Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Промена имена приликом крштења одрасле особе

 

ПИТАЊЕ: Кад једно одрасло, неправославно, или нехришћанско лице жели да пређе у православну веру, да ли обавезно треба да промени своје дотадашње име?

 

ОДГОВОР: У старо доба, кад је нехришћанско лице изразило жељу да пређе у Православље, уписивано је у књигу оглашених, обавезно долазило на поучавање у вери, као и на Свете Литургије до јектеније за оглашене. Обично је тада добијано и ново име у знак да се крштењем облачи у Христа, постаје члан Његовог тела, ново биће, „нова твар“ (2 Кор. 5, 17), са обавезом да целог себе у основи промени, одбаци ранији начин живота старог човека, који пропада у жељама преварљивим и обуче се у новог сазданог по Богу, у праведности и светости (Еф. 4, 22, 24).

И сада при крштењу нехришћанског лица обично бива да оно, по својој и кумовој жељи, добија ново име. То име може да буде светачко, или народно. Светачка су имена јеврејског и латинског, или још више грчког порекла: Јаков, Јован, Симон; Виктор, Бенедикт, Флора; Никола, Димитрије, Стефан. Народна су посебна у сваком народу, као у нашем: Милован, Светислав, Растко.

Слично томе бива и при крштењу неправославног лица које је дотле припадало некој хришћанској секти у којој постоји крштење, али се оно, због дубоких јеретичких разлика према Православљу, немајући битних ознака, не признаје за право крштење. Ако пак члан оних хришћанских секти код којих се вршење чина крштења не разликује битно од православног, жели да пређе у Православље, крштење се над њим не врши, него се прима Светом Тајном Миропомазања.[1]

Примере промена имена, у важним приликама живота налазимо код многих народа у старини, па и код јеврејског. Тако Господ промени име патријарху Јакову и назва га Израиљ (Пост. 32, 28). Цар Давид даде име Једидија своме сину од Уријнице, који је доцније познат под именом Соломон. Позната је промена имена пророка Данила у Валтазар, и тројице младића: Ананија, Азарија и Мисаила у Седрах, Мисах и Авденаго у ропству вавилонском (Дан. 1, 6, 7). У Новом Завету Господ Исус Христос мења име Симону Јонином у Кифа, Петар (Мт. 16, 17). Такође је познато да је своје јеврејско име Савле, апостол Павле променио у ово латинско име, под којим је остао познат у Цркви. Исто је тако познат еванђелист Марко по овом латинском имену, уместо јеврејског Јован. Остали пак апостоли носе своја јеврејска имена.[2]

У прво време Цркве није се тражила обавезно промена имена, нити да та имена буду старозаветних праведника: Аврама, Мојсија, Исаије итд., него су остављана новообраћеним Јеврејима њихова јеврејска, као и Грцима грчка. Тек од III в. има података о мењању имена на крштењу.[3] У IV пак веку Свети Јован Златоуст истиче пример старозаветних праведника који су се, вели, трудили „да новорођенчади дају таква имена која упућују врлини, не само оне који ношаху то име, него уопште све друге, и генерацијама доцнијим буду поука у свакој мудрости“.[4] „Стога и ми“, саветује Свети Јован, „не треба да дајемо деци имена случајна, отаца, дедова ни прадедова, нити имена људи великашког рода, него светих људи који су светлели врлином и имали велику смелост према Богу“.[5]

Ове речи Светог Јована не треба узимати преуско, као неко правило, или канон, него у оном смислу у коме их је он схватио и упутио. Тежиште им је да дајући имена на крштењу не треба поступати лакомислено, чинити то по моди, или интересима овог света. С друге пак стране, знати да ни узимање имена и највећих светих не доноси користи само собом. Ако неко љуби Бога и слуша га, неупоредиво је боље, ма и не носио име Теофил (Богољуб), него да има то име а Бога не љуби, нити испуњава Његову вољу. О томе сам Свети Јован расуђује овако: „Уосталом, ни у сама ова имена не треба да се поуздавају нити родитељи, нити деца која та имена добијају, зато што никакву корист не доноси име без врлине. Него у задобијању врлине треба полагати наду на спасење. И не величати се именом, нити сродством са светим људима, ни ма чиме другим, него правотом својих дела. Боље рећи, не узносити се ни тим, него се пре тада смиравати и показивати уздржљивост кад успемо сабрати велико богатство врлина… Јер о томе и Христос говораше ученицима: Кад све учините, говорите да сте непотребне слуге (Лк. 17, 10). Тако Он њихове мисли смирива и убеђује да буду скромни и не узносе се добрим делима, него да знају да се највећа од свих врлина састоји у томе да стекне смиреност онај који има дела“.[6]

Настојати, дакле на томе да се новокрштеним дају обавезно календарска имена није оправдано. Кроз историју појединих хришћанских народа видимо да су на крштењу узимана и календарска и народна имена. Тако је и у нашем народу, али се током времена примећују особито бројна народна имена. Из наше далеке хришћанске прошлости, у мноштву имена што их наводи поп Дукљанин, види се да владари и велможе, а свакако и прост народ, у апсолутној већини носе народна имена: Будимир, Светомир, Војислав, Часлав, Бодин, а тако бива и доцније. Познато је да Немања и браћа му: Тихомир, Мирослав и Страцимир имају народна имена, као и синови им и унуци: Вукан, Растко, Владислав, Милутин, Душан.

Ту приврженост народним именима и по примању хришћанства у нашем народу, уочио је још К. Јиречек подвлачећи: „У том погледу Срби су до данас остали веома консервативни. Чак и пред крај средњег века нису ретка пуна старинска имена сложена од две речи… код властеле и сељака: Будимир, Борислав, Станислав итд. Жене властелинке носе такође народна имена: Милица, Мирослава, Радача. Тек од половине XIV в.“, вели Јиречек, „опажамо како код властеле, у унутрашњости Србије, хришћанска имена потискују стару националну номенклатуру“.[7] Док нпр. краљ Вукашин и брат му Угљеша, севастократор Бранко Младеновић, логотет Прибац имају народна имена, њихови синови носе календарска: Марко, Андреаш, Ђурађ, Лазар, Никола.[8]

Не само властела и народ, него и свештеници код нас, поготово сеоски, већином имају народна имена. Из једне повеље види се да 1434 г., од десет свештеника у Новом Брду, седморица носе народна, а само тројица црквена. У поговорима рукописних књига пак, примећује Јиречек, свештеници имају уз народна и календарска имена: презвитер Василије, а звани поп Драгољ; презвитер Ђорђе, звани поп Радослав. Само монашка имена и код нас редовно су календарска.[9]

Не сматрам да би се у овоме могло видети неко прелажење преко граница православног принципа, по коме сваки народ примивши хришћанство прима обавезу да њиме оплемени све стране свога народног бића и живота, чувајући при томе битне еванђелске и канонске прописе, једнако као и остали православни народи. У спољашњем доживљавању и изражавању тих прописа, он задржава свој језик, проширујући га новим појмовима и изразима; примљену црквену музику он пропушта кроз свој народни мелос; грађење храмова кроз своја уметничка достигнућа. Управо онако као што се племенита воћка не може пресадати непосредно у неку даљну земљу, него само накалемљена на тамошњу дивљаку, која онда на тај начин рађа добре плодове. Такав смисао има и Христова парабола о чокоту и лозама (Јов. 15, 5), као и слика калемљења на коју указује апостол Павле, помињући Христа као питому, а нас као дивљу маслину (Рим. 11, 17).

Не може се, дакле, подвести узимање доличних народних имена и по примању хришћанства под појам неког нездравог етнофилетизма, и затварања у уске националне границе, на штету осећања јединства и припадања „Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви“. Поготово што и поједина наша имена имају исто значење као и светачка, грчка: Божидар – Тхеодорос, Слободан – Елевтериос; Мирко (или Гојко) – Иринеос. Поред тога, из старине се у нашем народу не слави рођендан, или имендан (како бива код Грка и Руса), него Крсна Слава, која је прослављање Светог али није празник Светог заштитника појединца, као што је то рођендан или имендан, него шире заједнице, породице, или чак племена. Додуше и Слава је спомен рођења, али духовног, кад је породица крштењем постала хришћанска, постала „Мала црква“, како породицу назива Свети Јован Златоуст, у којој уједињени сада живе „у благочестивој вери упокојени“, прослављају своје рођење у Христу и свога Светог заштитника.

Према свему изложеном, сматрам да наша Црква не би имала ништа против тога, кад нпр. један неправославни Немац хоће да пређе у Православље, да задржи своје досадашње народно име: Фридрих, Готлиб Лудвиг, или пак, ако жели, да их замени са Стефан, Јован итд.

Но ако би неки муслиман наше крви хтео да прими православну веру, не би било разлога да задржи своје дотадашње име: Решид, Махмуд, Зијад итд., јер то нису народна муслиманска имена, него арапска (кад би прелазио у Православље неки Арапин, могао би да задржи на крштењу и та имена). Ако ли пак он има неко старозаветно име: Ибрахим, Јакуб, Јусуф, могао би да га задржи у нашем говорном облику: Аврам, Јаков, Јосиф. Арапско име Зијад, Зијадин, што значи „светло вере“ (ислама),[10] могао би заменити именом Зарија (Захарија, арапски Зекари), скраћено Зија, слично по изговору дотадашњем; или Светозар, ако би желео да му име буде слично дотадашњем по значењу. Разуме се да може узети и које друго календарско или наше народно, по споразуму са кумом.

Исто тако, ако неки наш човек некрштен жели да се крсти, може задржати своје дотадашње име, било оно календарско или уобичајено код нас народно. Променити би га требало само ако би дотадашње било недолично.

Но без обзира које ћe име добити на крштењу, у сваком случају обавезно је да се то лице, пре крштења поучи у основним истинама православне вере. Ово ће се најбоље постићи ако научи напамет Символ вере, на српском језику, и према њему основне догматске истине: О Богу једном по суштини и тројичном по лицима; о Господу Исусу Христу, Његовом оваплоћењу, страдању за нас и Васкрсењу; о крштењу и причешћу Телом и Крвљу Христовом, централном Тајном Православља, као и о другим Светим Тајнама; о стварању света и човека; о Цркви и Царству Небеском. Такође да научи бар молитве Оче наш и Богородице Дјево и моли се редовно. Врло је важно да навикне на свакодневно читање Светог Писма, особито Новог Завета, а што му буде нејасно да тражи објашњење од свештеника. Да стекне навику редовног доласка у цркву на заједничку молитву и у томе да не малакше, не угледајући се на рђаве, млаке вернике. Непосредно пред крштење, крштавани, чланови његове породице-хришћани, као и кум и свештеник који ћe га крстити, треба да посте бар два-три дана, уз интензивнију молитву, читање Светог Писма и бдење над својом душом.[11]

Новокрштени треба да цео свој живот промени духовно-морално на боље. Јер ако се не буде владао заиста хришћански и стицао врлине, како вели Свети Јован Златоуст, узалуд ћe му бити прелазак у Православље и промена имена. У стицању добрих навика треба да га подрже, својим речима и примером, како свештеник-пастир, тако и кум, јер је то превасходна дужност и једног и другог, а тако и осталих верника.

 

Гласник, октобар 1985.

 

НАПОМЕНЕ:

---

[1] Уп. Гласник 1982, стр. 159.

[2] Сличан разлог за промену имена постоји и при монашењу. Излажући чин пострижења у малу схиму, Г. Дебољскиј вели да се „пострижнику даје ново име у знак његовог вишег одрицања од света, и посвећења на посебно служење Богу“ (Попоченије Правосл. церкви о спасенији мира, С. Петербург 1894, 430). Једнако казује прот. К. Никољскиј: „Ново име даје се ономе који ступа у монашки чин, у знак да се он савршено одриче од света и потпуно посвећује на службу Богу“ (Пособије, С. Петербург 1900, 746), а по њему дословно проф. Л. Мирковић (Литургика, Београд 1967, II, 2, 167). До данас, новоизабрани папа мења своје досадашње име, као и енглески краљеви.

[3] Уп. др Л. Мирковић, н. д. 29.

[4] Творенија, в русском перев., С. Петербург 1892, 21. Беседа на Постање, Т. IV, 192. У том смислу, ваљда, треба разумети примедбу Св. Симеона Солунског: „Свако дете, као Исус Христос крштава се у своме имену. Не крштавају се сви (са именом) Јован и Марија, као што веле неки од најпростијих и незналица“ (О тајнама гл. 60, Мињ П. Г. 155, к. 209). Биће да су неки из речи Св. Јована Златоуста извели закључак да се при крштењу мушког детета треба казивати име Јована, највећег рођеног од жена, а при крштењу женског, име Св. Богородице, „часније од херувима“, да би их после називали неким другим именом које би им дали.

[5] Исто.

[6] Исто, 192-193.

[7] Историја Срба, Београд 1952, II, 254, 255.

[8] Исто, 255.

[9] Исто.

[10] Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, Сарајево 1966, 653.

[11] Уп. Гласник 1982, 97.