Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Може ли се причестити болесник по узимању лека?

 

ПИТАЊЕ: Да ли се тешки болесник који је узео нешто од јела, или лек, може причестити, или с причешћем треба причекати до сутра ујутро да би се причестио наштину, пре лекова и јела?

 

ОДГОВОР: О неопходној потреби, за духовни живот, што чешћег приступања Светом Причешћу, уз стално спремање своје душе за тај најприснији сусрет и сједињење са Господом у Тајни Тела и Крви Његове, изнето је у Гласнику бр. 2 за 1978. г., стр. 41-46. Основни ставови, разумљиво, тичу се свију верних. Но поједини прописи у погледу спремања: пост, молитва приватна и заједничка, милостиња, затим они који су у вези са епитимијама, забранама причешћа на дуже или краће време због појединих грехова, углавном се односе на верне при нормалном здравственом стању. На тешко оболеле, кад се може очекивати смрт, не могу се ови прописи примењивати свагда и у потпуности. На основу 13. канона Првог Васељенског сабора, Црква наређује да се снисходи, имајући у виду њихову телесну и духовну немоћ: „Према онима који су на самрти“ – вели се ту – „и сада ћe се чувати стари канонски закон, тако да се онај који умире не лишава последње и најпотребније попутбине (грч. ефодиу)… Уопште, у погледу сваког оног који је при смрти, а тражи да се причести, нека му епископ, после испитивања, даде од приноса“.[1] Ово начело изнето је још раније у 6. правилу Анкирског сабора из 314. г.,[2] а затим у 2. Правилу Неокесаријског, 7. правилу Картагинског, 73. правилу Светог Василија Великог и 5. правилу Светог Григорија Ниског. Црква се свагда старала да тешко оболели верни, поред покајања и исповести, прими Свето Причешће, како би хришћански завршио свој живот на земљи и очишћен изашао пред Судију Праведнога. Због тога, како износи Милаш: „У стара времена Цркве, епископи и својим упутствима што су презвитерима издавали, међу главним стварима су им препоручивали да не би нико им умро у парохији без причешћа“.[3]

Тешки болесник, без обзира на грех који је можда учинио, ако се за њега искрено каје, после исповести причешћује се ма био под забраном причешћа наложеном му од стране неког другог свештеника – духовника.[4] Исто тако се причешћује и жена ако јој се, у тешкој болести, десило месечно прање (менструација), или послепорођајно чишћење, и што иначе, у нормалним здравственим приликама према 2. канону Светог Дионисија и 7. канону Светог Тимотеја Александријског, није допуштено.[5] За болесне жене, у овом стању, вели Матија Властар у Азбучној синтагми: „Но снађе ли их каква болест која би грозила прекраћењу живота, тада их треба одмах удостојити Светим Тајнама“.[6] О причешћу породиља хришћанки и крштењу „оглашених“ нехришћанки, цар Лав Мудри, у 17. новели, каже да треба причекати 40 дана, „но ако их снађе нека болест која својом опасношћу прети животу, онда на сваки начин да буду удостојене некрштене крштења, а крштене Светог Причешћа“.[7]

Такође се могу тешки болесници причестити и ако су узели што од јела, према 9. канону Светог Никифора Исповедника: „Треба да свештеник причести оног који је у смртној опасности иако је jeo“.[8] У Номоканону при Требнику наводи се ово исто правило (под бр. 163).[9] Аналогно том пропису, Причешће им се може дати и после узимања лекова.[10]

Бесомучним, који у том стању хуле на Бога, или Свето Причешће, по 3. канону Светог Тимотеја Александријског, не треба давати Свето Причешће док не дођу себи и не смире се. Исто тако онима који су несвесни, или обамрли, не могу да гутају, или стално повраћају, док то стање не прође макар и за кратко време.[11]

У току трајања тешке болести болесник се може причестити више пута. О томе Никољски вели: „Нема ограничења времена после кога се може болесник поново причестити у време једне исте болести“.[12]

Не треба, дакле, оклевати с давањем Причешћа болеснику и због узетог јела, или лека, одлагати ово до сутра. Због могућности да болесник до сутра умре, одлагање би значило стављати на коцку како савест и одговорност свештеника, тако и потребу болесника за „најпотребнијом попутбином“. Пропис 29. канона Шестог Васељенског сабора, о примању Светог Причешћа наштину, односи се на здраве верне, не и на тешко оболеле.

 

Гласник, новембар 1978.

 

НАПОМЕНЕ:

---

[1] Пидалион, изд. Астир., Атина 1970, 141; Н. Милаш, Правила Правосл. цркве с тумачењима, Н. Сад 1895, I, 215.

[2] Вероватно да се под „старим канонским законима“, које помиње ово правило Првог Васељенског сабора, има у виду одлука Анкирског сабора, као што вели Милаш (н. д. 216).

[3] Црквено право, Београд 1926, 728

[4] Но, ако оздрави, дужан је наложену му епитимију издржати до краја, према 5. прав. Св. Григорија Ниског: „Ако се ко нађе на крају живота, а није издржао све време које је правилима установљено, човјекољубље Отаца налаже да се удостоји причешћа Светиња… Ако ли се опет поврати у живот, пошто је удостојен био причешћа Светиње, нека дочека установљено вријеме, остајући на оном ступњу на коме се налазио прије него што му се из нужде даровало било општење“ (Милаш, Правила, II, 464; Пидалион, 658). А овако се вели и у наведеном, 13. кан. Првог Вас. сабора.

[5] Милаш, н. д. II, 306, 445; Пидалион, 547, 669; уп. К. Никољскиј, Пособије… С. Петербург 1900, 693; С. Булгаков, Настољнаја књига, Харков 1900, 1056, 1061; еп. Мелентије, Правилник, Зајечар 1907, II, 150; Л. Мирковић, Литургика II, Београд 1967, 72.

[6] В. Николајевић, Практични свештеник, Земун 1910, II, 27.

[7] Исто, 30. Поред Николајевића, слично веле: Никољски, Булгаков, еп. Мелентије, проф. Мирковић.

[8] Пидалион, 727, 244; Милаш, н. д. II, 523.

[9] Наводе га такође Никољскиј (н. д. 693); Булгаков (н. д. 1060); проф. Л. Мирковић (н. д. 72); проф. И. Фундулис (Апантисис ис литургикас апориас, Атина 1967, 112).

[10] Еп. Мелентије, н. д. II, 149.

[11] Учит. извјестноје, О подајанији, пријатији, храњенији же и поклоњенији божеств. тајин; В. Николајевић, н. д. 30, 32, 54.

[12] Н. д. 692; Булгаков, н. д. 1059. Зачудо да код проф. Мирковића, сем наведених и још неких, нема ових других, тако потребних објашњења о причешћивању болних, у опширном одељку његове Литургике „Чин причешћа болних“.