НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Шта означавају у црквенословенским штампаним Еванђељима слова (бројеви) испод зачала?

 

ПИТАЊЕ: У црквенословенским штампаним Еванђељима наведени су бројеви који означавају стихове, главе и зачала. Но, са спољашње стране текста, испод ознака зачала, постоје још нека друга слова (бројеви). Шта они означавају?

 

ОДГОВОР: Најстарији рукописи Светог Писма Новог Завета, на грчком језику, који су сачувани, писани су на папирусу и пергаменту. Текст на њима писан је великим почетним словима, у непрекидном низу (ин континуо), тако да нити су речи одвајане једна од друге размацима, нити реченице интерпункцијом. Поред тога, није било ни спирита, ни нагласака.[1]

Како је било тешко читати овакав текст, јасно је само по себи. Да би се олакшало читање Светог Писма, особито у храму на богослужењу, врло рано јавља се подела текста на краће одељке: колоне, стихове, и дуже: перикопе, главе, зачала. Beћ у доба Климента Александријског († 212. г.) свакако постоје овакве перикопе, док он помиње „највећу“ (мегистис де усис тис перикопис), а Дионисије Александријски († 265. г.), говорећи о Апокалипсису Светог Јована Богослова вели: „Неки, пре нашег времена, одрекоше се и одбацише сасвим сваку главу ове књиге (катх’ екастон кефалеон)“. Ориген помиње стихове у Новом Завету велећи да апостол Павле „није писао свима Црквама којима је проповедао, а и којима је писао, мало је стихова послао“.[2] Он такође употребљава колоне, те је „колометријски начин писања први пут употребио у својој Хексапли“.[3]

Стихови у старини већином су били дужине једног хексаметра, тј. имали око 36 слова, без обзира на смисао, те су у ствари служили за означавање величине рукописа и хонорара преписивача, док су колони одвајали једну заокружену мисао, која се могла изговорити једним отварањем уста, и служили за олакшавање читања. Други одељци, перикопе, зачала, с почетка су били веома дуги, јер су сва четири Еванђеља била подељена на свега 57 одељака, да би се тако могла сва четири прочитати у 52 недеље преко године и свега неколико тадашњих празника (Васкрс, Вазнесење, Духови, Теофанија-Богојављење).[4] Доцније долази до поделе на више краћих перикопа, зачала, најзад на зачала одређена да се читају сваког дана током године. Прва подела на перикопе и стихове приписује се Амонију Александријском, који је живео у половини III века. После њега, у V или VII веку, ту је поделу усавршио такође Александријац, ђакон Евталије. У ствари, његова подела односи се на Апостол, што указује да су Еванђеља пре тога, свакако већ била подељена на одељке.[5] У коначној подели на зачала несумњиво су учествовали Свети Јован Дамаскин у VIII в. и Свети Теодор Студит у IX в., који су иначе много урадили на уређењу богослужења, па без сумње и читања Еванђеља и Апостола.[6]

Сем поделе изазване потребом читања Еванђеља на богослужењу, јавља се рано и друга, настала у циљу лакшег разматрања и изучавања његове садржине. Тако је познати историчар Јевсевије Кесаријски, према једнакости и разликама садржине у појединим Еванђељима, поделио Матејево еванђеље на 355 одељака, Марково на 233, Лукино на 342 и Јованово на 232, свега 1. 162 одељка (кефалеа). Све те одељке, према томе да ли се помињу само у једном или и у другим Еванђељима, разврстао је у 10 канона.[7]

Поред ове Јевсевијеве поделе било је и других. Сам Јевсевије помиње поделу Амонија Александријског, чијим је делом побуђен устројио својих 10 канона: „Амоније Александријац“ – вели – „показавши, као што приличи, велики труд и пажњу, оставио нам је Еванђеље од четири („тон диа тесарон“), ставивши поред Матејевог одговарајуће перикопе из осталих еванђелиста…“.[8] Ватикански кодекс (В) има посебну поделу, која се налази и у Закинтском, из VI в.[9] Но још пре Амонија, поделио је неко, према садржини, Матејево еванђеље на 68 глава или титли, Марково на 48, Лукино на 83 и Јованово на 18. Ова подела постоји у старим кодексима: Александријском (А), у Јефремовом рескриптусу (С) и неким другим, као и у тумачењима Зигабена и Теофилакта Охридског.[10]

На овој ћемо се подели задржати, јер нам она даје могућност за одговор на постављено питање. Да кажемо одмах: Бројеви испод ознака зачала у црквенословенским Четвороеванђељима означавају, у ствари, поједине одељке ове поделе. Табеларно су они изнети испред текста сваког Еванђеља, па се ту може прочитати о чему који од ових одељака говори. На крају сваке титле наведен је број титле код других еванђелиста, уколико имају тај одељак. Пред Матејевим Еванђељем, после кратког еванђелистовог житија, следи указивање да постоје свега четири Еванђеља; затим сказаније о читању Еванђеља преко године, тј. кад се почиње у цркви читати које од четири Еванђеља,[11] затим кратка молитва Исусу Христу, а онда табеларни преглед ових старих глава, или титли, под називом: „Јеже от Матеја Свјатаго Евангелија глави“, онда предговор о Матеју еванђелисту од Теофилакта, па текст Еванђеља. Пред другим Еванђељима је житије еванђелиста, садржај по савременим главама (Ст. Лангтона), па онда садржај по овим старим главама, затим предговор о Еванђељу: кад је написано, где, итд., и најзад текст Еванђеља. На страницама пак где је изложен сам текст Еванђеља, ознаке ових старих глава налазе се – као што је у питању речено – на спољним маргинама где су наведена зачала. Тако у Матејевом Еванђељу, испод ознаке зачала 3 (глава 2, стих 1), штампане црвеном бојом, налази се број 1 (ã), црном бојом, што означава титлу прву; испод ознаке зачала 4, налази се број друге (в) титле; иза ознаке зач. 5 – број треће титле (ῑ). Број четврте титле је иза 9. зачала, пете иза 10. зачала, а шесте тек иза 24. зачала и тако даље.

Свакако је од значаја да се у нашим старим рукописима Четвороеванђеља такође налази ова подела. И у њима се редовно у почетку, испред текста Еванђеља, налази табеларни списак ових глава под насловом: „Јеже од Матеја С(вет)аго Евангелија глава“,[12] или: „Глави благовествованија иже от Марка“,[13] или: „Тетројев(ан)гел са Б(ого)м починајем глави Јев(ан)г(е)лија иже от Мат(еја)“,[14] са навођењем шта се у којој глави износи, као и у црквенословенским – код Матеја: 1) О влсвех; 2) О избијених детцех (у другим рукописима: отрочиштех); 3) Првеје Иоан проповеда Ц(а)рство Н(е)б(е)сноје; 4) О научени (у другим рукописима: О ученији) Спасове; 5) О блажених…[15]; код Марка: 1) О беснујуштем се; 2) О ташти Петрове; 3) О исцељевших от различн(и)х недуг; 4) О прокажењем…; код Луке: 1) О написанији; 2) О стрегуштих пастирех; 3) О Симеоње; 4) О Ање пророчици…; код Јована: 1) О браце бившим ва Кање Галилеисцем; 2) О изгнаних из цркве; 3) О Никодиме; 4) О очиштенији вапрошеније; 5) О Самарјанињи итд.[16]

На страницама с еванђелским текстом, бројеви ових глава у многим, особито млађим рукописима, наводе се као и у штампаним црквенословенским – само бројеви испод ознака зачала,[17] док се у Дечанском пергаментном рукопису бр. 1, из XIII-XIV в., бројеви и садржај ових глава-титли налазе наведени у маргинама изнад и испод текста, а у пергаментном рукопису исте библиотеке бр. 3, из XIV в., и број и садржај главе наводи у доњој маргини.

Ова подела мора бити да постоји и у старим грчким рукописним Четвороеванђељима, док се налази, као што наведосмо, у Александријском, Јефремовом рескриптусу, Кипарском из IX в. У наше рукописе је она доспела свакако из старих грчких, али грчке рукописе нисам имао прилике да размотрим. Сада је код Грка у употреби Еванђеље апракос, у коме као и у нашим рукописним Еванђељима апракосима – Мирослављевом и Вукановом Еванђељу – нпр. у бугарском штампаном 1925 г. и нашем, издања Епархије браничевске 1968. г. – ова подела, разуме се, није навођена.

Слична подела постоји и у црквенословенском штампаном Апостолу. Подела је из старине и припада поменутом александријском ђакону Евталију из V или VII в.[18] И ту испред Дела апостолских, Саборних и Посланица апостола Павла налазимо табелу[19] са бројевима глава, титли и садржином, а на страницама с текстом, на спољним маргинама, испод ознаке зачала наведени су бројеви ових одељака. Но за разлику од одељака, титли у Еванђељима, поједини одељци у Апостолу имају своје пододељке, поглавља. Тако нпр. титла 4 Дела апостолских има 3 поглавља, титла 5 има 1, титла 5 и 6 Јаковљеве посланице имају по 4 поглавља, титла 18 Посл. Римљанима има 7 поглавља итд. Неке главе немају ниједно поглавље.[20] На крају текста Дела апостолских и сваке посланице наведено је колико у њима има глава-титли и поглавља.

Како су ова поглавља означена истим словима-бројевима као и главе-титле, то да би се разликовала једна од других, бројеви титли су штампани црном бојом, а поглавља црвеном, како у табели пред текстом, тако и на маргинама текста. Објашњење о томе дато је у натпису табеле пред Делима апостолским: „Јеже убо чернилом то показујет глави, червљеним же частнаја в њих сушчих дејаниј раздјељенија“. Ова подела постоји и у Московском апостолу штампаном 1563/64. г. док је нисам нашао у нашим рукописним Праксапостолима библиотеке Музеја СПЦ које сам прегледао.

Црно штампани бројеви, на спољним маргинама црквенословенских Четвороеванђеља, испод бројева зачала, означавају, дакле, стару, пре IV века, не зна се од кога устројену поделу на главе, или титле, којих, према садржини Еванђеља, у Матејевом има 68, у Марковом 48, Лукином 83 и Јовановом 18. У црквенословенском Апостолу постоји такође слична подела која потиче од Евталија из V или VII в. Но поред титли (које су и овде штампане црно), ту постоје и њихови пододељци (штампани црвено). О чему се у ком одељку Еванђеља или Апостола говори може се видети у таблици ових глава која се налази у почетку, пред сваким Еванђељем или посланицом.

 

Гласник, новембар 1975.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] В. Јоанидис, Исагоги ис тин кенин диатхикин, Атина 1960, 517; др Е. Чарнић, Увод у Св. Писмо Н. Завета, Општи део, Београд 1959, 69, 72; др В. Јанић, Увод у Нови Завет, Београд 1924, 338, 344; А. Шефер, Einleitung in das Neue Testament, Падерборн 1913, 31, 36.

[2] В. Јоанидис, н. д. 519.

[3] Шефер, н. д. 37; Јоанидис, н. д. 519.

[4] Уп. Скабаланович, Толковиј Типикон, Кијев 1910, I, 181; др Л. Мирковић, Литургика I, Београд 1965, 285; Јанић, н. д. 349.

[5] Скабаланович, н. д. I, 181.

[6] Л. Мирковић, н. д. 138.

[7] У I канон ставио је одељке који су заједнички у сва четири Еванђеља; у II, III и IV заједничке трима еванђелистима; у V, VI, VII, VIII и IX одељке заједничке двама Еванђељима и у X оне који постоје само у једном (Јоанидис, н. д. 520; Чарнић, н. д. 73; Шефер, н. д. 39).

[8] Вивлиотхики Елинон патерон, изд. Апост. диакониа. Атина 1960, 73.

[9] Јоанидис, н. д. 520.

[10] Исто.

[11] Подела на главе која се данас употребљава потиче од Стефана Лангтона, архиеп. кентерберијског, из 1204-1205. г. Поделу пак на стихове, у савременој употреби, извршио је Роберт Стефан у свом издању грчко-латинског Новог Завета штампаног у Женеви 1551. г. (Јоанидис, н. д. 522; Шефер, н. д. 39.).

[12] Дечанско рукописно Четвороеванђеље на хартији, бр. 5, XIV в., Пећког ман. бр. 11, XVI в.

[13] Пергам. Четвороеванђеље Дечан. библиот. бр. 1, XIII-XIV века.

[14] Пергам. Четвороеванђеље Дечан. библиот. бр. 3, XIV век.

[15] Исто.

[16] Према Пећком рукоп. бр. 14, XVI век.

[17] Тако је у Дечанским рукоп. Четвороеванђељима из XV в.: бр. 7, бр. 8 (поч. XV в.), бр. 9, бр. 10, бр. 11, бр. 12 и бр. 13 (друга пол. XV в.), бр. 14 из 1494 г.; из XVI в.: бр. 15 (из 1561. г.), бр. 16 (из 1572-1573. г.). бр. 17, бр. 18 (друга пол. XVI в.), бр. 19 (крај XV или поч. XVI в.), бр. 20; од старијих рукоп. у пергам. бр. 2, XIV в.; Пећке патр. бр. 6. поч. XV в.; Музеја СПЦ; бр. 209, XIV в.; из XV в.: бр. 142, бр. 177; из XIV в.: бр. 17, бр. 105, бр. 129, бр. 138, бр. 148, бр. 154, бр. 162, бр. 332, бр. 352, бр. 355, бр. 356, бр. 357; исто је тако у Четвороеванђељу штампаном у Мркшиној Цркви 1562. г., Београдском из 1552.

[18] Јоанидис, н. д. 521, Јанић, н. д. 351, Чарнић, н. д. 73. Поједини научници сматрају да ово дело не потиче од једног лица, него од њих више: „По свему изгледа“ – вели проф. Чарнић – „да је на подели новозаветног текста радило више њих и да је један од њих био ђакон Евталије“ (н. д. 73).

[19] Пред Делима ап. под називом: „Надписаније глав Апостолских дјејаниј писмени же назнаменованое…“. Пред посланицама: „Знаменанија Јаковља, Петрова итд. посланија“.

[20] У целини Д. ап. имају свега 40 глава и 35 поглавља, Јаковљева посл. 6 глава, 9 поглавља, Прва Петрова гл. 6, погл. 7; Друга Петр. гл. 4, погл. 2; Прва Јов. гл. 7, погл. 8; Друга Јов. гл. 2, погл. 1; Трећа Јов. гл. 3, погл. 1; Јудина гл. 4, погл. 1; Римљ. гл. 19, погл. 8; Прва Кор. гл. 9, погл. 15; Друга Кор. гл. 10, погл. 5; посланице: Галатима гл. 12, Ефесцима гл. 10, Филипљанима гл. 8, Колошанима гл. 10, Прва Сол. гл. 7, Титу гл. 6, Филим. гл. 2, немају поглавља; Друга Сол. гл. 6, погл. 2; Прва Тим. гл. 18, погл. 2; Друга Тим. гл. 9, погл. 1; Јевр. гл. 22, погл. 8.

 

Кључне речи:

5 коментар(а)

  1. Али овде у тексту свети Оци кратко и јасно кажу да ван Цркве нема спасења и у томе се слажу. Док новији „богослови“ нешто филозофирају и више збуњују него што излажу истину. Ја не читам дела људи који Црква није канонизовала и испред чијег имена не стоји „свети“.

  2. Јелена

    Где могу да купим прво издање ове књиге из 1998.?! То оргинално издање настало је у времену живота и рада Патријарха Павла, који сигурно не би благословио нешто што није светоотачко учење. Остала издања су како и сами кажу „измењена и допуњена“.

    • Библиотекар

      Драга сестро, патријарх Павле није састављао ове књиге, него је благословио да чланке које је годинама објављивао неко други распореди и сложи у 3 књиге. Измењена и допуњена издања су обично прештампана оригинална издања са минималним техничким изменама. Сигурно се нико не би усудио да у новом издању мења патријархове оригиналне текстове.

      • Па ето, ми обичан народ скоро ништа о својој вери не знамо. Кад тражимо да сазнамо истину – примамо учење од рашчињених, од расколника, заједно са њиховим отровом против врха СПЦ и тај њихов отров је ушао у све нас, чак и нас који нисмо отишли за њима, који смо остали у Цркви. Авај, докле је то дошло да ми немамо више поверења у своју Цркву, у јерахију СПЦ. Бог нека нас спаси и од нас самих, а и од њих.

  3. Ја имам ту књигу из 1998. Не разликује се много од овог издања из 2007. ако ми верујете на реч. Шта ћемо јадни, не знамо коме да верујемо. У све сумњамо, наслушали смо се свега, начитали по интернету од оговарача, осуђивача, који бране тобоже сркву, а подривају веру у њу и извлаче слабе из ње, а себе не могу да одбране од гордости, од ревности не по резуму итд. Изопштили их из цркве, а они бране тобоже цркву. Какву цркву они бране, Апостолску-једину праву чији чланови нису, или Артемијеву?!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *