НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Шта је акривија, а шта икономија?

 

ПИТАЊЕ: У црквеним круговима врло се често чују речи „акривија“ и „икономија“. Нема околности у животу и поступању јерархије и верних на које се не може применити један од ових принципа. Они се понекад толико проширују, или сужавају, а нема тога што се не може осудити акривијом и оправдати икономијом. У неким приликама изгледа да су ови принципи и установљени како би послужили као средство у рукама више власти, да може чинити шта хоће па да увек има право.

Може ли се изнети суштина ових принципа да се јасно види шта они значе и које су им границе?

 

ОДГОВОР: Нема тога еванђелског и канонског става који зли људи неће покушати да злоупотребе и управе на зло. Ђаво је против Сина Божјег, кушајући Га, употребио речи Светог Писма (Мт. 4, 6). Чуда која је Спаситељ чинио неверни фарисеји приписују ђаволу, велећи да их чини помоћу Велзевула, кнеза демонског (Мт. 12, 14), и да је ђаво у Њему (Јн. 8, 48; 10, 20). Свети апостол Павле указује да је заповест Божја, дата прародитељима у рају на живот, донела им смрт, не зато што није била добра, него што су поверовали ђаволу који ју је окренуо њима на зло (Рим. 7, 10-11). Поједине ставове у Посланицима Светог апостола Павла, још у његово доба, неуки и неутврђени – као и остала Писма – изврћу на своју пропаст (2 Пет. 3, 16). И Свети Василије Велики каже да се свако добро Божје може злоупотребити, те дефинишући врлину и порок вели да је врлина употреба добрих дарова Божјих на добро, а порок, употреба тих истих добрих дарова Божјих на зло.[1] Није онда чудо што се тако може поступати и са принципима акривије и икономије.

 

Штa је акривија?

Из речи Господњих: Ко слуша моју реч и верује ономе који ме је послао, има живот вечни (Јн. 5, 24); Ко одржи моју реч, неће видети смрти никада (Јн. 8, 51); Heћe сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско, него који твори вољу Оца мога (Мт. 7, 21), јасно се види да су Његова наука и заповести дате зато да би људи, испуњавајући их, заслужили живот вечни. Само тим еванђелским средствима може се достићи живот вечни: Ако желиш ући у живот, држи заповести (Мт. 19, 17).

Исто то се види и из науке Светих апостола: Будите пак творци речи, а не само слушачи, варајући сами себе (Јак. 2, 10); Свет пролази и жеља његова, а који твори вољу Божју остаје довека (1 Јов. 2, 19); Блажени су они који држе речи пророштва ове књиге (Откр. 22, 7); Јер пред Богом нису праведни они који слушају Закон, него ћe се оправдати они који испуњавају Закон (Рим. 2, 13). Зато је у Христу Исусу битна вера која кроз љубав ради (Гал. 5, 6).

Током историје Црква је у истом циљу, по овлаштењу датом јој од Бога, доносила како догматске, тако и канонске прописе обавезне за владање и живот свију њених чланова. Доносила их је руковођена Духом Светим, који у Цркви борави вавек (Јн. 14, 16) и упућује на сваку истину (Јн. 16, 14). те ови за њу никад нису значили људске прописе и законе, него божанске. Убеђење у то јасно изражава већ Апостолски сабор у Јерусалиму, 51. год., доневши одлуке о поступању хришћана из незнабоштва. Јер угодно би Светоме Духу и нама да никакво бреме више не мећемо на вас, осим што је неопходно: да се чувате од жртава идолских, и од крви, и од удављеног, и од блуда (Д. ап. 15, 28). Исту веру исказује први канон Седмог Васељенског сабора: „Радосно примамо, и у потпуности, и као непоколебиво утврђујемо оно што наређују божанствени канони, издани од труба Духа, преславних апостола, као и шест Светих Васељенских сабора и оних који су помесно сабирани ради издавања таквих наредаба, и Светих Отаца наших. Јер сви једним истим Духом просвећени, одредише што је корисно…“[2]

По Светом Василију Великом, све прописе који воде спасењу душе „треба држати са страхом као божанску заповест, зато што и саме заповести Божје немају нешто друго у виду до спасења оних који их испуњавају“.[3] Слично казује и Свети Теодор Студит: „Говорити о канонима и Еванђељу Христовом једно је исто, јер су канони запечаћени Духом Светим, и њиховим одредбама решава се све што се тиче спасења људи“.[4] Ниједна Црква не сме чинити што је против постављених закона и канона (ката тус кименус номус ке канонас). Иначе ће бити непотребно Еванђеље, узалудни канони, и сваки епископ, ако му је слободно да он, или они који га окружују, чине по личном нахођењу, биће нови еванђелист, други апостол, нови законодавац. А ми имамо заповест Апостола. Ако вам анђео с неба проповеда Еванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде (Гал. 1, 8).[5]

Из доцнијег времена навешћемо казивање познатог канонисте Јована Зонаре, који на почетку својих тумачења црквених канона вели: „Разјашњавање Твојих речи просветљује и поучава неискусне – говори Богу пророк Давид. А Божјим су речима сасвим основано назване наредбе божанских апостола и отаца, јер су они издали те наредбе просветљени божанственим Духом“.[6] У новије доба, исти став заступа преподобни Никодим Агиорит: „Ова је књига (тј. зборник канона, Пидалион) иза Светог Писма – Свето Писмо; иза Старог и Новог Завета – завет; иза првих богонадахнутих речи – друга богонадахнута реч. Она је: Вечна граница коју поставише Оци наши, и закони одређени за векове…, које Сабори васељенски и помесни кроз Духа Светог установиште… Она је заиста, као што је и назвасмо, „Кормило“ (Пидалион) васељенске Цркве, којим ова управљана сигурно упућује морнаре који су у њој, и путнике, клирике велим и лаике, према небурном пристаништу вишњег Царства. Она је плод, и последица, и циљ за који су се толики патријарси знојили, толики богоносни и духоносни архијереји путовали с крајева васељене (често остарели и болесни будући) и васељенске и помесне Саборе састављали, и толико се време мучили“.[7] Професор Црквеног права на Теолошком факултету у Атини, Константин Муратидис, износи као учење целе Православне цркве: „Пореклом од Светог Духа, свештени канони имају јединствен, вечни значај за спасење верних“.[8]

Сваки, дакле, хришћанин, био епископ, свештеник или верник обавезан је бескомпромисно уклањати се од зла и чинити добро (Пс. 33, 15). Јер се не може служити Богу и Мамону (Мт. 6, 24); из једног извора не може истицати и слатка и горка вода (Јак. 3, 11), уз јасан став да ко сав Закон одржи, а огреши се о једну Заповест, огрешио се о сав Закон (Јак. 2, 10).

Тражење и од себе и од других пуно и тачно („акривис“ = тачан, брижљив, марљив, тачно поступање на делу) испуњавање заповести Божјих, датих у Светом Писму и канонима Цркве, ради Царства Небеског и спасења душе, ето то је принцип акривије.[9]

Овако постављеном еванђелском и канонском ставу нема се шта ни додати ни одузети. Он остаје вечно начело и пут спасења, Црква само треба да га примењује у животу свега клира и свију верних.

Али ту, у постављању захтева испуњавања еванђелских и канонских прописа на сваког појединца, при разликама њиховог духовног узраста, различитим приликама и неприликама живота и непредвидивим околностима и условима времена, Црква се суочава са неминовношћу другог принципа, принципа икономије.

 

Шта је икономија?

Грчка реч „икономиа“ првобитно је означавала разумно управљање кућом, или којим било стварима. Стари Завет, у преводу 70-орице, употребљава ову реч двапут, у смислу управљања градом (Иса. 22, 19, 21). У Новом Завету употребљава се она у четири значења: 1. Управљање кућом (Лк. 12, 42; 1 Кор. 4, 2); 2. Управљање градом (Рим. 16, 23); 3. За ознаку тајне оваплоћења Господа Исуса Христа и уопште Његовог дела спасења људи (Еф. 1, 10; 2, 2-3); 4. У смислу духовног управљања Црквом (1 Кор. 4, 4; 9, 17; Кол. 1, 25; Титу 1, 7; 1 Пет. 4, 10).[10]

Код Светих Отаца ова се реч употребљава као и у Новом Завету, али се код њих налази још и у једном друкчијем смислу, у смислу црквеног снисхођења и ублажавања општеважећих црквених прописа, и особито у томе смислу. Настају, наиме, у животу Цркве прилике и околности кад се строгост, тачност у свему канонских прописа не може применити, него се дозвољава њихово ублажење.[11]

Принцип благости према људима и снисхођења њиховим потребама, а у односу на поједине прописе Закона Мојсијевог, које су фарисеји још пооштравали, показао је сам Господ Исус Христос (Мт. 12, 1-8; 20, 1-26; Лк. 13, 11-16 итд.). Исто тако поступају и Свети апостоли. Апостол Павле, по духу благости, свима је био све, са слабима слаб, да свакако неке спасе (1 Кор. 9, 22). Због слабости верних из обрезања, наредио је да се обреже Тимотеј, а и сам је извршио обред очишћења са заветованим (Д. ап. 21, 21, 26). На духовно слабе верне ставио је мањи терет, „хранио их млеком“, јер још нису узрасли да могу употребити тврду храну зрелих (1 Кор. 3, 2).

У првој Цркви такође видимо колико је указивано снисхођења и трпељивости према слабима који су у гоњењима пали, колико разумевања за разлике у погледу дужине поста и врсти хране при пошћењу, светковању дана Васкрса, разлика у богослужењу итд.

Доброта и милосрђе, који почивају у основи „икономије спасења“ људи Господа Исуса Христа, остваривани у апостолском и првим временима Цркве, неодвојиво су везани за живот Цркве до краја времена, као што вели цариградски патријарх Флавијан, у свом писму Четвртом Васељенском сабору: „Јер нисмо деца нечовечности, него човекољубља Божјега. Јер ако је због нас Богати осиромашио и ми смо дужни Његовом узвишеном сиромаштву следити, јер нас је Бог створио за дела човекољубља“.[12] Црквена икономија свакако потиче из еванђелског милосрђа, саучешћа и човекољубља, но обим ових трију врлина шири је од обима термина икономије и примењује се и у другим областима црквеног живота, како примећује Ј. Коцонис, док се термин икономије особито односи на област црквеног права. При томе треба такође разликовати појам икономије од појма „диспензације“. Оба ова израза, први са Истока, други са Запада, до XI в. имали су исти смисао. Од тада је термин диспензације сужен и односи се само на чисто црквено-правну област, док је појам икономије шири и односи се и на дејство пастирства.[13]

Да бисмо јасније сагледали смисао и границе икономије, изнећемо мишљења појединих Светих Отаца и црквених писаца, старијег и новијег доба, који су о томе расправљали.

 

Свети Оци о икономији

О могућности да се поступи блаже од наређеног, Свети Василије Велики препоручује да енкратите који прилазе Цркви треба поново крстити. Но у даљем разлагању вели: „Бојим се да… строгошћу наше наредбе не учинимо сметњу онима који желе спасење“, те допушта могућност да се приме без крштења, само миропомазањем.[14]

Свети Јован Златоуст упућује пастире Цркве да при налагању епитимија не гледају толико на количину греха, колико на расположење грешника, искрено покајање и исправку живота, „да не би, у намери да зашијеш што је подерано, учинио рупу још гором, и желећи да подигнеш што је пало, да се не би то још порушило“… Јер треба имати у виду, казује он даље, да они који су слаби и одали се светским насладама „тек ћe мало помало хтети да мисле о гресима својим, и само лагано ћe моћи да се ослободе од невоље у које су пали. Па ко хоће одједном и строгошћу да их доведе на прави пут, може лако да постигне ни да се бар делимично покају“.[15]

Свети Григорије Богослов такође казује да оне који се не кају, нити смиравају, не треба да примамо. Оне пак који се кају, но не као што треба, нити показују одговарајуће кајање за злом које учинише, треба да примимо и одредимо им држање врсте покајања одговарајућег њиховим гресима. Оне, најзад, који се искрено кају тако да се гуше од суза, треба да примимо у заједницу.[16]

Свети Григорије Ниски, о поступности у налагању најпре блажих, па тежих захтева, каже: „Треба мало по мало узводити их напред и побуђивати према узвишенијем, светлошћу светлост дарујући и истину истином изазивајући. Стога и ми, изоставивши савршенију поуку (јер још није време), овако им говоримо“.[17]

Свети Кирило Александријски говори још одређеније о икономији: „Заиста је дело икономије да се за мало скрене од онога што је прописано, с тим да се не претрпи штета у оном што је корисно. Јер је тако и Павле свима био све, не да добије нешто, а оштети део, него да све добије“.[18]

Свети Атанасије Синаит казује слично: „Опет велим да кад се дође до употребе по икономији, не треба у свему да буде, него да буде по снисхођењу и у циљу спасења неких. Као што Павле обреза Тимотеја хотећи да привуче Јудејце. Стога и себе очисти. И обрезање Христово на овај начин би по икономији, да се покаже да не разрешава Закон“.[19]

Патријарх Никола Мистик († 925. г.): „Икономија је спасоносно снисхођење које спасава грешника, пружена рука помоћи да подигне из пада палог, која не дозвољава да пад остане, него пре у дубини самилости уводећа. Икономија је опонашање божанског милосрђа, из чељусти звера, ричућег против нас, отимајућа онога који би био прогутан устима пропасти“.[20]

Старање Цркве о духовној користи верних прави је разлог употребе принципа икономије, не само у примењивању блажих, него и строжијих прописа од наређених. Трулски сабор, својим 12. каноном, наредио је да ожењени клирици, по избору и рукоположењу за епископа, не могу даље живети са својим женама.[21] Сабор образлаже своју одлуку тиме што је наставак брачног живота бивао „узрок спотицања и саблазни за народ“. А апостол Павле наређује да не будем на саблазан ни Јудејцима, ни Цркви Божјој (1 Кор. 10, 31). У даљем образлагању Сабор вели да ова наредба није донета „да се укида или извраћа оно што је апостолски установљено, него што се старамо о спасењу народа и о његовом напредовању у добру, и да никаква љага не остане на свештеничком чину“.[22]

 

Новији писци о икономији

Из новијег времена навешћемо мишљење александријског патријарха Мелентија: „Икономија је скретање од старог канона у неким случајевима, које бива ради користи Цркве, при чему се чувају основни темељи вере“.[23] Овако казује и проф. П. Трембелас: „Укратко, не скренувши суштински од акривије, употреби икономије приступа се кад треба да се оствари или веће добро, или избегне веће зло“.[24]

Поред спасења верних, што у ствари и јесте корист Цркве, цариградски патријарх Герман вели да је циљ примене икономије угађање Богу: „Оно што се по икономији говори, или чини, не треба сматрати за лаж, или ипокризију, јер су последице ових супротне ономе. Јер је лаж од ђавола, као што је писано. А ко са расуђивањем употребљава икономију… чини то хотећи угодити Богу, што је рушење дела ђавољих“.[25]

Бивши професор Црквеног права на Богословском факултету у Атини, Амилкас Аливизатос, о икономији вели: „Црква је свагда, од самог почетка, употребљавала икономију, вршећи еластично дејство онога што је она изречно непоколебивим освештала, у крајњем циљу да се на сваки начин оствари спасење душа верних, јер прилике времена не дозвољаваху држање крајње акривије и строгости црквеног поретка“.[26]

Наш познати канониста, Никодим Милаш, не употребљава изразе акривија и икономија, али помиње појам диспензације и вели: „Канони Цркве допуштају носиоцима црквене власти да попусте од строгости постојећег закона, према појединим особама и само у ванредним приликама, кад је наиме са таквим попуштањем у изгледу опће добро Цркве и обезбеђење доброга реда у њој“.[27]

У примени икономије никако не треба гледати покушај да се избегне вршење заповести Божјих, или канонских прописа, него обратно, њихово извршење. Јерусалимски патријарх Доситеј, у писму београдском митрополиту Михаилу, 1706. г., вели: „Црквена питања разматрају се на два начина, по акривији и по икономији. Када не могу да буду по акривији, нека буду по икономији“.[28] Свети Кирил Александријски објашњава то у слици и вели: „Као лађари на мору, кад настане опасност за лађу, у страху избаце нешто од терета, да би спасли остале“, и лађу и људе у њој, „тако и ми у поступању, кад се не може спасти оно најтачније, пренебрегнућемо нешто, да не би претрпели штету у свему“.[29] У икономији, дакле, бива скретање од канона, али не од његових циљева. „Тако не бива скретање од духа канона, него од слова“.[30]

Ј. Коцонис c правом наглашава: „Може се рећи да и строго држање божанствених заповести канона, и скретање од њих по икономији, стреме истом циљу: да успоставе палог човека у његов царствујући положај према целој божанској икономији (спасења), ствар која је по превасходству угодна Богу“.[31]

 

Границе икономије

Поред све оправданости и духовне користи од употребе икономије, не може се она ширити до те мере да дође у питање опстанак црквених прописа у битности. Ако се дође у положај да се мора бирати или такав поступак икономије који би значио повреду канонских прописа, или напуштање икономије, боље је напустити икономију него канонске прописе. Свети Кирило Александријски излаже јасно тај принцип: „И ово велимо, да делом саучешћа према људима, вршећи корист Цркви, не претпоставимо њеним канонима ништа… Јер у случају да једно смета вршењу другог, нека се претпоставе црквени прописи“.[32] Слично казује и Евлогије Александријски (580-607. г.): „Јер ако неко од онога што су рекли Оци уздрма нешто, то се не би могло назвати икономијом, него преступом и издајом догмата и непобожношћу према божанском“.[33] Преподобни Теодор Студит прекинуо је молитвену заједницу с патријархом Тарасијем зато што овај није казнио јереја Јосифа, који је неканонски венчао цара Константина VI са Теодором, говорећи да је испуњавање канона обавеза свију чланова Цркве, независно од њиховог друштвеног положаја, звања и чина, јер „Закони Божји господаре над свима“.[34]

 

Услови примене икономије

Еванђелски и канонски прописи важе свуда и увек. Да би се у појединим приликама живота могао применити принцип икономије, неопходно је најпре да се зна шта односни канон захтева, како би се његов захтев, ако је нужно, могао ублажити. Затим, потребно је знати прилике и околности датог времена, па духовни узраст верника, о чему је реч у казивању Светог Василија Великог о три духовна степена: роба, најамника и сина.[35] Сва тројица ових испуњавају вољу Божју, али не из истих мотива, не у истој мери и обиму, него сваки према својој моћи. Тражити и од оних на степену роба да поступају онако како поступају они на вишем, или највишем, значило би ставити на њихова плећа бреме које они не могу носити, и тако им онемогућити да носе макар онолико колико могу. Ако нису зрно које може донети род по сто, неразумно би било не допустити им да донесу макар шездесет, или бар по тридесет (Мт. 13, 8). Такође се морају имати у виду и друге околности друштвеног, породичног и личног живота које понекад отежавају и добром семену да донесе род колико би иначе могло.

Због свега тога тешко је дати детаљне прописе: Како, када, према коме и у којој се мери може применити принцип икономије. Током историје било је више покушаја са одређивањем таквих прописа. Проф. А. Доброклонски наводи већ поменуте речи Евлогија Александријског, да се икономија може применити онда кад је извесно да се тиме не повређује светост и чистота догмата вере. Али је ова дефиниција, вели Доброклонски, уска, јер не узима у обзир друге области живота Цркве, моралне односе свештенства и верних, дисциплину и др. Свети Теодор Студит је поставио као принцип разлику између „неопходног“ (кад се икономија не дозвољава) и „случајног“ (кад се може дозволити), али није изложио јасну разлику између неопходног и случајног. Други су тај принцип видели у хармонији са највишим циљевима љубави, морала и вере; или у разликовању оног што је изложено у Светом Писму и оног што је историјски формулисано. Доброклонски сматра да би одлуку о томе могао и требао да донесе не појединац, него свеправославни сабор.[36]

Но живот тече даље. Зато би, сматрам, док Црква не донесе прецизније одлуке, могли се држати ових који износи Ј. Коцонис. Неоспорно да употребу икономије могу оправдати заиста стварни интереси Цркве, односно душа, а никако интереси овога света, политике, несмелости и страха, хипокризије, или самовоље. Одређеније, примена икономије може бити у овим случајевима и околностима: 1. У стању стварне нужде. 2. Ако би без ње дошло до озбиљне духовне и друге штете једног или више чланова Цркве. 3. Ако они којима се укаже икономија схвате да им се снисходи и покажу скрушеност и кајање.[37]

Свакако да су и ова начела умногоме уопштена и углавном остављају доношење одлуке о примени принципа икономије у рукама свештенства и духовних пастира. Али се не може ни очекивати таква дефиниција, у овој ствари, која би искључила потребу личности пастира, неопходност његове процене свију околности и прилика, али зато и његову одговорност. Колико год буде пастир духовно више узрастао, његова ћe одлука о примени акривије и икономије, и њиховог обима бити све тачнија, а избор, шта је у датом случају најбоље, све ужи. А кад достигне светост, он ћe непогрешно знати оно једно што је у датој прилици најцелисходније, онако како нам показује пример Светог апостола Павла. Кад је у опасности од бродолома, пред острвом Малтом, господар лађе чувао товар до крајњих граница, а морнари избацили товар у море, па онда и лађарске справе, апостол Павле је знао да ћe се поред тога лађа разбити, а људима, њих 276, ни длака са главе неће отпасти (Д. ап. 27, 15-44). Знао је да морнари треба да остану на лађи, иначе се нико неће спасти. На крају тако је и било, лађа се разбила, а људи спасли.

 

Примери икономије кроз историју

За сваки од наведена три става, кад се икономија може применити, Коцонис наводи примере: 1. Стање нужде значи „тешкоћу времена“ коју је наметнула нпр. да се употреби једна добронамерна незнабожкиња да хришћанима у тамници однесе Свето Причешће. Или крштење извршено од лаика у смртној опасности. Или кад Свети Василије Велики помиње премештај једног епископа указујући на „тешкоће времена“.[38] Ту спадају и прилике рата, епидемија, земљотреса и друге тешкоће времена. 2. Стање духовне неузраслости, кад нпр. 30. канон Шестог Васељенског сабора, по икономији прихвата да се свештеници у варварским крајевима могу раздвојити од својих жена, јер још нису узрасли до еванђелског става 5. Апостолског канона, који забрањује изгнање жена због схватања несагласности брака са свештенством.[39] 3. Стање покајања. Свети Теодор Студит вратио се у молитвену заједницу са патријархом Тарасијем кад се овај покајао што није казнио клирика који је неканонски венчао цара.[40]

У своме делу о црквеној икономији Ј. Коцонис још вели да треба имати у виду и следеће ставове: Одлуке доцнијих Васељенских сабора, које су блаже од одлука ранијих, по истој ствари, имају општеобавезно значење и не спадају под појам икономије. Но одлуке сабора које су блаже од еванђелских спадају под појам икономије, нпр. еванђелски узрок развода брака због прељубе, и одлука 48. канона Трулског сабора о разводу брака уз узајамну сагласност, кад ожењени клирик буде изабран за епископа.[41] У погледу одлука помесних Сабора треба разликовати оне који су држани до Трулског сабора и оне који су били после тога. Како је својим 2. каноном Трулски сабор усвојио одлуке предходних помесних сабора, оне онда имају значај васељенских. При упоређењу одлука ових са односним одлукама других Васељенских сабора, треба дати предност блажим.[42]Одлуке доцнијих помесних сабора, или Светих Отаца, ако су блаже од васељенских, могу се узети по принципу икономије“.[43]

 

Ко доноси одлуку о примени икономије?

Свакако да одлуку о примени диспензације, или примени икономије, не може донети који било члан Цркве, јер би то значило самовољу и безвлашће, него само она лица у чија права и дужности то спада. Према позитивним прописима Православне цркве, то су епископи, Свети Архијерејски Синод и Свети Архијерејски Сабор. Несумњиво да се и они при томе морају придржавати граница општих овлаштења која су им дата по канонским прописима, јер под влашћу Божјом налазимо се сви и Његове заповести упућене су свима, и свештенству и вернима, те се ником у Цркви не може признати право на самовољу и самовлашће. Свети Игњатије Богоносац упућује ђаконе да се покоравају презвитерима, „презвитери и ђакони… епископу, епископ Христу, као Христос Оцу“.[44] Свети Јован Златоуст пак вели да су у Цркви „старешине (архонтес) старешина закони“. Стога „предстојници Цркава подлежу одговорности (тим) сопственим старешинама. Сем тога, они још више подлежу горким и тешким одговорностима“.[45]

Јасно је, дакле, да и право дато епископима 5. каноном Првог Васељенског сабора, да могу смањивати или увећавати одређене епитимије, никако не значи да то могу чинити како хоће, него испитавши расположење и степен покајања грешника. Указали смо колико строгост може да делује обесхрабрујуће на слабе, но и прекомерна благост и попуштање може такође да буду од штете. Свети Јован Златоуст опомиње да неки грешници не добивши одговарајућу епитимију, према тежини греха, бивају немарни, постају још гори и греше још више.[46] А преподобни Никодим Агиорит наводи како је неки епископ, у време патријарха Луке (1156-1169. г.), наложио сасвим малу епитимију на једног војника за учињено хотимично убиство. Позван на одговорност Синода, епископ се правдао правом датим епископима да смање епитимије. Но Синод га упути: Архијерејима је дозвољено да повећавају или смањују канонске епитимије, али не и да употребљавају прекомерно снисхођење и без испитивања. Војнику убици Синод одреди канонску епитимију, а епископу наложи привремену забрану свештенодејства.[47]

Томос четири источна патријарха из 1663. г. у овом погледу упућује: „Везивање и разрешавање, дато свештенству од Господа, свакако није речено везивати и разрешавати како им се свиди, него како би угодили Богу. Нити је дозвољено по својој сопственој вољи разрешавати, или везивати, него по наређењу канона“.[48]

 

Икономија и област догмата

Принцип икономије непримењив је у области догмата, непромењивих истина вере. Иста бескомпромисна вера у све богооткривене догматске истине тражи се од свих чланова Цркве. То свакако не значи да нема ни у погледу њиховог сазнавања извесног узрастања и продубљивања, те се друго знање тражи од почетника у вери, од деце и неодраслих, друго од нижих, друго од виших клирика. Начело поступности у откривању божанских догмата види се јасно како у Старом, тако и у Новом Завету. А тако је поступала и Црква у погледу њиховог раскривања, формулисања и тумачења, како напомиње о. Јустин Поповић.[49]

Извесно снисхођење указује се и онима који прилазе Цркви из јереси, уз настојање да пуну истину Православља сазнају и прихвате доцније, узрастајући. Свети Кирило Александријски у том погледу вели: „Не треба тражити сувише строго (ми акривологумени) од приступајућих Несторијанаца“.[50] Гледиште Светог Василија Великог о прихватању крштења енкратита већ смо навели. Оци су такође показивали разумевање и у погледу извесне разлике у излагању догматских истина и разлике у називима. Тако је Свети Атанасије Велики снисходио Западњацима што су уместо термина „иностас“ употребљавали израз „персона“. Такво је схватање показивао и Свети Григорије Богослов велећи: „Не одступивши од суштине, у називу схисходећи, сједини ствари“.[51]

Иначе, у свему другом остаје став Светог Марка Ефеског, изложен на Флорентијском сабору, кад се од њега тражило да макар мало попусти у погледу догмата, а он одговорио: „Не дозвољава се снисходљивост у питањима вере… Слично би то било ономе што је рекао епарх Светом Теодору Студиту. Рекао му је: Само се једном причестите (с михијанцима) и друго не тражимо, идите куда хоћете! А Свети му одговорио: Слично казујеш као кад би неко рекао: Ништа од тебе не тражим, него само да ти једном одсечем главу, па после иди куда хоћеш. Јер у овим стварима није мало и што изгледа мало.“[52]

 

Икономија у савременом Православљу

Навешћемо примере употребе икономије у неким областима црквеног живота код појединих православних Цркава, углавном према Ј. Коцонису. У погледу крштења: Цариградска патријаршија, до 1756. г., није поново крштавала римокатолике који би прилазили Православљу, него их примала само миропомазањем. После тога времена, као и Црква у Грчкој, поново их крштава. Руска пак Црква, до 1666/67. г., крштавала их је, а од онда то не чини. Исто тако поступа се и у Српској Цркви.

Цариградска је Црква, до 1765. г., примала такође протестанте: лутеране, калвинисте, англикане без поновног крштавања, а после тога их крштавала. Руска пак Црква, до 1718. г., ове је поново крштавала, а сада их прима без поновног крштавања. Ако би прелазник из Римокатоличке Цркве био у њој крштен и миропомазан, од 1718. г., у Руској Цркви прихвата се обоје.

У погледу брака. О вршењу чина венчања, већ Свети Симеон Солунски сматра да у случају нужде, изузетно, може се дозволити у Великом посту на Цвети и Благовести кад падну ван Велике седмице, но „без помпе и показивања“.[53] Још пре се то може дозволити у „Дванаестодневију“ (од Божића до Богојављења), на Богојављење, као и у Томину недељу.[54]

У погледу свештенства. По 14. канону Трулског сабора, за рукоположење за ђакона тражи се 25, за свештеника 30 година. У Грчкој Цркви сада се тражи за ђакона 23, а за свештеника 28 година.[55] У Српској Цркви и мање. Пунолетство код Јевреја за јавну учитељску службу и свештенике било је 30 година, за Левите 25. Данас се раније сазрева и телесно и психички, те се и граница пунолетства помера.

У погледу јелеосвећења, по икономији, данас ову Свету тајну може да врши мање од седам свештеника, у нужди и само један.[56]

Освећење Светог мира. Иако право сваког епископа, данас овај чин врше само поглавари аутокефалних Цркава. У Српској Цркви то је предвиђено и Црквеним уставом (чл. 55, т. 5).

Исто тако, по икономији, богослужбени се чинови скраћују (свакако због недостатка клирика и појаца); Света Литургија се врши напољу, или у некој сали. Затим, док је удовом епархијом, по 25. канону Трулског сабора, управљао клир те епархије до избора новог епископа, а по 74. канону Картагинског сабора, изузетно епископ суседне епархије, сада редовно управља епископ администратор кога одреди Архијерејски Синод. Тако је и по нашем Црквеном уставу (чл. 70. т. 21). Затим, сабори архијереја, по 37. канону Светих апостола, треба да бивају двапут годишње, а по 6. канону Седмог Васељенског сабора једанпут. Но у Грчкој Цркви законом је одређено да бивају сваке треће године, а у Руској не бивају никако. Српска Црква се држи канонског прописа и сабор епископа бива сваке године (Устав СПЦ, чл. 59).

 

За нас неприхватљиво ширење икономије

Осврнућемо се критички на становиште које износи Ј. Коцонис да онај који се спремао за крштење, али умро пре тога, и по икономији, може се сматрати крштеним, јер је „имао намеру да се крсти“. Он наводи случај неке жене са којом се тако десило, па Тимотеј Александријски дозволи хришћански погреб.[57] Још мање би се могло сложити са мишљењем грчког теолога Пан. Булиса који вели да „у случају изненадне смрти (некрштеног) детета, по икономији, Црква допушта, ради његовог спасења, да неко од верних трипут га подигне у ваздух“,[58] свакако у смислу његовог крштења на тај начин. За тако нешто нема никаквих примера код Отаца, нити вести у историји Цркве. А бивало је и до сада изненадне смрти деце, као и смрти пре крштења, за које се неко спремао. Не би ли овакви поступци значили свођење Свете тајне на вештину и мађионичарство! ? Црква је до сада признавала „крштење у крви“, тј. оних лица која су се пријавила за крштење и спремала за њега, али ухваћени у гоњењу исповедили своју веру у Христа и погинули. Али да се може остварити крштење, или причешће, самом жељом и намером, Православна црква не зна. Познато је да су монаси у пустињи имали Свете Пређеосвећене Дарове и њима се причешћивали. Из житија Светих, познат је случај Свете Марије Египћанке, која је у пустињи пред смрт, причешћена не у духу, само жељом, него стварно старцем Зосимом.[59]

Исто тако нам је неприхватљиво становиште проф. А. Аливизатоса, да се може, по икономији, у случају нужде неправославни причестити у православној Цркви и обрнуто, у нужди, православни причестити од неправославних. Аргументи које он износи за оправдање таквог става, сматрам да сасвим промашују. Позивање на 13. канон Првог Васељенског сабора, о причешћу пред смрт оних који су под епитимијом, односи се на православне, не хетеродоксне. Или указивање на 1. канон Тимотеја Александријског да катихумена, који је омашком примио Свето Причешће, треба одмах крстити, односи се на оног који прилази Цркви, не оног који остаје ван ње. Што архиепископ Д. Хоматијан казује да бесквасни хлеб, у причешћу Латина, није обичан (кина), јер је призивањем Господњег имена благословен (еписфрагизусис), из даљег његовог казивања види се да ни он, Хоматијан, не сматра да се православни њиме може причестити.

Поред тога, Аливизатос сматра да се Светој Тајни Причешћа не може дати неко веће својство (идиотис) него осталим Тајнама: крштењу, које чини темељ свију Тајни, или Тајни свештенства, којом постоје органи који врше свештенодејства у Цркви. Па као што је у погледу њих, тако и у погледу тајне Свете Евхаристије, вели, треба да се држи принцип икономије.[60] Ту он мисли на ову Тајну код римокатолика, англикана и неких протестантских заједница „чије крштење Православна црква, по икономији, признаје“, па се по тој аналогији треба да призна и причешће римокатолика.

Неприхватљивост оваквог расуђивања увиђа се лако кад се схвати да не стоји став да Православна црква „признаје“ крштење неправославних хришћанских заједница. Ни из једног канонског прописа, наиме, не може се извести закључак шта објективно, тј. независно од приласка Православној цркви, значи крштење оних расколника и јеретика за које канони одређују да њихове чланове не треба крстити у случају кад они прилазе Православљу. То што се над њима не врши чин крштења још не значи да би Православна црква признавала пуноважност њихових „тајни“, и крштења, за спасење, него само то да се оно крштење „чији се обред не разликује од вршеног у Православној цркви, не треба да понови“. Божју пак благодат те Тајне прима тако крштени у време преласка у Православље.[61]

Не стоји такође ни мишљење проф. Аливизатоса да Православна црква не придаје особити значај Светој Тајни Евхаристије. За Цркву је она врхунац свију Тајни. То се јасно види из речи Светог Симеона Солунског: „Евхаристија је, дакле, сједињење Бога с нама, наше обожење, освећење, пуноћа благодати, просветљење, одгнање сваког противника, даровање сваког добра, не шта друго него сједињење и заједница с Богом. Она је Тајна тајни и освећење Светих, и заиста Светиња над светињама и Освећење свију освећења…“[62]

 

Закључак

Да укратко изложимо суштину свега изнетог. Еванђелски став да се вршењем заповести Божјих стиче љубав (Јов. 14, 15; 1 Јов. 5, 3), којом се у нас усељава Бог и Царство Божје (Јов. 14, 23), остаје заувек. Под изразом „акривија“ подразумева се то одговорно и савесно вршење свију заповести Божјих.

Но из поступка Светог апостола Павла према духовно неузраслим и почетницима, којима се мора давати лакша храна, сагледамо чињеницу да се у погледу вршења еванђелских и канонских прописа не може подједнако од свију очекивати и тражити она пуноћа и строгост какву могу и обавезни су да врше духовно узрасли до зрелости. Из објашњења Светог Василија Великог о три степена у духовном узрастању: роба, најамника и сина, то нам бива потпуно јасно.[63] Ово снисхођење према духовно неузраслим и неојачаним, као и узимање у обзир тешкоћа датог времена и прилика, те налагање на њих мањих и лакших захтева, назива се принципом „икономије“.

И један и други принцип, акривије и икономије, Црква примењује у истом циљу, спасења верних вршењем заповести Божјих, али узимајући у обзир њихове моћи и околности живота. И онај који врши мање, према моћи, пак испуњава вољу Божју, уједно се тако снажећи за узрастање до пуноће и строгости вршења наређеног по акривији. Свакако да чини грех онај који може да изврши више и савршеније, а задовољава се вршењем мањег (Јак. 4, 14). При разумној, дакле, примени, и акривија и икономија „доносила је и доноси свој део користи, и свака има своје добре стране: ригористичка политика, акривиас, као конзервативна по својој природи, поправља црквени живот, чувајући његове традиционалне стубове и задржавајући тиме могућа удаљавања од норми и непотребног новачења. Но без политике икономиас, она у својој искључивој примени садржи опасност од окивања црквено-друштвеног живота у више или мање окамењене форме, онемогућавајући му прогрес и еволуцију. А опортунистичка политика икономиас…, само собом укључује заметке слободнијег развитка црквеног живота, али с друге стране она, без успоравања политиком акривиас, садржи опасности да у пракси пређе у политику произвољности и моралне немоћи…, и да живот Цркве претвори у игру промењивог времена. На тај начин, ради праве користи потребна је разумна и целисходна хармонија и једне и друге“.[64]

На завршетку још да напоменемо да се неретко, или из непознавања суштине принципа акривије и икономије, или из рационалистичких схватања, примена икономије, и случајеви њене злоупотребе, употребљавају као доказ колико је канонски систем Цркве раздрман тако да није остао ниједан канон у својој важности. Живот је отишао напред, а они скамењени, мртви, остали где су. Негда су они могли бити корисни за руковођење, данас могу имати само историјски значај као ознака бившег времена и прилика кроз које је Црква прошла. Али се њима не може регулисати живот савремених верника и њихови односи. Време их је оставило иза себе. Сада су Цркви потребни сасвим други и друкчији, савременији прописи.

Из онога напред реченог, могли бисмо прихватити да је то тако, али под условом да су канонски прописи Цркве производ људи, друштва, као што су то световни, закони и правни прописи, а не одлуке Светог Духа. Ако се време мења, Дух Свети остаје исти. Јер Он је Дух Истине, управо сама Истина. А Истина увек остаје Истина. Отуд и канонска истина може се само модификовати, у примени на дато време и прилике исказати и образложити на савремени начин, али не у суштини изменити. Они остају вечна начела живота и поступања свих њених чланова. У приликама датог времена, може се мењати само слово канона, не и дух њихов. За кога то није тако, тај може остати са тим убеђењем, али не и члан Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

 

Гласник, март 1990.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Творенија, в русском переводје, С. Петербург 1911, Т. II, 332.

[2] Еп. Никодим Милаш, Правила Правосл. цркве с тумачењима Н. Сад 1895, I 59; Пидалион, изд. Астир, Атина 1970, 332.

[3] Слово о подвижништву, у Творенија, н. д. 332.

[4] Творенија, в русском переводје, С. Петербург 1907, увод, стр. XXXVI.

[5] Исто.

[6] Атинска синтагма, Атина 1852, Т. II, стр. 1.

[7] Пидалион, н. д. стр. 16.

[8] И иери канонес, стилос ке едреома тис ортходоксиас, Атина 1972, 10.

[9] Не бисмо се могли сложити с мишљењем проф. др А. Доброклонског да је принцип акривије производ јудаизма, настао после вавилонског ропства, да је затим пренет у новозаветну Цркву и да је он у суштини „крајња, ригористичка оданост слову Закона и обреду“, као и то да је пажња присталица акривије, у старој Цркви „била упућена првенствено у правцу старог спољашњег Закона и старог и тачног слова његовог текста“ (Црквена политика ригористичка [и тис акривиас] и попустљива [и тис икономиас], у Богословљу, год. I. св. 3, Београд 1926, стр. 231, 233). Не бисмо се могли сложити јер на много места Бог даје заповести, и од тога ставља у зависност живот: Мој закон вршите и моје уредбе држите, живећи по њима. Држите уредбе моје и законе моје; ко их врши жив ћe бити кроз њих (3 Мојс. 18, 4, 5; Језек. 20, 11). Од држања закона Господњег зависи благослов Његов (Ис. Нав. 1, 7); признање народа народом Божјим (2 Мојс. 19, 5). Због непослушности Закону, Господ прети да ће народ бити одведен у асирско ропство (4 Цар. 18, 12), да ће трећина народа јеврејског помрети од глади и помора, трећина бити исечена мачем, а трећина бити расејана по народима (Јер. 5, 7, 12), итд.

[10] Уп. проф. Амилкас Аливизатос, И икономиа, Атина 1949, 25.

[11] Исто.

[12] Ј. Коцонис, Провлимата тис екклисиастикис икономиас, Атина 1957, 31, прим. 91. Да је човекољубље узрок и налагања епитимија на преступнике, да се они покају и спасу, јасно је из одлука још ранијих сабора: помесног Анкирског (314. г., 5 кан.) и Првог Васељенског (325. г., 12. кан.), који дају право епископима да ублаже одређену епитимију и тако поступе „човекољубивије“ (антхропинотерон) (Милаш, н. д. II, 8; 214; Пидалион, н. д. 374, 139).

[13] Ј. Коцонис, н. д. 91, 85.

[14] Кан. 1, Милаш н. д. II, 343. Енкратита је било више врста, и у крилу Цркве и јеретика ван ње. Заједничка им је ознака уздржавање од брака, хране животињског порекла, вина итд. Енкратити јеретици, своје присталице који још нису достигли да се од свега уздржавају, не крштаваху пре, него тек кад приђу потпуној строгости живота.

У време Св. Василија Великог један број тих њихових присталица заинтересовао се за прилазак Православљу. Да би им то отежали, вођство секте, насупрот своме становишту, одлучи да их крштавају што раније. То су предузимали зато да би у њима пробудили негодовање и одбојност према Православној цркви што их она поново крштава и тиме на њих гледа као на незнабошце, идолопоклонике, примајући их као и све, крштењем. О томе је реч у помињању Св. Василија да „чине супротно своме обичају“ (уп. Пан. Христу, Енкратите, у Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1964, Т. В, к. 327, 328).

[15] Милаш, н. д. II, 551. Принцип да према искрености кајања треба налагати дужину и врсту епитимије изнели су већ поменути Анкирски и Први Васељенски, а тако Четврти Васељенски сабор, који у своме 102. канону упућује црквене пастире да „није проста болест греха, него различна и са много облика“, те да епитимију треба употребљавати као средство помоћи, да би се „оштријим и стежућим, или блажим и лакшим лековима болест зауставила, и потрудила се да рана зарасте…“ (Милаш, н. д. I, 594). Употребу јачих и блажих средстава, према плодовима покајања, мудро икономишући, треба примењивати у једном циљу: „Јер је сваки разлог код Бога и код онога коме је поверено (пастирско) руковођење да се поврати изгубљена овца и од змије уједена да се излечи, те нити да се преда разузданости распуштеног живота, нити да се отисне у стрмину очајања“ (Милаш, исто; Пидалион, н. д. 312).

О потреби узимања у обзир начина и искрености покајања, а не дужине времена, при налагању епитимије, говори у свом 84. канону Св. Василије Велики.

[16] Беседа на Богојављење, Пидалион, н. д. 140, прим. 1.

[17] Мињ. П. Г. Т. 36, к. 437, Беседа 41. на Педесетницу.

[18] Коцонис, н. д. 31.

[19] Аливизатос, н. д. 34.

[20] Аливизатос. н. д. 3.

[21] Ова одлука не стоји у супротности са 5. апостолским каноном, јер се у њој не говори о „изгнању жене под изговором побожности“, него о њеном добровољном пристанку да муж буде рукоположен за епископа и да више не живи у браку, што јасно казује 48. канон истог сабора.

[22] Милаш, н. д. 1, 457. Преп. Никодим Агиорит наводи три разлога за овакву одлуку: 1. Што епископи имају највиши чин, па треба да су савршени и у врлинама, пред другим у целомудрију. 2. Што је бивало да су ожењени епископи остављали синовима у наслеђе епископију и многе црквене ствари, на штету Цркве (О томе говори више канона: 24, 25. Антиохијски; 40. Св. апостола; 20. Четвртог Васељ. сабора и др.). 3. Што их је брига за жену, децу и целу кућу спречавала да се брину за паству (Пидалион, н. д. 228).

[23] Коцонис, н. д. 20.

[24] Догматики, Атина 1961, III, 49.

[25] Коцонис, н. д. 47.

[26] Н. д. 41.

[27] Црквено право, Београд 1926, 77, 78.

[28] Коцонис, н. д. 30.

[29] П. Трембелас, н. д. 49.

[30] Пан. Булис, Икономиа, у Тхискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1966, Т. IX, к. 678.

[31] Н. д. 48.

[32] Коцонис, н. д. 35.

[33] Исто, 36.

[34] Н. д. XXXVII. Иако су овако строги чувари испуњавања канонских прописа, Св. Теодор Студит није био против икономије уопште, него против њеног прекомерног проширивања и штете која одатле нестаје.

[35] Творенија, н. д. II, 32.

[36] Н. д. 264.

[37] Коцонис, н. д. 64.

[38] Н. д. 66, 67. Узимање у обзир прилика времена и околности одређено нам илуструје следећи пример Св. Атанасија Великог. За време насиља цара Валента према православним, пристао је уз аријанце и један број свештеника. Кад је насиље престало, они су, кајући се, тражили да се врате Цркви. Св. Атанасије пише да им треба опростити и примити их. Но за оне свештенике који су били у вођству, штитили и оправдавали аријевство, па се кају, вели да се могу примити, али не могу имати места у клиру. Они пак између њих који су због насиља пришли аријанству, но никада не примивши нечастиву науку аријанску, могу бити примљени у Цркву са свештеним чином. Они су, вели, расудили да је боље да попусте насиљу и поднесу јарам, привидно примивши аријанство, како би остали са народом и подржавали га да би одолео насиљу, јер би иначе уместо њих били постављени прави аријански свештеници, од којих би народ и његова вера имали велике невоље. Указивали су на пример Арона, који је у пустињи пристао уз преступно тражење народа и салио им златно теле, из сграха да се народ не врати у Египат и онде потпуно подлегне идолопоклонству. Сматрао је да ћe се они, оставши у пустињи, лакше ослободити од злочестија и овог једног идола, него у Египту од многих (Н. Милаш, Правила, II, 338; Пидалион, 581).

[39] Коцонис, н. д. 71.

[40] Исто, 77.

[41] Исто, 129, 130.

[42] Исто, 132.

[43] Исто, 135.

[44] Вивлиотхики Еллинон патерон ке екклисиастикон синграфеон, Атина 1955, Т. II, 308.

[45] К. Муратидис, н. д. 11.

[46] Милаш, Правила…, II, 551.

[47] Пидалион, н. д. прим. 2, стр. 139, 140.

[48] Коцонис, н. д. 109.

[49] Уп. др Јустин Поповић, Догматика, Београд 1932, I, 44, 45.

[50] Коцонис, н. д. 181.

[51] Исто, 179.

[52] Исто, 170.

[53] Мињ, П. Г. Т. 155, к. 877.

[54] Писмо цариградског патријарха Антима VI угровлашком митрополиту Нифонту 1857. г. (Коцонис, н. д. 53).

[55] Коцонис, н. д. 213.

[56] Исто, 222; др Лазар Мирковић, Литургика, Београд 1967, II, 2, 142.

[57] Н. д. 57.

[58] B. Икономиа, у Тхрискветики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1966, Т. IX, к. 678.

[59] Николај, Охридски пролог, Београд 1961, 247.

[60] Н. д. 84.

[61] Уп. Гласник СПЦ за 1982. г., стр. 159.

[62] О Св. Литургији, Мињ, П. Г. Т. 155, к. 253.

[63] Према принципу икономије, а у вези са овим гледиштем, Св. Василије Велики сматра да није могуће тражити од оних верника који су на почетном степену, степену роба, да свагда и у потпуности испуњавају еванђелски став о истини и лажи. Свакако да и они треба да схвате да за хришћанина истина није само однос између идеја, или веза између ствари, за које се може поставити пилатовско питање: Шта је истина? (Јн. 18, 38). За њега истина мора значити нешто несравњиво више. Она је жива личност, највиша личност, Бог: Ја сам Истина… (Јн. 14, 6).

Стога наш став према Истини није и не може бити само интелектуални, хладно рационално схватање логике природних и друштвених закона и коришћење њима, него морални, однос нас као личности према највишој Личности, која је Истина, Правда, Живот, Доброта, Љубав; однос нас као деце Божје према Богу који је наш Отац Небески.

Супротност истини је лаж, супротност Богу – ђаво. Бог је Истина, ђаво је лажа и отац лажи (Јн. 8, 44). Стога онај који се определио за Истину, за Бога, не може истовремено бити уз лаж, уз ђавола: Не можете служити Богу и мамону (Мт. 6, 24).

Но како је лаж, уз друге грехе, дубоко прожела људско биће још у утроби материној – (Да би ту свеопшту наклоност према лажи јасно илустровао, прича се да је философ Артур Шопенхауер једно своје предавање отпочео овим уводом: „Данас ћемо говорити о лажи. Но пре почетка излагања, молим вас, ко је прочитао моју књигу о лажи нека дигне руку“. Не мали број слушалаца подиже руку. „Хвала, спустите руке“, рече философ. „Сад можемо да почнемо. Овом својом и вашом лажи ја сам само хтео да прикажем колико је она присутна у нама. Ја уопште нисам написао књигу о лажи!“) – тражити и очекивати од почетника у вери да се наједанпут, преконоћ одвикну од лажи, нити је могуће, нити би могло на њих позитивно утицати. Биће довољно да они схвате шта је за нас, Ко је за нас истина а ко лаж, и да се озбиљно боре да се ослободе навике лажи.

На другом ступњу, по икономији, моћи ће се разумети да верник у случају опасности за свој живот, за живот и част ближњих, за општу корист друштва, или Цркве, прибегне употреби лажи. Док се иначе лажи прибегава да се за себе прибави ма каква корист, или избегне одговорност, овде се има у виду оно највише, самоодржање, и најважније вредности ближњих (овакву употребу лажи помињу Св. Јован Златоуст, Св. Василије Велики, Св. Јован Лествичник и Св. Теодор Студит).

На трећем степену, степену сина, који у ствари значи достигнуће правог хришћанства, „у мери раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13), може се очекивати показивање свагда истинољубља, а никада лажи. При томе, хришћанин не мора свагда исказати истину, али не може рећи лаж. Блажени Августин објашњава да је друго рећи лаж, а друго прећутати истину. Господ Исус Христос никад није изрекао лаж, а Св. апостолима је говорио: Још вам имам много говорити, али сада не можете носити (Јн. 16, 12), што значи да неисказана истина није исто што и речена лаж.

[64] А. Доброклонски, н. д. 262-263.

 

Кључне речи:

5 коментар(а)

  1. Али овде у тексту свети Оци кратко и јасно кажу да ван Цркве нема спасења и у томе се слажу. Док новији „богослови“ нешто филозофирају и више збуњују него што излажу истину. Ја не читам дела људи који Црква није канонизовала и испред чијег имена не стоји „свети“.

  2. Јелена

    Где могу да купим прво издање ове књиге из 1998.?! То оргинално издање настало је у времену живота и рада Патријарха Павла, који сигурно не би благословио нешто што није светоотачко учење. Остала издања су како и сами кажу „измењена и допуњена“.

    • Библиотекар

      Драга сестро, патријарх Павле није састављао ове књиге, него је благословио да чланке које је годинама објављивао неко други распореди и сложи у 3 књиге. Измењена и допуњена издања су обично прештампана оригинална издања са минималним техничким изменама. Сигурно се нико не би усудио да у новом издању мења патријархове оригиналне текстове.

      • Па ето, ми обичан народ скоро ништа о својој вери не знамо. Кад тражимо да сазнамо истину – примамо учење од рашчињених, од расколника, заједно са њиховим отровом против врха СПЦ и тај њихов отров је ушао у све нас, чак и нас који нисмо отишли за њима, који смо остали у Цркви. Авај, докле је то дошло да ми немамо више поверења у своју Цркву, у јерахију СПЦ. Бог нека нас спаси и од нас самих, а и од њих.

  3. Ја имам ту књигу из 1998. Не разликује се много од овог издања из 2007. ако ми верујете на реч. Шта ћемо јадни, не знамо коме да верујемо. У све сумњамо, наслушали смо се свега, начитали по интернету од оговарача, осуђивача, који бране тобоже сркву, а подривају веру у њу и извлаче слабе из ње, а себе не могу да одбране од гордости, од ревности не по резуму итд. Изопштили их из цркве, а они бране тобоже цркву. Какву цркву они бране, Апостолску-једину праву чији чланови нису, или Артемијеву?!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *