НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Када се читају молитве жени у четрдесети дан по рођењу детета?

 

ПИТАЊЕ: Кад треба вршити молитве „жење родилницје по четиридесјатих днех“ и уцрковљење детета? Неки свештеници врше ове чинове пре крштења детета, поред свега тога што у Требнику пише: И ашче младенец кршчен јест, творит јереј воцерковљеније. Ашче же ни, творит сије по крешченији“. А тако казује и проф. Мирковић у својој Литургици.

Изложите ову ствар с образложењем. Можда ће Вас послушати они који чине супротно прописаном.

 

ОДГОВОР: Не знам да ли ћe хтети да послушају мене, односно разлоге које износим, други, но да ли ћете наћи у себи добре воље, да прихватите образложене разлоге Ви, не само у овом, него и у другим питањима? Често, наиме, бива да је необразложена навика моћнија од образложених разлога, те велики број људи лако прихвати очигледно слабе доказе, који потврђују њихову навику, а тешко јаке који су томе супротни.

Ако обратите пажњу чињеницама, разлагање постављеног питања показаће Вам да поступак свештеника, који уцрковљење детета врше пре његовог крштења, није бесмислен, као што на први поглед може изгледати, с обзиром на разлоге које изнесосте и на друге који се још могу навести. Јер поред црквенословенског Требника, и примедба у неким грчким савременим Евхологијима – Требницима, казује такође: „И ако је дете крштено, чини јереј уцрковљење. Ако није, чини то по крштењу“,[1] а тако исто у бугарском: „Ако је дете крштено, свештеник га уцрковљава. Ако није крштено, ту се чини отпуст, а уцрковљење се оставља до иза крштења“.[2]

Поред проф. Мирковића, исти овај став налазимо код руских литургичара – К. Никољског: „До крштења његовог (детета) не врши се уцрковљење (Требник), као што се слично томе и одраслим, који још нису крштени, не дозвољава улазити у цркву“,[3] а слично код С. Булгакова и Г. Дебољскаго.[4]

Ако пажљивије размотримо цео овај обред, видећемо да се састоји из два чина, из молитава за матер детета (прва и друга садашњег чина) и молитва за дете и његово уцрковљење (трећа и четврта). И један и други чин постали су по угледу на еванђелски догађај кад је у 40-ти дан, по рођењу Господа Исуса, Света Богородица га донела у храм јерусалимски, ради Његовог представљања Господу и њеног очишћења као породиље, по закону Мојсијевом (3 Мојс. 12, 2-8; Лк. 2-24), иако и једно и друго није било неопходно, јер је Господ као Син Божји увек са Оцем, а Света Богородица, као непорочна Приснодјева, није имала потребе у очишћењу, него су тај чин извршили „испуњавајући сваку правду“.

У грчким рукописима се овако спојена оба ова чина могу се пратити све до ХII-ХIII века. Из тог је времена најранији рукопис у коме се најпре наводи садашња трећа молитва, са натписом: „Молитва за уцрковљење детету у 40-ти дан“, иза које одмах долази садашња друга са натписом: „Молитва кад наврши жена 40 дана од порођаја“. Слично се налази и у једном нашем рукопису из XIV в. Најпре долази садашња четврта молитва, затим садашња трећа, па уз примедбу: Таже молитву сију 40 днем, Владико Господи Исусе Христе Боже наш. ., тј. садашња прва,[5] после чега одмах долази чин крштења. У старијим грчким рукописима посебно долази само садашња трећа молитва, а посебно садашња прва најраније у једном рукопису из ХI- ХII века.[6]

Пођемо ли од XI века још у дубљу прошлост, видећемо да у рукописима нема молитве за очишћење матере детета, него да се налази једино молитва „Господе Боже наш, у четрдесети дан…“ (трећа садашњег чина), у којој је главна мисао посвећење детета Богу, призвање на њега Божјег благослова, да се под знаком Часног Крста сачува од противних сила и удостоји Светог Крштења. На њу саму наилазимо редовно у рукописима све до најстаријег, Барберинского, из VIII-IX века, у коме долази са натписом: „Молитва кад се доноси дете у храм у 40. дан по рођењу његовом“.[7]

Свакако да ова молитва потиче из још старијег времена. Можемо се домишљати да је вероватно преузета из поступка са одраслим оглашеним, који су свакако са молитвом увођени први пут у храм, да заједно са вернима слушају читање Светог Писма и његово тумачење, после чега су, пре освећења Светих Дарова, на ђаконов позив: Оглашени изиђите! – из храма излазили. Притом је свакако присуствовао и онај од познатих верних који је гарантовао за истинитост труда оглашеног око исправке свог живота и који је требало да му буде кум при крштењу.[8]

Из садржаја те најстарије молитве уцрковљења, у којој се и данас, поред других прозби, моли да се дете удостоји просвећења у Светом Крштењу, види се очигледно да је уцрковљење вршено пре крштења. Прозба за младенца да се удостоји крштења налази се и у четвртој молитви садашњег чина, а такође у првој, у којој се моли за породиљу, а затим наставља за новорођенче. Пропис да овом чину треба да присуствује кум, који ћe дете „пријати по крешченији“, такође претпоставља вршење уцрковљења до крштења. „Из свега овога јасно се види“, вели проф. Фундулис, „да овај чин и молитве које садржи, имају смисао кад их ставимо у оквир чинова претходећих крштењу, који представљају један успон у освећењу новорођеног хришћанина: Благосиља се првог дана, осмог му се даје име и доноси се само до врата храма; у 40. улази у храм и посвећује Богу, да би следили „у одговарајуће време“ ексорцизми, одрицање од сатане, сједињење са Христом, обновљење водом и Духом, и Причешће Тела и Крви Христове, које све ово печати. Уосталом, ови чинови се налазе у овом поретку и у нашим Евхологијама“.[9] Закључујући, проф. Фундулис каже: „У доба, дакле, кад је састављен чин четрдесетнице (уцрковљења), и по духу његовом, пре њега вршење крштења јавља се само изнимно, кад то диктирају посебне нужде. Ово се види и из одредбе натписане над молитвом у осми дан, која само у случају опасности за живот новорођенчета, да не умре непросвећено, саветује да се пожури са крштењем“.[10]

Како су, по сведочанству Етерије,[11] и других старих писаца, за 40 дана Великог поста катихумени били обавезни да долазе на поучавање у вери и тако припремани за крштење, биће да је према томе постао обичај у Цркви да се у току 40 дана спрема и дете за крштење молитвама, и уцрковљењем, „од када је, дакле, новорођени катихумен“, како вели Свети Симеон Солунски.[12] Али могућност да дете за то време умре некрштено присиљавала је и родитеље и свештенике да га крсте не чекајући 40 дана, те Свети Симеон Солунски износи као принцип: „Нема за то (крштење) одређено време дана и часова, да не би непросвећено умрло дете, него ако би био страх од смрти, одмах кад се роди, све се врши по правилу (крштења)“.[13] По сведочанству Булгакова, у Руској цркви крштење детета, пре 40 дана, „обично бива у садашње време“,[14] а тако је и у Српској.

Чињеница крштења многе деце пре 40 дана проузроковала је како актуелност постављеног питања, тако још и питања: Како читати молитве уцрковљења кад је дете већ крштено, обзиром да му тада није први пут да се уноси у цркву, јер је то већ учињено кад је крштавано и миропомазано, и да се у њима крштење помиње као нешто што тек треба да се изврши итд? У грчкој цркви „ретко и само у случају болести, крштавају се новорођенчад пре 40 дана“.[15] Мада стога ређе него код нас, вршење уцрковљења детета по крштењу јавља се као проблем и код њих.

Питање на који је начин, у појединостима, првобитно вршено уцрковљење, до данас није коначно решено, јер сем читања наведене најстарије молитве и података које она пружа: да је вршено пре крштења, у присуству мајке и кума (иако се они изрично помињу тек у четвртој молитви), других детаља из старог деоба нема.[16] У XV в. неке од њих даје Свети Симеон Солунски. Према његовом излагању, свештеник је узимао дете од матере и са њиме чинио знак клањања пред олтарем „објављујући тако као посвећење Богу (ово) клањање Творцу“.[17] Биће да је при томе певао, као и данас, тропар празника Сретења и говорио молитву Светог Симеона Богопримца: Њиње отпушчајеши…, а затим дете предавао матери или куму. Свети Симеон такође помиње и вршење крштења пре уцрковљења, и разлику вршења уцрковљења са дететом које је крштено и оним које није крштено: „У четрдесети дан, вели он, опет се доноси (дете) мајком у храм и као дар приноси се Богу… И ако је дете крштено, уводи га (свештеник) у олтар и обводи га около, и тада чини клањање… Ако ли није крштено дете, ставши пред стубове, и учинивши да се дете поклони према олтару, предаје га матери и чини отпуст“.[18] Неке детаље налазимо у чину уцрковљења у Гоаровом Евхологиону. После све четири садашње молитве свештеник узима дете и, чинећи њиме знак крста пред дверима храма, говори: „Уцрковљује се раб Божји…“ Даље поступа и говори као што је у савременим Требницима и уводи у Свети олтар, ако је мушко (Ако је женско, до красних врата, и ставља пред врата олтара, одакле га кум узима и по отпусту односи).[19]

У нашим рукописима налазимо такође извесне детаље. Ни у једном нисам наишао на примедбу да чин треба вршити по крштењу, ни како би се тада говориле молитве, иако у некима постоји примедба, ако је дете слабо и не сиса, да не треба чекати трећи или шести дан, него га одмах у дан рођења крстити,[20] а у неким, у првој молитви, ако је дете умрло, свештеник „чати до зде“, а ако је живо „и сије“: От њеје рожденоје отроче…[21] По некима, као код Гоара, при уцрковљењу мушко дете се уноси у олтар, а не женско.[22] По другима пак, у олтар се уноси и женско, али док се мушко обноси око све четири стране Часне трпезе, женско се обноси само са три (не и са западне: Ва предњу убо страну не приходит).[23]

Да се од вековног вршења уцрковљења са некрештеним дететом дође до прописа да се оно може вршити само са већ крштеним, мислим да је најјачи подстицај учинило схватање Светог Симеона Солунског да у олтар не улази некрштени. Процењујући да је много боље да се дете посвећује Богу проношењем кроз олтар, него без тога, поред других разлога, дошло се до прописа да се крштење врши пре уцрковљења. Но и после тога, у чину су остале оне исте молитве у којима се крштење детета помиње као ствар која тек треба да се изврши, без упутства како их сада, у промењеним условима, треба чинити. Ако се о томе не говори у црквенословенском, говори се у грчком Евхологиону из 1754. г. У њему се за трећу молитву каже да ако је дете крштено, уместо речи: „Да удостојивши се Светог Крштења…“, свештеник треба да каже: „Да ради Светог крштења, кога се је удостојио, добије део изабраних Царства Твога“. А иза четврте (Боже, Оче Сведржитељу…), у истом случају, да је или сасвим не треба читати, или не говорити речи: „И удостој га у време благопотребно…“, закључно са речима „именом Христа Твога“.[24] Исте примедбе налазимо у савременом Евхологиону званичног издања Грчке цркве,[25] такође у Агиасматариону Е. Скарпа,[26] као и у бугарском Требнику.[27]

Поједини литурчики писци дају исто упутство за читање ових молитава ако је дете крштено, нпр. К. Никољски и С. Булгаков, од којих последњи при томе износи три могућности: Или да се молитве за дете сасвим изоставе, или да се изоставе изрази о томе да га Господ удостоји крштења, или, најзад, да се такви изрази, уместо у будућем, кажу у прошлом времену.[28] Проф. Фундулис упућује на овакве примедбе новијих штампаних Евхологија и вели да у првој молитви треба изоставити речи „да се удостоји и духовне светлости и приброји Твоме светом стаду“. У трећој изоставити речи: „Да се достојиш Светог крштења…“, све до возгласа: Јер си ти…[29]

Као што се примећује, у овој ствари није уопште спорно вршење у 40. дан молитава породиљи, ради њеног очишћења и приступања Светом Причешћу. Овај чин не зависи од тога да ли ће се истог дана вршити уцрковљење детета, да ли је оно крштено или није, јер се ове молитве читају породиљи и у случају да је дете умрло.[30] У питању је, као што се из целог излагања види, вршење уцрковљења детета у 40. дан, тј. да ли га вршити пре, или после његовог крштења? Док Црква не донесе друкчију одлуку, у важности су прописи садашњег Требника, те уцрковљење треба вршити после крштења, иако се при томе губи смисао првог уношења детета у храм и посвећења Богу.

Кад се врши уцрковљење женског детета, неће се оно проносити кроз олтар, према наредби савремених наших и грчких Требника, мада је, како наведосмо, по нашим рукописима и тврђењу проф. Фундулиса, и оно проношено кроз олтар. „Смисао је чина уцрковљења детета да се оно приноси Богу и Њему посвећује“.[31] А то је једнако потребно и мушкој и женској деци, те је раније једнако и вршено.

 

Гласник, децембар 1985.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Мега Евхологион, изд. Астир 1970, 125.

[2] Требник, Софија 1929, 23.

[3] Пособије к изученију Устава…, С. Петербург 1900, 659.

[4] Настољнаја књига, Харков 1900, 884; Попеченије Правосл. церкви о спасенији мира, С. Петербург 1894, 81.

[5] Музеја СПЦ у Београду, бр. 112, XIV в., л. 62a-64б.

[6] П. Трембелас, Микрон Евхологион, Атина 1950, 268.

[7] П. Трембелас, исто.

[8] Уп. Гласник 1982, 95.

[9] Иоанну Фунтули, Апантисис ис литургикас апориас I, Атина 1967, 165.

[10] Исто, 1654.

[11] Хаџилук Етерије у Света места, у др Л. Мирковић, Хеортологија, Београд 1961, 306.

[12] О тајнама, гл. 60 Мињ. П. Г. Т. 155, к. 212.

[13] Исто, О тајнама, г. 61, к. 212.

[14] Н. д. 883.

[15] Н. д. 165. Евхологион званичне Грчке цркве и Е. Скарпа немају примедбе да се уцрковљење не врши пре крштења.

[16] Уп. Л. Мирковић, н. д. 33.

[17] О тајнама, гл. 60, к. 212.

[18] Исто.

[19] Н. д. стр. 368.

[20] Бр. 164, XVI в., Грујићеве збирке Музеја СПЦ у Београду, л. 102a.

[21] Бр. 16 исте збирке, л. 15a.

[22] Бр. 266, Требник Винценца Вуковића из XVI в., л. 270б.

[23] Л. 3а, у Бр. 67 Грујићеве збирке; бр. 86, из 1622 г. исте збирке; бр. 1, XV-XVI в., бр. 221, XVI в.; бр. 320 и бр. 322, XVII в., Музеја СПЦ. Према овим рукописима, свештеник најпре чита две молитве матери детета, од којих је друга као у садашњем Требнику, а прва: Господи Боже наш, Тебе се мили дeјем и Тебе молим…, различите од садашње прве. На крају уцрковљења чита свештеник трећу молитву; четврте молитве садашњег чина нема.

У рукопису бр. 67. даје се објашњење: „Пријемник глагољет се кум“ (л. 4а).

[24] Булгаков, н. д. 880, 884.

[25] Микрон Евхологион, Атина 1968, стр. 54, 55.

[26] Изд. М. Саливеру, без год. издања, стр. 238, 240, 241.

[27] Софија 1929, стр. 19, 21.

[28] Н. д. 883.

[29] Н. д. 166.

[30] Дух старозаветног схватања да је породиља нечиста и у духовном погледу (не дохвата се ничега светог и у светињу не улази – 3 Мојс. 12, 2-6), кад роди мушко за седам и још 33 дана, а 14 и још 66 дана кад роди женско, утицао је и на састав молитава овог чина (уп. П. Трембелас, н. д. 260), иако новозаветна Црква има друкчије гледишта (уп. Гласник 1983, стр. 227). Но пресудни утицај за његов настанак, као што је напоменуто, имао је новозаветни пример Св. Богородице, па га зато треба држати.

[31] Ј. Фундулис, н. д. 153.

 

Кључне речи:

5 коментар(а)

  1. Али овде у тексту свети Оци кратко и јасно кажу да ван Цркве нема спасења и у томе се слажу. Док новији „богослови“ нешто филозофирају и више збуњују него што излажу истину. Ја не читам дела људи који Црква није канонизовала и испред чијег имена не стоји „свети“.

  2. Јелена

    Где могу да купим прво издање ове књиге из 1998.?! То оргинално издање настало је у времену живота и рада Патријарха Павла, који сигурно не би благословио нешто што није светоотачко учење. Остала издања су како и сами кажу „измењена и допуњена“.

    • Библиотекар

      Драга сестро, патријарх Павле није састављао ове књиге, него је благословио да чланке које је годинама објављивао неко други распореди и сложи у 3 књиге. Измењена и допуњена издања су обично прештампана оригинална издања са минималним техничким изменама. Сигурно се нико не би усудио да у новом издању мења патријархове оригиналне текстове.

      • Па ето, ми обичан народ скоро ништа о својој вери не знамо. Кад тражимо да сазнамо истину – примамо учење од рашчињених, од расколника, заједно са њиховим отровом против врха СПЦ и тај њихов отров је ушао у све нас, чак и нас који нисмо отишли за њима, који смо остали у Цркви. Авај, докле је то дошло да ми немамо више поверења у своју Цркву, у јерахију СПЦ. Бог нека нас спаси и од нас самих, а и од њих.

  3. Ја имам ту књигу из 1998. Не разликује се много од овог издања из 2007. ако ми верујете на реч. Шта ћемо јадни, не знамо коме да верујемо. У све сумњамо, наслушали смо се свега, начитали по интернету од оговарача, осуђивача, који бране тобоже сркву, а подривају веру у њу и извлаче слабе из ње, а себе не могу да одбране од гордости, од ревности не по резуму итд. Изопштили их из цркве, а они бране тобоже цркву. Какву цркву они бране, Апостолску-једину праву чији чланови нису, или Артемијеву?!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *