Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Може ли жена за време менструалног периода причешћивати се и посећивати храм?

 

ПИТАЊЕ: Може ли жена улазити у храм на молитву, целивати иконе и причестити се кад је „нечиста“ (у време менструалног периода)?

 

ОДГОВОР: Још у III веку постављено је слично питање Светом Дионисију, епископу александријском († 265 г.), и он је одговорио да жене у таквом стању, „ако су верне и побожне, неће се усудити нити да приступе Светој Трапези, нити да приме Тело и Крв Христову“, јер примајући Светињу треба да смо чисти и телом и душом. При том, он наводи пример крвоточне жене која се није усудила дотаћи тела Христовога, него само краја његове одеће (Мт. 9, 20-22). У даљем разлагању Свети Дионисије каже да молити се, ма у ком стању да се ко налази, увек је дозвољено.[1] Сто година, доцније, на питање: Може ли жена, „којој се деси обично женама“, причестити се, одговара Тимотеј, такође епископ александријски († 385 г.), и вели да не може док тај период не прође и она се не очисти.[2] Исто становиште заузима и Свети Јован Посник (VI век), одређујући и епитимију ако би се жена у таквом стању ипак „дохватила Св. Тајни“.[3]

Сва три ова одговора, казују у суштини једно исто, тј. да се жене у том стању не могу причешћивати. Речи Светог Дионисија да оне тада не могу „да приступе Светој Трапези“ у ствари значе то – причестити се, јер су Светој Трапези приступале само у том циљу.

Тако о овоме мисли и Преподобни Никодим Светогорац велећи: „Само се не дозвољава да се приближи Светињи над светињама, тј. да се причести Светиња онај који није чист душом и телом, какве су и жене у месечном (чишћењу)“.[4] Биће, наиме, да су у старо време, за причешће сви верни улазили у олтар пред Часну трапезу, па и жене, како вели Валсамон: „Изгледа да су у старини улазиле жене у олтар и причешћивале се са Свете Tрапезе“.[5] Слично казује и Матија Властар у својој Синтагми: „Но овакве (жене) сада, не само из олтара, у који је у давнини било дозвољено улазити, него и из храма, и места пред храмом избацују се“.[6]

У Старом Завету код Јевреја, жена „кад има време,[7] кад иде крв од тела њезина“, одвајала се од осталих, јер је сваки додир с њом, у то време, значио за њих култну, молитвену нечистоту (3 Мојс. 15, 19). Исто је бивало и за 40 дана по рођењу мушког, а 80 дана по рођењу женског детета (3 Мојс. 12, 2-5). И код других старих народа став према жени у том стању био је сличан.[8]

У Новом Завету на ту се ствар гледа друкчије. Никаква телесна нечистота не чини нас морално и молитвено нечистим. Створени од Бога, вели Свети Атанасије Велики, „ми немамо у себи ничега нечистога, него се само тада прљамо када чинимо грех који је гори од свакога смрада. А кад се без наше воље догоди какво природно истечење, ми морамо, по природној неопходности… трпети поред другог и ово“.[9]

Разумљиво да се особито код верних из јеврејства није могао старозаветни поглед на култну нечистоту жена лако и брзо превладати, поготво што су се јављала и крива учења разних јеретика, који су имали погрешан поглед на жену и све у вези с њом, брак, рађање итд. Тако стари хришћански спис, Апостолске Установе, полемише оштро против једног таквог гледишта према коме се од жене, у време менструације, удаљује Дух Свети а прилази нечисти дух, те она зато тада не треба ни да се моли, ни да се дотиче Светог Писма, ни да га чита, нити слуша кад се чита, итд. Изневши ово криво учење, у спису се даје овакво упутство женама: „Стога одврати се од празних речи, о жено, и сећај се увек Бога који те је створио, и моли му се, јер је твој и свију Господ. И учи Његове законе не обзирући се ништа на физичко чишћење…, ни порођај, ни побачај,[10] ни нечистоту телесну, јер су оваква обзирања проналасци глупих људи који немају ума. Јер нити сахрана човека, нити мртве кости, нити гроб, нити какво јело, нити ноћно истечење може испрљати људску душу, него само непобожност и безакоње према Богу, и према ближњем неправда, тј. отмица, велим, или насиље, или нешто против праведности према њему, прељуба и блуд“.[11] Биће да суочен са овим истим кривим учењем, у циљу очувања верних од њега, Свети Дионисије, у наведеном правилу, додаје да се жене, ма у каквом стању биле, могу молити.

Свакако на основу наведеног старозаветног гледишта на култну нечистоту жена у менструацији, као и одговора тројице епископа, доцније је дошло до гледишта да оне у том стању не треба да долазе у цркву на заједничку молитву, а такође за 40 дана после порођаја и побачаја.[12] Биће да је на овакав став утицала и могућност да се случајним истечењем крви храм не би учинио нечистим, те би га требало освештавати.[13] А вероватно и због задаха који изазивају материје чишћења распадањем. На питање: Због чега се не само у Старом Закону, него и по речима Отаца месечно прање жена сматра нечистотом – преподобни Никодим Агиорит наводи три разлога: 1. Због, схватања народа, јер сви људи сматрају нечистотом што се из тела, преко појединих органа избацује као некорисно или сувишно, као нпр. из уха, носа, плућа при кашљању итд. 2. Ово се назива нечистим, јер Бог преко телесног поучава о духовном, тј. моралном. Ако је нечисто телесно, које бива мимо воље човечије, толико су нечистији греси који се чине својом вољом. 3. „Бог назива нечистотом месечно прање жена (а то је уистину једини и главни разлог), да спречи мужеве да се не сједињују с њима кад имају месечно прање, као што каже Теодорит, једно због достојанства мужева и поштовања жена, као што вели Исидор (Пелусиот), и поштовања Закона и природе, према Филону, а најглавније и особито због старања о породу, деци“.[14]

Видели смо да су, по Властаревим речима, жене у старини долазиле у олтар на причешће у овом стању. Посредно то доказују и постављена питања Светом Дионисију и Тимотеју, тј. да су дотле оне (или бар неке од њих) долазиле у цркву и приступале Светом Причешћу. Но и кад је донета одлука да се тада не могу причешћивати, оне су долазиле у цркву на молитву, како износи познати канониста Валсамон (XII в.), велећи да су, особито у женским манастирима, жене у месечном течењу, долазиле цркви и пошто се нису могле причестити, стајале су у паперти и молиле се Богу.[15] Он је против тога њиховог доласка и стајања у паперти, те вели да не би требало да долазе уопште у круг цркве.[16] Овакво је гледиште заступао и Матија Властар, као што смо већ изнели. Исти став изражава 64. правило Номоканона при Великом Требнику. Од литургичких писаца, С. Булгаков вели да по црквеним правилима (не наводећи којим), „жена у периоду месечног или порођајног очишћења не треба да улази у храм и причешћује се“.[17] Његово гледиште понављају дословно прот. В. Николајевић и проф. др Л. Мирковић, позивајући се на 2. правило Светог Дионисија и 7. Тимотеја Александријскога.[18]

Сматрам да су ово појединачна мишљења Валсамона и наведених писаца, или мишљења њихових савременика о овој ствари, непотврђена од неког вишег ауторитета, васељенског или помесног сабора, те се не могу узети као став целе Православне цркве. Поготово кад знамо да је Црква дозвољавала, од најдубље старине да у паперти стоје и још некрштени (катихумени), као и поједини степени покајника, тј. оних хришћана који су после крштења, у гоњењима пали и одрекли се Христа, или учинили убиство, прељубу, или друге тешке грехе, „да би и они“ – како вели Свети Симеон Солунски – „слушањем и гледањем учествовали у божественом, устима и језиком исповедили веру и побожне речи певали“.[19]

Није могуће да би Црква строжије поступала према женама у афедрону, него према моралним преступницима, и не дозвољавала им да и оне слушањем и гледањем „учествују у божанственом“ исповедању вере и побожне речи певале. То би потврђивало и гледиште преподобног Никодима Агиорита који, с позивом чак на Валсамона, вели да жене и у то време могу да се моле „било насамо у свом дому, било у паперти храма, молећи Бога и тражећи помоћи и спасења од Њега“.[20]

Стога, држим да се из наведеног правила Светог Дионисија може сигурно закључити само да се жена у време менструације не може причестити. Додато упутство да се жене могу молити свагда, и у том и у другом стању, мислим да пре говори да им, у циљу молитве, не би било забрањено долазити у цркву. То утолико пре што он наводи пример крвоточне жене из Еванђеља, која је пришла Господу и дотакла се краја Његове одеће, али не и Његовог тела, што Светом Дионисију служи за доказ да се у афедрону не могу причестити. Још одређеније ово би се могло закључити из казивања поменутог старохришћанског списа, Апостолских Установа, у коме се такође износи пример крвоточне жене и подвлачи да Спаситељ на тај њен поступак „није се онерасположио, нити је пак окривио, него напротив исцелио, рекавши: Вера твоја спасе те.“[21] Овај Спаситељев поступак казује нам јасно да „телесно чишћење није одвратно Богу који га је дао да бива женама у периоду од 30 дана, према телесном саставу, те по снази непокретне постају, и обично седе у кући“. У закључку спис се обраћа мужевима наређујући: „И женама, при телесном чишћењу, мужеви да не прилазе, бринући се за пород. Јер Закон нареди: Жени, вели, кад је у афедрону не прилази, нити са труднима општи. Јер то се не чини ради рођења детета, него због уживања. А недолично је да љубитељ Бога буде љубитељ уживања“.[22]

Несумњиво је Светом Дионисију и Апостолским Установама руководство за став у овом питању био еванђелски догађај и однос Господњи према крвоточној жени, па то треба да буде и нама. Пошто је крвоточна жена по Мојсијевом Закону такође била нечиста, те се није смела дотицати никога (3 Мојс. 15, 25), у поступку Спаситељевом према њој за нас је од особитог значаја: 1. Што се жена није дотакла тела Христовог, него краја Његове хаљине; 2. Она то није учинила негде насамо, него у мноштву народа скупљеног око Њега; 3. Иако је она по Закону била нечиста, Господ је због њеног поступка није одагнао од Себе, нити из друштва, него њену веру похвалио и исцелио је.

У тумачењу овог догађаја код појединих Светих Отаца и црквених писаца види се овај исти став. Према Оригену, Господ је исцелио крвоточиву „и да покаже да нико који има болест без своје кривице није нечист пред Богом, призива је да би Закон праобраза превео у духовно гледање. Назива је кћерју, јер је (то) постала вером. Стога и би исцељена јер чу: Вера твоја спасе те“.[23] По Светом Јовану Златоусту крвоточна није пришла Христу са смелошћу „зато што се стидела своје болести и сматрала себе нечистом. Ако се жена у време месечног очишћења сматрала нечистом, утолико пре могла је себе сматрати таквом она која је страдала од такве болести. Ова је болест по Закону сматрана врло нечистом“.[24] У даљем излагању, на питање: Зашто Христос открива њено исцељење мноштву? Свети Јован износи ове разлоге: „Прво, Он је ослобађа од страха, да притискана савешћу да је украла дар, не би водила живот у мучењу. Друго, исправља је, јер је сматрала да је (остала) непримећена. Треће, открива свима њену веру да би јој и други подражавали. Још да покаже да је то што Он зна све, тако велико чудо као и зауставити течење крви“.[25] Дакле, не обличава је као нечисту, него умирује и њену веру истиче као пример, што подвлачи и Зигабен велећи: „Не бој се ни Мене ни Закона, јер си се дотакла због вере, а не због презирања (Закона)“.[26]

У духу изнетог еванђелског и канонског схватања, сматрам, дакле, да месечно прање жене не чини је ритуално, молитвено нечистом. Та нечистота је само физичка, телесна, као и лучење из других органа. Ван тога процеса, жена, а тако и остали, свакако треба да се труди да чистог тела долази на заједничку молитву, поготово на причешће.[27] Но, још више да се труди око чистоте душе, украшавања „унутрашњег човека срца с нераспадљивим (накитом) кроткога и мирнога духа, јер је то пред Богом драгоцено“ (1 Пет. 3, 4).

Осим тога, како савремена хигијенска средства могу ефикасно спречити да се случајним истечењем крви храм не учини нечистим, као и ублажити задах који истицањем крви настаје, сматрам да и са те стране нема сметње да жена за време месечног прања, уз потребну обазривост и предузете хигијенске мере може долазити у цркву, целивати иконе, примити нафору и освећену водицу, као и учествовати у појању. Причестити се у том стању, или некрштена крстити се, не би могла. Но, у смртној болести може се и причестити и крстити. После порођаја, у погледу потреба молитава за долазак у цркву и уцрковљења детета треба се и даље држати прописа Требника.

 

Гласник, новембар 1983.

 

НАПОМЕНЕ:

---

[1] Кан. 2. Милаш, Правила Прав. цркве с тумачењима, Н. Сад 1895, Т. II, 306; Пидалион, изд. Астир, Атина 1970, 547.

[2] Кан. 7. Милаш, н. д., Т. II, 445; Пидалион, н. д. 669.

[3] Кан. 28. Милаш, н. д., 511, 512.

[4] Пидалион, н. д., 549. Скабаланович наводи да се у старом хришћанском спису Тестаментум Домини … није дозвољавало црквеним удовицама у периоду очишћења „приступати олтару“ (Толковиј Типикон, Кијев 1910, Т. I, 94).

[5] Атинска Синтагма, Атина 1854, Т. IV, 9.

[6] Исто, 8. VI, 106. Уп. Гласник СПЦ 1979 г., стр. 46.

[7] У грч. тексту „ен афедро“, израз који значи „одвајање ових од седења са осталима“ (Валсамон н. д., 8. IV, 8).

[8] Уп. Чајкановић, Мит и религија у Срба, Београд 1973, 67.

[9] Писмо Амуну монаху, Милаш, н. д., Т. II, 329.

[10] Разуме се, овде је реч о нехотичном побачају детета.

[11] Књ. VI, гл. XXXVII, изд. Вивлиотхики Еллинон патерон… Атина 1955, Т. II, 113, 114.

[12] Што је ушло и у литургичке књиге и изазвало посебно молитвословље: Молитва жење родилницје о 40 днех. Но и ту је реч о чистоти за причешће: Рабу Твоју… очисти от всјакаго грјеха и от всјакија скверни… да неосуждено сподобитсја причаститисја свјатих Твојих тајин (Прва молитва). Омиј јеја скверну тјелеснују и душевнују… творјај ју достојну и причашченија честнаго тјела и крове Твојеја (Молитва друга).

[13] Уп. Чин отверзенија и очишченија церкве идјеже… кровију человјеческоју… окропитсја; Л. Мирковић, Литургика Београд 1967, II, 2, стр. 227; Учитељноје извјестије: Вешчи пред служенијем…

[14] Пидалион, н. д., 548.

[15] Ис та гинекиа ке малон монастириа адеос тиавтас истаменас гинекас ис тус пронаус.

[16] Н. д., Т. IV, 8.

[17] Настољнаја књига, Харков 1900, 1057.

[18] Практични свештеник, Земун 1910, II, 26; Литургика, н. д. II, 2, 72.

[19] Мињ, П. Г. Т. 155, к. 357.

[20] Пидалион, н. д. 549.

[21] Н. д. 115.

[22] Исто.

[23] Одломци изд. Вивлиотхики Еллинон патерон, Атина 1958, Т. XII, 286.

[24] Творенија… в руском переводје., С. Петрбург 1901, Т. VII, 340.

[25] Исто, 341.

[26] П. Трембелас, Ипомнима ис то ката Лукан евангелион, Атина 1952, 267.

[27] Ту потребу чистоте тела и душе на Св. Литургији напомиње нам прање руке свештеника пред почетак проскомидије, а епископа после облачења, и особито на Херувимској песми, на царским дверима. Св. Кирило Јерусалимски о томе каже да бива „не ради прања телесне нечистоте. Није то. Јер ми с телесном нечистотом не улазимо у храм. Него умивање руку треба да буде символ да себе чистимо од свих грехова и безакоња“ (V мистагошка катихеза, изд. Вивлиотхики Еллинон патерон, Атина 1969, т. 39, стр. 258).