НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Дан празновања Светога Саве

 

ПИТАЊЕ: Зашто је дан Светог Саве нашег у Руској цркви наведен под 12. јануаром (а и Богословија Светог Саве у Београду прославља га тада), док је у Србљаку наведен под 14. јануаром и у целој нашој Цркви прославља се тог дана?[1]

 

ОДГОВОР: Дани празновања појединих Светих већином су у вези са даном њихове смрти.[2] Свети су, живећи богоугодно, већ у овом свету достигли блаженство оног живота, те је смрт за њих била у ствари врата кроз која су прошли у онај, непролазни. Зато Црква сматра смрт Светих рођенданом за Царство Небеско. Из истих разлога се њихов помен прославља радосним песмама и празничном свечаношћу.[3]

Тако бива и са празничним данима наших, српских Светих. Постављено питање стога значи: Ако се 12. или 14. јануара чини помен смрти Светог Саве, како то да овај догађај пада у два разна дана?

Према опису болести и смрти Светог Саве код његових биографа, Доментијана и Теодосија, излази да је седмични дан у који је он умро била недеља.[4] Ког је месеца била та недеља, ког месечног дана и године, њихова казивања не помињу ни једном речи. Та питања остала су на одгонетање науци, и њиховим решењем бавио се низ познатих научника. Резултати до којих су дошли умногоме се разликују, но у једноме се сви слажу – да је смрт Светога била у јануару. Одслуживши „ва навечерије Богојављенија светују службу“ у Трнову,[5] како је била велика студен, Свети Сава се прехладио, те при његових 60 година и слабом здрављу, одмах по Богојављењу обузе га „крепка“ болест и он, после неколико дана боловања, умре. Сви до сада познати помени у старим српским, руским и другим богослужбеним књигама наводе само месец јануар у вези са смрћу Светог Саве, те као општи закључак важи тврдња: „Изван сваке је сумње, да је Сава умро у јануару, не много по Богојављењу“.[6]

Сада, дакле, са извесношћу знамо да је смрт Светог Саве била у недељу, месеца јануара. Од та два податка први, недељни дан, није за нашу ствар од значаја, као ни питање које је то године било. Они су од важности само за утврђивање датума месеца јануара који је пао у ту недељу кад је Свети Сава умро. То пак питање сматрамо да је успешно решио поч. др Драгутин Анастасијевић, проф. Византологије на Богословском факултету у Београду, у својој расправи: „Свети Сава је умро 1236. године“, објављеној у Богословљу год. XI, св. 3, стр. 237 до 275.

Према разлагању проф. Анастасијевића, у старини се помињу ових пет датума у вези са празновањем Светог Саве у месецу јануару: 12, 13, 14, 15. и 17. јануар.

Помен 12. јануара, као дан празновања Светог Саве, налазимо на почетку XV в., у једном рукописном Еванђељу из 1401. год., сада у Румјанцевском музеју у Москви. То је за сада најранији помен тог датума (н. д. 259).

Датум 13. јануар помиње много раније једно Еванђеље из 1328. године, чије је писање почело у Пећком манастиру, а завршено у манастиру Светог Николе у Дабру (сада манастир Бања код Прибоја; н. д. 258).

Што се тиче 14. јануара, овај се датум помиње још раније. Налази се у служби Светог у једном Минеју XIII в., из времена краља Владислава (1234-1243. год.), писаној руком Братка који је био свештеник краља Владислава Обрада. Помиње се такође у Дечанском Еванђељу из XIII в., затим у рукописној служби Светог из XIV в. и у пергаментном Еванђељу писаном 1354. год., за митрополита Сереза Јакова (Календар расодера Калиста, Патријаршијски Гласник 1951, 101), па у рукописном Типику манастира Зографа на Светој Гори из XV-XVI в. итд. (н. д. 259, 260).

Помен 15. јануара налази се у једном српско-словенском Минеју XIV в. сачуваном у руском светогорском манастиру Светог Пантелејмона (н. д. 259).

Најдоцније се јавља помен Светог Саве 17. јануара, заједно са празновањем његовог оца Светог Симеона, наведен у једном грчком рукопису из скита Свете Ане на Светој Гори (н. д. 259).

Како је дошло до тога да се помен везује за пет разних датума? Који би од свију њих у ствари био дан његове смрти?

Проф. Анастасијевић врло убедљиво доказује да је Свети Сава умро 13. јануара 1236. год. и износи како се, прихватањем овог датума и године, на лак и логички разложит начин може објаснити настанак осталих датума у вези са поменом Светог Саве. Он тврди: Многе чињенице говоре да је Свети Сава могао тек после Васкрса 1234. год. поћи на своје друго путовање у Свету земљу. У посети Светим местима у Палестини, путовању у Египат, Тиваиду, Скит и друга места провео је све до почетка Великог поста 1235. год., који је провео на Синају. После тога се вратио у Јерусалим, па је путовао преко Антиохије и Мале Азије, а затим лађом стигао у Цариград. Из Цариграда је Црним морем допловио у Месемврију, а одатле, на коњима које му је послао цар Јован Асен, пред Богојављење 1236. године стигао у Трново. Недељни дан после Богојављења, између 12. и 15. јануара, датума које записи спомена Светог Саве помињу, те 1236. год., био је 13. јануара, те је и смрт Саве могла бити само тога дана.

Али зашто се онда тако рано, још у доба краља Владислава, убрзо после смрти Светог Саве, као што рекосмо, његов помен и служба наводе 14. јануара? Проф. Анастасијевић вели да је то стога што је Српска црква желела да Свети Сава има пуну, самосталну службу, а то није могло бити 13. јануара, јер је према Евергетидском Типику, који је тада важио у Србији (и који је Свети Сава превео и предао манастирима Студеници и Хиландару), попразништво Богојављења имало шест, а не седам дана, и оданије му падало 13, а не 14. јануара.[7] Ни у попразништву, а поготово на оданије великих празника, Свети који падне у тај дан не може да има самосталну службу, а како је Српска црква хтела да Свети Сава има такву службу, није остало друго него да се она пренесе на 14. јануар.

Овде треба учинити једну примедбу. Неки писци који су се бавили овим проблемом, као и проф. Анастасијевић, сматрају да на оданије не може бити уопште, ни несамостална служба кога Светога, него само празнична.[8] Међутим, сматрам да ово тврђење треба исправити. Ако размотримо дане у које падају оданија непокретних Христових и Богородичиних празника из броја дванаест, видећемо да она редовно бивају на мале Свете, чија се онда служба преноси на претходни дан, те на оданије бива „непремено“ служба само празника. Али на оданија покретних празника, која могу пасти и на велике Свете, видимо да се служба Светих не преноси на други дан, него се врши на оданије заједно са службом празника. Тако бива чак на оданије Васкрса, Празника над празницима, у среду пред Спасовдан кад падне тада и празник нпр. Светог Јована Богослова (8. маја); или на оданије Вазнесења, или Духова кад падну на Свете Константина и Јелену.[9] Такав пропис важи не само сада него је био и у старини, као што видимо из наших старих рукописа.[10] Па не само тада, него и на оданије непокретног празника Ваведења меша се служба Светог Климента, епископа римског, и Светог Петра Александријског са празничном, и то Светог Климента чак и кад оданије падне у недељу.[11]

И Никољски вели да се на оданије празника, ако на њега падне Свети са бденијем, полијелејем или макар са Великим славословљем узима и служба Светог. А према аналогији са оданијем Ваведења, он вели да се на оданија може вршити и служба Светих и кад то није наведено у Типику, нпр. 21. септембра Светог Димитрија Ростовског.[12]

На оданије Богојављења пада помен малих Светих, Светих Отаца синајских и раитских, а кад је оданије било 13. јануара и тад је долазио помен малих Светих Ермила и Стратоника. Зато се њихове службе преносе са оданија и врше дан раније. Но кад је настао, за Српску цркву велики празник Светог Саве, било је могуће да се његова служба не преноси, него врши на оданије заједно са службом празника. Као што ћемо доцније видети, таква могућност је изнета и у неким нашим рукописима и старим штампаним књигама, те се понегде тако и чинило. Истина, у таквом случају много је мање могло бити песама Светом, него кад му је служба самостална, поготово кад дан оданија падне у недељу, или још у Недељу о митару и фарисеју. Довољно je, дакле, разлога било да се служба Светог Саве пренесе дан доцније, иза оданија, да би се могла служити самостална, само њему. У рукописима манастира Дечана и Пећке патријаршије, које сам прегледао и у којима је помен Светог Саве наведен, он је редовно под 14. јануаром, служба је самостална и пуна, са Богородичнима, а без празничних стихира.[13] Разлог за то видимо у томе што – како вели проф. Анастасијевић – „Српска је црква… желела да се њеном оснивачу бар у његовом „отачаству“ служи самостално… Јер, откуда би могло бити да Сава ни у својој отаџбини нема самосталне службе? !“[14]

За Грке пак, и друге православне народе, Св. Сава, природно, нема онај значај који има за Српску цркву, зато су они његову службу, као малу, пренели са 13. јануара, дана оданија богојављенског, на претходни дан, 12. јануар, као што се таква служба по правилу преноси, те му помен врше у попразништву заједно са мученицом Татијаном. Тако су, сматра проф. Анастасијевић, вероватно најпре поступили Грци у манастирима на Светој Гори. „Са Свете Горе је затим 12. јануар као датум празника Савине смрти прешао и у Русију“.[15]

Међутим, кад је архиепископ Никодим, 1319. год., превео јерусалимски Типик Светог Саве Освећеног, и завео га у Србији, пошто је мало раније он већ ушао у употребу и у византијским манастирима, празник Светог Саве поново се нашао на оданију Богојављења, јер је по томе Типику оданије не 13, него 14. јануара, као што стоји у једном грчком рукопису овог Типика из XII века код Дмитријевског: „14. (јануар). Светих и богоносних Отаца наших у Синају и Раити побијених. Тога дана се одаје празник (Богојављења)“. У другом грчком рукопису истог Типика из XVI в., такође код Дмитријевског, стоји још одређеније: „13. (јануар). Мученика Ермила и Стратоника. Служба празника (попразништва Богојављења) и Светих, а појемо и службу Отаца (тј. синајских и раитских), јер се 14. јануара одаје празник (Богојављења) и једино се поје служба његова“.[16] Исто је тако и у рукопису Никодимовог превода Типика: „На 14. (јануар). Преподобних Отаца наших у Синају и Раити побијених. Бива сва служба безусловно Богојављења на вечерњи, и на јутрењи и на Литургији“.[17]

Дошло се тако у исту ситуацију у којој се нашло у почетку, да празновање Светог буде на оданије Богојављења. Шта сада да се чини? У прво време у овој ситуацији поступало се на разне начине. Једни су остављали да недоумицу реши настојатељ. Тако у дечанском рукописном Типику бр. 115, из XIV в., 14. јануара, после помена синајских и раитских Отаца пише: „Ва таже дан преподобнаго отца нашего Сави, прваго архиепископа српскаго. Служба јего појет се јегда волит предстатељ“. У пергаментном Часловцу и Синаксару бр. 107, из XIV в., исте библиотеке, вели се слично: „14. (јануар). Ва си дан отдавајем празднику. Служба вса празднику. Ва си же дан памет преподобнаго отца нашего Сави, прваго архиепископа србскаго. Служба јегда волит првостојатељ“.

Други су покушали да изађу из ситуације на исти начин као и раније кад је оданије било 13. јануара, тј. поново су са дана оданија пребацили службу Светога на дан доцније, да би остала самостална. Тако је дошло да се помен Светог врши 15. јануара.

Трећи су пак задржали службу Светог на 14. јануару и вршили је заједно са оданијем, као што се вели у рукописном дечанском Тропарнику и Часослову, на хартији, с краја XV или почетка XVI в., бр. 137: „13. (јануар) Светих мученика Ермила и Стратоника. Тропар Мученици твоји. сеп. 20. И отдавајет се празднику служба ва 14, а службоју Светаго Сави са расужденијем“.[18]

У истом овом рукопису наводи се још једна могућност, тј. да се оданије Богојављења пренесе на 13. јануар, а 14. јануара да остане само служба Светог Саве, те се вели: „Аште ли волиши пети Светому особ, одавајет се празднику на 13“. На исти начин, обе могућности које износи овај рукопис, наведене су у старим штампаним псалтирима Божидара Вуковића из 1519. год., Јеронима Загуровића (1569. год.), и Бартола Гинамија (1638. год.). У пећком рукописном Минеју бр. 29, из XVI в., наводи се само ова последња могућност, те се 13. јануара вели: „Ва 13. отдавајем праз(дник) и појем службу васу праз(днику)“. Четрнаестог пак, јануара наведена је овде само служба Светом Сави.

Према овим подацима, померање оданија Богојављења са 14. на 13. јануар, да би се 14. јануара служила самостална служба Светом Сави, није новија пракса Српске цркве, него потиче одавно, и вероватно се појавила убрзо по увођењу јерусалимског Типика код нас, почетком XIV века. Испочетка је навођена само као једна од могућности и вршена је само понегде. Но током времена пракса је ту могућност утврђивала све више, тако да се данас свуда у нашој Цркви, самостална служба Светом Сави врши 14. јануара, оданије Богојављења преноси на претходни дан, 13. јануар, као што је оданије негда било и по Евергетидском Типику. Ту је праксу писмено утврдио Николајевићев Типик: „По правилу црквеном треба да се оданије Богојављења чини 14. јануара, но ово се сада премешта на 13. јануар, због празника првог Српског Просветитеља и Архиепископа Св. Саве, коме се, по правилу у Србљаку изложеном, засебно служи без Оданија празника“.[19] Исто се тако вели у новом издању Служебника: „13. (јануар). В сиј ден отдајетсја праздник свјатих Богојављениј, в сербсцјеј церкви“.[20]

Ако се, дакле, узму у обзир резултати до којих је дошао у своме истраживању проф. Анастасијевић, тј. да је Свети Сава умро у недељу 13. јануара 1236. године, онда се са лакоћом, врло логично и природно може разумети и објаснити настанак сва четири сукцесивна датума (од 12. до 15. јануара) у која се јавља његов помен у старини.[21]

Такође нам постаје јасно да је, због потребе да му се служи самостална служба, још у доба краља Владислава пренет помен на 14. јануар, први дан после оданија (које је тада било 13. јануара) у који се Светом може служити таква служба.

Кад је уведен јерусалимски Типик у Србији, по коме оданије бива 14. јануара, врло рано је код нас настала пракса да се оданије Богојављења преноси на 13. јануар, а служба Светог Саве остаје за 14. јануар. Постепено је овај начин прослављања Светог Саве надвладао, и данас се у Српској цркви врши свуда.

 

Гласник, август 1975.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Видети: Рад. Грујић, Служба 13. новембра као прва служба Светом Сави српском, Гласник СПЦ, 1951, 101.

[2] Или открићем и преносом њихових мошти. Св. Црква слави само три дана рођења (и зачећа): Господа Исуса Христа – Божић, Св. Богородице – Мала Госпођа и Св. Јована Крститеља – Ивањдан.

[3] Л. Мирковић, Хеортологија, Београд 1961, 84; Проф. архимандрит К. Керн, Гимнографија и Еортологија, 1967, литографско издање, 109.

[4] „А кад је минуо дан суботни и приспела ноћ недељна, и кад је освитао дан недеље… наста борба у телу Преосвећенога… и тако се приближи ка концу живота… И док свеобичним доласком у поноћ Господ прилажаше слузи своме, изиђе тако, неким благим обичајем света душа његова“ (Доментијан). „А ка поноћи дана Васкрсења, кад је освитала недеља, Свети причестивши се Пречистим и Светим Христовим Тајнама, рече што и увек говораше: Слава Богу за све… И тако до свог свршетка захваљујући Богу, у руке Његове предаде своју душу…“ (Теодосије, Живот Св. Саве, Београд 1973, 201-202. Уп. Д. Анастасијевић, Св. Сава је умро 1236. године, Богословље, год. XI, св. 3, 254, 255).

[5] Теодосије, н. д. 199.

[6] Анастасијевић, н. д. 257.

[7] Тако се наводи и у пећком рукописном Еванђељу бр. 27, из XV в., у коме нема помена Св. Саве, него су под 14. јануаром само раитски и синајски Оци, као и Св. Маркел папа римски, а за 13. јан. вели: Светаго мученика Ермола(ја). Вса служба празднику.

[8] Н. д. 261, 274.

[9] Уп. Маркове главе за те Свете у црквенослов. Типику и Пентикостару.

[10] Рукописни Типик ман. Дечана бр. 115, из XIV в., за 8. мај, дан Св. Јована Богослова, вели: „Подобајет ведети јако аште ва који годе дан по Пасце случит се памет апостолу, или на Преполовљеније, или на Вазнесеније, не остављајет се, на појет се са праздником“. Исто наводи и рукописни Типик исте библиот. бр. 114, крај XIV или поч. XV в. („Веди јако вањже дан случитсе… ”л. 157, а), као и рукоп. Типик пећког манастира бр. 103, крај XIV в., који наводи да се и у среду пред Вазнесење (оданије Пасхе) узима служба апостола са празничном.

[11] Уп. Типик под 25. нов. А тако исто прописују наведени рукописни Типици бр. 114 (на л. 110 б, наведена је служба 25. нов. са оба Света и празничном, а на л. 6а служба оданија Ваведења кад падне у недељу меша се са службом Св. Климента, уз објашњење: Светому же Петру служба појет се јегда хоштет еклисиарх). Исто је тако и у рукописном Типику бр. 115, као и пећком бр. 103.

[12] Пособије, С. Петербург, 1900, 531.

[13] Рукоп. Еванђеље, на пергаменту, бр. 3, из XIV в.: (14. јануар) после помена синајских и раитских Отаца: „Ва тажде дан успеније иже ва с(ве)тих С(ве)таго Сави прваго архијеп(и)с(ко)па српскаго…“; Бр. 6, Четвороеванђеље на хартији, крај XIV в.: „Ва тажде д(а)н иже ва с(ве)тих о(т)ца нашего Сави… ”; бр. 9, Четвороеванђ. на харт. из XV в.; бр. 10, Четвороеванђеље XV в.; бр. 11, Четвороеванђ. XV в.; бр. 14, Четвороев. из 1494. г.; бр. 15, Четвороев. из 1573-74 г.; бр. 17, Четвороев. XVI в.; бр. 18, Четвороев. друга пол. XVI в.; Рукописни Праксапостоли: бр. 25, пергам. из ХIII-XIV в.: „Ва тажде д(а)н иже ва с(ве)тих о(т)ца нашего Сави прваго архиеп. српскаго. Служба вса ноебра 13.“; бр. 27, харт. XIV .; бр. 29, XV в.; Минеји бр. 45a XVI в.; бр. 45б, XVI в.; Типик бр. 114, XIV в.; Типик бр. 115, XIV в; Пергаментни Часослов и Синаксар бр. 107, XIV в.; Тропарник и Часослов бр. 137, крај XV и поч. XVI в.; Рукописни празнични минеј црколешки бр. Ц 7; Пећке библиот. рукоп. Четвороеванђ.: бр. 192, XV в.; бр. 11, поч. XVI в.; бр. 13, XVI в. (са записом патр. Пајсија да је Еванђеље нашао у ћелији шашковачкој 1624. год. 5. јан.); бр. 14, XVI в.; бр. 15, из 1543. г. (У запису 1722, 1743. и 1806. г. види се да је припадало цркви штитарској – помиње се и село Чебинац); Апостол бр. 20, из XIV в.; Апостол и изборно Еванђ. бр. 26, XV в.; Апост. бр. 25, XVI в.; бр. 74, Псалтир и Часослов XVI в.; Минеј бр. 29, XVI в.; Часослов бр. 75, XIV-XV в. (Месеца того ва 14. дан отдавајем празднику. Ви сии же дан и памет сатварајем иже ва светих отца нашего Сави прваго архиепископа и учитеља србскаго); Служабник и изборно Еванђ. бр. 82, XVI в.; Београдско штамп. Еванђ. 1552. г.; Еванђ. Мркшине цркве 1562. г.

Не наводе помен Св. Саве: Дечански рукописи: бр. 1, пергамент. Еванђ. из XIII-XIV в.; Пергам. Еванђелистар бр. 4. из XIV в.; бр. 12 Четвороеванђ. харт., друга пол. XV в.; бр. 13, Четвороеванђ. харт., друга пол. XV в.; бр. Црколешко Четвороеванђ., пергам. XIII в.; Црколешки Апост. на перг. XIII в. (На маргини другом руком дописан помен Св. Саве 14. јан.); Дечански Праксапостол бр. 28, XV в.; бр. 30, Праксапостол, XV в.; Пећки Апост. бр. 23, XV-XVI в.; Типик бр. 103, крај XIV века.

У следећим рукописима недостају листови у јануару: Дечани: бр. 2, пергам. Еванђ. XIV в.; бр. 7, Четвороеванђ. XV в. бугарске рец.; бр. 8, Четвороев. поч. XV в.; бр. 20, Четвороев. XVI в.; бр. 21, Четвороев. XV в.; бр. 31, Праксапост. друга пол. XV в.; Апост. бр. 113, XV в.

[14] Н. д. 272.

[15] Н. д. 273.

[16] Анастасијевић, н. д. 270, 269.

[17] Н. д. 269.

[18] Биће да је ово исти Тропарник за који проф. Анастасијевић вели да је пергаментни („на кожи“) и с краја XIV или поч. XV в. (н. д. 271).

[19] Београд 1971, 100.

[20] Београд 1974, 367.

[21] Но проф. др Радослав Грујић сматра да је 14. јануар дан смрти Св. Саве, а не 13. јануар, како тврди проф. др Драгутин Анастасијевић. Професор Грујић пише: „А познато је колико се и код нас лутало са датумом празновања Св. Саве због оданија Богојављења на дан смрти његове 14. јануара…“ (Први датум празновања Св. Симеона-Немање, Гласник Скопског научног друштва 1936, књ. XV-XVI, стр. 355).

 

Кључне речи:

6 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *