НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Сликање лика Христовог и Светих

 

ПИТАЊЕ: У недавно објављеном одговору, на питање о коси клирика, изнели сте да је извесно, према казивању Светог апостола Павла, Исус Христос стригао косу, по пропису којег су се држали и раније и савремени му Јевреји.

Колико знам, у црквама и манастирима, у савременим и старим, на фрескама и иконама, не само код нас него у Грчкој, Русији и другим православним земљама, Христос се слика са дугом косом.

Ако је ваше излагање тачно, кад и како је дошло до тога да се и на Истоку и на Западу, у православним и римокатоличким црквама Он редовно слика са дугом косом?

 

ОДГОВОР: По том питању, унеколико је речено на крају одговора за савремено пуштање дуге косе клирика и лаика.[1] Но сада постављено питање свакако заслужује да се ова ствар размотри детаљније и јасније.

Пре свега, треба указати на чињеницу, уочену одавно, да поред мноштва обавештења о животу, учењу и делима Господа Исуса Христа, у Еванђељима и другим књигама Новог Завета, не налазимо ништа о Његовом лику и телесном изгледу, тако да о томе немамо директних, аутентичних сазнања.

Прво време настанка Цркве било је време гоњења како са стране Јевреја, тако и незнабожаца, кад је све старање верних било заузето Господњим учењем о циљу живота, спасењу, задобијању Царства Небескога, заједничкој молитви, приступању Светој Тајни Евхаристије, итд. Ономе, дакле, што је давало снагу да се гоњења издрже. Све друго остављено је по страни, па и питање о телесном изгледу Његовом.

С друге стране, тада се није ни могло мислити о сликању лика Његовог, ни Светих, због сувише строгог става јудаизма према другој заповести Декалога, као и могућности профанације од стране незнабожаца. Због тога се морало прибећи символизму, представљању Исуса Христа у облику Доброг пастира са овцом на рамену, жртвеног јагњета, рибе (због акростиха ИХТИС – грчки назив рибе – Исус, Христос, Тхеу, Ииос, Сотир = Исус Христос, Син Божји, Спаситељ); рибе са котарицом хлебова – символу Свете Тајне Причешћа, итд.

Међутим, у другом веку, Свети Иринеј Лионски, пишући против јереси, помиње гностика Карпократа из Александрије. Помиње и неку Марцелину „која је у Рим дошла при Аникити епископу (157-168. године), и беше задојена за ту науку (Карпократијана)“; помиње и његове друге присталице. Па даље пише: „А они имају слике урађене бојама, а неке и од друге материје, говорећи да су лик Исусов начињен од Пилата, у време кад је Исус боравио са људима. Њих увенчавају венцима и постављају заједно са представама философа Питагоре, Платона и Аристотела и других. И остало им поштовање указују, као што обично незнабошци чине“.[2]

О Карпократу, његовој науци и присталицама пише у III веку и Иполит Римски, велећи да они говоре за Исуса, да је рођен од Јосифа и Марије и сличан људима, али праведнији од осталих, па онда укратко: „И праве слике Христове говорећи да су настале у време Пилатово“.[3]

Верни су тако били принуђени да се боре како против гностичког јеретичког учења, тако и по питању ових слика. Немајући података о лику Христовом у новозаветним књигама, морали су се обраћати старозаветним пророштвима о Њему. Тако већ Свети Јустин Мученик (око 150. године), ослањајући се на казивање Пророка Исаије: „Видесмо га и не имаше изгледа ни лепоте, него изглед његов ружан и унижен мимо синова људских“ (Иса. 53, 2-3), казује, у разговору са Јудејцем Трифоном, да је Христос био ружног изгледа. Исто схватање има Климент Александријски, Ориген, Свети Василије Велики, Кирило Александријски, Теодорит. На Западу Тертулијан и Кипријан Картагински.[4]

Слободом хришћанства, добијеном од цара Константина, кад гоњена Црква и верни излазе из катакомби, шума и пећина где су се крили, почиње снажно и њен спољашњи развој: подизање храмова, развиће богослужења, организација црквеног јавног живота у целом царству, слободно проповедање еванђелске науке, књижевност, доношење канонских прописа на помесним и васељенским саборима, итд. Но при свему томе, схватање о ружном изгледу Христа остаје и даље.

Тек ћe Свети Јован Златоуст, како примећује Д. Икономидис,[5] указати на пророштво цара Давида, који у псалму 44, 1-7, говори о Месији-Цару да је: „Красан лепотом изнад синова људских“. У тумачењу тога псалма Свети Јован каже: „Сматрам да пророк говори о Христу… Испунивши се надахнућем, он већ беседи Њему и Њему упућује своју реч. При томе не говори у упоређењу. Није рекао „краснији“ (грч. ореотерос), него „красан“ (грч. ореос) лепотом. Друго је, вели, ова (Његова) лепота, друго она (синова људских). И види како он најпре о икономији почиње реч“.[6]

Даље се Свети Јован обраћа оном друкчијем казивању, пророка Исаије, и каже: „Како, дакле, други пророк говори: Видесмо га и не имаше изгледа ни лепоте, него изглед његов ружан и унижен мимо синова људских. Не говори (он) о ружном изгледу – никако – но о унижењу (Христовом) (У пери аморфиас легон, ми генито, ала пери ту евкатафрониту). Пошто је једанпут пристао да постане човек, (Христос) је прошао све степене унижења: Није себи изабрао за матер царицу; у пеленама је био положен не на златни кревет, него у јасле; није гајен у великолепном дому, него у бедном дому дрводеље, … трпео је увреде, презир, прогоне, гоњење… . Због тога овај каже: Видесмо га и не имаше изгледа, ни лепоте, а онај: Красан лепотом изнад синова људских, показујући благодат (грч. харин), мудрост, науку, чудеса…“[7] „Такође и зато што је претрпео смрт, срамоту и проклетство…, био осуђен као злочинац. Стога је његов изглед био унижен“.[8] На Западу, овакав став имали су Блажени Јероним и Августин.

Како пророштво псалма 44 (45), тако и оно пророка Исаије, према Светом Јовану Златоусту, казује да ту није реч о Христовом спољашњем лику, него о божанској благодати у Њему и унижењу од људи. На тај начин, кад се и у каквом облику јавља и код ортодоксних хришћана приказивање Његовог лика, остаје и даље отворено, а тиме на нама преузета обавеза да на то питање одговоримо.

Добијањем слободе, престали су углавном разлози да се Христос и даље представља само символички и алегоријски. Сем тога, постојање његових ликова код гностика било је стални изазов и за православне. Уз то, пророчка казивања о Њему у Старом Завету такође су побуђивала да се његов човечији лик нађе при молитви верних.

Свакако да се прве иконе Христове нису могле појавити у средини хришћана из јудејства, него међу вернима из незнабоштва, који су из детињства навикли да гледају представе богова и знатних људи. Поставши хришћани, свакако су приметили символичке представе Доброг пастира, и других, да су приказане на антички начин, те није било тешко да се и лик Христов јави са ознакама античког сликарства: Христос – Емануил, без браде и са кратком косом, а онда и лик са брадом и дугом косом.[9] Одређено рећи кад се то збило, за сада нисмо у могућности.

Највероватније да је почело у четвртом веку. Историчар Јевсевије († 339. г.) у писму Констанцији царици, која је од њега тражила да јој пошаље икону Спаситељеву, одговара да тражи немогуће.[10] У другој половини IV века Свети Василије Велики пише: „По од Бога названој нам чистој вери хришћанској, признајем, исповедам и Богородицу, Свету Матер која је Њега по телу родила. А примам Свете Апостоле, пророке и мученике и преподобне… Стога и њихове ликове (грч. характирас) поштујем и клањам им се. Особито оних преданих од Светих апостола и незабрањених, него у свима нашим црквама наших представљених“.[11] Свети Василије ту не помиње ликове Исуса Христа. Али ће свакако бити да је тада било и њих, док већ почетком петог века, као што ће се доцније видети, има мноштво Његових икона. Да ли је међу њима било и у ружном облику не знамо, јер ништа није сачувано.

По тој ствари, кад смо већ код псалма 44, треба уочити да се о Спаситељу говори као о цару, Његовој царској одећи, престолу, оружју у борби за истину, доброту, правду; о Његовом помазању. Исто се казује код пророка Јеремије (23, 5) и Захарије (9, 9). Дакле, о Његовој царској служби, победи над грехом, ђаволом и смрћу и, на крају, царском доласку на последњи суд.

Онда су уочена и пророчка казивања о Христовој пророчкој служби (5 Мојс. 18, 18), излагању у потпуности свега што је потребно да људи знају, и колико могу да схвате о Богу, о свету, о свом спасењу. Затим о Његовој првосвештеничкој служби (Пс. 110, 4; Посл. Јевр. 6, 20; 7, 21), при чему се схвата да је Он и првосвештеник и жртва, „Онај који приноси и који се приноси“, како се казује у молитви Литургије Светог Јована Златоуста.

Ова догматско-литургичка схватања, и на Истоку и на Западу, снажно делујући и на приказивање лика Христовог, довела су до мноштва икона, тако да већ у V веку Блажени Августин казује: „Телесни Господњи изглед, од мноштва начина сагледавања, представља се разнолико“.[12] У IX веку, патријарх Фотије у истом правцу ставља питање: „Која је представа лика Христовог истинска? Да ли она Римљана, или она коју сликају Инди, или Грци, или Египћани, јер нису једнаке једне са другима?“ Одговарајући сам на то питање, патријарх ствар решава – како наводи К. Каллиникос – тако што упоређује разлике икона Христових са разликама превода Еванђеља на разним језицима. „Као и онде што се не тражи једнакост писма, звука и речи, него смисла, у коме се једино тражи богонадахнутост, тако је и овде спољашње другостепено, а унутрашње значи све“.[13]

Тако се, током времена, хришћанско сликарство ослободило примарног символизма, не падајући у антички естетизам, него добијајући превасходно догматске литургичке, етичке и пастирске ознаке у коме се правцу византијска иконографија све више уздизала и развијала. А њена суштина састоји се у напору да представи и телесну и духовну страну светих личности, преко земаљског – човека небеског, преко смртног – бесмртног, који је скинуо старог човека који пропада у жељама варљивим и обукао се у новог, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф. 4, 22-24). Она обраћа пажњу да изображени Свети има свој историјски лик, али телесне облике не даје по строго анатомским и физиолошким ознакама, јер се овде не ради о представљању телесне стварности саме по себи, него као носиоца духовне. Иде се, дакле, у правцу потчињавања телесног духовном, пролазног непролазном.[14]

Због тога икона Богочовека Христа не може да буде портрет једног великог учитеља у броју великих људи овога света, јер би то било једнострано приказивање само Његове човечанске природе. Византијска икона тежи да нам прикаже Богочовека, личност у којој „обитава сва пуноћа Божанства телесно“ (Кол. 2, 9). Оно, дакле, шта је сагледао Свети Јован у Христу кад му је дошао на Јордан да га крсти: Ја сам видео и засведочио да је он Син Божји… Јагње Божје које узима на се грехе света (Јов. 1, 34, 29). Што је видео Натанаило: Рави, ти си Син Божји, цар Израиљев, и апостоли, остављајући све и полазећи са Њим, на један Његов позив (Јов. 1, 49; Мт. 5, 20, 22).

У истом смислу, икона Свете Богородице треба да прикаже не једну девојку, каквих је било у Назарету, него девојку која је због своје духовне лепоте (сва лепота кћери цареве је изнутра – Пс. 44, 13), изабрана између свију нараштаја да буде мати Сина Божјега и стога „часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима“. У њеном лику, дакле, треба да нам се прикаже остварење једне од основних тајни наше вере – рођење у телу Сина Божјега, ради нас и ради нашега спасења.

Иконе Светих, у лику историјских светих личности: апостола, мученика, епископа, мирјана, са њиховим препознатљивим ознакама, треба да прикажу људе који су отворили врата свога срца Сину Божјем, као апостол Павле, те с Њим заједно могу рећи: Не живим више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2, 90). Не, дакле, да их представе ма како лепим, али ипак само земаљским, трулежним, какви су били пре, него кад су стекли блаженство, постали свети. На тај начин да иконе послуже и намени Цркве, да и сада и свагда буду узор, подсетник вернима да се светост може постићи на овом свету, и којим то путем и начином.[15]

Тај особити значај византијске црквене иконографије лакше ћемо уочити ако ју упоредимо са западном, ренесансном уметношћу, чији дух влада на Западу и данас, продире и у Грчку и остале православне земље. У њој су и представе Светих, које су дали највећи уметници, у ствари уметнички несумњиво врло успели портрети људи овога света. Сувише тела, сувише земаљског, ликови пред којима се „не може молити Богу“, како одлучно казује протојереј Сергије Булгаков. Док је још као лаик, професор универзитета и марксиста, био у Риму, и у Сикстинској капели видео Рафаелову Мадону, он се дивио и великом уметнику и уметничком делу. Но поставши верујући, а онда и православни свештеник, после више година поново је посетио Сикстинску капелу, и о тадашњем утиску казује: „С напором од узбуђења подижем очи. Први утисак је био да нисам дошао на право место и да преда мном није Она… Чему тајити и претварати се? Ја ту нисам видео Богородицу. Овде јесте лепота, али само дивна човечанска лепота, са њеном религиозном двосмисленошћу, но, све у свему … безблагодатност. Молити се пред овом сликом? Па то би било хулно и немогуће! … Тврдим човечјим кораком хода по пустим тешким облацима, као по окопнелом снегу, млада мати са стармалим дететом у наручју. То чак можда није ни Дева, него просто прекрасна млада жена пуна чари, лепоте и мудрости. Нема овде ни помена о девству, а камоли о приснодевству, напротив, овде царује нешто сасвим супротно – женственост и жена, пол …

Видевши ову телесност, одједном је заблистала преда мном мудрост православне иконе. Ја сам јасно осетио и појмио да се управо наша икона излечила од занесености Рафаелом као и од читаве натуралистичке уметности Запада. Она ми је отворила очи за тај вапијући несразмер између средстава и задатака. У аскетском симболизму строго византијског иконописања лежи, пре свега, свесно одбацивање и савладавање тог натурализма као неупотребивог и неприкладног.

Кроз тај аскетски симболизам избија знање да је свет у натприродном, благодатном стању. Зато икона нема везе са портретисањем, јер се у њему неизбежно крије натурализам…

Овим је предодређена судбина целе Ренесансе, како у сликарству, тако и у вајарству и у неимарству. Ренесанса је створила уметност, на висини човекове генијалности, али не и на висини религиозног надахнућа.

Такође иконе могли су да насликају само људи духовне чистоте који су живели вером која је и створила те свете личности. Они се Богу моле, посте, свесно се уздржавају од телесног уживања, похоте. Душа тако очишћена, достиже смиреност и удостојава божанске благодати, којом они јасно могу да сагледају духовну лепоту, светост и онда кичицом да је изразе.

Лепоту те иконографије не могу схватити и прихватити људи заробљени духом овога света ни сада ни Просвећености и Ренесансе, окренувши се враћању узорима старог грчко-римског родитељства сликарства и вајарства, они су се окренули и прехришћанском схватању циља и начина живота.

Ренесансни сликари, ма колико били обдарени и образовани, но живећи нееванђелским животом, сликајући Свете, могли су да их виде само као лица овога света и да их као такве и представе, ма колико уметнички савршени. А такве су слике одговарале и богатим световњацима, умногоме и свештеницима, који су исто тако живели и те слике наручивали за цркве и домаће потребе. Њена лепота не одише светошћу, него је то неко двосмислено демонско својство, које одзвања празнином, и зато тамни осмех лебди на уснама Леонардових јунака. За ту ренесансну лепоту не би се могло рећи да би она могла „спасти свет“, јер и њој самој потребно је спасење…

У овом Рафаеловом сликању Мадоне потајно се oceћa мушка осећајност, мушка заљубљеност и похота… И опет ме наметљиво озари мисао: колико мудро, с каквом непогрешивошћу овде поступа црквена иконографија, кад не попушта пред сентименталношћу и не дозвољава никакву чулност…

Та западна фамилијарност са Божанством, та мистичка секуларизација, припремили су општу секуларизацију, тријумф паганског погледа на свет, чије оруђе и жртва беху ствараоци Ренесансе. Лепота, двосмислена и заводничка, заклања духовни свет са ружичастим облаком, а уметност се претвара у магију лепоте…

Духовна болест… скривена је као зараза у самом стваралаштву Ренесансе, у виду њеног паганствујућег хришћанства, у оним сликама рађеним по храмовима, као да су иконе, а у ствари те слике нису допуштале никакав религиозни молитвени однос према себи, и та њихова одбојност била је утолико већа уколико су оне биле уметнички савршеније. А то што сам ја тако дубоко осетио у Сикстинској капели може се применити и на религиозно сликарство Ренесансе у целини. Оно се своди на срозавање Божанског на само човечанско, на овоземаљско: естетизам се нуди као замена религије, а натурализам као средство иконографије“.[16]

Према свему изложеном, поготово у одговору на питање о коси клирика и верних у садашње време, изнетом у поменутом „Гласнику“, можемо добити одређен одговор на постављено питање. При томе неће бити потребно уложити много труда око домишљања откуд то да се, од старине до данас, у византијској иконографији Исус Христос слика са дугом косом? Треба, наиме, само узети у обзир колико су пута, од трећег века до сада, поједини епископи, црквени писци и Сабори, као и византијски цареви, безуспешно укоравали и забрањивали гајење дуге косе мушкарцима. У средини у којој се током векова инсистирало на ношењу дуге косе није било тешко да се, у циљу оправдања таквог свога настојања, додала дуга коса и Исусу Христу. Савест се лако умиривала прихватањем погрешног схватања Тертулијана и Јеронима да је Христос као назиреј носио дугу косу. Да то није тако, изнето је јасно у одговору у Патријаршијском „Гласнику“ бр. 6, 1997. год. Али тиме, чак и у садашње време, поједини писци оправдавају на византијским иконама усвојени начин сликања Исуса Христа „са дугом косом, раздељеном око лица, по обичају назиреја“.[17]

Гледајући такав вековни лик Христов на иконама и фрескама, он нам је постао већ толико нормалан и природан да би нам сада са косом до рамена изгледао потпуно стран, да не кажем неозбиљан и неприхватљив. И то не само код грка, него и код нас Срба, Руса и осталих православних народа.

Свакако да због тога значај византијске иконографије неће изгубити ништа од своје стварне вредности.

 

Христос Пантократор, икона, прва половина VI века, темпера, Синајски манастир.

 

 

Исус Христос, детаљ са иконе Свети ап. Петар, прва половина VI века, Синајски манастир.

 

Распеће, икона, VIII век, темпера, Синајски манастир.
(Уз чланак: Шишање косе и бријање браде код свештених лица, књига II, страна 208.)

 

Да би се непосредније сагледала разлика између византијског и западног црквеног сликарства, на следећим странама овога прилога објављујемо неколико ликовних представа Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице.

 

Господ Исус Христос, икона око 1260, манастир Хиландар

 

Исус Назарећанин, Рембрант, галерија слика Далем, Берлин

 

Мадона (Madonna della seggiola), Рафаело Санти, Галерија Палотина, Фиренца

 

Пресвета Богородица, икона око 1260, манастир Хиландар

 

Пресвета Богородица, икона 1350, манастир Високи Дечани

 

Богородица с Богодететом (Сикстинска Мадона), 1513-1514, Рафаело Санти, Галерија слика, Дрезден

 

Господ Исус Христос, фреска око 1309-1316, манастир Жича

 

Гласник, новембар 1997.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Гласник СПЦ 1997, бр. 6, стр. 93-95.

[2] Мињ, П. Г. Т. VII Контра хересис, књ. I, гл. XXV, Де Карпократе, к 685.

[3] Вивлиотхики Еллинон Патерон ке синграфеон, Атина 1955, Т. V, Ипполитос Ромис, Ката пасон вресеон елегхос, књ. VII, 32, стр. 133.

[4] Уп: А. Голубцов, Исус Христос по вњешњем виду, Богословскаја енциклопедиа Лопухина, С. Петербург 19, Т. VI, к. 666-667; К. Каллиникос, О Христианикос наос, III издање, Атина 1969, стр. 264.

[5] Д. Икономидис, Христианики техни, Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1968, Т. VII, к. 291.

[6] Мињ, П. Г. Т. 55. Тумачење псалма 44, 4; к. 185. Реч „икономија“ означава целокупно дело Спаситеља на нашем спасењу, које Златоуст укратко помиње речима: благодат, мудрост, наука, чудеса, страдање, смрт, Васкрсење итд.

[7] Исто.

[8] Творенија Св. Јована Златоуста у руском преводу, С. Петербург 1900, Т. VI, Тумачење на књигу пророка Исаије, гл. 53, 2-3.

[9] Уп. Н. Покровскиј, Исус Христос по памјатникам иконографији, Богосл. енциклопедија, С. Петербург 1906, Т. VI, к. 676.

[10] Уп. К. Каллиникос, н. д., стр. 264.

[11] Св. Василије Велики, писмо 360. Јулијану Одступнику, Мињ, П. Г. 32, к. 1100 – Каллиникос, стр. 263.

[12] Дим. Икономидис, Христианики техни у Тхрискесквтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1968, Т. XII, к. 291.

[13] К. Каллиникос, н. д. 273-274.

[14] Конст. Калокирис, Иконографиа византини, Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1964, Т. V, к. 375-376; 381. Конст. Каварнос, Византијска мисао и уметност, Иконографија, Теолошки погледи, год. XI, 1978, стр. 58.

[15] Исто.

[16] Леонид Успенски, На пути јединства, Теолошки погледи, 1988, бр. 3-4, стр. 148-149 (прев. Р. Ракић).

[17] Уп. Конст. Калокирис, Иконографиа византини, Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа 1964, Т. V, к. 375.

 

Кључне речи:

5 коментар(а)

  1. Али овде у тексту свети Оци кратко и јасно кажу да ван Цркве нема спасења и у томе се слажу. Док новији „богослови“ нешто филозофирају и више збуњују него што излажу истину. Ја не читам дела људи који Црква није канонизовала и испред чијег имена не стоји „свети“.

  2. Јелена

    Где могу да купим прво издање ове књиге из 1998.?! То оргинално издање настало је у времену живота и рада Патријарха Павла, који сигурно не би благословио нешто што није светоотачко учење. Остала издања су како и сами кажу „измењена и допуњена“.

    • Библиотекар

      Драга сестро, патријарх Павле није састављао ове књиге, него је благословио да чланке које је годинама објављивао неко други распореди и сложи у 3 књиге. Измењена и допуњена издања су обично прештампана оригинална издања са минималним техничким изменама. Сигурно се нико не би усудио да у новом издању мења патријархове оригиналне текстове.

      • Па ето, ми обичан народ скоро ништа о својој вери не знамо. Кад тражимо да сазнамо истину – примамо учење од рашчињених, од расколника, заједно са њиховим отровом против врха СПЦ и тај њихов отров је ушао у све нас, чак и нас који нисмо отишли за њима, који смо остали у Цркви. Авај, докле је то дошло да ми немамо више поверења у своју Цркву, у јерахију СПЦ. Бог нека нас спаси и од нас самих, а и од њих.

  3. Ја имам ту књигу из 1998. Не разликује се много од овог издања из 2007. ако ми верујете на реч. Шта ћемо јадни, не знамо коме да верујемо. У све сумњамо, наслушали смо се свега, начитали по интернету од оговарача, осуђивача, који бране тобоже сркву, а подривају веру у њу и извлаче слабе из ње, а себе не могу да одбране од гордости, од ревности не по резуму итд. Изопштили их из цркве, а они бране тобоже цркву. Какву цркву они бране, Апостолску-једину праву чији чланови нису, или Артемијеву?!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *