НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Која се храна употребљава уз пост?

 

ПИТАЊЕ: У једном одговору, прошле године у Гласнику, изнето је довољно опширно о суштини и обавезности поста за све верне. Мене интересује детаљније објашњење: која се посна храна употребљава прве седмице, а која осталих, када се употребљава риба, уље, маслине итд. током Часног и осталих постова?

 

ОДГОВОР: Одмах на почетку можемо рећи да у канонским прописима постоје само уопштене одредбе о посту: Тако 69. апостолски канон наређује да сви верни морају да држе пост Свете Четрдесетнице и средом и петком преко године, али како, на каквој храни – не каже ништа. Одређеније говори о томе, половином IV в., Лаодикијски сабор, који 50. каноном наређује да „треба кроз целу Четрдесетницу постити сухоједењем“. Канон 56. Шестог Васељенског сабора одређује да се суботама и недељама уз пост не може употребљавати сир и јаја. О употреби уља уз пост говори 10. правило Тимотеја Александријског († 385. г.) да га уз пост могу употребљавати болесници, и 16. правило Светог Никифора Исповедника († 818. г.) да се може јести при тешким пословима. Рибу помиње само 5. правило истог Светог Никифора Исповедника, велећи да се једе на Благовести и кад падну на Велики Четвртак и Велики Петак.[1]

Ово одсуство прецизнијих прописа не треба да нас доведе до закључка о равнодушности Цркве у то старо време према начину држања поста, него пре да нам послужи као сведочанство о ревности тадашњих верних у држању поста, о чему јасно износи, крајем IV в., Етерија у свом путопису: „Јело пак у овим данима Четрдесетнице ово је, да не једу ни хлеб, јер се не може добити, нити уље…, него (узимају) само воду и умерену чорбу од брашна“.[2] И још слободу која је, по црквеном историку Сократу Схоластику, остала од апостола: „Да би свако не из страха, нити силе, извршавао добро“.[3]

Одређеније и детаљније одредбе јављају се тек од IX в. у појединим манастирским Типицима, Триодима и најзад Номоканону при Великом Требнику. Али разлике које у њима налазимо, у погледу посне хране, веома су приметне, тако да док једни наређују сухоједење, други допушају вино и уље, чак и рибу, ако би је донео који „христољубац“. Навешћемо укратко шта се о употреби појединих врста хране наводи у Ипотипосису Светог Теодора Студита, па даље у другим манастирским Типицима, углавном према: А. Дмитријевскиј, О посту према постовном Триоду (Богословски Гласник, Ср. Карловци, год. V, 1906).

За први дан Великог поста, Чисти понедељак, прописује се приступање јелу после вечерње (Свети Теодор Студит, IX в., и Преподобни Атанасије Атон., Х в.). По Типику Светог Николе Касуланског, у Италији, из 1160. г., тад се јео хлеб и квашена фава (врста ситног грашка); за пиће вода и то умерено. По Типику царице Ирине, из 1110. г., Евергетидском, 1153. г., и Хиландарском, 1192. г., у Чисти понедељак не једе се ништа. По Орбељском Триоду, ХII-ХIII в., и штампаном црквенословенском, не једе се ни у Чисти уторак све до среде по Пређеосвећеној Литургији, а по Светогорском уставу препоручује се да се не пије ни вода. Онима који не могу издржати, и старима, даје се увече хлеб и квас. Од уторка до петка: хлеб, куван пасуљ, или боб, кисео купус без уља, по 5 смокова, шљиве и кестење. За пиће вода или „укроп“, тј. врућа вода зачињена бибером, кимом и медом. По уставу патријарха Алексија (1025-1043. г.), употребљавала се чорба од грашка, или пасуља и сок од шљива. Вино ове седмице допуштало се само болесним и престарелим. По Пантократоровом уставу (1136. г.), Мамантовом (1166. г.) и Илије тон Вомон (1162. г.), вино је давано, по пола красовуље, свима монасима. У петак се јела каша (Хиландарски типик), а по Евергетидском – два јела без уља; а по Касуланском квашена фава и кољиво. По Пантократоровом пак и Алексијевом, у купус је сипано уље, а по Типику царице Ирине, два јела с уљем. Вино су разрешавали сви Типици због помена Светог Теодора. И по штампаном црквенословенском Типику, у Чисти петак су била дозвољена два јела с уљем и вино, како је – додаје се – примљено из манастира Светог Саве Освећеног и Светог Јевтимија Великог, али се одмах додаје: „Но не творим сего за честност дне“. У Теодорову суботу прописана су два јела с уљем, а по Уставима царице Ирине, Мамантовом и Илије тон Вомон, допуштени су ракови и октаподи. Октаподе-хоботнице допушта и Хиландарски устав, а Студенички и икру.[4] Овакав пропис важио је и за друге суботе и недеље уз Велики пост.[5]

Осталих седмица, средама и петцима храна је по свим Типицима била строго посна, једном на дан, као прве седмице. По Ипотипосису, иста је таква одређена за понедељке. Но по Пантократоровом, понедељцима су кувана јела и то једно с уљем, а давана је и мала красовуља вина. По Касуланском, употребљавано је вино, али не и уље. Уторком и четвртком, по Ипотипосису, кувана су два јела, даване маслине, али без уља. Без уља је храна у те дане и по црквенословенском штампаном Типику. Вина се давала – мала красовуља. По уставу патријарха Алексија, приређивана су два јела без уља, али с туцаним орасима – за пиће укроп. По Мамантовом и Илије тон Вомон, уторцима је било јело без уља, са црним маслинама, а четвртцима два јела од којих једно са уљем.[6] По Евергетидском и Хиландарском типику, а тако и Касуланском, и уторцима и четвртцима од два јела једно је бивало са уљем.[7] И по Светом Нектарију Егинском, у те дане треба да се држи полупост, тј. храна са уљем после подне.[8]

У среду Крстопоклону и четвртак пете седмице (Великог канона) већина Устава предвиђа храну као и за остале овакве дане, но Пантократоров устав, Мамантов и Илије тон Вомон предвиђају храну као за суботе и недеље. По Студитском пак у ту седмицу, пре него у друге, треба да буде сухоједење, јер су то дани плача, а по уставу јеромонаха Нила, из 1210. г., тад се чак не поставља ни вечера, али у петак, због напора на Акатисту, појцима је давано да се заложе.[9]

Према Ипотипосису Светог Теодора Студита и другим Типицима, у поједине дане у које није дозвољавано уље, слободно су употребљаване маслине. Тако се у Ипотипосису вели за петак прве седмице поста: „Једимо куван боб с белим и црним маслинама“, што је у црквенословенском Типику пренето на Теодорову суботу. По истом Ипотипосису, уторком и четвртком осталих седмица једе се сочиво с наљуштеним маслинама. По Типику патријарха Алексија (који је у Русији увео преподобни Теодосије Печерски и који је онде важио све до XIV в.), „сваког дана да се предложи воће и маслине. Маслине да се не једу прве недеље, а у друге дане поста да се не бране, сем средом и петком“. По Типику Мамантовом и Илије тон Вомон, уторком уз пост јео се куван пасуљ, црне маслине и томе слично.[10] И црквенословенски штампани Типик (36. глава у одељку О сочивје и овошчији) вели да се при том сухоједењу даје братији по пуна чаша за воду маслина.[11] X. Енислиду такође не рачуна маслине у јела с уљем, а такође сезам и од њега спремљену халву.[12]

Ови различни ставови о употреби уља уз пост у ствари се могу свести на свега два. По проф. В. Стефанидису, оба ова става настала су према томе како се схвата појам „сухоједење“, на којем, видесмо, да је 50. канон Лаодикијског сабора одредио да се пости цела Четрдесетница. „Израз сухоједење“, вели проф. Стефанидис, „означава биљну храну но без уља. Ова велика строгост није завладала, него се оформираше два друга начина поста. По једном начину, јели су храну спремљену од уља само суботом и недељом. По другом, нису јели оваква јела само средом и петком. Први начин посведочава Теодор Студит (IX в.), који говорећи о посту Велике Четрдесетнице вели: „Сухоједење, тј. вариво без уља и вина, осим суботе и недеље. А (тада) једемо и све нешкодљиве рептилије (остракодерма) и икру, без недоумице“ (Мињ. 99, 170). О другој врсти поста сведочи Јован Дамаскин (VIII в.), који о посту Велике Четрдесетнице вели: „У којој се уздржава од сира и сличног, и меса“ (Мињ. 95, 69). Очигледно не помиње се забрана уља, те се, дакле, његова употреба дозвољавала; по себи се разуме да се употреба уља није дозвољавала средом и петком“.[13]

Ово двојство схватања о храни уз пост примећује се и у погледу употребе рибе. Оставићемо по страни Типик манастира Светог Николе Касуланског, из 1160. г. и Типик Ватиканске библиотеке бр. 1877, из 1929. г., по којима се риба не употребљава целе Велике Четрдесетнице, сем у болести, с образложењем: „пошто смо усред мора и имамо их целе године кад год хоћемо“.[14] По овом последњем Типику, само на Благовести, ако хоће игуман, могла су братија да једу рибу, и то ако празник падне пре Велике седмице. Само на Благовести дозвољава рибу и Свети Никодим Светогорац велећи у свом Пидалиону: „Означи да у целој Четрдесетници само једанпут разрешавамо на рибу, тј. само на празник Благовести, као што рукописни Типици Свете Горе одређују. Но ако Благовести падну Велике седмице, разрешавамо само на вино и уље, према Типицима рукописним и штампаним. Стога потиче од новије руке што пише у штампаним Типицима и Триодима да разрешавамо рибу и на празник Цвети“.[15] Црквенословенски штампани Типик прописује, као што вели и Свети Никодим, двапут једење рибе, на Благовести и Цвети. Но навођени старији Типици дозвољавају употребу рибе несравњиво више пута. Орбељски Триод дозвољава рибу и уочи Благовести и на њихово оданије ако не падне у среду и петак. Неки је дозвољавају и на Лазареву суботу (Орбељски и јеромонах Нила), затим на Обретање и Младенце (царице Ирине, Мамантов и Илије тон Вомон).[16] По Евергетидском и Хиландарском Типику, риба се јела на Благовести и сутрадан на оданије, ако би пали пре Велике недеље и среда и петака.[17] На Обретење и Младенце ови Типици разрешавају на хоботнице и уље. А по Типику патријарха Алексија, давана је братији риба и на дан Алексија човека Божјег, а такође у уторак треће недеље поста, да би братија „одморивши се мало, била бодрија на даљи пост“.[18]

Но по Типицима царице Ирине, Евергетидском, Космосотировом, Мамантовом, Илије тон Вомон и јеромонаха Нила, кроз цео Велики пост (сем прве седмице и среде и петка осталих) могли су монаси јести рибу ако би који верни донео је братији као понуду. Чак и врло строги, у погледу потребе уља уз пост, Никон, игуман Црне Горе код Антиохије, из XI в., дозвољава да се риба, донета у манастир као понуда, може јести у време Великог поста ако је доносилац присутан, да се он не увреди; ако ли није присутан, да се остави за суботу и недељу.[19] Пред крај Византијског царства, Григорије Протосинђел, 1431. г., наводи да се у Цариграду поступало различито: „Једни суботама и недељама Свете и Велике Четрдесетнице једу рибу, и други и у друге дане, а неки се од тога уздражавају“.[20]

Рускословенски Типик из 1553. г. дозвољава мирјанима рибу, поред Благовести и Цвети још у Недељу Православља и Крстопоклону, „јер у овом посту“ – вели – „четири је пута њима одређено да једу рибу“.[21]

Правило 223. Номоканона при Великом Требнику заузима строги став Светог Никодима Светогорца: „А који једу рибу на дан праведног Лазара, или у недељу Крстопоклону, или на Светог Теодора… примиће осуду, особито се неће причестити ни на Пасху, за казну свог сластољубља. Како се усуђује на то у ове дане кад правило ни на Цвети не дозвољава разрешење на рибу мирским људима – ако неки Устави то и дозвољавају“!

Свети Нектарије Егински заузима блаже становиште и сматра да се уз Велики пост, сем среде и петка, осталих дана може употребити уље, или највише сува риба и икра, а суботама и недељама разрешити сасвим на рибу.[22]

И у нашим старим рукописним Типицима налазимо оба ова става, како у погледу употребе уља, тако и рибе. У Дечанском рукописном Требнику бр. 68, из 1422. г. прописује се за Велики пост: прва и последња недеља сух хлеб; у Велики Петак и у Велику Суботу ништа, ни сух хлеб, сем на Велику Суботу увече мало хлеба и чашу вина. А у друге средње: суботом и недељом једу уље, а мирјани рибу; на Светих 40 мученика монаси уље и вино, а мирјани рибу. Исто овако стоји у Требнику бр. 69, с краја XIV в., исте библиотеке. Типик манастира Ремете (сада у Патријаршијској библиотеци у Београду, бр. 130, из 1631. г.) препоручује мирјанима да поступају по расуђивању духовника и држе према својој моћи, те прве седмице и они треба да не једу до среде, а потом да једу до суботе. Ако не могу, онда у те дане да држе сухоједење. Суботом и недељом и монаси и мирјани уље и вино. Рибу мирјани у време Великог поста могу употребити четири пута, „а мнихом такмо на Благовештеније јасти рибу; масло же и вино такмо ва суботу и недељу“. У Божићњем и Апостолском посту мирјанима се допуштала риба уторком, четвртком, суботом и недељом, монасима само суботом и недељом. Од Светог Николе до Божића риба се не једе, а вино и уље узима суботом и недељом. Овај рукопис помиње и Успенски пост, у коме се вино и уље употребљавају само суботом и недељом, а риба само на Преображење, као што је и у црквенословенском Типику. У Псалтиру с последовањем Винценца Вуковића, штампаном у Млецима 1546. г. помиње се такође Успенски пост, уз Велики, Апостолски и Божићни, и вели се да „у уторак и четвртак рибу не јами, ” него само уље и вино; у понедељак, среду и петак ни уље ни вино „на творим јединоју јаденије ва тије дни“. Кад је Свети са полијелејем, у уторак и четвртак једемо рибу; ако ли је у понедељак, једемо уље и пијемо вино. Ако ли је у среду и петак, „једемо двапут и вино пијемо“. Ако би било Светом бденије у среду или у петак, „јами масло (уље)“, ако ли у понедељак, једемо рибу. Ако се деси храмовни Свети у среду-петак, „јами рибу“. У рукописном Требнику бр. 70, XVI в., риба се дозвољавала само на Благовести и то ако падну ван Велике седмице. У друге празнике и недеље строго се забрањује истим речима којима и у 223. правилу Номоканона при Великом Требнику. Рукописни зборник збирке проф. Грујића, Патријаршијске библиотеке у Београду бр. 1, XVI в., прописује: „У Свети и Велики пост нико да не једе рибу, као што смо примили, него у три дана недеље да се једе сухо: у понедељак, среду и петак сировим зељем да се храни, и бобом, или грахом, или лећом квашеном, и смоквама и орасима. А пиће – вода смешана с медом и кимом и „девкоју“. У уторак и четвртак зеље и сочиво варено без масла (уља) да једете. А да пију вино умерено. У суботу и недељу и с уљем да једу“ (Л. 14).

На Велику Суботу по Дечанском рукопису бр. 114 и бр. 115, оба с краја XIV или почетком XV в., после Литургије не излази се из цркве, него се добија по четвртина благословеног хлеба, красовуља вина, „и по шест смокава, или финика (урме), или сувог грожђа, или истуцаних ораха, или бадема“.[23] У поменутом Дечанском рукопису Требника бр. 70. XVI в., за Бадњи дан и навечерје Богојављења стоји да се не једе риба и уље, него само пије вино, али ако би пали у суботу и недељу, по вечерњи једе се уље и пије вино. Уље и вино узима се на празник Воздвижења Часног крста у који дан се деси. Међутим, рукописни Часослов Музеја СПЦ бр. 213, за Воздвиженије Крста вели: „Не јами масло пијем же вино“. За Усековање овај рукопис предвиђа рибу.

*

Према изнетом, прва недеља Великог поста држи се по свим Типицима готово једнако. Они који могу, ништа не једу нити пију до Чисте среде после Пређеосвећене Литургије. За оне који не могу – сухоједење увече. У Чисти петак, по Пређеосвећеној, јело без уља, или са уљем и вино. Суботама и недељама употребљава се уље и рептилије, остриге и пужеви, а мирјани могу и рибу. Осталих седмица понедељак, среда и петак сухоједење (тј. јело без уља и маслина), уторак и четвртак јело без уља са маслинама, или јело са уљем. Обретење и Младенци, ако не падну у среду и петак, разрешење на уље, или на рибу; средом и петком вино, или уље. На Благовести се разрешава на рибу, сем Велике седмице кад се разрешава на уље и вино (на Велики Петак не разрешава се ни на уље). Риба се разрешава и на Цвети. На Лазареву суботу, по црквенословенском Типику, разрешава се на икру, по другима на рибу.

Остали постови, по црквенословенском Типику, држе: Божићни и Петровски понедељком, средом и петком сухоједење, уторком и четвртком уље, суботом, и недељом и на празнике риба. Од 20. децембра риба се не разрешава. Госпођин пост: понедељак, среда и петак сухоједење, уторак и четвртак јело без уља, а суботом и недељом уље. Риба на Преображење, Велика Госпођа и Петровдан ако падну у среду и петак, разрешавају се на уље и рибу. Крстовдан и Усековање разрешавају се на уље, али се код нас та два празника држе без уља, као што је било по Дечанском рукописном Требнику из XVI в., и у старини. Бадњи дан и Крстовдан уочи Богојављења разрешавају се, по Литургији, на уље и вино.

Сви ови прописи о храни уз пост односе се на здраве. За болесне, као што у почетку напоменусмо, канони дозвољавају целог поста разрешење на вино, уље, рибу. Као што вели Свети Тимотеј Александријски: „Треба допустити болеснику да узме јела и пића колико може да поднесе…“, јер је „пост установљен ради смирења тела. Ако ли је тело у смирењу и болесно, треба да узима јела и пића колико хоће и може да поднесе“.[24] Исто се односи на породиље и престареле.

Ублажење на уље преко целог поста и једење не само једанпут на дан дозвољава се и здравим монасима, поготово мирјанима, који раде на пољским и другим тешким пословима.[25] Према овоме што је речено о употреби рибе у манастирима, свакако да је она још пре разрешавана монасима и мирјанима при пољским и другим тешким радовима.

Завршићемо наводом из Светогорског Типика: „Ово износимо љубави вашој, па који хоће да се спасе нека бира једно од овога за које држи да је угодније Богу“.

 

Гласник, април 1978.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Пидалион, изд. Астир, Атина 1970, 91, 439, 670, 726, 728; Милаш, Правила, Н. Сад 1895, I, 141, 542; II, 99, 446, 523, 527.

[2] Л. Мирковић, Хеортологија, Београд 1961, 296.

[3] Историја, књ. 22, у Нектариу Кефала, митр. иситаполеос, Историки мелети пери тон диатетагменон нистион, Атина 1956, 8.

[4] Др В. Ћоровић, Списи Св. Саве, Београд – Ср. Карловци 1928, 64.

[5] Дмитријевскиј, н. д. 338.

[6] Исто 179.

[7] Ћоровић, н. д. 64

[8] Н. д. 13.

[9] Дмитријевскиј, н. д. 180.

[10] Исто 171, 174, 179.

[11] Москва 1877, л. 32, б. Нашој људској логици може изгледати чудно – ако баш не цепидлачење – дозволити да се једу уз пост маслине, а забранити уље. Но логика Отаца је свагда тачнија и далековиднија од наше. Св. Василије каже да је пост слика рајског живота. А у рају, за храну људима, Бог је одредио „сва дрвета родна која носе семе“ (1. Mojc. 1, 29). И маслине су, као плод дрвета, таква природна храна. Док је живео у рају човек се њоме задовољавао. Тада му, како каже Св. Василије, „није падало на ум што је доцније пронађено људским измишљањем: ни употреба вина, ни клање животиња, ни све оно што ум човеков чини мутним“. И сада за време поста, вели даље Св. Василије Велики. „престаје нож кувара, довољна су јела природна“ (Вивлиотхики Еллинон Патерон, изд. Апостолики Диаконида, Атина 1976, Т. 54, стр. 12, 13, 16). Најразличнија јела и колачи могу се спремати и пржити на уљу, не на маслинама. Друго су, дакле, маслине, друго уље.

Поред тога, да су Оци рекли да се не једу уз пост маслине, јер садрже уље, које се у старо време само из њих добијало, ми бисмо били у сумњи и тешкоћи: да ли да једемо не само орахе, бадеме, кокосове орахе, коштице од тикава, него и соју, кукуруз и сличне плодове, јер и они садрже уље које се данас увелико из њих производи. Но просветљени Богом, Оци су уз пост оставили потребно, а забранили ненужно.

[12] О тхесмос тис нистиас, Солун 1972, 69.

[13] Екклисиастики историа, Атина 1970, 319, 320.

[14] А. Дмитријевскиј, Типика, Кијев 1895, I, 818, 863.

[15] Пидалион, 92.

[16] Дмитријевскиј, О посту, 172, 175.

[17] По црквенословенском Типику, навечерје Благовести, пре Лазареве суботе, разрешава се на уље и вино (гл. 32).

[18] Дмитријевскиј, исто, 174

[19] Исто, 341.

[20] Нектариу Кефала, н. д. 12.

[21] Дмитријевскиј, исто, 338.

[22] Н. д. 13. Св. Нектарије сматра да је Велика Црква с правом дозволила Русима употребу рибе у Великом посту (н. д.), јер заиста шта се онде могло јести уз пост, особито у раније доба, кад у две трећине руске земље не рађа ни пасуљ, сочиво, грашак, маслине, смокве, шљиве, грожђе, бадеми, па ни јабуке, крушке; у многим рекама нема ни ракова, а камоли октапода, каламара итд. (уп. Дмитријевскиј, н. д. 345).

[23] У Ипотипосису у гл. 30, О посту, па Велику Суботу и Велики Четвртак, по отпусту вечерње пило се по три красовуље вина, поред рибе јео сир и јаја (естхиомен тирон ке ихтиис, ке оа). Но у другој редакцији, на истом месту стоји: „Естхиомен де артон, ке опорас, пиномен ке инон отириа дио” (Дмитријевскиј, Типика, XIX, Нектариу Кефала, н. д. 12).

[24] Прав. 10. и 8, Милаш, Правила II, 446; Пидалион, 669, 670.

[25] Упор. 16, 23. и 48. кан. Никифора Исповедника.

 

Кључне речи:

5 коментар(а)

  1. Али овде у тексту свети Оци кратко и јасно кажу да ван Цркве нема спасења и у томе се слажу. Док новији „богослови“ нешто филозофирају и више збуњују него што излажу истину. Ја не читам дела људи који Црква није канонизовала и испред чијег имена не стоји „свети“.

  2. Јелена

    Где могу да купим прво издање ове књиге из 1998.?! То оргинално издање настало је у времену живота и рада Патријарха Павла, који сигурно не би благословио нешто што није светоотачко учење. Остала издања су како и сами кажу „измењена и допуњена“.

    • Библиотекар

      Драга сестро, патријарх Павле није састављао ове књиге, него је благословио да чланке које је годинама објављивао неко други распореди и сложи у 3 књиге. Измењена и допуњена издања су обично прештампана оригинална издања са минималним техничким изменама. Сигурно се нико не би усудио да у новом издању мења патријархове оригиналне текстове.

      • Па ето, ми обичан народ скоро ништа о својој вери не знамо. Кад тражимо да сазнамо истину – примамо учење од рашчињених, од расколника, заједно са њиховим отровом против врха СПЦ и тај њихов отров је ушао у све нас, чак и нас који нисмо отишли за њима, који смо остали у Цркви. Авај, докле је то дошло да ми немамо више поверења у своју Цркву, у јерахију СПЦ. Бог нека нас спаси и од нас самих, а и од њих.

  3. Ја имам ту књигу из 1998. Не разликује се много од овог издања из 2007. ако ми верујете на реч. Шта ћемо јадни, не знамо коме да верујемо. У све сумњамо, наслушали смо се свега, начитали по интернету од оговарача, осуђивача, који бране тобоже сркву, а подривају веру у њу и извлаче слабе из ње, а себе не могу да одбране од гордости, од ревности не по резуму итд. Изопштили их из цркве, а они бране тобоже цркву. Какву цркву они бране, Апостолску-једину праву чији чланови нису, или Артемијеву?!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *