“, „руководиоци“ (хирагоги), „васпитачи“ (педагоги), „воспријемници“ (анадохи), „приносећи“ (просферонтес). Овај последњи назив дошао је у време кад је, због већ примљеног хришћанства код незнабожачких народа, остало већином крштавање деце,[10] као и назив „одричући се“ и др.

Сви ови разлози за постојање кумства, како за крштаваног, тако и за Цркву, у важности су и данас и при крштавању деце и одраслих. Стога да би неко био кум, није довољно да је сам крштен и номинално припада православној вери, него да је личност од поверења, чистог живота и зрелог доба. Према оваквом значају кумства, разумљиво је зашто се Црква борила против сујеверног обичаја, познатог и из народних песама, да родитељи којима се деца не држе, полажу новорођенче на раскршће, па ко први наиђе да га узму за кума („Мешчут дјетишча своја на распутијах да крестит је обрјетиј, негли да живо будет, јакоже бујесловјат“, 22. правило Номоканона при Великом Требнику).[11] Свети Симеон Солунски зато опомиње: „Треба пазити да воспријемници буду побожни, и готово учитељи вере“. Они који за кумове узимају непријатељски расположене према Цркви, „хулнике вере, безбожне и јеретике“, вели он „обеснажују крштење и децу не просветљују, него пре омрачују“. Уз то, ако допусти да такав буде кум, „и свештенодејствујући свештеник бива учесник са онима који су туђи Богу. И како ћe онај који хули Бога научити побожности“?[12] Стога при православном крштењу не могу бити кумови: 1. Непокајани грешници и порочни људи уопште; 2. Осуђени због тешких моралних преступа; 3. Одлучени од Цркве; 4. Јеретици и шизматици; 5. Нехришћани и неверници; 6. Они који немају сазнање о својим делима и неодговорни, тј. деца и душевно болесни; 7. Не могу бити ни монаси (сем изнимно по одобрењу виших црквених власти); 8. Такође родитељи својој деци; 9. Не могу бити ни они који сами имају некрштену децу (јер ако крштењем не желе спасење своме детету, како у томе могу учествовати и помагати туђем?).[13]

Стари хришћански спис „Тестаментум Домини ностри Језу Христи“, из V в., казује: „Сва деца која могу сама да дају одговор на крштењу, нека одговарају понављајући речи за свештеником“.[14] Нема разлога ни данас да, при крштењу одраслих, сва питања при ексорцизмима свештеник упућује куму. Напротив, треба да их упућује крштаваном и овај да на њих одговара, а такође да исти прочита Символ вере.[15] Кум при томе стоји поред крштаваног. При самом крштавању, Амин на три погњурења говори и крштавани и кум, а такође исту реч при миропомазању. Кум прима крштаваног при изласку из воде крштења, огрће белим платном (крсницом) и помаже му да се обуче. Из обзира пристојности, кад се крштава одрасло женско, „јер не треба да мушки гледају (обнажене) женске“, Апостолске Установе,[16] и други стари списи, говоре да је ђакон помазивао само чело при крштавању женских, а ђакониса остало тело. Исто тако, пошто је крштавани улазио у воду наг, из воде крштења мушког је прихватао ђакон, а женско ђакониса. Како је доцније то постала дужност кума, а тако је и данас, потребно је да кум буде истог рода са одраслим крштеним, тј. да мушком кумује мушко, а женском женско. При крштавању деце тај услов није неопходан.[17]

На основу речи Господњих: Ко буде имао веру и крсти се биће спасен (Марко 16, 16), Свети Василије Велики казује: „Вера и крштење су два средства спасења, везани једно с другим и нераздвојни, јер се вера кроз крштење усавршава, а крштење на вери утемељује; најзад обоје добијају пуноћу под истим именима… Претходи вера (исповедање) да нас доведе до спасења, а следи крштење печатећи наш пристанак“.[18]

Пошто изнесмо начин вршења крштења одраслих, да напоменемо и овај други услов спасења, тј. веру. Пре крштења одраслог, неопходно је његово поучавање у вери, катихизација, упознавање са основним истинама православне вере. Такође треба да научи основне молитве, Символ вере и упозна се са чином Крштења и Тајни којима крштени приступа одмах после крштења, тј. Светој Тајни Миропомазања, а такође Причешћа. Као што је било у старини (по сведочанству Псеудодионисија, Светог Иполита Римског, Светог Амвросија Миланског, Светог Кирила Јерусалимског и др., а такође рукописа до XIII, XIV и XV в.),[19] и данас одрасли, после крштења и миропомазања, треба да приступи и трећој Тајни, Светом Причешћу.[20] Такође да стекне основна знања о осталим Тајнама, богослужењу, Светом Писму и Светом Предању, итд. Кад катихумен све то савлада, тек онда може приступити Светој Тајни Крштења.[21]

Свети Јустин Мученик († 169. год.) казује да су катихумени постили пред крштењем.[22] Пост пред крштењем помиње се и у старохришћанском спису „Учење Дванаест апостола“, из половине II века: „Пре крштења нека пости и крштавани и крштавајући, и, ако могу, и други“.[23] Молитва и пост од бар два-три дана пред крштење одраслих неопходни су свакако и у садашње време како крштаваном, члановима његове породице, ако су хришћани, тако и куму и свештенику.

Пошто поједине савремене протестантске секте устају против крштавања мале деце, на крају да кажемо и о томе неколико речи. Пре свега, битно је да Господ наређује: „Пустите децу и не забрањујте им да долазе Мени“, при чему је и руке положио на њих (Мт. 19, 14, 15). Затим Његове речи: „Ако се ко не роди водом и Духом не може ући у Царство Божје“ (Јов. 3, 5), које су упућене свима без ограничења. У Делима апостолским и код апостола Павла помиње се крштавање целих породица: „И крсти се Лидија и сав дом њезин“ (Д. ап. 16, 15), као и дом Стефанин (1. Кор. 1, 16). Кад при томе не би била крштена и деца, зар свештени писци не би рекли „сем деце“, као што је у Светом Писму речено при чуду са храњењем 5000 људи са 5 хлебова.

То што деца не могу изразити своју веру и жељу за крштењем, не значи да она не осећају благодатну силу крштења и примања Духа Светога. Кад је још нерођени Јован Крститељ осетио долазак Исуса Христа – такође још у утроби Свете Богородице – и изразио радост особитим покретима (Лк. 1, 41), како рођено дете не би осетило присуство Божје у крштењу.

Сведочанства поапостолског времена казују такође да су поред одраслих крштавана и деца. Свакако да то имају у виду речи Светог Иринеја Лионског († 202. год,), да је Христос дошао „да Собом све спасе. Све, кажем, који се кроз Њега поново рађају у Богу: деца, одојчад, младићи, старци“.[24] Сасвим одређено о крштавању деце као у Апостолској Установи говори, почетком III века, стари хришћански писац Ориген: „Црква је примила од апостола предање да се такође деци даје крштење“.[25] На другом месту вели: „Деца се крштавају ради опраштања грехова“. На питање: „Каквих грехова? Кад сагрешише?“ – одговара: „Никада. Али пошто нико није чист од нечистоте, а нечистота се скида Тајном Крштења, због тога се и деца крштавају“.[26] У то исто време, сасвим одређено помиње вршење крштавања деце Тертулијан, иако је он против њега, сматрајући да је деци, због њихове невиности, крштење сувишно.[27] Исто такво сведочанство даје и Свети Кипријан Картагински, половином тога века, заступајући супротно становиште, тј. да иако „дете скоро рођено није згрешило, него само телесно рођено од Адама, сјединило се са заразом старе смрти“, треба да се крсти ради опраштања греха, „што утолико лакше следи, уколико се њему не опраштају сопствени, него туђи греси“.[28]

Сличне разлоге у IV веку износи Блажени Августин, који се у борби са пелагијанима, као на доказ вере Цркве у постојање прародитељског греха, што су пелагијани порицали, позива на чињеницу крштавања деце. Пелагијани не одричу да је ово пракса целе Цркве, него само тврде да се деца крштавају ради уласка у Царство Небеско, „не да од рђавих постану добра, него од добрих, каква су, да постану боља“.[29] О крштењу деце говори и Свети Григорије Богослов: „Имаш ли дете? Нека зло не добије време… Као дојенче освети га, од младих ноката посвети га Духу“.[30]

Поред старих писаца, помен о крштавању деце налазимо и у надгробним натписима римских катакомби. У једном се помиње „новокрштени Кандид, дете од само 21 месеца“; на другом „новокрштена Флавија Јовини, која се упокоји у узрасту од године три и дана 30“.[31]

 

Гласник, април 1982.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Дим. Мораитис, Ваптисма, у Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1963, Т. III, к. 590, 591.

[2] Литургика, Београд 1967, 25.

[3] Н. Милаш, Правила Прав. цркве, Н. Сад 1896, II, 177.

[4] Атинска Синтагма, Атина 1853, Т. III, 412. Преп. Никодим Агиорит сматра да је овде реч о „кумовима који траже да се крсте“ катихумени, којима је због болести одузет глас, одговорно потврђујући да су ови то желели док су били здрави (Пидалион, изд. Астир, Атина 1970, 489).

[5] Др Лазар Мирковић, Хаџилук Етерије у Св. места, Хеортологија, Београд 1961, 305.

[6] Кан. XIX, 102, Трембелас, Микрон Евхологион, Атина 1950, I, 391.

[7] Исто, стр. 269, 370.

[8] О тајнама, гл. 61, Мињ П. Г. Т. 155, к. 212, 213.

[9] Н. д., к. 590.

[10] У Псеудојустиновим одговорима поставља се питање: Каква је разлика у васкрсењу између деце крштене, која нису учинила ништа, и некрштене, која такође нису учинила ништа? Одговор: Разлика је у томе што крштена имају добра од крштења, а некрштена немају. А удостојавају се добара од крштења због вере оних који их приносе крштењу (Вивлиотхики Еллинон патерон…, Атина 1955, Т. IV, 97). К. Каллиникос сматра да се под оним „који приносе“ подразумевају кумови (О христианиккос наос, Атина 1969, 387).

[11] Уп. Л. Мирковић, н. д. 26; Н. Милаш, Црквено право, Београд 1926, 589; Д. Мораитис, н. д. к. 591; В. Николајевић, Практични свештеник, Н. Сад 1907, I, 113.

[12] Н. д., к. 213.

[13] Изнимно, брачно лице које жели крштење своје деце, али се томе противи оно друго, може бити припуштено кумовању, ако испуњава друге услове.

[14] Трембелас, н. д. 400.

[15] Др Јустин Поповић, Догматика Православне цркве, Београд 1978, Т. III, 565.

[16] Књ. III, гл. XVI, ВЕПЕС, Атина 1955, 67.

[17] Л. Мирковић, н. д. 27; В. Николајевић, н. д. 131.

[18] О Св. Духу, гл. XII, Творенија, в руском переводе, С. Петербург 1911, Т. I, 599-600.

[19] Трембелас, н. д. 308; К. Каллиникос, н. д. 400; Д. Мораитис, н. д., к. 590.

[20] Значај вршења Св. Литургије на дан крштења, у нешто друкчијем смислу, подвлачи и Св. Симеон Солунски. Због крштавања деце, која се неће причестити, али ће при чину крштења свештеник дувати на њих, Св. Симеон вели: „Стога је добро после причешћа Христовог (Тела и Крви) крштавати и вршити дување“ (н. д. гл. 62, к. 213).

[21] Ако би се оглашеној и спремној за крштење десило „што код жена бива“ (менструација), крштење треба одложити док менструација прође и она се очисти (6. кан. Св. Тимотеја Александријског, Милаш, Правила Прав. цркве, II, 445; кан. 19, 107. Св. Иполита Римског, уп. Трембелас, н. д. 391).

[22] „Који се убеде и поверују да су наше учење и речи истинити, и обећа да може живети сагласно с њим, њих уче да молитвом и постом моле од Бога опроштење пређашњих грехова; и ми се молимо и постимо с њима“ (Апологија I, гл. 61, 1, ВЕПЕС, Т. III, 194).

[23] ВЕПЕС, Т. II, гл. VII, стр. 217, Атина 1955.

[24] П. Трембелас, Догматика, Атина 1961, III, 113.

[25] К. Каллинику, н. д. 386

[26] Трембелас, н. д. 114.

[27] Исто.

[28] Исто.

[29] Исто, 115.

[30] Исто, 114.

[31] К. Каллиникос, н. д. 386.

 

Кључне речи:

6 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *