НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Зашто се врши парастос изгинулим у борбама за слободу – од Косова до данас – кад су они Свети?

 

ПИТАЊЕ: Прочитао сам у „Православљу“ да je на Видовдан вршен парастос изгинулим у борбама за слободу од Kocoвa па до сада. Зашто се моли за душе њихове и врши парастос кад их је Црква прогласила Светим?

 

ОДГОВОР: Постављено питање односи се директно на проблем канонизације Светих у Православној цркви уопште а посебно у нашој, Српској. Како се о томе проблему не можемо обавестити из свима доступне Литургике и Хеортологије проф. др Лазара Мирковића, јер онде уопште није обрађен, чак ни постављен, то је неопходно да га овде макар у основним цртама размотримо. Тек тада ћемо бити у могућности да кажемо нешто одређеније на постављено питање.

I. Као једну од основних истина Свето Писмо истиче Божју вољу да се сви људи спасу и дођу у познање истине (1 Тим. 2, 4), те Бог упућује свима исти позив: Будите свети, јер сам ја свет, Господ Бог ваш (3 Мојс. 11, 44). На ову истину указује Свети апостол Петар велећи: По Светоме који вас је позвао, будите и сами свети… (1 Пет. 1, 15, 16), а такође апостол Павле: Ово је воља Божја, светост ваша (1 Сол. 4, 3). На другом пак месту апостол Павле казује да без светости нико не може прићи Богу нити га видети (Јевр. 12, 14). Постићи, дакле, светост прави је циљ људског живота, јер тек светошћу достиже човек пуноћу свога бића, постаје човек у правом смислу те речи. Тај човек скинуо је старог, грешног човека и обукао се у новог, по Богу створеног у правди и светости (Еф. 4, 22-24). У томе отац Јустин Поповић види разлог доласка на земљу Господа Исуса Христа: „Ради тога је Бог постао човек, да нам као Богочовек покаже како се може постати божански свет“.[1]

У истом циљу, да би и по свом Вазнесењу помогао људима у достизању освећења, Господ Исус је основао Цркву своју.[2] Она их упућује добру, пружа благодатну помоћ, бодри и похваљује оне који путем светости ходе и прославља оне који су постигли светост и блаженство. Прослављајући Свете, верни им се моле за помоћ, да би и они могли достићи светост и блаженство Царства Божјега. Поштовање и обраћање тим члановима Цркве, који се особито труде око свог освећења и спасења, бива још док су на овом свету, а поготово кад се преселе на онај, у Цркву торжествујућу. „Свете поштујемо…, и из љубави коју смо им указивали још док су били живи, као светим људима Божјим“, вели Блажени Августин.[3]

На тај начин, назив „свети“ којим су у Новом Завету називани сви верни,[4] „у II веку почео је већ да се даје само одређеним лицима која су у Цркви имала особити значај“,[5] тј. онима „који се прославише својим строго моралним животом, који се јавише као борци до личног самопожртвовања, јер и живот свој заложише за Царство Христово“.[6]

Прослављање неког од Светих у старој Цркви редовно је почињало и развијало се на овај начин: Верни који су са Светим живели у истом месту, и који су знали његов живот, или видели његову мученичку смрт, први су почели да га прослављају, да се скупљају на годишњи дан његове смрти на гробу му, или месту мучења, уз знаке поштовања: молитве и песме у његову част, приређивања агапе, паљење свећа итд. Многи од њих били су очевици и сведоци чудесног исцељења на његовом гробу, или другог дејства Божје благодати на њега. Уз оне који су Светоме захваљивали за указану помоћ, други су их верни призивали у својим потребама. „Ово призивање заступништва Светих сачињава битни део црквеног поштовања, у смислу да их Бог, коме су они угодили, слуша.[7] У томе су узимали учешћа и поједини свештеници, од којих су они са књижевним способностима састављали најпре тропар и кондак, а затим целу службу Светоме, хвалећи његово дело, или мученичку смрт, као и благодатну помоћ указану другим, или себи самом.

II. Писмена сведочанства о молитвеном прослављању Светих имамо већ с почетка II века. У опису мученичке смрти Светог Игњатија Богоносца вели се: „Проводећи неколико дана над његовим гробом у певању химни, хришћани су одлучили и убудуће славити живот његов и страдања, и при помену његовом прослављати Господа Исуса.“[8] На сличан начин помиње се прослављање Светог Поликарпа Смирнског у опису његовог мучења. А тако је бивало и са прослављањем других Светих поред мученика, тј. подвижника и јерараха.

У старој Цркви, како вели Е. Голубински, знало се за три класе Светих. У првој су били „старозаветни патријарси и пророци, и новозаветни апостоли (не говорећи о онима који су стајали изван класа, били Божја Мати и највећи међу рођеним од жена, Јован Претеча), за које је Црква веровала да су се удостојили бити патријарсима, пророцима и апостолима што су били људи свети. Друго је била класа људи који су учинили такав подвиг који је, по веровању Цркве, један и сам по себи, давао лицу које га је поднело венац светости. То су мученици, који по веровању Цркве, како она поје у њиховом тропару: У страдању своме стекоше венце нетрулежне.[9] Трећу класу сачињавали су Свети… које је Црква признавала за свете не због њиховог припадања извесној класи него зато што је лично, једног или другог између њих сматрала достојним овог признања. То су свети између подвижника (аскета). Иза ове остаје класа светих јерараха, или Светитеља. За Свете ове последње класе, с највећом вероватноћом треба сматрати да су … с почетка припадали првој класи, а затим били прибројани последњој“.[10]

Као што је речено раније, од почетка II века сачувана су писмена сведочанства о молитвеном прослављању Светих мученика. Према Голубинском, прослављање старозаветних патријараха и пророка посведочено је од почетка IV века. Прослављање Светих подвижника биће да је од почетка бивало на основу дара чудотворства, које им је дато још за живота, или после смрти. Што се тиче Светих јерараха на основу сведочанства Созомена,[11]и картагинског календара из VII века,[12] као и чињенице да су у броју Светих сви цариградски епископи, од првог, Митрофана (315-325. г.), до Евстатија (1019-1025. г.), сем оних који су били јеретици, или нису остали на катедри до смрти, или су с ње били уклоњени, може се закључити да је свака месна Црква у број својих Светих убрајала све своје православно беспрекорне епископе. Голубински сматра да је то бивало „на основу те вере да епископи, као призвани заступници људи пред Богом у овом животу, остају такви и у загробном животу. Од ХI века за прибрајање лику Светих и од епископа се тражи као услов пројављивање чудеса.[13]

III. У старој Цркви, култ појединих Светих имао је првобитно локални карактер. У месту где су живели и подвизавали се, Свети су прослављани од верних који су њихове подвиге познавали и видели.[14] У прва три века не помиње се „ниједан општецрквени празник у част кога било Светог или мученика“.[15] Али током времена, слава појединих Светих, због околности у којима су се подвизавали, или мученички пострадали, ширила се све више. У писму Смирнске Филомалијској цркви, о смрти Светог Поликарпа, који је пострадао истовремено са 11 хришћана из Филаделфије, вели се да „њега самога готово сви прослављају тако да се међу незнабошцима у свима местима о њему говори“.[16] У Сирској Дидаскалији, од Светих помињу се само мученици, али као месни Свети. Апостолске Установе пак наређују већ њихово опште празновање. „А о мученицима кажемо вам да буду код вас у свакој части, као што се код нас (апостола) поштују блажени Јаков епископ и наш свети саслужитељ (синдиаконос) Стефан. Јер они су и од Бога ублажени и од преподобних мужева поштовани…“[17] У својој VIII књизи, овај спис, поред Светих мученика помиње опште празновање Светих апостола и наређује да тада робови не раде: „Нека не раде у дане апостолске, јер (они) постадоше ваши учитељи у Христу и удостојише вас Духа Светога. Нека не раде у дан Стефана Првомученика и осталих Светих мученика који претпоставише Христа своме животу“.[18] Тако је, дакле, поред општег поштовања Свете Богородице, Јована Крститеља, старозаветних патријараха и пророка, као и Светих апостола, култ Светих мученика, и осталих Светих, постепено прелазио границе месне Цркве и ширио се даље.

IV. Из поменутог наређења Апостолских Установа видимо да виша црквена власт није стајала по страни и била незаинтересована у овим духовним кретањима живота верних, него их је пратила и у њима учествовала. За Светог Кипријана Картагинског казује се да је за време Децијевог и Валеријановог гоњења слао свештенике и ђаконе по местима епархије, како ради бодрења мученика тако и ради њиховог погреба и бележења имена и дана смрти, у циљу прослављања њиховог годишњег помена.[19] Свети Василије Велики помиње као „стари обичај епископа Понта да се скупљају на годишњи помен славних мученика Евпсихија и Даме“.[20]

Од IV века јављају се одлуке појединих помесних и Васељенских сабора које се односе на прослављање Светих. Гангрски (304 г.), својим 20. каноном осуђује евстатијане који су били против молитвеног скупа и службе у част Св. мученика.[21] Канон 9. и 24. Лаодикијског сабора (364. г.) забрањују верним одлазак на молитву и службу „лажним мученицима, тј. јеретичким, јер су они далеко од Бога“.[22] Канон 83. Картагинског сабора (394. г.) наређује да се поруше олтари подигнути, према сновима и лажним откривењима, у спомен мученика у пољу или винограду, ако то нису била места њиховог становања, или мучења, или њихов посед, а нема тела, или остатака (моштију) њихових.[23] Канон 46. истог сабора наређује да се акти о мучењу Светих читају на годишњем помену њихове смрти. Шести пак Васељенски сабор, 63. каноном наређује да се лажни мартирологији, састављени од непријатеља истине, с циљем помрачивања славе мученика Христових и привођења у неверство оних који их слушају, не смеју читати, него се морају спалити.[24] Да нека црква не би била посвећена непознатом Светом, или јеретику, папа Геласије, у V веку, узакони да одлуку коме ћe Светом црква бити посвећена може донети само папа.[25]

V. Из ових прописа излази да је црквена власт будно пратила начин и развој прослављања Светих и у случају каквог застрањивања упућивала на прави пут, исправљала неправилности култа и химнографије, уводећи их у границе догматских и литургичких принципа. Али сва та акта више црквене власти већ рачунају са култом Светих као са постојећим, она га не стварају. Према речи Господњој: Не може се град сакрити кад на врху горе стоји (Мт. 5, 14), ни светост Светих није могла да остане непримећена од верних и свештенства, те они нису могли да је не посведоче прослављањем. „Како да не поштујемо оне“ – вели Свети Јован Дамаскин – „који су постали слуге и пријатељи и синови Божји!“[26]. Кад их је Господ „прославио дивним чудесима, извором неким обилним, или такорећи стално обилном реком дарова…, нечувено је и заиста неумесно, ако их је Бог дивно, пред свима прославио као Свете, а ми се не наслађујемо њиховим поштовањем и чак се лишавамо користи од тога, особито имајући потребу у овим заступницима“.[27]

Светост није неки чин, или одликовање, које Свети нису имали, него им тек придали верни или Црква својим прослављањем и величањем. Не могу верни и Црква дати или не дати светост Светима, него они њихову светост само објављују и сведоче. Свети су светост постигли својим трудом, уз помоћ благодати Божје. У томе им је, као што рекосмо, и Црква помагала својим средствима освећења, али створити од несветих Свете својим декретом, или канонизацијом, то Црква нити је чинила, нити је могла чинити. За њу је акт канонизације, и кад је вршен формално и када није, увек био декларативан, имао смисао објављивања и сведочења постојеће стварности, тј. светости, а не конститутиван, тј. придавање Светим светости коју они дотле нису имали. Поменути митрополит Константинос тачно примећује: „Није од потребе, такорећи, никакво званично признање светости Светих од неке власти, нпр. епископа, или сабора епископа, што је у тој ствари чврст став Цркве“.[28] То потврђује и сам назив „канонизација“,[29] што значи уношење у канон, списак Светих, као и новији грчки израз за тај појам „анакириксис агион“, објављивање Светих. Својим дејством већ утврђени култ појединих локалних Светих виша црквена власт је само објављивала целој Цркви. Углавном, то је бивало без неког нарочитог званичног поступка канонизације, него самим уношењем службе Светих у званичне црквене књиге, Минеје и др.[30]

Зато нас не чуди што из тог старог доба „не само да до нас није дошао ниједан оригинални акт о вршењу канонизације, ако је било таквих аката, него није познат индиректни запис који говори управо о томе“.[31] Чак, како вели проф. Л. Мирковић, „није познато ни да ли је (канонизације) уопће било“.[32] Из доцнијег времена има података о активном дејству црквене власти у објављивању, канонизацији појединих Светих како у Грчкој (патријарха Фотија, Светог Григорија Паламе, Светог Герасима Кефалонијског, Свете Филотеје Атињанке), тако у Руској и нашој, Српској цркви. Али потребе за тим – како вели Јероним Котсонис – бивало је ретко, и „ова пракса не чини правило“.[33]

VI. Западна црква стоји углавном на истим принципима у погледу поштовања Светих, значају чуда за доказ њихове светости, локалног па општег празновања, итд. Али се код њих, као и у другим питањима, ствар поставља на изразито јуридичке основе. Спочетка и код њих је прослављање појединих Светих било локалног карактера, вршено у месту и дијецези где се Свети пројавио, па се постепено ширило све даље и даље, без неког нарочитог акта канонизације. Навели смо већ наредбу папе Геласија да папа одлучује коме ће се Светом посветити нека црква. Законодавство у држави Каролинга отишло је корак даље наређењем да се не могу славити „Свети од скора пријављени, без потврде епископа који ћe то да испита“. Да би култ појединих Светих добио већи ауторитет и проширио се, поједини бискупи се од X века обраћају папи тражећи његову потврду и помоћ.[34] Најзад, у XII веку, папа Александар Ш, декретом који је ушао у „Corpus iuris canonici“, забранио je јавно прослављање кога било Светог без папске потврде.[35]

При томе се код њих разликује чин беатификације (назив: Блажени), као први ступањ, од чина канонизације (назив: Свети). „Беатификацијом се само даје уопште дозвола да се неки слуга Божји поштује, или највише одређује му се култ за поједину област“.[36] Одлука о беатификацији није, дакле, завршна као она о канонизацији, која значи поштовање Светог у целој Цркви. Процес за оба чина развијао се постепено док се дошло до мноштва детаљних прописа како се почиње и води. Процес је веома сличан судском и почиње тражењем бискупа или корпорација из дијецезе где се глас о врлинама или мученичкој смрти неког Светог проноси бар 50 година. Најпре бива „информативни процес“, који води бискуп дијецезе где је покојник сахрањен и где су се чуда показала. Ако он буде успешан и покажу се нова чуда (два или четири), епископ доставља предмет са својим мишљењем о ствари и о сведоцима у Рим, где сад већ прави процес за беатификацију води Конгрегација Sacroruim rituum.[37]

У процесу пред Конгрегацијом „главну улогу имају: promotor fidei…, популарно назван advocatus diaboli (ђаволов адвокат), који ригорозно испитује има ли дотична особа тражена својства; противну улогу има promotor causae…, популарно назван advocatus Dei (Божји адвокат), који доказује да дотична особа та својства има“.[38] Слично се води и процес канонизације.

Кад се један или други процес закључи, папа врло свечано врши чин проглашења Блаженим, или Светим, над гробом Светог Петра, уз речи: „Утврђујемо и одређујемо да је Блажени (име) Свет и уписујемо га у каталог Светих да би на дан свог престављања био усрдно прослављан целом Црквом“.[39]

VII. Размотримо ли особине и подвиге који су у свести народа и Цркве уздигли Свете изнад осталих верних, односно били услов за њихово прослављање као Светих, видећемо да у Православној цркви одувек, како вели јерусалимски патријарх Нектарије 1680 г.: „Три се ствари признају доказом истинске светости међу људима: Беспрекорно православље, 2. Вршење свих врлина, што претпоставља стајање за веру до крви, и најзад 3. Прослављање од Бога натприродним знацима и чудесима.“;[40] или, како ова три услова формулишу други писци: Да су крштени водом или крвљу, тј. да припадају Цркви; Да су или пострадали као мученици за хришћанску веру, или да им је живот у свему беспрекоран; Да су, или за живота или после смрти, посведочили своје посланство чудима која су општепозната.[41]

Начин пак на који се указивало поштовање Светим и њихово прослављање у Цркви одвојило се у овим општим карактеристикама: 1. Придаван им је назив Свети; 2. Поштовање је указивано њиховим гробовима, моштима (уколико су сачуване) или другим реликвијама које су им припадале; 3. Поштују се њихове иконе; 4. Подижу се храмови и капеле у њихово име; 5. Одржавају њихови годишњи помени са посебно састављеном службом за тај дан.

Док Западна црква, као што рекосмо, разликује два ступња светости: нижи Блажених, и виши Светих,[42] у Православној цркви те разлике нема. Додуше, у Руској и нашој Српској цркви, назив Блажени употребљава се, али само за два западна свеца: Августина и Јеронима, „који су поштовани из давнина, но у појединим теоретским питањима нису без приговора. Од источних мужева назива се Блаженим само Теодорит Кирски, но зашто и у каквом управо смислу, није јасно по историјским подацима“.[43] Глубоковски претпоставља да је овај назив настао „као компромис непримерених ауторитативних суђења о овом великом црквеном делатељу“.[44] Биће да се овај назив за поменуту тројицу познатих црквених мужева који се у Православној цркви молитвено не призивају, немају чина службе, почео употребљавати код руских богословских писаца XVIII века, а од њих прешао нама. Код грчких богослова не употребљава се ни у овим случајевима.

Чистећи се од сваког греха и испуњавајући врлинама, Свети су своју душу учинили храмом Духа Светога, „тако да и света тела њихова, по речи Апостола, постају храмови Светог Духа (1 Кор. 6, 19; 3, 17)“.[45] Указивање поштовања Светим и њиховим моштима било је због тога у Цркви од почетка. Кад је после мучења Свети Поликарп спаљен, верни „извадивши часније од драгог камења и скупље од злата кости његове, стависмо их“ – веле – „где је требало, где ћемо се, према могућности, скупљати у весељу и радости, и Господ ћe дати да славимо рођендан (генетхлион) његовог мучеништва“.[46] Исто је тако поступљено и са остатком моштију Светог Игњатија Богоносца: „Драгоцена ризница стављена у ланено платно“, пренета је с чашћу у Антиохију.[47]

Указујући поштовање светим моштима, Црква у ствари слави Бога, чијом је благодаћу Свети и постао свет, и Који у Светим обитава. То је вернима увек било јасно. Кад су Јевреји, под видом хришћана, тражили да центурион спали Светог Поликарпа, тобоже да не би неки верни у Смирни, оставивши Распетог (Христа), почели славити Поликарпа, писац његовог мучеништва пише да то не може бити, јер „ми никад не можемо оставити Христа, пострадалог за спасење свију оних који се спасавају, чистог уместо грешних. Њему који је Син Божји, клањамо се, а мученике као (Његове) ученике и последоватеље Господа љубимо достојно због бесконачне ревности према своме Цару и Учитељу“.[48]

VIII. Неки писци, као услов за признање светости помињу и нетљеност мошти.[49] Но, кад се узме у обзир да се у старини помињу како нетљене мошти Светих,[50] тако и њихове кости,[51] чињеница нетрулежности и мириса мошти није битна, битно је чудотворство, дејство благодати Божје преко Светих. Голубински наводи неколико случајева где су остала нетљена тела епископа, или неких верних, али без чудотворства, поново враћена у земљу. Године 1479. нађено је тело митрополита Филипа, шест и по година од смрти му. Остављено је 12 дана да се види хоће ли се појавити чуда. Кад се то није десило, поново је враћено у земљу. У два градића код Кијева, 1724. г., при копању гроба за неког покојника, нађена су нетљена два женска тела од око 10 и 15 година. Кијевски архиепископ Варлаам писао је Светом Синоду да је видео оба тела која су онаква „како изгледају нетљене мошти“.[52] Но, како није било ниједног достоверног сведочанства чудотворства, он је наредио да се закопају.[53]

Закључак Голубинског можемо примити као принцип у тој ствари: „Уопште, по неиспитаним одлукама Божјим, телесни остаци једних Светих прослављени су нетљенијем, а других нису.“[54]

Голубински још напомиње да се кивоти са моштима Светих постављају обично пред олтаром, с десне стране, или у ниши јужног зида? Он још казује да се делови моштију Светих, у дане њиховог празновања, полажу на налоњ ради целивања и носе у опходима.[55]

IX. Наведени општи принципи празновања и проглашавања Светих били су у важности и у Руској и у нашој Српској цркви. Чудодејствовање, којим је Бог Свете обдарио, било је и код њих и код нас општи услов за њихово прослављање. Најчешће је бивало да су се и ту црквене власти „само придруживале већ установљеном култу и на тај начин давале му потврду пост фактум“,[56] јер код Руса вести о званичној канонизацији нема све до XVI века.

Први народни Свети у Русији били су мученици Борис и Гљеб, које је убио брат кнеза Свјатополка. Њихово прослављање и поштовање њихових гробова у цркви Светог Василија у Вишгороду, од народа и свештенства, почело је врло рано. Кад је црква у доба кнеза Свјатослава (1015-1054 г.) изгорела, подигнута је над њиховим гробовима мала капела, у којој је архиепископ са клиром одслужио бденије. Сутрадан, по молитви, архиепископ је наредио да се ископају мошти. Нашавши их целе и мирисне, поставе их у кивоте, у капели с десне стране. После пројављених чуда, кнез подигне уместо капеле велику цркву, чије освећење буде 24. јула на дан смрти Светог Бориса, кад им је одређено празновање. Преподобни Нестор Летописац, на крају њиховог житија пише: „Сотворше же свјатују службу… и да покажет человјекољубивиј Бог јако истина јест јаже објешча, јако славјашчија (јего) славит“.[57]

Поред Светих Бориса и Гљеба, у свој Руској цркви прослављано је и 14 других светих Руса, без неке званичне канонизације. Но, поред њих, било је и других Светих прослављаних локално, у месту њиховог погреба, и шире у епархији којој је припадало место погреба.

Тек у XVI веку патријарх Макарије сазове два сабора (1547. и 1549. г.) да би се решило питање које од месних Светих ваља уврстити у свенародно празновање. Оба сабора прогласе 39 Светих, о чему патријарх пише: „Уставили јесма ниње празновати новим чудотворцом в Русској земљи, что их Господ Бог прославил своих угодников, многими и различними чудеси и знаменми“.[58]

Од патријарха Макарија до устројења Светог Синода канонизовано је 146 Светих. После тога времена, били су канонизовани и други Свети у Руској цркви.

X. O празновању и проглашењу Светих у Српској цркви рекли смо већ да су општи принципи за то, као код Грка и Руса, били и код нас. И писци ван Цркве знају да је код нас Срба „култ најчешће отпочињао народ. Њихову ставу спонтано се временом прикључила и званична Црква. Јасно је да код нас не постоје строга правила отпочињања тога акта“.[59] С друге стране, има података и да су поједини Свети канонизовани од званичне црквене власти: Светогорског сабора, Пећког Патријарха и, најзад, Архијерејског Сабора наше Цркве.

Култ Светог кнеза Владимира настао је врло рано због његове мученичке смрти. Али, не само због ње. Грчки писац Јован Скилица, из друге половине XI века, пре попа Дукљанина, казује о Светом да је био „праведан, мирољубив и врлинама испуњен“.[60] А поп Дукљанин вели даје Свети био „украшен сваком мудрошћу и светошћу“ (decoratus omni sapiencia et sanctitatae).[61] Слично je било и ca мучеником Ђорђем Кратовцем, пострадалим у Средцу (данашњој Софији) од Турака 1515. г. Написана му је служба са житијем и празновање је отпочело одмах после смрти. Због чуда на гробу Светог Саве, и у Трнову и у Милешеви, мошти му се постављају „напред у цркви, свима на виђење и поклоњење“,[62] убрзо по преносу у Милешеву. И поштовање Светог Стефана Првовенчаног почело је рано, чим су му нађене целе и чудотворне мошти. Његову службу написао је патријарх Пајсије. Но, биће да је он службу само допунио, те да је и раније био написан макар само тропар и кондак.[63] Култ Светог кнеза Лазара настао је рано, по преносу његових мошти из Приштине у Раваницу, кад му је и служба написана. О званичној канонизацији побројаних Светих немамо података.

Но, из Доментијановог житија Светог Саве излази јасно да је Светог Симеона-Немању званично канонизовао Сабор преподобних отаца Свете Горе, на челу са Протом, побуђени чудом изливања мира и исцељивања од сваке болести на гробу његовом: „Написаше га у ред Светих великих преподобних Отаца, још и чудотвораца, и поклонише му се као и свима Светима и Богом прослављеноме на небу и на земљи. И свршивши Св. божанствену Литургију, сатворише празник Светом Симеону, новоме мироточцу, и приложише га ка Светоме Симеону Богопримцу, да им се празнује заједнички празник у један дан. И благословише богоноснога оца нашега кир Саву да му напише каноне и чудотворства његова“.[64] Из овог казивања види се јасно у чему се састојала канонизација: Уписивање у каталог Светих, указивање поштовања клањањем као и свима Богом прослављеним, вршење Свете Литургије, одређивање дана прослављања уз писање службе. Проф. Мирковић тачно примећује: „Ово су свакако главне црте начина канонизације и осталих Срба Светитеља, а не само Светог Симеона…“[65]

Званичном канонизацијом биће да је уведен у каталог Светих цар Урош, како изгледа према његовом житију од патријарха Пајсија.[66] Свети Петар Цетињски уведен је списак Светих одлуком Петра II Петровића Његоша.

Кад и на који начин је извршена канонизација осталих Срба не може се рећи са извесношћу. За њихово празновање у целом нашем народу пресудан моменат је било уношење њихових служби у Србљак Римнички и Московски (1761. и 1765. г.), а затим Београдски 1861. године. Коначан акт у погледу канонизације Светих у нашој Цркви извршио је Свети Архијеријски Сабор својом одлуком бр. 1894/зап. 396 од 3. јула 1962. г.: „Да се као признати Српски Светитељи у Српској православној цркви и Српском народу поштују и славе Светитељи према овом Именику Срба Светитеља…“[67] Набројана су имена 54 Светих, и означени дани у које се сваки од њих слави. Овај број допуњен је 1965. и 1973. г., тако да потпуни званични Именик обухвата 59 светих Срба и Српкиња (Ускоро треба да изађе ново издање Србљака са службама Светих које до сада нисмо имали у тој књизи.).[68]

XI. У прво време помен који је вршен Светим на дан њиховог годишњег празновања био је сличан оном који је вршен осталим упокојеним верним: „Ми вршимо помен светих и наших родитеља. Такође вршимо помен наших пријатеља који су умрли у вери… Кад се врши њихов помен, бива агапа…“, вели у III веку познати хришћански писац Ориген. У калабријском рукопису Литургије Светог Марка (изгледа из времена Оригеновог) има молитва „у којој се помињу покојници од почетка света: патријарси, мученици, исповедници, епископи, Светитељи – и за све њих укупно народ се молио Богу да им да „вечни покој“.[69] Један други стари хришћански спис излаже у главним линијама и садржину овог помена: читање Светог Писма, молитве, Евхаристија.[70] Садржину чина за упокојене и данас сачињава читање Светог Писма (псалама, Апостола, Еванђеља), молитве и песме, те је сличан јутрењи вршеној у част Светих. Такође се врши Литургија. Но, док се у канону и другим песмама за упокојене молимо Богу да упокоји душе њихове, у канону и песмама у спомен Светих ови се прослављају због својих врлина и моли њихова духовна помоћ пред Богом за нас.

Тако је од IV века разлика између помена Светим и другим упокојеним већ потпуно одређена према принципу који је изложио Блажени Августин: „Када се мученици спомињу пред олтаром Божјим, да се (верни) не моле за њих, него да се моле за друге умрле који се помињу. Јер неправда је молити се за мученика, за онога чијим молитвама ми треба себе да препоручујемо, јер се он подвизавао против греха до крви“.[71] У Литургији Светог Марка, наведеног калабријског рукописа, у даљем тексту, после имена обичних покојника свештеник се моли: „Душама свију ових подај Господе покој у светим твојим обитељима“, а после имена Светих изговара речи: „Слава Ти, Господе“.[72] Слично се казује у сугубој јектенији, после паримија Јаковљеве Литургије једног Синајског рукописа из ХII века: „Поменимо Свете славне апостоле, пророке и победоносне мученике, и све Свете и праведне, да би њиховим молитвама сви ми били помиловани.“[73]

XII. По православном учењу, живи и упокојени верни сачињавају једну духовну заједницу, чланови су једног тела Христовог, једне Цркве. Та се заједница смрћу не прекида, живи се моле за своје покојнике, а упокојени Свети моле се за живе чланове Цркве на земљи. Овакав став имала је Православна црква кроз векове до данас. Стога и наша, Српска црква, вршећи на Видовдан помен свима изгинулим „за крст часни и слободу златну“, од Косова до последњег рата, чини разлику помињући с једне стране Светог Кнеза, а с друге остале велможе, старешине и борце који су изгинули тада, или у доцнијим ратовима за ослобођење. Друго су, наиме, Свети, друго остали верни, иако су живот свој дали за узвишену ствар као што је слобода. Светом Кнезу се тога дана врши служба у којој га прослављамо за његову веру и света дела по вери, и молимо га да нам помогне у достизању Царства Небескога. Црква не сматра да је он свет и мученик само зато што је био вођа хришћана против нехришћана, и борац за слободу против завојевача. Него зато што је он свети став имао и пре борбе. Борба је његову светост и свети живот само запечатила.[74] То је схватио и народ и ставио му у уста оне славне речи коначног опредељења не за Царство земаљско, него за Царство небеско и правду његову. Само живот у Христу и смрт за веру у Њега уздиже човека до светости и мучеништва. А то, као што рекосмо, свако за себе мора да оствари и извојује. Не могу га несвети остварити уз Свете само тако што би заједно са њима пали у борби за слободу.

Лаичко је схватање да је Црква Свете прогласила светим из захвалности што су јој давали прилоге, подизали цркве и манастире, указивали још помоћ,[75] тј. да су они постали Свети зато што их је Црква таквим прогласила. Из досадашњег излагања јасно је да ствар стоји обратно: Црква их је прогласила светим зато што су били свети. Несумњиво, светост не може остати затворена унутра без пројављивања споља у чињењу добрих дела: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела… (Мт. 5, 16). Стога се и доброта Светих царева и краљева неминовно показивала у помагању сиротих, заштити слабих, подизању цркава итд. Али, ако им при томе не би био главни мотив љубав према Богу и ближњима (како и народ у песми каже да је цар Немања потрошио благо зидајући манастире Богу на славу, а градећи мостове и калдрме „дијелићи кљасту и слијепу“, из љубави према ближњим, „док је души мјесто ухватио“), него гордост, престиж и репрезентација, тежња да задобију подршку свештенства у одржавању власти итд., они не би били Свети, нити би им Црква светост могла признати.

Несумњиво да међу косовским и доцнијим борцима није био свети само кнез Лазар, него их је било више, мада им имена ми не знамо, али их зна Бог.[76] Но, још је више било оних који ту духовну висину нису достигли. Они су имали вере и интересовања за Царство Небеско, али им је брига за Царство земаљско и корист од „слободе златне“ била у првом плану. „Крст часни“ за њих је првенствено био символ борбе за слободу спољашњу и она добра која је она осигуравала: политичко и социјално устројство, домет културе, књижевности, права итд. То им је било најпрече. Нису стигли до схватања првенствене важности унутрашње слободе, борбе са грехом и ослобођења од греха, стицања врлина, што без обзира на спољашње околности живота осигурава непролазне вредности Царства Небеског, по речи Господњој: Шта вреди човеку да сав свет задобије, а душу своју изгуби (Мт. 16, 26). С правом се истиче пример цара Нерона и Светог апостола Павла. Нерон је спољашње био цар, а унутрашње роб греха, мртав за Царство Небеско. Апостол Павле је спољашње био роб у тамници Нероновој, али унутрашње слободан од греха, Свети. Царство Нероново је прошло, и он с њим. Царство Небеско не пролази, ни светост Павлова и других Светих. Када се оствари слобода од греха, све спољашње је само додатак: Иштите најпре Царства Божјега и правде његове, и све ово додаће вам се (Мт. 6, 33). Ми, дакле, не сматрамо да је додатак неважан, него да је Царство Небеско важније.

Многи, дакле, од бораца за крст часни и слободу златну не спадају у број Светих, у коме је био Свети Кнез, али спадају у број верних и Црква се и за њих моли. А таквих је било и у другим ратовима до данас. Црква их не оставља без своје молитвене помоћи, те се задушнице на Видовдан у ствари врше за све оне који су Цркви припадали, свесно се борили за „крст часни и слободу златну“, али који нису били достигли ниво светости. За Свете се Црква не моли, него се моли њима као пријатељима Христовим (Јов. 15, 14, 15), да се они моле за нас и заузму се за нас пред престолом Божјим.

 

Гласник, мај 1983.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Догматика, Београд 1978, III, 670.

[2] „Циљ ради кога је Господ основао Своју Цркву јесте освећење људи-грешника, а после овога њихово поново сједињење с Богом“ (Архиеп. Макарије, Православно догматско богословље, Београд 1898, 220). „Богочовечанско тело Христово, Црква, и јесте божанска радионица која помоћу Св. Тајни и Св. врлина преображава људе у свете људе“ (др Јустин Поповић, н. д. III, 671).

[3] В. П. Трембелас, Догматики…, Атина 1961, III, 391.

[4] Д. ап. 9, 13, 32, 41; 26, 10; 1 Пет. 2, 9; Рим. 1, 7; 5, 25, 31; 16, 15; 2 Кор. 13, 12 итд.

[5] Иеронимос Котсонис, Агион анакириксис, у Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1962, Т. I, к. 272.

[6] Др Чед. Митровић, О праву проглашења светаца у старо доба, Источник, Сарајево 1907, стр. 387.

[7] Митроп. Серрон Константину, Пери анагнорисеос тон агион ен ти ортходоксо ексклисиа, у часопису Тхеологиа, Атина 1956, бр. 4, стр. 612.

[8] М. Скабаланович, Толковиј Типикон, Кијев 1910, I, 68.

[9] Напоменућемо да је у доба туркократије, међу новомученицима у Грчкој, било доста таквих који су се најпре били потурчили, но после се покајали, враћали у Православље и настојали смрћу окајати грех, те јавно нападали мухамеданство. Почетком XIX в., на острву Хиосу настао је, међу верним, цео раскол што једни нису хтели ове признати мученицима. За време цариградског патријарха Григорија В. донета је саборна одлука да су, овако пострадали, мученици (Е. Голубинскиј, н. д. 27). Како је пo правилу, које је изложио свештеномученик Петар Александријски: „Закон је мучеништва не тражити мучеништво“, ово се мучеништво може само изузетно признати.

Слично се десило у IV в., кад се неки Амоније, хришћанин у Александрији, бацио каменом па епарха, па ухваћен и мучен, при чему је и умро. Кирило Александријски огласи га мучеником, али народ то не прихвати, што доцније прими и Кирило (Митроп. Константинос, н. д. 612).

[10] Историја канонизација свјатих в Русској церкви, Москва 1903, 13.

[11] Да су поједине епископије држале „празнике мученика и помене бивших својих свештеника (тј. јерараха, или Светитеља)“ (Голубинскиј, н. д. 17).

[12] „Овде се садрже рођења (духовног, тј. престављења) мученика и (дани) престављења епископа, чије годишње помене празнује црква картагинска“ (Голубинскиј, н. д. 17).

[13] Голубинскиј, н. д. 17, 18

[14] Уп. Н. Милаш, Црквено право, Бгд. 1926, 598.

[15] М. Скабаланович, н. д. 140.

[16] ВЕПЕС, Атина 1955, Т. III, стр. 26.

[17] ВЕПЕС, Атина 1955, Т. II. књ. VI, 8, стр. 83.

[18] Исто, књ. VIII, 33, стр. 165.

[19] Скабаланович, н. д. прим. 3, стр. 307.

[20] П. Трембелас, н. д. III, 389.

[21] Н. Милаш, Правила Правосл. цркве с тумачењима, Н. Сад 1896, II, 45.

[22] Исто, 22.

[23] Исто, 219.

[24] Исто, I, 546. Из објашњења канониста Зонаре и Валсамона види се јасно о чему се ту ради: „Није се сакрило од Св. Отаца“ – вели Валсамон – „да су многи од неверних и христомрзитеља, не прихватајући подвиге Св. мученика и исповедника, или подругујући се хришћанима који су их примали, састављали (списе) лажне и наопаке и достојне њихове злоће, тобоже што су мученици говорили или чинили. Пошто су присутне доводили у неверовање, или насмејавали, а Свете срамотили, због тога је и наређено да се овакви списи уопште не објављују, него спаљују“. Слично томе казује и Зонара (Атинска синтагма, Атина 1852, Т. II, 453).

[25] Е. Темниковскиј, Канонизација свјатих, у Правосл. богословскаја енциклопедиа Н. Н. Глубоковскаго, С. Петербург 1907, Т. VIII, стр. 254.

[26] П. Трембелас, н. д. III, 392.

[27] Цариград. патр. Кирило Лукарис, у акту о прослављању преп. Јован Критског, из 1632. г., Е. Голубинскиј, н. д. 392.

[28] Н. д. 610.

[29] Од грчке речи „канон“, у значењу списак, каталог, у западном богословљу настала је реч канонизација (canonisatio), за ознаку појма увођења у званични црквени списак сваког појединог Светог, као и уписивање њихово у диптих, да би се по освећењу дарова на Литургији помињали међу Светим. Св. Кирило Јерусалимски, у V мистагошкој катихези вели: „Онда помињемо и упокојене, најпре патријархе, пророке, апостоле, мученике, да Бог њиховим молитвама и заступништвом прими наше прозбе“, (ВЕПЕС, Атина 1969, 259).

[30] Како је у погледу проглашења Светих бивало у Православној цркви, пружа нам казивање цариградског патријарха Филотеја о Св. Григорију Палами. Поменувши о чудима која су се дешавала на његовом гробу, патријарх наставља: „Стога богољубиви, и старешине тамошњих (Солуњана), а особито између свештеника, сабравши се за то, постављају Григорију свештенику икону и врше светли и свенародни празник на дан његове смрти, и журе да му подигну храм, као славном ученику Христовом. Да би га објавили (анакириксе) (Светим), не чекају великих сабора и каквих општих решења, чему понекад и време, и одуговлачење, и заузетост и много чега другог људског смета, него се похвално задовољавају вишњом одлуком и проглашењем (ти анотхен псифо те ке анакирикси), и светлим и несумњивим сагледањем дела и вером“ (Голубинскиј, н. д. 384).

[31] Голубинскиј, н. д. 22.

[32] Уврштење деспота Стефана Лазаревића у ред Светитеља, Богословље 1927, св. 3, стр. 176.

[33] Јеронимос Котсонис, н. д. 27.

[34] Е. Темниковскиј, н. д. 254.

[35] Dr Jochan Haring, Gründzüge des katholischen Kirchenrechtes, Graz 1910, 576.

[36] Исто.

[37] Уп. Харинг, н. д. 576, 577, 223.

[38] Анђелко Бадурина, Канонизација, у Лексикон иконографије, литургике и симболике западног кршћанства, 3агреб 1979, стр. 319, 320.

[39] Уп. Е. Голубинскиј, н. д. 11.

[40] Исто, н. д. 28

[41] Митропол. Константинос, н. д. 614; И. Котсонис, н. д. 273; Н. Милаш, Црквено право, Београд 1926, 598.

[42] У старо доба израз „Блажени“ значио је исто што и Свети. Од старине до данас у Западној цркви даје се тај назив Св. Богородици: Блажена Девица Марија (Beata Virgo Maria).

[43] Н. Глубоковскиј, прим. у Богосл. енциклопед., С. Петербург 1907, Т. V, к. 266-267.

[44] Исто.

[45] Ј. Поповић, н. д. 677.

[46] Н. д. Т. III, 26.

[47] Н. д. Т. II, 339.

[48] Н. д. Т. III, 26.

[49] Па и сам патр. Нектарије, поред три изнета услова, још казује: „Осим тог, још се траже знаци: нетрулежност тела, или мирисни запах од костију“ (исто).

[50] Св. Василије Велики помиње неповређено тело муч. Јулите; Созомен прор. Захарије; у житију свештеномуч. Автонома његово нетљено тело; тело великомуч. Евфимије у Халкидону (уп. Голубинскиј, н. д. 36).

[51] Блаж. Јероним помиње часне кости (ossa veneranda) Св. ап. Петра и Павла; Св. Стефана Првомученика, такође ап. Андреја, Луке, Тимотеја, 40 мученика, бесребреника и Кира и Јована. И Св. Јован Златоуст помиње кости светих, као и патр. Герман I говорећи да су их иконоборци палили. И у Св. Гори искључиво се налазе кости светих (уп. Голубинскиј, н. д. 35).

[52] Није, дакле, ту реч о надутим и страшног изгледа телима појединих одлучених грешника, које „земља не прима“, те не труну док свештеник или епископ не прочита разрешну молитву (уп. Архиеп. Венијамин, Новаја Скрижаљ, С. Петербург 1859, 503).

[53] Голубинскиј, н. д. 302.

[54] Исто, 34.

[55] Исто, 525, 526, 517.

[56] Е. Темниковскиј, н. д. к. 257.

[57] Е. Голубинскиј, н. д. 47.

[58] Исто, 94.

[59] Др Л. Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, Смедерево 1965, 325.

[60] Др Ф. Шишић, Летопис попа Дукљанина, Београд-Загреб 1928, 123.

[61] Исто, 331.

[62] М. Башић, Старе српске биографије, Београд, 1924, 242, 244, 248.

[63] Како су настајале службе појединих Светих, можемо се обавестити из писања службе Св. цару Урошу од патр. Пајсија. Патријарх казује како му се у сну јавио цар Урош и прекорио: „Зашто ме предадосте забораву?“, после чега му патријарх састави „тропарак и кондак“. Кад је патријарх доцније долазио да се Светом поклони, „опет ми се“ – вели – „јави говорећи: Зашто ме забораву предадосте? И дивих се много часова шта да чиним о овом ја навежа, у недоумици сам одакле ћу почети. Опет по Божјем извољевању, колико ми Господ разум даде, присилих се и са дворскима почех (писати) прво стихире малога вечерња са читањем из пророка и друго по реду…“ (Старе српске биографије XV и XVI в., Београд 1936, стр. 130, 150, 151).

За службу Св. Симеона Мироточивог, која је Светогорским сабором одређена да се држи не 13. фебруара, на дан смрти му, него 10 дана раније, на дан Св. Симеона Богопримца, проф. Р. Грујић каже да је морала бити кратка „да би могла бити како треба комбинована са службом Св. Симеона Богопримца. Тек по преносу тела његовог у Србију, биће да му је допуњена служба и празновање пре него на 13. фебруар (Р. Грујић, Први датум празновања Св. Симеона-Немање, гласник Скопског научног друштва 1936, књ. XV-XVI, стр. 354).

Сви су изгледи да је пре настанка службе новојављеним Светим, држана им постојећа служба неког од познатих Светих истог лика. Проф. Грујић наводи како се у Саборнику 12 месеци наших старих Еванђеља, под 14. јануаром казује: „Ва тажде дан иже ва светих отца нашего Сави прваго архиепископа српскаго“, па даље одмах следи упутство: Служба нојемврија 13. „Пошто се 13. нов. служи помен Св. Јовану Златоусту, то би, по мом мишљењу“ – вели проф. Грујић – „имало да значи: да је у прво време, док није написана била специјална служба за Св. Саву, и све док она није допрла у сваку српску православну цркву, служба њему вршила се, бар углавном, по правилу изложеном у Минејима под 13. новембром, на дан прославе Св. Јована Златоуста, па су читана и иста Јеванђеља, као што се читају и данас. А механичко преписивање старих црквених књига… омогућило је да се ово упутство задржи у многим синаксарима наших старих четворојеванђеља и далеко после постанка не само прве специјалне службе у славу нашег Св. Саве, него и онда када је постојало већ и неколико варијанти те службе” (исто, 355). Како се тропар Златоустове службе није могао применити на Св. Саву, то је узет општи светим епископима „Православија наставниче“, који се и данас узима уз посебни тропар Св. Сави „Пути воводјашчаго…“

Разлог зашто је узета служба Св. Јована, а не Св. Василија Великог, или Св. Григорија Богослова, који су такође били архиепископи, проф. Грујић види у извесној сличности последњих година живота Св. Јована и Св. Саве. И Златоуст је три године пред смрт, силом прилика, морао да напусти архиепископски престо и оде на Исток у изгнанство, где је и умро, а доцније су му мошти свечано пренесене у Цариград. Сем тога, помен Златоустог не слави се 14. септ. кад је умро, јер се тада слави Крстовдан, него 13. новембра. А познато је колико се и код нас лутало са датумом празновања Св. Саве, због оданија Богојављања на дан смрти његове 14. јануара, те се зато на једним местима славио 13., на другим 15., а на трећим 12. јануара, док најзад није дефинитивно у Срп. цркви утврђен 14. јануар, а у Русији 12. јануар као дан светковања нашег Св. Саве (исто, 355).

[64] Живот Св. Саве, Стара српска књижевност, Н. Сад-Београд, 1970, 178.

[65] Н. д. 166.

[66] Старе српске биографије XV и XVI в., 150, 151.

[67] Скабаланович, н. д. I, 140; уп. Гласник 1981, стр. 195, 196.

[68] Србљак је објављен 1986. и садржи 47 служби. У Именослову Светих Срба СПЦ налазе се 68 личности српског рода. Последњи који је прибројан овом Именослову (1994.) је Св. Теодор Вршачки, који је мученички пострадао од Турака 1594. године.

[69] Др Чед. Митровић, н. д. 386.

[70] Сирска Дидаскалија, у Скабаланович, н. д. I, 140.

[71] Уп. Гласник 1981, стр. 195, 196.

[72] Др Чед. Митровић, н. д. 444.

[73] А. Дмитријевскиј, Евхологиа, Кијев 1901, Т. II, 129.

[74] О светости вере и живота по вери кнеза Лазара и пре Косовске битке, у чину његове службе читамо: „Кад си се вером и истинском љубављу предао Богу Који те је створио, и постао ризница врлина, тада те Вишњи прослави двоструком славом…“ (1. стихира на Господи возвах); „Зажелевши славе небеске, благ, кротак и украшен незлобивошћу, а одевен истином и правдом и чувајући се од сваке зле ствари показао си се, Блажени…“ (2. стихира на литији); „Уподобљавајући се Авраму у гостољубљу, имао си дарежљиву руку, примајући странце и болесне и путнике…“ (2. тропар III песме канона); „Угњетавани тешко сиромаштвом, и мучени у заробљеништву и сваком невољом, објављују под сунцем, Лазаре, у бескрајној пучини твога милосрђа“ (3. тр. V п. кан.); „Радуј се, јер си од младости следио заповести Божје…“ (Икос); „Храброг извршитеља заповести Божјих, сабравши се похвалимо по правди новог Лазара, који се показао диван у врлинама и богат у свакој добродетељи…“ (2. хвалитна).

Ту особину кнеза Лазара уочио је и познати историчар Константин Јиречек говорећи: „У свим изворима приказује се он као частан, побожан и храбар“ (Историја Срба, Београд 1951, I, 321): И Василије Марковић истиче то исто, велећи да је не само подизао цркве и манастире, „и да су његове милостиње допирале до Египта, Синаја и Јерусалима, него да је пре свега био муж благ, кротак, смеран преизлиха (веома)“. Код многих тада моћних великаша, Ђурђа Балшића, поготово Николе Алтомановића, није било тих особина ни близу. Марковић подвлачи и ову чињеницу: „Кућа кнеза Лазара била је веома побожна, изгледа побожнија и од Немањићке: Сестра му Драгиња, удата за челника Мусу, поставши удова замонашила се и подигла женски манастир. Кнегиња Милица такође. А у својој повељи Дечанима моли се да јој синови послуже Богу у правоверју, „благоданству и благочастију“ као њихов господин и родитељ, свештенопочивши Кнез. Син, деспот Стеван „мада је био владар херојског типа, ипак је био веома побожан“. Поред манастира Манасије и Каленића, подигао је две цркве у Београду и уз једну од њих болницу-странопријемницу (Православно монаштво и манастири у средњевоковној Србији, Срем. Карловци 1920, 128, 129, 139).

[75] Навешћемо неколико примера: „Црква је од почетка у Србији стојала уз владаре који су јој зидали храмове и поклањали властелинства. Због добрих односа са Црквом владари су лакше добијали култ“ (др Леонтије Павловић, н . д. 260). О култу Св. Симеона-Немање исти писац вели: „Као разлог навођено је да је он подизао манастире, давао им властелинства, богате поклоне и борио се против богомила“ (исто, 256). „Посао установљења владарског култа код Срба Сава је обављао лагано и поступно… Кратко време иза смрти Симеона-Немање, на иницијативу Савину, установљен му је култ. Сава је то урадио врло смишљено у односу на Атон где је отпочео култ, и Рашку где ће се култ ширити“ (исто). Напади Бугара, Византинаца, Стреза, Епираца, Маџара „то су били све спољашњи политичарски напади на Рашку, којима је Св. Сава врло умешно супротставио Немањин култ говорећи даје Светац одстранио непријатеља” (исто, 257);

„Слављење палих јунака, које је неговала Црква прогласивши убрзо самог кнеза Лазара за Светитеља. .“ (Историја Југославије, Београд 1970, Иван Божић, Источна и западна културна зона, стр. 94); „Због тога, у II периоду видимо где Сабор српских архијереја проглашава Свецима културне раднике. Тако у овом периоду налазимо као Свеце скоро све владаоце који су се прославили подизањем разних задужбина“ (др Чед. Марјановић, Историја Српске цркве, Београд 1929, I, 64).

Од оваквог мишљења нису се сачували ни неки црквени писци. Е. Голубинскиј пише да је у Византији био и лик царева и царица. „Они су“ – вели – „убројани у лик Светих због својих заслуга за Цркву, или за свој лични добродатељни живот“ (н. д. 19). По њему овакво мишљење понавља и проф. Л. Мирковић у поменутом чланку у Богословљу (стр. 167).

[76] Због тога је Св. Архијерејски Сабор Српске православне цркве 1961. г. установио празник Светим српским мученицима „пострадалим за веру Христову од времена Св. великомученика кнеза Лазара до данас, који ће се прослављати 15/28. јуна заједно са Видовданом. У ред српских светих мученика пострадалих за веру Христову“ – вели се даље у тој одлуци – „а којима се посвећује овај празник, убрајају се: Сви српски свети мученици чији се потпуни број не зна, а чија имена само Господ зна, који својим мучеништвом прославише Господа“ (Гласник 1969. г., бр. 7, стр. 158). Године 1962. Архијерејски Сабор је усвојио текст службе са синаксаром Светих српских мученика, која је штампана у Гласнику за 1969. г., стр. 159-169.

 

Кључне речи:

5 коментар(а)

  1. Али овде у тексту свети Оци кратко и јасно кажу да ван Цркве нема спасења и у томе се слажу. Док новији „богослови“ нешто филозофирају и више збуњују него што излажу истину. Ја не читам дела људи који Црква није канонизовала и испред чијег имена не стоји „свети“.

  2. Јелена

    Где могу да купим прво издање ове књиге из 1998.?! То оргинално издање настало је у времену живота и рада Патријарха Павла, који сигурно не би благословио нешто што није светоотачко учење. Остала издања су како и сами кажу „измењена и допуњена“.

    • Библиотекар

      Драга сестро, патријарх Павле није састављао ове књиге, него је благословио да чланке које је годинама објављивао неко други распореди и сложи у 3 књиге. Измењена и допуњена издања су обично прештампана оригинална издања са минималним техничким изменама. Сигурно се нико не би усудио да у новом издању мења патријархове оригиналне текстове.

      • Па ето, ми обичан народ скоро ништа о својој вери не знамо. Кад тражимо да сазнамо истину – примамо учење од рашчињених, од расколника, заједно са њиховим отровом против врха СПЦ и тај њихов отров је ушао у све нас, чак и нас који нисмо отишли за њима, који смо остали у Цркви. Авај, докле је то дошло да ми немамо више поверења у своју Цркву, у јерахију СПЦ. Бог нека нас спаси и од нас самих, а и од њих.

  3. Ја имам ту књигу из 1998. Не разликује се много од овог издања из 2007. ако ми верујете на реч. Шта ћемо јадни, не знамо коме да верујемо. У све сумњамо, наслушали смо се свега, начитали по интернету од оговарача, осуђивача, који бране тобоже сркву, а подривају веру у њу и извлаче слабе из ње, а себе не могу да одбране од гордости, од ревности не по резуму итд. Изопштили их из цркве, а они бране тобоже цркву. Какву цркву они бране, Апостолску-једину праву чији чланови нису, или Артемијеву?!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *