НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Особито поштовање дванаест петака у нашем народу

 

ПИТАЊЕ: У неким нашим крајевима, међу побожним верним у особитом су поштовању 12 петака пред поједине празнике, на њих се не ради, строго пости, итд. У богословији није било речи о овим петцима, нити сам шта нашао у коме уџбенику. Зато молим за објашњење: Какав значај имају ови петци и какав став треба заузети према њиховом држању?

 

ОДГОВОР: Најстарији помен о држању поста средом, кад је Господ издан, и петком, кад је разапет и умро, налазимо у „Учењу дванаесторице апостола“, старом хришћанском спису из II века, у коме се вели да хришћани не треба да посте заједно са Јудејима, „јер посте понедељком и четвртком, а ви постите“ – наређује се ту – „средом и петком“.[1] Наредбу о посту у те дане за свештенство свих чинова и за све верне, Црква је изложила у 69. канону Светих апостола.[2] Пост у ове дане остао је обавезан кроз сву историју Цркве до данас. Његову важност утврђује и строгост епитимија одређених за оне који би га прекршили. Те су епитимије оне исте које се налажу за најтеже грехе: убиство, блуд, кривоклетство и др., тј. свргнуће за свештенство и одлучивање за верне.[3] Али сем Великог петка, посебно истицање других петака у години, ни по значају ни по строгости поста, не налазимо ни код Отаца, ни у канонским прописима.[4]

Но, ако нема помена о овим петцима у канонским прописима Православне цркве, краће или опширније вести о њима налазимо у појединим нашим старим рукописима. Тако у Пећкој Крмчији из 1615. г., иза допунског чланка о осуди Несторија, налази се додатак о 12 петака у коме се вели: „А ово су дани св. петака како их Господ даде Петру и Павлу да их празнују: Не јести поврћа куваног, ни печеног, ни вина пити, ни оскврнути се блудом, ни чим другим, него хлеб једи и воду једанпут на дан са страхом и трепетом…“ На крају се вели: „И ако ко буде држао ове петке, неће видети душу своју у муци, него ћe бити помилован у векове векова“.[5]

Beћ почетак овог казивања, да је сам Бог дао заповест о држању 12 петака апостолима Петру и Павлу, а преко њих свима верним побуђује у нама неповерење у његову тачност, пошто се та наредба, као што рекосмо, у канонској и отачкој књижевности не помиње ниједном речју. Ту сумњу поготово појачава тврдња да је држање ових петака од толике важности да без ичега другог осигурава свакоме спасење. Неповерење ће још више порасти кад у неким рукописима наиђемо на опширно излагање о библијским и другим догађајима који су се наводно десили у те петке, о чему такође нема помена ни код Отаца, ни у канонима. Док се у Пећкој Крмчији излаже само кад ови петци долазе, у једној рукописној књижици манастира Милешеве, коју сам некад прелистао, помиње се укратко да су у један од њих Адам и Ева изгнани из раја, у други Каин убио Авеља, у трећи пропао Содом и Гомор итд. Исто овако укратко излаже се о томе у српском рукопису из XV в. који је издао Н. Тихонравов.[6]

У неким пак другим рукописима налазе се много опширнија казивања о тим догађајима који су се наводно збили у те петке, што их издваја изнад свију осталих и ставља на исти ниво са Великим петком.[7] Поред тога, у тим текстовима се излаже невероватан начин на који се дошло до сазнања о овим петцима. Колико ми је познато, објављено је седам таквих рукописа, пет српских[8] и два руска.[9]

Казивање о овим петцима изложићемо овде према дубровачком рукопису из 1520. г. који је издао В. Јагић, јер је он краћи од других, а садржи све битно за наша обавештења. Где буде потребно, указаћемо на разлике из других рукописа:

„Повест (Сказаније) о 12 петака које заповеди Господ блаженом Петру и Павлу да сачувају ових 12 петака.

Живљаху у једном граду хришћани, а у другом граду Жидови (Јевреји),[10] и имађаху велике препирке међу собом о вери. Жидови рекоше хришћанима: Не можемо овако остати и имати рђав живот међу собом. Идите и изаберите учена философа,[11] а ми ћемо другога, да се њих двојица препиру о вери. Ако победи наш философ вашега, и буде боља наша вера, да се ви крстите у нашу веру; ако ли победи ваш философ нашега, и буде боља ваша вера, да се ми крстимо у вашу веру.[12]

И нађоше хришћани учена мужа по имену Елевтерија,[13] а Жидови нађоше учена мужа по имену Тарасија. А Тарасије Жидовин беше повео сина свога, младо момче, Малеха. И седоше у једну собу,[14] и узеше књиге од дубоке науке,[15] и препираху се три дана и три ноћи, ни једући ни пијући. И поможе Свевидац Исус Христос (у тексту: Господин Исукрст) Елевтерију хришћанину и победи Елевтерије Тарасија. И рече Тарасије:[16] Победио си ме, и заиста је боља ваша вера него наша.[17] Али си смућен[18] о 12 петака што су на потребу душама вашим.[19] То рекавши, побеже напоље из собе, јер није могао остати због жалости у срцу.

И оста син његов Малех у соби. И поче га питати Елевтерије: Да ли ти шта знаш о 12 петака које помену твој отац? И рече Малех: Знам, али међу нама Жидовима постоји заклетва да о томе не говоримо хришћанима. Но душа моја много воли вашу веру и испричаћу ти. Беху ухватили наши Жидови једног од апостола ваше вере и нађоше у њега један мали свитак у коме беше изнето о 12 знаменитих петака, и кад они прочиташе свитак, бацише га у огањ, а онога апостола уморише љутом смрћу. И поче Малех излагати петке по реду: Први петак месеца марта.[20] У први петак који је у марту месецу, у њ’ преступи Адам заповест Божју и би изгнан из раја у трећи час дана.[21] Други петак пред Благовестима Свете Богородице, у њ’ уби Каин брата Авеља. Овај би први мртвац на земљи. (То би) у трећи час дана. Трећи петак жртвени;[22] у њ’ би распет Исус Христос, јер тражаше душе изгубљене и дух испусти у девети час дана. Четврти петак месеца априла пред Марковим даном,[23] у њ’ освојише Агарјани многе земље и поља у девети час ноћи.[24] Пети петак пред Духове,[25] у њ’ освоји нечастиви цар Навуходоносор Јерусалим и обогати Вавилон, у време Јеремије пророка, и оста Јерусалим пуст 60 година.[26] Шести (петак) месеца јуна пред Петров дан. У њ’ посла Господ на земљу[27] 10 казни и велику невољу, и претвори реке у крв у пети[28] час дана. Седми петак месеца августа пред Престављење[29] Свете Богородице Марије. У њ’ излетеше Измаилћани у галијама по мору, као птице крилатице и освојише многе стране, и изађоше на све земље заповешћу Божјом.[30] Осми петак такође месеца августа пред Усековањем главе Јованове (у тексту Иванове). У њ’ одсече нечастиви Ирод цар главу Јовану Крститељу у десети час дана.[31] Девети петак пред Ваздвиженије Светог и Часног и Животворног Крста. У њ’ би потопљен Содом и Гомор и Савит и 14 народа.[32] Десети петак по Ваздвиженију Часног Крста.[33] У њ’ раздели Господ Црвено море и преведе Израиља као по сухом, а фараона (у тексту „параона“) цара потопи и сву његову војску. Једанаести петак месеца новембра, пред Андрејевим даном би знамење Јеремије пророка, би узет анђелом и постављен међу двема горама до другог доласка Исуса Христа.[34] Дванаести петак месеца децембра по Рођењу Исуса Христа. У њ’ поби нечастиви цар Ирод 7000 младенаца.[35] И тада би убијен пророк Захарија међу црквом и међу олтарем.[36]

И када дође Тарасије Жидовин и рече Елевтерију: Не знаш о 12 петака, а у другом си ме победио, – поче Елевтерије казивати. А кад он чу да их Елевтерије зна, тада рече: За Божју истину, то ти је испричао син мој Малех! Па узе нож и закла сина свога. И кад виде да је пролио крв праву (неповину крв), тада сам себе убоде. И беху оба мртва. Амин.“[37]

Изложени текст јасно казује да држање ових петака није црквеног порекла, него је из апокрифне књижевности ушло у народ. Или је на ове петке пренето празновање првих дана сваког месеца, које су држали како незнабошци тако и Јевреји,[38] да би измолили и осигурали срећу током сваког месеца преко године. Тако се дошло да их је свега дванаест. Апокрифно казивање о њима у том случају би настало накнадно, у циљу њиховог оправдања и прибављања признања и од стране Цркве. Од ових 12 петака, издвајана су четири, којима почињу поједина годишња доба (првовремени, двовремени, тровремени, четворовремени), пред које је требало постити и понедељак и среду, и онда се причестити.

Биће да је поштовање младих петака (и младих недеља), које је у нашем народу остало до данас, настало на исти начин и да је учење „о дванаест великих петака“ само варијанта овог поштовања.[39]

У сваком случају, и једно и друго поштовање петака није црквеног порекла, те је јасан став који према њима треба да има православни свештеник. Али из пастирских обзира, према вернима који их држе, свештеник треба да поступа обазриво. Ако заузме строг став и буде захтевао да одмах прекину с њиховим држањем, може учинити више штете него користи. Видео сам, наиме, да верни који држе ове петке пре ће, „Бога молећи“, прекршити празновање недеље, или Благовести, него тих петака.[40] Буде ли пастир наједанпут почео говорити да учење о овим петцима не потиче од православне, него од јеретичке стране, може се десити да се верник поколеба и напусти држање ових петака, а да црквено учење не прихвати, јер на њега није навикао, и тако остане без ичега. Зато, кажем, треба поступити с расуђивањем, схвативши наше историјске тешкоће које су довеле до нецрквених схватања, и онда пастирски обазриво ухватити везу између онога што јесте са оним што треба да буде, премостивши тако јаз који између њих постоји. Паралелно излагати како значај недеље и празника, као и постова које је Црква одредила, тако и погрешност ванцрквеног, лажног учења које је довело до држања „дванаест великих петака“. Утврђивати верне у истини да је црквено учење свагда боље и тачније од ванцрквеног, јер Црква мисли Богочовеком Христом, Који је њена непогрешна Глава, док је мишљење појединаца, или било које секте ван Цркве, вазда у опасности од лутања, застрањивања и погрешака. Кад верни схвати и усвоји истину да је Црква „стуб и тврђава истине“ (1 Тим. 3, 15), лако ћe пренети поштовање са погрешног на исправно и тачно. То, разуме се, неће доћи само од себе. Ми свештеници, као сарадници и помоћници Божји, морамо радити „на Божјој њиви. Божјој грађевини“ (1 Кор. 3, 9).

 

Гласник, септембар 1980.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Вивлиотхики Еллинон патерон, изд. Апост. диакониа, Атина 1955, Т. 2, 217, 218.

[2] Н. Милаш, Правила Прав. цркве с тумачењима, Н. Сад 1895, I, 141; Пидалион, изд. Астир, Атина 1970, 91.

[3] Уп. Гласник 1976., бр. 1, стр. 17.

[4] То што се у петак пред Божић и Богојављење кад ови празници падну у недељу или понедељак, као и у сирну среду и петак не врши Литургија, није од значаја за наведено питање, поготово што је у ова последња три дана одређено да се не пости.

[5] Фотоснимци у др С. Тројицки, Како треба издати Светосавску Крмчију, Споменик САН, Београд 1952., снимак 17. и 18.

[6] Памјатники отреченној руској Литургији, С. Петербург 1863., стр. 335, 336. Даље ћемо га наводити укратко под Т. 3.

[7] Они се тако и називају: Начело 12 петком великом (Т. 3, стр. 335); Сказаније о дванадесјатих пјатцјех великих (у тексту који је штампао еп. ужички Јоаникије, Беседе, Београд 1868., стр. 299-301. Кратко ћемо га наводити под Ј); „О обрјетенији 12 пјатков великих“, рукоп. који је издао М. Ђ. Милићевић, Живот Срба сељака, Београд 1894., стр. 113. Наводићемо га укратко под М.

[8] Најстарији је из XIV в., писан на пергаменту, а припадао је Народ. библиотеци у Београду. Објавио га је Ст. Новаковић у Старинама Југосл. академије знаности и умјетности у Загребу 1872. г. у чланку: Дванаест петака (стр. 24-28). Кратко ћемо га наводити под Н. Други је објавио Ватрослав Jaгић у Прилозима к хисторији књижевности народа хрватскога и српскога, Загреб 1868 г., на стр. 55-57. Овај рукопис је писан босанским типом ћирилице у Дубровнику 1520. г. Tpeћи је навео М. Ђ. Милићевић у поменутом свом делу, Четврти је издао Јоаникије, еп. ужички, као што поменусмо. Убројили смо га у српске, иако је на црквенословенском језику, с претпоставком да је из наших крајева, мада еп. Јоаникије није о њему дао никакве податке. Пети је, као што раније рекосмо, из XV в., а издао га је Н. Тихонравов.

[9] Полууставни рукопис XV в. и други из XVI в., које је издао Н. Тихонравов заједно са српским рукописом, у поменутом раду на стр. 324-335. Кратко ћемо их наводити под Т1 и Т2.

[10] По другим рукописима, хришћани и Јевреји живе у истом граду, који је по Ј. М. Драч; по Н. град је такође Драч, а народ Фрузи; у Т1 „град велики Шептаил зовемиј“, а земља Лаура; у Т2 у истој земљи Лаура „град великих Випитан“. Према Ј. догађај се збио у време цара Корнилија (стр. 299).

[11] У тексту „књижна пилусопа“; у Tl, Т2 , ТЗ, М и Ј „философа“.

[12] У Н. „ако ли се не крстимо, да подлегнемо великој казни“.

[13] Тако и у Ј.; у Т1 Елевферија; Т2 Елферја; у М. Јелевтерија.

[14] У тексту „у један храм“, но даље правилније „у храмини“ = соби.

[15] У тексту „књиге од дубине“.

[16] У Н. „са гневом и горчином у срцу“; у Ј. „мучим горестију“.

[17] У Н. „наша је вера стена, јер се нашем Законодавцу Мојсију на гори јави стена, а вама се показа истина: од Марије се роди Христос кога праоци објавише“. У Т1 „на горје Синајстјеј Мојсеју стјен јависја, а вам показасја истина“. Према Јевр. 8, 5; 10, 1 и Јов. 1, 17, свакако треба „сјен“ уместо „стјен“ или „стена“.

[18] У Н. „не знаш“; у Ј. „скажи мње ашче вјеси“.

[19] У Т2 изнета је ова препирка опширно. Елевтерије разлаже догмат о Св. Тројици, а Тарасије му поставља загонетке: О грозду купине, о кедру ливанском, о двема послатим женама, од којих je једна „румена лицем, очи черни јако и чернилом наволочени. Другој же бје лице углажено.“; о великом граду у коме је мали, а у овоме мудар сиромах који спасе град кад га силан цар опколи и хтеде освојити. Елевтерије протумачи: грозд је Христос; гора синајска – Богородица, а купина утроба Дјеве у коју се усели огањ – Реч Божја; кедар је права вера нових људи; две послате жене: румена је Стари закон, а бела новозаветни; велики град је сав свет, а мали Црква; силни цар који хтеде заузети град је ђаво; муж сиромашан а мудар, који спасава град је Спасистељ света.

[20] Набрајање петака, овде, такође у Tl, Т2, ТЗ, М. и Ј. као у Пећкој Крмчији, почиње од 1. марта, месеца којим је почињала нова година по римском државном календару. (Уп. Јевсевије Поповић, Oпћа црквена историја, с немачког превео др Мојсије Стојков, Ср. Карловци 1912., I, 7, 11.) На основу тога могли бисмо закључити да је овај апокриф настао на Западу, на што нас упућују и речи увода у Н., Tl, Т2 и Ј.: „В западњеј страње“, као и навођење града Драча (у Н., М. и Ј.), или бар да су ови рукописи преписани у западним крајевима.

[21] У Н. „шести час“, што је према Еванђељима (Матејевом, Лукином и Јовановом), као и тропару шестог часа правилније.

[22] У Н. „страстни“, ТЗ „велики“.

[23] У Tl, Т2, ТЗ и Ј. пред Вазнесењем Христовим.

[24] У Ј. „потопи Господ Содому и Гомору“.

[25] У тексту: Петикости; у Н. Пентикостију; у ТЗ „пред русалми“. У нашем народу се понегде „. . седмица од Тројица до Петрових поклада зове Русална недеља…“ (М. Ђ. Милићевић, н. д. 126); у Ј. „пред Пјатдесјатницу“.

[26] У Ј. „пљениша Криди Агарјане и изгнаша их в 5 час ношчи“. Можда се односи на изгнање Арапа са Крита 971. г., кад га Никифор Фока заузео. Под Византијом је Крит остао све до Четвртог крсташког рата, кад су га заузели крсташи (Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1965, Т. 7, к. 970). Према Т1 и Т2, заузеће Јерусалима је у шести петак, пред месопустом. Тада одведоше Халдејци Јевреје на реку вавилонску и тражише да им певају песме сионске, али они одбише да их певају у земљи туђој. Даље се вели: „Због тога Латињани певају Алилуја, а ми (уместо „а ми“, у Т1 „ни“) Слава Оцу и Сину недељом пре нашег месопуста“ (стр. 326). Слично се вели у Н., али је испуштена реч Латињани, те је нејасно: „Сего ради не појут Алилуја ни Слава Оцу и Сину и Светому Духу“ (стр. 27). Биће да ова два руска рукописа имају у виду обичај Латинске цркве у којој се Алилуја не пева уз пост, како бива код православних. На Западу је употребу овог узгласа увео папа Дамас у IV в. и првобитно се певао само на Пасху. У VI в. папа Григорије Велики одобрио је да се пева и на остале празнике. Доцније се употребљава и у другим приликама, али се од XI в. искључује из службе за мртве, из периода поста и припремних седмица за пост, те као ознака радости остаје припадност пасхалне и празничне службе.
У Православној цркви ово славословље има смисао захвалности Господу, те се употребљава преко целе године, и на свима богослужењима, не искључујући ни пост, ни службе мртвих (уп. М. Скабаланович, Толковиј Типикон, Кијев 1915, III. 25; ЈЈ. 211; Л. Мирковић, Литургика, Београд 1965, I, 201; Лексикон иконографије, литургике и символике западног кршћанства, Загреб 1979, 109).
Ваљда под утицајем схватања да се због свог радосног карактера у Западој цркви не употребљава уз пост и службе за мртве, неки су износили мишљење да у Православној цркви узглас Алилуја има карактер жалости (Антониадис, Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Т 2, к. 199), што је, без сумње, неодрживо.

Према Ј., заузеће Јерусалима је у седми петак, пред Преображење.

[27] У Н. „јегипатскују рукоју Мојсеовоју и Ароњеју, и падоше на њих мухе и гусенице“.

[28] И у Ј. пети, у Н. шести.

[29] У тексту: „пријед престављенијем“.

[30] У Ј. ово је било у осми петак, пред Успеније Св. Богородице. Биће да ово казивање има у виду налете Арапа, особито оних из северозападне Арабије Сарацена, који су у VIII и IX в. заузели многа острва у Егејском мору, Крит 826. г., Сицилију 827. г., Малту 870. г., а још раније под њих су пали Кипар, Египат, Северна Африка и Шпанија (уп. Тхрискевтики ке итхики епкиклопедиа, Атина 1965, Т. 7, к. 1129; Енциклопедија, изд. Вук Караџић Београд 1969, стр. 103).

[31] По Ј., ово је било у девети петак.

[32] У Н. Јевганит и Савит и народ 14 градова бише попаљени у први час ноћу; у ТЗ „по Воздвиженију“. По том рукопису тада се десио пролазак Јевреја кроз Црвено море, а у четврти петак је пропаст Содома и Гоморе, као и по Ј.

[33] У Ј. и Пећкој Крмчији један петак је пред Преображењем, а један пред Крстовданом, а не један пре а други одмах по Крстовдану.

[34] Текст је нејасан, те по њему изгледа да је анђео пренео пророка Јеремију међу две горе. Из других потпунијих видимо да је реч о Ковчегу завета Господњег. У Н. ово место гласи: „У који знаменова пророк Јеремија Кивот светиње Господње и би узет анђелом и однесен (у Ј. „на небо до втораго пришествија“) међу две горе, у 5. час дана. И покри облак огњен до другог доласка Христова“ (стр. 27). Реч је, дакле, о Ковчегу завета који је био у скинији Мојсијевој, а затим у храму Соломоновом до заузећа Јерусалима од Вавилонаца. Шта је било са Ковчегом при том заузећу 587. г. пре Христа, из вести у Св. Писму се не може закључити. Међу храмовним утварима које се набрајају као плен однет из храма од завојевача, Ковчег се не помиње (Јер. 52, 17-23; 2 Цар. 25, 13-17). У једном Јеремијином пророштву за Ковчег се вели: „И кад се умножите и народите у земљи, онда се, вели Господ, неће више говорити: Ковчег завјета Господњега; нити ћe им долазити на ум, нити ће га помињати, нити ћe ходити к њему, нити ће га више оправљати“ (3, 16), али се из њега не може ништа закључити о судбини Ковчега. Помен Ковчега налази се и у Апокалипсису Св. Јована: „И отвори се храм Божији на небу и показа се Ковчег завета Његова у храму Његовом“ (11, 19).

У јеврејском народу утврдило се веровање да је у време разорења Јерусалима прор. Јеремија, по Божјем наређењу, сакрио Ковчег у некој пећини, где треба да остане невидљив до краја света. У Светињи над светињама храма Зоровавељевог, на месту где је стајао Ковчег и златни херувими, био је само један прости камен: „Указујући на тај камен, свештеници су говорили: Тамо под стеном, дубоко у земљи има пећина, а у пећини стоји сакривен од људских погледа Ковчег завета“ (А. А. Олесницкиј, Ветхозаветниј храм в Иерусалимје, С. Петербург 1889, 389). Према томе веровању, Ковчег завета је и даље присутан невидљиво усред народа, стога, дакле, није било потребе да се прави и поставља у обновљеном храму неки други.

[35] У Ј. нема броја побијених.

[36] У Ј. у 11. час дана. У Н. у 5. час дана. Даље овај рукопис вели: “Овај петак је четворовремени, због тога треба хришћанин да пости среду, понедељак и петак и причести се пред Аврамовим даном“ (стр. 26). Шта се подразумева под изразом „Аврамов дан“, тешко је рећи. У Православној цркви патријарх Аврам се помиње под 9. октобром. Служба му се чини са осталим праоцима у Недељу праотаца. Код Копта и Абисинаца посвећен му је 28. дан сваког месеца (Скабаланович, н. д. I, 362). Најпре ћe бити да је овај петак стављан пре Божића, управо пре Недеље праотаца, те се под Аврамовим даном подразумева Недеља праотаца. У стихирама се поред Адама, Еноха, Ноја и других старозаветних праведника, особито помиње Аврам, са Исаком и Јаковом. У неколиким стихирама службе у ту недељу, на челу помињања праотаца, налази се не Адам него Аврам са Исаком и Јаковом.

У Минологију пак цара Василија, с краја X и почетка XI века: Недеља међу 16. и 17. децембром натписана је „У дан Господњи (недељни), кад бива помен Аврама, Исака и Јакова“ (Е. Голубинскаго, Историа канонизации свјатих в руској церкви, Москва 1903, стр. 14).

Како се за петак по Воздвиженију вели да је „тројевремени“, за петак пред Духове „двојевремени“, а за први петак месеца марта да је „првовремени“ и за сва четири вели: „Због тога наређује хришћанину да пости“ (у Ј. стоји: „Сија сут дванадесјат пјато; в њихже христијаном јако четверовременим постити“), сматрам да ови изрази означавају четири годишња доба која треба освештати постом, а затим причестити се.

Пост у ове петке је строг, једе се једанпут на дан, суха хлеба (у тексту „круха“) и воде, а не јести смока, ни соли ни вина (У Пећкој Крмчији, видели смо, стоји да тада не треба јести кување, ни вино пити „ни оскврнити се блудом“. Наредба је неодређена, јер би могло изгледати да је иначе, ван тих петака блуд дозвољен. Из казивања у Н. излази да је реч о телесном уздржавању у браку: „От плтскије похоти храни се“. – Од телесне похоте чувај се. Јер ако се што зачне у ове дане, или дете, или шта друго, кад се роди биће нездраво, или бесно, или хромо, или слепо, или с којом другом бољком“. Стр. 27, 29). Овако стоји и у Т1 и Т2.

[37] У Ј. ових 12 петака и време у које падају наводе се на крају, по опису Тарасијеве и Малехове смрти, уз напомену: Аз же Елевтерије, увједав сија от Жидовина, не сокрију в сердцје својем, но објављују всјем православним христијаном.

[38] Уп. Н. Милаш, н. д. I, 551; Л. Мирковић, н. д. II, 2, 155.

[39] Било да су наши преци, као и други незнабожачки народи, празновали први дан сваког месеца, било да су се с тим празновањем упознали по доласку на Балкан, по примању хришћанства незнабожачко празновање новомесечија биће да су пренели на први петак у месецу (млади петак, млада недеља). У другој етапи, да би се сасвим избрисала веза са месецом, ти су петци везани за поједине хришћанске празнике. Најзад су овим данима приписане успомене из старозаветне и новозаветне историје и измишљан фантастичан начин откривања њиховог значаја.

У Западној цркви, млади петци су посвећени срцу Исусовом (уп. др Јероним Шетка, Хрватска кршћанска терминологија, Сплит 1976, 206).

[40] Тако се поступало и раније, понекад у толикој мери да је Црква морала прибегавати строгим мерама да би народ исправљала. Сабор Карловачке митрополије 1730. г. донео је одлуку „да се строго казне они који светкују петак, а раде у недељу“ (др Д. Поповић, Срби у Војводини, Н. Сад 1959, 388). Д. Поповић се домишља: „Као да је у то доба у нашем народу била нека секта…“ против које би ова наредба Сабора била упућена. Најпре ће, међутим, бити да је ту реч о држању ових 12 петака.

 

Кључне речи:

5 коментар(а)

  1. Али овде у тексту свети Оци кратко и јасно кажу да ван Цркве нема спасења и у томе се слажу. Док новији „богослови“ нешто филозофирају и више збуњују него што излажу истину. Ја не читам дела људи који Црква није канонизовала и испред чијег имена не стоји „свети“.

  2. Јелена

    Где могу да купим прво издање ове књиге из 1998.?! То оргинално издање настало је у времену живота и рада Патријарха Павла, који сигурно не би благословио нешто што није светоотачко учење. Остала издања су како и сами кажу „измењена и допуњена“.

    • Библиотекар

      Драга сестро, патријарх Павле није састављао ове књиге, него је благословио да чланке које је годинама објављивао неко други распореди и сложи у 3 књиге. Измењена и допуњена издања су обично прештампана оригинална издања са минималним техничким изменама. Сигурно се нико не би усудио да у новом издању мења патријархове оригиналне текстове.

      • Па ето, ми обичан народ скоро ништа о својој вери не знамо. Кад тражимо да сазнамо истину – примамо учење од рашчињених, од расколника, заједно са њиховим отровом против врха СПЦ и тај њихов отров је ушао у све нас, чак и нас који нисмо отишли за њима, који смо остали у Цркви. Авај, докле је то дошло да ми немамо више поверења у своју Цркву, у јерахију СПЦ. Бог нека нас спаси и од нас самих, а и од њих.

  3. Ја имам ту књигу из 1998. Не разликује се много од овог издања из 2007. ако ми верујете на реч. Шта ћемо јадни, не знамо коме да верујемо. У све сумњамо, наслушали смо се свега, начитали по интернету од оговарача, осуђивача, који бране тобоже сркву, а подривају веру у њу и извлаче слабе из ње, а себе не могу да одбране од гордости, од ревности не по резуму итд. Изопштили их из цркве, а они бране тобоже цркву. Какву цркву они бране, Апостолску-једину праву чији чланови нису, или Артемијеву?!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *