Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Како се треба клањати непосредно пре причешћивања?

 

ПИТАЊЕ: Неки свештеници, непосредно пред Причешће, клањају се једни другима и присутнима у олтару, молећи опроштај, док други то не чине. Но и они који се клањају, не клањају се сви у исто време, нити на исти начин.

Постоје ли, о тако важном моменту Свете Литургије, одређена упутства и прописи којих би се требало сви да држе?

 

ОДГОВОР: Светим Причешћем верни остварују најприснију заједницу и јединство са Сином Божјим, постају „сателесници“ с Њим. Јасно је да се Њему, Који је „Цар мира“ и „Мир наш“,[1] Који нам даје и оставља мир Свој, и по Васкрсењу поздравља са „Мир вам“[2], не може прићи ако се најпре не измиримо са својим ближњим. Кад је за приношење старозаветних жртава Христос наредио: „Ако принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто на тебе, остави онде дар свој пред жртвеником и иди и прво помири се с братом својим, па онда дођи и принеси дар свој“,[3] колико више заповест о миру важи за приношење новозаветне жртве Тела и Крви Његове! У томе смислу опомиње нас и апостол Павле: „Тежите за миром са свима“; „Колико до вас стоји, мир имајте са свима људима“, „јер на мир нас је позвао Бог“.[4]

Све ово односи се како на верне, тако особито на свештенике. Стога из старине у Служебницима, на почетку проскомидије, ставља се оваква опомена: „Свештеник који хоће да изврши Свету Тајну, дужан је најпре да буде измирен са свима, и да нема ништа против кога и, колико је могуће, да чува срце од рђавих помисли“.[5] Исти пропис налазимо и у многим грчим, као и нашим рукописима, па и у садашњем Служебнику.

У средини Литургије, ђаконовим позивом: Возљубим друг друга… Света Црква позива све да једни другим даду целив мира, како би у једномислију исповедили веру у Свету Тројицу и принели „жртву хвале“. У старој Цркви сви присутни су целив мира вршили видљиво, доцније, због насталих нереда, само унутрашње, у мислима, док су свештенослужитељи и данас, према прописима у нашим Служебницима и Архијерејским чиновницима, обавезни да целив мира чине на видљив начин: „Ако буде два или више свештеника“ – вели се ту – „то и они сви целивају свете (Дарове) и један другог у рамена; старији говоре: Христос посредје нас, а целивани одговара: И јест и будет. Тако исто и ђакони, ако их буде два или три, целивају сваки свој орар, онде где је знак крста, и један другог у рамена, говорећи исто што и свештеници.“

Назад, пред причешће, после разламања Агнеца и уливања теплоте, у Служебнику се вели да ђакон, прилазећи на свештеников позив, „чини смерно поклон, молећи опроштај“. Тако се вели и у преводу Свете Литургије почившег епископа бачког Иринеја.[6] Да овако поступају и остала свештена лица, у Служебнику се не казује, али се казује у Архијерејском чиновнику: Епископ, пошто раздели честицу „Христос“ на потребан број делова, „творит прошченије со сослужитељи”.[7] У Иератикону који је издала Грчка црква 1962. г. има такође упутство јереју да, приступајући Причешћу, моли опроштај од ђакона; затим у преводу Литургије Светог Јована Златоуста од др Јустина Поповића, а такође у бугарском Служебнику издања Светога Синода 1928. године.

У нашим старим рукописним Служабницима налази се такво упутство много детаљније и јасније. Тако у дечанском рукопису бр. 122 из XIV-XV в. стоји: „јереј же сатвор ка диакону поклоњеније и проштеније испрош, вазимајет једину чест светаго хлеба и разделив ју на двоје… глагољет малми (тихо) диакону: Приступи. Диакон же убо приступаљ творит метаније са васаким благоговенијем, просе проштенија, и сице приходит“. Исти поступак налазимо и у другим нашим рукописима од XVI до XVII века.[8]

У грчким млађим рукописима казује се исто.[9] Најстарији грчки рукопис о коме се налази текстуално исти пропис, са нашим рукописима, тј. да ђакон и свештеник треба да траже опроштење пред причешће, јесте наведени ватопедски рукопис Филотејевог Диатаксиса из 1354-1376. године.[10] Неће требати много домишљања за закључак да је у наше рукописе овај пропис доспео из Диатаксиса патријарха Филотеја.[11]

Прописе о тражењу опроштаја пред причешће наводе и поједини литургички писци, руски и наши. Тако архиепископ Венијамин вели: „Приступајући причешћу, ђакон моли опроштај од свештеника. На исти начин и сваки мирјанин који жели да прими причешће клања се присутнима и тајно или наглас говори: Опростите ми! А на то, побуђени хришћанском љубављу, сви му одговарају: Бог да ти опрости“![12] Проф. Керн вели за свештеника и ђакона: „Затим се они клањају један другом и оним који стоје у олтару…“.[13] Слично налазимо код А. Маљцева, Булгакова, Никољског, епископа Мелентија, проф. Мирковића.[14]

Што се тиче начина на који се опроштење треба тражити, већ смо видели из изнетих навода, како у рукописима тако и код литургичких писаца, да је поступак код свих углавном исти: смирено се клања у правцу саслужитеља и присутних у олтару. Реч је овде о малом поклону. У рукопису митрополита Кипријана, с краја XIV в., вели се: „Свјашченик же створ мал поклон (учинивши мали поклон) к диакону, и прошченија испросив, пријемљет част свјатаго хљеба и разделив тују на двоје…“ Помињући пак даље ђакона и његово тражење опроштаја од свештеника, овде се вели: „Диакон же приступив, створит поклон једин, не до земљи, со всјаким благоговенијем просја прошченија…“.[15] Најпре ће бити да овај израз значи да ђакон не треба да чини велико метаније, јер се у рукописима на том месту вели да ђакон „чини метаније свештенику“,[16] не објашњавајући поближе какво, па, можда, да се не би помислило „велико“, до земље, овде се опомиње „не до земљи“, то јест, да овај израз значи исто што и мали поклон.[17]

Поред малог поклона, опроштење се тражило и речима. Из старијих рукописа не може се закључити шта се говорило. У њима кратко стоји, као што је изнето: И проштеније испрош, или „И потраживши опроштај“. Но већ у грчком пергаментном свитку Есфигменске библиотеке из почетка XIV в. (1306. год.) наводе се ове речи: „Опрости ми, Владико свети“.[18] У неколико других грчких рукописа од XVI до XVIII в. говори јереј ђакону: „Опростите ми, брате!“ А ђакон њему: „Опрости ми, Владико, грешном“![19] Један рукопис наведен код Гоара, и један париски кодекс из XV в.[20] наводе да јереј говори: „Брате и саслужитељу, опрости ми грешном!“ А ђакон: „Благослови Владико! Опрости ми грешном“. Јереј је на ово одговарао: „Бог да ти опрости!“ Савремени рускословенски Служебник уопште не наводи речи за тражење опроштаја, бугарски из 1928. год. наводи ове: „Опростите ми, оци и братије, и помолите се за ме грешног.“ У преводу Свете Литургије др Јустина Поповића говори свештеник ђакону, или саслужитељима: „Брате и саслужитељу, опрости (или опростите) мени, недостојном свештенику“, као што је и у грчком Иератикону од 1962. год.

Сличне речи наводе и литургички писци: „Опростите ми“ (архиеп. Венијамин); „Благословите, оци свети“.[21] Најопширније молбу опроштаја наводе Булгаков, К. Керн и Маљцев. Они веле да свештеници тада говоре ону формулу која се налази на крају свакодневне полуноћнице: „Опростите ми, оци и братије, све што згреших делом, речју и мислима и свима мојим чувствима“.[22]

У суштини све ове речи имају исти смисао и зависи од свештеника које ће у датом моменту употребити. Главно је да буду од срца, са искреном жељом за миром са свима. Ако би ме неко упитао, сматрам да је најприкладније рећи кратко: Опростите, оци и братије!

*

У погледу времена, кад свештенослужитељи треба да траже опроштење пред Причешће, сматрам да је и то јасно одређено како у прописима старих рукописа и у савременом Служебнику, тако и код наведених литургичких писаца. По рукописним Служабницима, свештеник тражи опроштење пре поделе честице „Христос“ на потребан број делова за Причешће свију свештенослужитеља који служе. Према Архијерејском Чиновнику пак, и појединим писцима, после поделе честице „Христос“ (нпр. код Булгакова, Маљцева, еп. Мелентија), али у сваком случају пре но што узму део честице „Христос“ ради самог Причешћа.[23]

Није, дакле, правилан поступак оних свештеника који, пошто даду ђакону честицу Светог Хлеба и сами је узму, тек онда моле опроштај обојица и клањају се с Телом Христовим у руци. Да је такав поступак погрешан, убеђује нас како историјско разматрање поступања у старини, тако и сама логика ствари. Пре свега, Господ наређује, кад се већ пришло олтару, треба и у том моменту оставити жртву да би се измирили са увређеним. С друге стране, несагласно је с бесконачним величанством Цара над царевима, кога смо примили у руке, да сву своју пажњу не усредсредимо на Њега, неизмериву цену Његове љубави коју нам је указао и свагда указује, него да очи тела и душе скрећемо у страну, Његовим слугама. Расудимо, како то изгледа кад, држећи Њега у рукама, упућујемо поклон не Њему, Богу, него изнад Њега, клањамо се људима! Јесте да то не чинимо због других разлога, него због поштовања Његове заповести о миру са свима. Али време и околности у којима извршујемо ту заповест – не одговара. Требало је то учинити раније. Овако, изабрани моменат је најблаже речено, неподобан.

Сагледавши још једном све што је овде изнето, можемо са С. Булгаковим рећи: Обичај оних свештеника који се пред Свето Причешће клањају заслужује одобравање, „зато што очигледно показују искрену жељу… да се причесте Светим Тајнама у миру са свима“.[24]

Ово клањање и мољење опроштаја служећи свештеници треба да чине непосредно пред дељење честице „Христос“, или одмах после тог дељења (а ђакони – приступајући да приме Свето Тело). Никако, пак, пошто већ узму божанствено Тело у руке да се с њим окрећу и клањају икоме. Него, пригнувши главу рукама, у којима држе Цара над царевима, да усредсреде сву пажњу само на Њега и молитву Њему.

 

Гласник, децембар 1974.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Иса. 9, 6; Гал. 2, 14.

[2] Јн. 14, 27; Лк. 24, 36; Јн. 20, 19, 21, 26.

[3] Мт. 5, 23.

[4] Јевр. 12, 14; Рим. 12, 18; 1 Кор. 7, 15.

[5] Диатаксис патр. Филотеја, грч. рукопис ман. Ватопеда бр. 133 из 1354-1376. год., у Красносељцев, Материјали дља историји чинопосљедованија литургији Св. Иоана Златоустаго, Казањ 1889, 36.

[6] Недеља Свете Педесетнице, Ујвидек 1942, 330.

[7] На Пређеосвећеној Литургији, у Арх. Чиновнику, по уливању теплоте вели се: „Таже Архијереј творит прошченије со сослужитељи“, а затим „взем свјатих тајин једину частицу… молитсја по обичају: Вјерују Господи и исповједују…“ Исто овако налази се и у рукописном Арх. Чин. који је 1686. г. преписао Христифор Рачанин: „По сем светитељ пријем проштеније са свештеники, и пријемљет чест светаго хлеба…“. Музеј СПЦ, бр. 252. Такође и у Арх. Чин. Пећке патр. бр. 21 из XVII в. и бр. 55 из 1716. г.

[8] Нпр. Дечанском бр. 123, бр. 130; Музеја СПЦ бр. 227; Ман. Св. Тројице код Пљеваља бр. 114, сви из XIV в.; Дечанском бр. 125, бр. 126 (Арх. Чин.), бр. 132; СПЦ бр. 108; Ман. Св. Тројице бр. 60, бр. 67, бр. 86, Служабницима из штампарије Божидара и Винценца Вуковића (из 1519. и 1554.) из XVI в.; Музеја СПЦ бр. 4, 252 и Збирке проф. Грујића бр. 50 из XVII в.

[9] Код проф. Трембеласа у једном рукоп. из XVIII в.: „Прилазећи ђакон чини смерно метаније, молећи опроштај. А слично чини и јереј њему метаније“. У девет других из XVI, XVII и XVIII в.: „А свештеник клањајући се ђакону и тражећи опроштај говори: Опрости ми, брате… И пришавши ђакон чини поклон свештенику, са сваком смерношћу моли опроштај говорећи: Опрости ми, господару, грешном“ (Е трис литургие, Атина 1935, 138, 139).

[10] Налази се, али само за ђаконе, сличан пропис у рукописном Евхологиону Патр. библ. у Јерусалиму бр. 362 из XIV в.: „А ђакони најпре отишавши у један крај олтара, и потраживши и примивши опроштење један од другог, па укрстивши своје ораре, прилазе и они и причешћују се Св. Хлебом и Св. Путиром“ (А. Дмитријевскиј, Евхологиа, Кијев 1901, 316).

[11] У овом рукопису Диатаксиса, у другим грчким и многим нашим рукописима налази се једна интересантна појединост о томе како је свештеник тада узимао честицу Св. Хлеба за себе, а како је другу давао ђакону. Наводимо је према нашим рукописима: Пошто је потражио опроштај од ђакона, свештеник „вазимајет једину чест светаго (хлеба) и разделив ју на двоје и једину убо чест сам пријемљет и држит ва нутар длани десније руки. Другују же вазам треми прсти тојежде руки глагољет малми (тихо) диакону: Приступи…“. Овако стоји у дечанским рукописима бр. 122, 123, 125, 126, 129, 130, 132, 134; Музеја СПЦ, бр. 4, 108, 117, 214, 227, 238 и бр. 50 Збирке проф. Грујића; Ман Св. Тројице код Пљеваља; бр. 60, 67, 86, 106, 110, Служабнику Божидара и Винценца Вуковића из 1519. и 1554.; такође у девет рукописа, од XVI до XVIII в. које наводи проф. Трембелас, н. д. 138.

Свештеник, дакле, није најпре давао честицу Св. Хлеба ђакону, па онда узимао за себе, као што бива данас, и као што наводе неки рукописи у старини (нпр. пергаментни свитак Синајске библиот. бр. 1020 из ХII-ХIII в.; рукопис бр. 986 из XV в. исте библиотеке – Дмитријевскиј н. д. 145, 613 – као и Филотејев Диатаксис код Гоара, 66), него је у десну руку узимао најпре честицу за се, и двама прстима (малим и домалим) притегнувши је уз длан, с остала три прста узимао други део честице „Христос“ и давао ђакону.

Разлог за настанак оваквог поступка мислим да је у томе што се сматрало да примање Св. Хлеба треба да иде по реду: од вишег чина нижем, а не обратно. Пошто се у рукоп. Евхологиону Патријарш. библиот. у Јерусалиму бр. 362, из XIV в., сличан поступак наводи при служењу патријарха (тј. да патријарх не узима сам себи честицу Св. Хлеба, него му је даје новорукоположени, или најстарији служећи епископ. „А он (патријарх) узевши је трима прстима десне руке и притиснувши уз длан, осталим двама прстима узима другу честицу и даје њему (новорукоположеном или најстаријем епископу)“, вероватно да се он појавио најпре у патријарашком служењу, па одатле прешао даље, на служење свештеника и ђакона. Но ова се пракса није могла пренети у целу Православну цркву и дуго одржати, због осећања да се давањем честице Св. Причешћа најпре ђакону свештеничко достојанство нимало не унижава, него напротив, показивањем смирења, пре уздиже: поготово што и ђакон, из истог разлога, може мало причекати и не причестити се раније од свештеника. Друго, што при померању руке и давању честице ђакону има много могућности да од честице притиснуте с два или три прста, и то уз длан окренут наниже, испадне која мрвица Св. Хлеба. И треће, што се на овај начин поступа веома недолично са Св. Причешћем, и то из побуда пре гордости и уздизања, него смиривања. У нашим рукописима, овакав начин причешћивања иза XVI в. налази се ретко.

[12] Новаја Скрижаљ, С. Петербург 1908, 235-236.

[13] Евхаристија, Париз 1947, 315.

[14] Литургикон, Берлин 1902, 146-147; Настољнаја књига, Кијев 1913, 795; Пособије, С. Петербург 1900, 454; Правилник, Зајечар 1907, II, 100, 115; Литургика II, Београд 1966, 113.

[15] Красносељцев, Свједјенија о њекоторих рукописах ватиканској библиотеки, Казањ 1885, 189, 190.

[16] Грчки рукопис Диатаксиса патр. Филотеја, као и остали наведени код Трембеласа, и наши наведени рукописи.

[17] Није немогуће да се овим изразом у ствари поближе објашњава да „мал поклон“, обојица, свештеник и ђакон, треба један другом да чине „не до земљи“. Пошто се мали поклон вршио сагибањем главе док се не дође руком до земље, то ће према наведеном бити да при клањању једних другима треба само приклонити главу, али не тако дубоко да се руком дође до земље, као што чинимо клањајући се пред Св. Причешћем, Св. иконама итд. Према томе, као и према наредби да се ђакон и свештеник кадећи мало поклоне братији, као и они њима, излази да постоје три врсте поклона: велики, где се падало на земљу додирујући је рукама, коленима и главом; мали поклон, као што рекосмо, сагибањем главе док се не дође руком до земље, и још мањи, сагибањем главе „руком не до земље“.

[18] Дмитријевскиј, н. д. 268.

[19] Трембелас, н. д. 139.

[20] Исто, 143

[21] Еп. Мелентије, н. д. 115.

[22] Булгаков, н. д. 795; Керн, н. д. 315; Маљцев, н. д. 147.

[23] Једино према поретку који излаже грчки рукопис Ватиканске библ. бр. 1213 из XVI в., изгледа да је свештеник најпре узимао честицу Св. Хлеба у руку, прочитао молитву Верујем и исповедам…, па онда тражио опроштење. Но могуће је да се ту само износи уопште шта треба свештеник да чини, без намере да се изнесе поредак следовања појединих поступака. На то указује уопштени начин казивања за причешће Св. Крвљу: „Онда тако тражи опроштење и причешћује се Св. Хлебом, такође и Св. Путиром”, и потпуно ћутање о ђакону кога је дотле помињао (Красносељцев, Свједјенија, 136).

[24] Н. д. 795.

 

9 Comments

  1. Sta znace reci:
    Odanije
    Obretanje
    Uspenje …
    Zasto, za manje ucene u veronauci, na sajtu ne postoji recnik starih ili crkvenih reci

  2. Pomaze Bog oce.Molim vas da mi odgovorite da li je dozvoljeno jesti hranu deklarisanu pod posno a pise da moze sadrzati tragove mleka.Hvala Vam mnogo.

  3. Изгледа да патријарх Павле није знао да тропска година није права година а да је по сидералној години стари календар тачнији.Гладано са Земље нови календар је тачнији гледано са Сунца оба су погрешна гледано из центра галаксије стари календар је тачнији.

  4. Александар

    Помаже Бог,
    имам једно питање,рекли су ми да име детета се не даје по баки или деки ако су још увек живи,па ме занима дали је то тачно.

  5. Ја имам ту књигу из 1998. Не разликује се много од овог издања из 2007. ако ми верујете на реч. Шта ћемо јадни, не знамо коме да верујемо. У све сумњамо, наслушали смо се свега, начитали по интернету од оговарача, осуђивача, који бране тобоже сркву, а подривају веру у њу и извлаче слабе из ње, а себе не могу да одбране од гордости, од ревности не по резуму итд. Изопштили их из цркве, а они бране тобоже цркву. Какву цркву они бране, Апостолску-једину праву чији чланови нису, или Артемијеву?!

  6. Где могу да купим прво издање ове књиге из 1998.?! То оргинално издање настало је у времену живота и рада Патријарха Павла, који сигурно не би благословио нешто што није светоотачко учење. Остала издања су како и сами кажу „измењена и допуњена”.

    • Библиотекар

      Драга сестро, патријарх Павле није састављао ове књиге, него је благословио да чланке које је годинама објављивао неко други распореди и сложи у 3 књиге. Измењена и допуњена издања су обично прештампана оригинална издања са минималним техничким изменама. Сигурно се нико не би усудио да у новом издању мења патријархове оригиналне текстове.

      • Па ето, ми обичан народ скоро ништа о својој вери не знамо. Кад тражимо да сазнамо истину – примамо учење од рашчињених, од расколника, заједно са њиховим отровом против врха СПЦ и тај њихов отров је ушао у све нас, чак и нас који нисмо отишли за њима, који смо остали у Цркви. Авај, докле је то дошло да ми немамо више поверења у своју Цркву, у јерахију СПЦ. Бог нека нас спаси и од нас самих, а и од њих.

  7. Али овде у тексту свети Оци кратко и јасно кажу да ван Цркве нема спасења и у томе се слажу. Док новији „богослови” нешто филозофирају и више збуњују него што излажу истину. Ја не читам дела људи који Црква није канонизовала и испред чијег имена не стоји „свети”.