НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Може ли верник јести мрсну храну у дан када се причешћује?

 

ПИТАЊЕ: Пре неколико година причестила сам се на Велику Госпојину, која је те године пала у недељу. Служио је и причестио мене, као и остале, Владика, кога сам на крају службе запитала да ли данас, после причешћа, треба да једем мрсну или посну храну. Он је одговорио: Посну. Тако сам и поступила. И у другим случајевима кад сам, ван поста, хтела да се причестим, постила сам и пре и на дан причешћа, била то недеља или који други седмични дан.

Но имала сам прилике да чујем од других свештених лица да се по причешћу на Велику Госпојину, или Петровдан, кад падну у мрсан дан, мрси.

Како, дакле, по прописима наше вepe треба поступити у наведеној прилици, односно: Каква се храна употребљава на дан причешћа кад је тај дан мрсан?

 

ОДГОВОР: На ово питање је већ једном укратко одговорено.[1] Но неће бити сувишно да се о истој ствари каже још која реч.

Шта за духовни живот хришћанина значи Свето Причешће јасно је из речи самог Господа: „Ја сам живи Хлеб који је сишао с неба. Ко једе од овога Хлеба живеће вечно… Ако не једете тела Сина Човечијег и не пијете Крви Његове, живота нећете имати у себи. Ко једе моје Тело и пије моју Крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је моје Тело право јело и Крв је моја право пиће (Јов. 6, 51, 53-55). Из потпуне вере у ове речи Господње, први су хришћани журили Светом Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из осећања да без њега не могу духовно живети, управо онако као што човек не дише по наређењу, него спонтано, осећајући да се без ваздуха дави и умире. Одлазили су свагда недељом и празником на Свету Литургију, и на ђаконов позив: „Со страхом Божијим и вероју приступите!“ сви су у реду прилазили и причешћивали се.

Они су при томе потпуно осећали да прилазе најдубљој Тајни наше вере и највећем дару Божјег милосрђа, па су се трудили да Свесветом и Пречистом Богу, у Светом Причешћу, прилазе у чистоти и светости срца и душе. Звали су се „свети“ и заиста били су свети, чували се од сваког греха, јер су знали да „ко чини грех роб је греху“ (Јов. 8, 34), да грех окреће човека на правац који води супротно од Бога, прља душу и чини је неспособном за Свето Причешће. Онај који би ипак пао у грех, одмах се дизао, исповешћу чистио душу од њега, да не би у нечистоти примио Свето Причешће, као што опомиње Свети апостол Павле. Ко недостојно једе Хлеб, или пије Чашу Господњу, огрешиће се о Тело и Крв Господњу. Нека човек испитује себе, и тако нека једе од Хлеба и пије из Чаше. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела и Крви Господње (1 Кор. 11, 27-29).

У исто време, хришћани су свето држали и установу поста знајући да је пост божанска установа, јер је још у Старом Завету Бог наредио пост као „наредбу вечну“ (3 Мојс. 16, 29). У Новом Завету сам Господ Исус Христос је постио и рекао да ћe Његови ученици постити. Постили су Свети апостоли и сви Свети, те 69. апостолско правило наређује свргнуће свештених лица која не би држала пост, а одлучење верних од Цркве. Пост су држали у одређено време ради потребе поста, а причешћивали се ради потребе причешћа стално, како за време поста тако и за време мрса; у посту се постило и причешћивало, у мрсу се мрсило и причешћивало, онако као што данас чине свештеници. Првобитно није било неке посебне припреме за причешће, нити је пост сматран за једно од средстава припреме за њега. За причешће се спремало целокупним животом, држањем свих заповести Божјих и чувањем од сваког греха, као што наведосмо.

Тако су поступали и свештеници и верници у хришћанској Цркви, за читаво време док је она била гоњена првих 300 година, и док су у њу ступали само који су из чврсте вере у Царство Небеско били спремни на све тешкоће да би га задобили. Морални живот хришћана био је тада на великој висини. Но кад је дошла слобода, под царем Константином 313. г., Цркви су почели прилазити и они који у њој нису тражили и нашли „благо сакривено у пољу“, ни били спремни да све даду да би купили то поље. Многи су постајали хришћани из опортунизма, јер је и мајка царева била хришћанка и мноштво других. Стога се ниво моралног живота хришћанског снижава у многоме.

У погледу Причешћа многи му приступају и тада редовно, као и до тада, али без озбиљног старања да за њега буду што достојнији. Други су пак одлагали да му редовно прилазе, са изговором да желе боље да се припреме. Борбу око чишћења своје душе нису водили стално, него повремено, само на неколико дана пре причешћа. Па и то им је падало тешко, те су све чешће одлагали припрему и причешћивање, док нису дошли дотле да се причешћују свега четири пута годишње, или још ређе.

Због оних првих Црква је, по речима Св. Јована Златоуста, и установила 40-дневни пост пред Васкрс: „Приметивши штету која долази од небрижног поступка, Оци одредише 40 дана…, да би сви ми, очистивши се пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, на тај начин приступали (Причешћу) чистом савешћу, колико је то могуће“.[2] Оне пак друге, исти Свети Отац опомиње да се морају трудити не повремено, пред само причешће, него стално да живе тако да му чисте савести могу редовно приступати. На питање: „Којима треба одобрити, онима који се ретко причешћују, или често?“ он одговара: „Ни једнима ни другима, него онима који се причешћују са чистом савешћу, чистим срцем и беспрекорним животом. Такви нека приступају свагда. А који нису такви – ниједанпут. Зашто? Зато што они навлаче на себе суд, осуду, казну и муке“.[3]

Но од свих средстава чишћења душе за овај најприснији сусрет и јединство са Господом, у примању Његовог Тела и Крви, које набраја Свети Јован Златоуст, у свести нашег народа дошло се данас дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће верном пред причешће само једно питање: „Јеси ли постио?“ и кад чују потврдан одговор, одмах ћe рећи: „Приступи!“ То је за њих изгледа једино важно, а све друго небитно: Ни знају ли чему приступају и зашто, ни знају ли Символ вере и основне молитве? Ни јесу ли ум уста и језик чисти од лажи, псовке и ружних речи? Ни јесу ли с ким у завади, да нису блудници? За жене још: Да нису сујеверне, не иду ли врачарима и гатарама, не носе ли амајлије, не врше ли побачај итд.? А да о редовној молитви, читању Светог Писма и богомислију и не помињемо.[4]

Против оваквог механичког приступања Светом Причешћу, у православном свету свештеници-пастири интензивно настоје на томе да се верни што чешће, по могућству на свакој Литургији причешћују, спремајући се за то сталним бдењем над својом душом. Познавајући добро духовно стање сваког појединог члана своје пастве, једним од њих саветује да се причешћују више пута за време поста, некима да то чине и за време мрса, при чему једни да посте два-три дана, други седам дана, а неки да се причешћују стално и без поста.

Истина, у ревности да се што пре дође до сталног причешћивања на свакој Литургији свију верних, поједини млађи свештеници преурањено причешћују на Васкрс, све редом, без икаквог познавања њиховог духовног стања – велећи: „Простим всја воскресенијем!“ – или позивајући се на то да Свето Причешће није награда за безгрешност. Свакако да оно заувек остаје поклон и дар чак и најсветијим, а не плата и награда. Али, без сталне борбе са грехом и труда око постизања светости, иде се на суд и осуду, јер Свети Јован Златоуст, тумачећи свештеникове речи: „Светиње светима!“ поучава: „Не вели просто: чистима од греха, него свети и обиље добрих дела“.[5] Други пак, сматрајући да је пост пред причешће главна сметња да се дође до редовног причешћивања свих верних, као у апостолско доба, иду тако далеко да пост проглашавају ђавољом наредбом.

Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Светој Тајни Причешћа, под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, а то је: чување срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред причешће. Значи, треба се чувати крајности и једностраности у оба правца.

*

Сматрам да се из изложеног могло видети да није храна, сама по себи, оно што нас чини достојним или недостојним Светог Причешћа, нити да нам мрсна храна може бити „на суд или осуду“ ако је узимамо у мрсан дан у који смо се причестили, нити пак да заслужујемо „исцелење душе и тела“ ако тог дана једемо посно. Друга је ствар ако мрсимо уз пост. Ни тада мрсна храна, разуме се, није грешна, погана по себи, него ми чинимо грех што преступамо заповест Божју о посту. Зато можемо мирне савести мрсити на празник Велике госпође или на Петровдан кад ови празници падну у мрсан седмични дан, иако смо се тога дана причестили, као што чине и свештеници и монаси у те дане после причешћа. Исто тако, ако смо за време мрса, по упутству духовника, постили три-четири, или седам дана,[6] пред причешће, на дан причешћа, ако је мрсан дан, слободно можемо мрсити. Ако ли Велика Госпођа и Петровдан падну у среду и петак, или се причестили или не причестили, тога дана ћемо држати ублажени пост на уљу и риби. Из којих је разлога тај епископ рекао да на мрсан дан по причешћу треба постити? Најпре ће бити да је такав закључак извео из речи Светог Јована Златоуста изнетих у ранијем одговору (Гласник 1978, стр. 46). Али оне нису постављене као опште правило, него као савет онима који се по причешћу не владају долично. Таквима Свети Јован вели да би боље било да на дан причешћа посте, него што се опијају. И иначе, у мрсне дане није забрањено да се једе посна храна (сем из јеретичких разлога), док је у посне забрањена мрсна. Тако и онај који би из страха да не претера у храни, на дан причешћа, у мрсан дан, постио, не би учинио грех. Али то ипак треба да учини но благослову и руководству духовника.[7]

Ако би било разлога да верник изузетно пости у те дане, кад се иначе не пости, могао би то учинити само по благослову и руководству духовника. Предузме ли то по својој вољи, у опасности је да његов пост буде фарисејски, те да осуђује оне који тако не чине, и да упути Богу молитву гордости: Боже, хвала ти што нисам као други људи, који не посте ни кад треба, кад је прописано, а ја, ето видиш, постим и кад није прописано.

То је став Православне цркве, њега се треба држати па бити ван опасности да ћемо прекршити пост, или склизнути у фарисејску сујету.

 

Гласник, јануар 1985.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] В. Гласник 1978. г., бр. 2, стр. 46.

[2] Творенија… в русском переводје, С. Петербург 1895, Т. I, 664.

[3] Исто, н. д. Т. XII, 153.

[4] Колико је код нас пост постао једином ознаком припреме пред причешће, показује и питање неких: Зашто свештеници треба да посте током четири поста, кад иначе не посте ван поста преко године, пред служење Литургије, на којој ће се причестити? Не схватају да је свештеник, као и сви верни, дужан да држи прописани пост без обзира да ли ће служити Литургију, или неће, и да га за недржање поста чека рашчињење, као и верника одлучење од Цркве.

[5] Н. д. Т. XII, 155.

[6] Велики црквенословенски Типик, Москва 1877, гл. 32, л. 28, б.

[7] О једном таквом случају причао ми је поч. прота Милан Балшић, парох у Будисавцима. Његовог деду, који је такође био свештеник, ухвате Турци, отерају у Травник и осуде на робију. Како у тамници није могао држати постове како треба, посаветовавши се са старим свештеником из Травника који га је посетио, заветује се, ако га Господ избави из тамнице те дође кући, да ћe до смрти постити. Бог му је услишио молитву, и по доласку кући само би на Васкрс појео једно јаје и наставио даље постити. Тако је чинио све до смрти.

За други случај дознао сам из живота једне побожне старице. Посетивши њену породицу (а имала је више синова и кћери), у разговору, рећи ће једна од кћери: Да ли наша вера тако прописује да се стално пости? Одговорих да постоје одређени постови, а између њих се мрси. Поред тога, има седмица кад Црква, због појединих јеретика, наређује да се не пости ни среда ни петак. – „А наша мајка пости стално!“ – рече кћерка. „Ја не постим због јеретичких разлога, Боже сачувај!“ – рече старица. – „Него разговарах са духовником и он је благословио да постим. Боље ми је тако!“, одговори старица. Онда ми паде на памет па запитах кћер: „А да ли прописане постове држите ви, њена деца?“ „Е, ту смо слаби“, одговори она. „Биће, дакле, “ – рекох – „да је ваша мајка узела да пости за једно од деце, па за друго и редом, док није дошла дотле да целе године треба да пости.“

 

Кључне речи:

5 коментар(а)

  1. Али овде у тексту свети Оци кратко и јасно кажу да ван Цркве нема спасења и у томе се слажу. Док новији „богослови“ нешто филозофирају и више збуњују него што излажу истину. Ја не читам дела људи који Црква није канонизовала и испред чијег имена не стоји „свети“.

  2. Јелена

    Где могу да купим прво издање ове књиге из 1998.?! То оргинално издање настало је у времену живота и рада Патријарха Павла, који сигурно не би благословио нешто што није светоотачко учење. Остала издања су како и сами кажу „измењена и допуњена“.

    • Библиотекар

      Драга сестро, патријарх Павле није састављао ове књиге, него је благословио да чланке које је годинама објављивао неко други распореди и сложи у 3 књиге. Измењена и допуњена издања су обично прештампана оригинална издања са минималним техничким изменама. Сигурно се нико не би усудио да у новом издању мења патријархове оригиналне текстове.

      • Па ето, ми обичан народ скоро ништа о својој вери не знамо. Кад тражимо да сазнамо истину – примамо учење од рашчињених, од расколника, заједно са њиховим отровом против врха СПЦ и тај њихов отров је ушао у све нас, чак и нас који нисмо отишли за њима, који смо остали у Цркви. Авај, докле је то дошло да ми немамо више поверења у своју Цркву, у јерахију СПЦ. Бог нека нас спаси и од нас самих, а и од њих.

  3. Ја имам ту књигу из 1998. Не разликује се много од овог издања из 2007. ако ми верујете на реч. Шта ћемо јадни, не знамо коме да верујемо. У све сумњамо, наслушали смо се свега, начитали по интернету од оговарача, осуђивача, који бране тобоже сркву, а подривају веру у њу и извлаче слабе из ње, а себе не могу да одбране од гордости, од ревности не по резуму итд. Изопштили их из цркве, а они бране тобоже цркву. Какву цркву они бране, Апостолску-једину праву чији чланови нису, или Артемијеву?!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *