НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Могу ли муж и жена да кумују деци истих родитеља?

 

ПИТАЊЕ: Једна ме је жена питала: Муж јој је био кум на крштењу једног детета. Може ли она кумовати другом детету истих родитеља? Одговорио сам да може, јер колико знам, у богословији смо учили тако. Жена ми рече да су јој у манастиру рекли да је то забрањено.

Још и ово. Чуо сам да је једном свештенику постављено питање: Да ли две породице могу узајамно кумовати једна другој, тј. да ли може стриц, или тетка кумчета кумовати деци човека који је држао њиховог синовца, односно братанца на крштењу?

 

ОДГОВОР: Ваш одговор жени да може кумовати у наведеном случају био је исправан. У Црквеном праву проф. Б. Цисаржа, уџбенику за богословије, стоји: „… муж и жена могу једној породици крштавати децу, а да се њихов брак не доводи у питање“.[1] Слично одговара ђакон Р. Димитријевић на питање: „Треба ли развести мужа и жену кад муж крсти једно, а жена друго дете у истој породици?“ велећи: „Не треба, јер ово њихово духовно сродство није у забрањеним степенима“.[2] Опширније о тој ствари расправља прота Василије Николајевић. Он се позива на руске писце: познатог канонисту А. Павлова, затим А. Хојнацког и Н. Смиљченкова, и према њиховим доказима закључује да нема правила које забрањује да жена, када муж у којем дому кумује детету, не би смела кумовати у истом дому другој деци истих родитеља, тобоже због тога што би овим кумовањем између ње и мужа настало блиско духовно сродство.[3] На Павлова и Хојнацког позива се, у свом расправљању о истој ствари, свештеник Светозар Грубач. Према примедби Хојнацког да жене са својим мужевима нису ни у нисходној, ни у усходној, као ни у побочној линији сродства, нити пак на неком различном степену, него као „једно тело“, на истом, Грубач расуђује: „Кад је кум своме кумчету духовни отац, онда је већ тим првим кумством жена кумова постала кумчету томе духовна мати, а као таква зашто она не би могла и брату и сестри тога кумчета да буде кума“?[4]

Схватање да жена кумова може држати на крштењу сестре и браћу детета коме је кумовао њен муж, не потиче из новијег доба, налазимо га и у старини. У Атинској Синтагми изложени су канонски одговори Илије митрополита критског, из XII в., у којима се он дотиче и овог питања, казујући одређено: „Видимо и поједине жене где једнако примају терет кумова (анадохон). Шта смета, према завладалом обичају, у одсуству мужа, који је првом детету истих родитеља кумовао, да се позове његова жена да кумује детету истих, рођених после онога“.[5]

Кад ствар стоји тако, откуд су у манастиру изнели супротно мишљење, да жена у оваквој прилици не може кумовати? Биће да су у Номоканону при Великом Требнику прочитали члан 211, који претећи проклетством, заповеда: „Ако муж и жена крсте једном човеку дете, наређује се да се више не састају (не смјеситисја друг другу), јер се узимају за кумове. Ако ли се састану, имају забрану (да се не причесте) 17 година, и по 100 метанија сваког дана, уз сухоједење средом и петком. А ко ово опрости, да је проклет“.[6] Позивајући се на овај пропис, др Ч. Митровић такође вели: „Муж и жена не могу једном човеку крштавати децу“.[7] Исто мишљење заступа и проф. Атанасије Поповић: „Не дозвољава се жени да крштава децу оном истом човеку, коме њен муж већ крштава, јер би на тај начин постали духовни брат и сестра, па би се морали развести“.[8]

Несумњиво морају постојати јаки разлози да се овако резолутно исказано правило Номоканона при Великом Требнику не узме у обзир у Православној цркви. Те разлоге износи проф. А. Павлов у свом делу „Номоканон при Бољшом Требницје“. Пре свега, овај Номоканон, настао у Руској цркви, нема значај званичног канонског зборника. Нема га ни у Грчкој, ни у осталим источним Патријаршијама. Сем тога, овај његов 211. члан је врло сумњив, јер се не зна ни кад је ни од кога донет. Павлов још указује на чињеницу да се у неким рукописима (као и у наведеном црквенословенском штампаном Требнику), казује о крштењу „детета“, а не „деце“, из чега Павлов закључује да се забрана може да односи на кумовање мужа и жене једном истом детету, а не различитој деци истих родитеља.[9] Код Руса, наиме, како вели С. Булгаков, „свуда је (повсеместниј) обичај да при крштењу буде воспријемница, без обзира на пол крштаванога…[10] Но не дозвољава се да воспријемници једног детета буду двоје мушких или двоје женских“.[11] И Хојнацки говори о двама кумовима на крштењу детета, подржавајући Павловљево мишљење да муж и жена не могу бити воспријемници једног истог детета, али у случају „крштења близанаца, један муж може бити воспријемник једног детета са женом другог, а муж ове последње да буде воспријемник другог детета са женом првога“.[12] О двоје кумова (воспријемника) код Руса говори и прот. К. Никољскиј.[13]

У Грчкој цркви се „само обичајем понекад допушта да буду при крштењу више од једног воспријемника, а у свима споменицима у којима je изражен званични поглед грчке црквене власти говори се о једном воспријемнику“.[14] И у нашој Српској цркви, на крштењу бива само један кум, или кума. Проф. Л. Мирковић сматра да „Црква не одобрава више кумова да се не шири духовно сродство“.[15]

У Римокатоличкој цркви, пре Тридентског сабора, биће да је бивало више кумова, али је овај одредио да буде само један, и то истог пола са крштаваним. Ипак, пропис допушта могућност више кумова, ако се жели, али свега два, и то различног пола („унус ет уна“).[16]

Црквени прописи не говоре директно колико кумова може бити на крштењу једног детета. Кад се у тим прописима, као и у делима Светих Отаца, помињу кумови, посредно се може закључити да је реч о једном куму. Тек у чину крштења штампаног црквенословенског Великог Требника, под „зри“, наводи се примедба: „Треба да се зна да је у Св. Крштењу довољан један воспријемник, ако је крштавани мушког пола; ако је женског – воспријемница. У смртној опасности може крштење бити и без воспријемника“.[17]

Да би о овоме имали јаснију представу, изнећемо у неколико речи како се схватање о кумству и духовном сродству развијало током времена, према подацима историјских извора.

Кумство се јавља већ у старој Цркви. Пре крштења неког незнабошца, или целе породице, Црква је проверавала да ли он крштење жели искрено, ради свога спасења и Царства Небеског, затим његову спремност за усвајање хришћанске науке, као и озбиљну промену живота по њој, свлачења старог човека који пропада у жељама варљивим и облачења у новог сазданог по Богу (Еф. 4, 22-24). Потврду о томе тражила је од својих верника, суседа и познаника тога човека, али се доцније усталила пракса да се тражи одговорно сведочанство једног познатог верника. Својим присуством и учествовањем на крштењу свог познаника – незнабошца, овај верник, током времена називан воспријемник (анадохос), руководилац, васпитач, приносећи, одричући се, кум,[18] примао је обавезу да ће се око новокрштеног и даље трудити како би духовно узрастао, подобно телесним родитељима који се, о рођењу детета, труде око његовог телесног здравља, узрастања и напредовања. Поред других, биће да су ови разлози били пресудни у установи кумства и његовом постојању до данас.[19]

Поштовање према куму као духовном родитељу указивано је свагда, али све до VI века нема прописа о духовном сродству између њега и породице кумчета, као и о брачним сметњама које отуда произлазе. Тек 530. год., цар Јустинијан одређује да кум не може ступити у брак са својим кумчетом. Без сумње да се тако поступало и раније, али је овај став тада само законски формулисан. Трулски сабор (691. год.). својим 53. каноном забрањује брак кума са удовом матером кумчета. Овај канон уједно казује да је духовно сродство узвишеније од сродства по телу, те је ускоро проширено духовно сродство у василикама (царским наредбама) и забрањен брак између кумчета и сина кумовог (други степен духовног сродства),[20] а затим између сина кумовог и кћери кумчетове (III степен духовног сродства).[21] У XII в., наредбом цариградског патријарха Николе, духовно је сродство проширено до VII степена, као и крвно.[22] Такав став остао је све до данас те је по Брачним правилима наше, Српске цркве, други степен духовног сродства неуклоњива брачна сметња, а уклоњива од трећег до седмог (Чл. 12, т. 5; Чл. 13, т. 5).

Али при израчунавању степена духовног сродства треба имати у виду да се ово сродство рачуна само између кума и кумчета и њихових крвних потомака у правој нисходној линији. У усходној линији узима се само мати кумчета.[23] Стога што нису у крвном сродству, два кумчета које је исти кум држао на крштењу, ако су из разних породица, нису у духовном сродству један с другим.[24] Према томе јасно нам је да духовно сродство не прелази на побочне линије сродника кума и кумчета, нити оне двородног и трородног сродства, тако да нпр. кумов брат није у духовном сродству са кумчетом свога брата. Но по схватању у нашем народу, духовно је сродство много шире те обухвата и браћу кумова, родитеље и даљу родбину. Свакако да ово поштовање кумства у народу треба подржати, те само изнимно дозвољавати бракове и за степене уклоњених сметњи овог сродства, као што је бивало и до сада. Проф. Бранко Цисарж истиче да се строжије чувало ово сродство у народу од крвног, те је ретко долазило до склапања бракова и у дозвољеним степенима. Ако би се брак закључио у блиском степену духовног сродства, а камоли недозвољеном, овај се преступ сматрао једним од најтежих грехова.[25]

Сад смо у могућности да јасније сагледамо и друго питање, могућност узајамног кумовања двеју породица.

Пошто духовно сродство везује кума и кумче и њихове крвне потомке у правој нисходној линији (и матер кумчета), а не и побочне линије, то постоји могућност да чланови породице кума и кумчета, као и у погледу закључивања брака, и кумују једни другима. Може, дакле, стриц, или тетка, или ујак кумчета кумовати деци кумовој. Могу то и њихови потомци у нисходним линијама, изузев степена који чине неуклоњиве сметње закључивању брака. При томе треба проширити забрану и на трећи степен духовног сродства, тако да син кумчетов не може држати на крштењу сина кумовог. Разуме се да је обратно могуће и бива, тј. да син кумов држи на крштењу дете кумчета свога оца.

 

Гласник, август 1986.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Црквено право, Београд 1973, II, 84.

[2] Питања и одговори, Београд 1929, 55.

[3] Практични свештеник, Нови Сад, 1907, I, 128.

[4] Богословски Гласник, 1906, књ. X, 106. Брачна правила Српске православне цркве изражавају се исто тако, велећи да се у погледу духовног сродства „кум и његова жена узимају за једно лице“ (Чл. 20).

[5] Атинска Синтагма, Атина 1855, V, 280.

[6] Велики Требник, Москва 1855.

[7] Црквено право, Београд 1921, 145.

[8] Атанасије Поповић, Ручна књига о браку, Београд 1962, 29.

[9] Уп. С. Грубач, н. д. 107, 108.

[10] Св. Синод Руске цркве ово објашњава: „Пошто је по старом црквеном закону, изнетом у Велики Требнику, наређено да при крштењу деце мушког пола буде један воспријемник, а женског – једна воспријемница, треба сматрати воспријемником мушкарца само лице мушког пола које је било при његовом крштењу, а воспријемницом женско – само лице женског пола“ (Одлуке из 1810. и 1837. год., у Булгаков, н. д. 907, прим. 1). После тога, 1873. г. Св. Синод је донео одлуку да од двоје кумова (воспријемника) на крштењу, у духовно сродство долазе само кум и кумче истог пола с њим (Ако је кумче мушко, онда је у сродству с воспријемником, ако је женско – с воспријемницом (С. Булгаков, н. д. 1099). Воспријемник и воспријемница на крштењу истог детета не ступају у духовно сродство (исто 1097).

[11] Настољнаја књига, Харков 1900, 907.

[12] Грубач, н. д. 107.

[13] Пособије к изученију Устава Прав. церкви, С. Петербург 1900, 663, прим. 1

[14] Булгаков, н. д. 907, прим. 1.

[15] Литургика, Београд 1967, II, 2, 26.

[16] Dr. Johan Haring, Grundzüge des katholischen Kirchenrechtes, Graz 1910, 367-368.

[17] Гл. 5, л. 6a, изд. Москва 1855.

[18] Наша реч „кум“ и „кума“ потиче из латинског језика. Проф. П. Скок вели: „Лат. compater, ген. – tris м. (7 в.), према commater, ген. – tris (Гргур Велики), садржи префикс con, „суотац, сумајка“, те изражавају духовно сродство стечено при крштењу“ (Етимологијски ријечник…, Загреб 1972, 232). Др Јероним Шетка вели да није сасвим јасно како је од „компатер“ дошло до „кум“. Можда се најпре „употребљавао некакав дужи облик који се у брзом говору скратио (усп. господин – Господ; доминус – дум, дон; фратер – фра)“ (Хрватска кршћанска терминологија, Сплит 1976, 143).

[19] Уп. Гласник СПЦ 1982, бр. 4, 95.

[20] Према црквенословенској штампаној Крмчији, у другом степену сродства стоји кум са природним оцем свога кумчета, те се рачуна да му је духовни брат, а мајка кумчета – сестра (гл. 51, О супружествах запрешчених, л. 543a).

[21] Никодим Милаш, Црквено право, Београд 1926, 192, 653.

[22] Др Ч. Митровић, н. д. 145.

[23] Н. Милаш, н. д. 153; Брачна правила СПЦ, чл. 20. Да се ово сродство рачуна само у нисходној линији говори и црквенословенска штампана Крмчија: „Сродство од Св. Крштења чува се међу овим двама кумовима (кумом и кумчетом) и онима који су од њих у нисходној линији, а не како неки мисле, међу осталом родбином, тј. међу усходним и побочним, одн. очевима, дедовима, прадедовима, браћом, стричевима и братанцима (гл. 51, л. 546a).

[24] Уп. С. Булгаков, н. д. 1908; Атан. Поповић, н. д. 30.

[25] Н. д. 82.

 

Кључне речи:

5 коментар(а)

  1. Али овде у тексту свети Оци кратко и јасно кажу да ван Цркве нема спасења и у томе се слажу. Док новији „богослови“ нешто филозофирају и више збуњују него што излажу истину. Ја не читам дела људи који Црква није канонизовала и испред чијег имена не стоји „свети“.

  2. Јелена

    Где могу да купим прво издање ове књиге из 1998.?! То оргинално издање настало је у времену живота и рада Патријарха Павла, који сигурно не би благословио нешто што није светоотачко учење. Остала издања су како и сами кажу „измењена и допуњена“.

    • Библиотекар

      Драга сестро, патријарх Павле није састављао ове књиге, него је благословио да чланке које је годинама објављивао неко други распореди и сложи у 3 књиге. Измењена и допуњена издања су обично прештампана оригинална издања са минималним техничким изменама. Сигурно се нико не би усудио да у новом издању мења патријархове оригиналне текстове.

      • Па ето, ми обичан народ скоро ништа о својој вери не знамо. Кад тражимо да сазнамо истину – примамо учење од рашчињених, од расколника, заједно са њиховим отровом против врха СПЦ и тај њихов отров је ушао у све нас, чак и нас који нисмо отишли за њима, који смо остали у Цркви. Авај, докле је то дошло да ми немамо више поверења у своју Цркву, у јерахију СПЦ. Бог нека нас спаси и од нас самих, а и од њих.

  3. Ја имам ту књигу из 1998. Не разликује се много од овог издања из 2007. ако ми верујете на реч. Шта ћемо јадни, не знамо коме да верујемо. У све сумњамо, наслушали смо се свега, начитали по интернету од оговарача, осуђивача, који бране тобоже сркву, а подривају веру у њу и извлаче слабе из ње, а себе не могу да одбране од гордости, од ревности не по резуму итд. Изопштили их из цркве, а они бране тобоже цркву. Какву цркву они бране, Апостолску-једину праву чији чланови нису, или Артемијеву?!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *